Сјећање на Ливањске новомученике након 80 година

Ове године се навршило 80 година од великог страдања ливањских Срба, које je почело 1941. године. Осамдесет година је прошло од страдања наших предака али молитвено сјећање на њих не јењава. Неко добије материјално наслијеђе и томе се радује, а потомци ливањских Срба, страдалих од усташке руке, су добили заступнике пред Годподом и  њима се моле.

Те мрачне 1941. године, у данима око Огњене Марије, локалне усташе побиле су око 1.600 православних Срба из Ливна и околних села. Страдање ливањских Срба почело је већ почетком јуна 1941. године, недуго након успоставе Независне Државе Хрватске, када су усташке власти кренуле са одвођењем виђенијих ливањских Срба. Злочини су достигли свој врхунац у данима око Огњене Марије, крајем јула 1941. године и представљају једну у низу карика геноцида који је НДХ спровела у покушају да уништи српско становништво од самог дана њене успоставе.

Већина жртава је жива бачена у јаме по рубу ливањског поља, које су им усташе намијениле као вјечне гробнице. Нема села и засеока који тада нису страдали на простору од Голињева и Присоја до Челебића и Чапразлија. Нека презимена су у потпуности угашена, док су друга вјечно завијена у црно. По бројности жртава се свакако издвајају Челебић (396 побијених), Горњи Рујани (144 побијених) и Доњи Рујани (216 побијених), град Ливно (142 побијених) те Губер (126 страдалих). Село Голињево се издваја по томе што су у њему усташе побиле свих 232 православних Срба – једино у овом селу ни један Србин није преживео да свједочи о страшним злочинима, а скоро иста судбина је затекла и Србе из Лиштана. Усташе нису штеделе ни дјецу ни старе, па је тако међу страдалима било и оних који нису напунили ни годину дана.   

Ове године се навршава и 30 пуних година од како су потомци страдалих покренули велику акцију ексхумација жртава, или како је то народ овог краја говорио просто и јасно ‘вађења костију из јама’. Ливањски Срби су се одужили својим мученички пострадалим прецима не дозволивши да њихове мошти чаме ‘неопојане’ у мраку Динарских јама, већ су се одлучили да их достојно сахране у капели и спомен-костурници саграђеној у порти ливањске цркве као њихово вечно почивалиште.  

СЈЕЋАЛИ смо се наших страдалих у ЛИВНУ на парзник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије – у капели и спомен-костурници посвећеној овој светитељки, где се налазе мошти преко 1.000 ливањских новомученика. Служена је Света Литургија уз присуство вјерника из овог краја, као и оних пристиглих из ближе и даље околине, од Грахова и Галмоча до далеке Америке и Аустралије. Свету Литургију су служили бивши пароси ливањски отац Мирко Јамаџија и Жељко Ђурица, садашњи парох отац Предраг Црепуља, те парох веселињски отац Срђан Белензада и отац Митар Керлец, парох бабићки.

СЈЕЋАЛИ смо се наших страдалих у ГУБИНУ, гдје је након одслужене Свете Литургије 31. јула служен помен оцу Ристи Ћатићу и његовим парохијанима, првострадалима 1941. године, тако што су бачени у јаму изнад Сухаче, да би њихови земни остаци били пренијети у порту Губинске цркве након рата. Помен је служен и свима који су страдали у послједњем рату.

СЈЕЋАЛИ смо се истог дана и у ЧАПРАЗЛИЈАМА, на Пољеницама, на рушевинама споменика гдје је сахрањено 28 Чапразлинчана бачених у јаму Самогред, а пренијетих овдје након рата.

СЈЕЋАЛИ смо се и у ЧЕЛЕБИЋУ, у спомен-гробљу на Барјаку, 1. августа. Као у времену првих хришћана, када су се богослужења вршила на мјестима страдања, Света Литургија служена је унутар зидова овог споменика, гдје се испод нас налазило покопано око 300 жена и дјеце побијених у челебићкој школи. Након богослужења, једна група окупљених попела се до јаме Бикуше и изнјела крст до споменика на овој јами, у коју су бачени српски мушкарци из Челебића и околних села и која још увијек стоји забетонирана.

СЈЕЋАЛИ смо се и у БЕОГРАДУ, у цркви Светог Марка, гдје је у недјељу 25. јула служен парастос којим смо отпочели дане сјећања. Осим редовних сједих глава било је лијепо видјети и не мали број младих и дјеце. На крају парастоса отац Мирко Јамаџија се сјетио тужних и тешких догађаја који су нас ту и сабрали, посебно наглашавајући важност чувања сјећања на наше страдале претке речима: ”Ако се ми не сјећамо њих, како очекујемо да се Господ сјети нас?”

СЈЕЋАЛИ су се Ливањски Срби и у БАЊА ЛУЦИ истог дана, у цркви Светог Јована Богослова, гдје је парастос служио ливањски парох отац Предраг Црепуља.

СЈЕЋАЛИ смо се у далеком ОРЛАНДУ, на Флориди гдје живе ливањске породице које је ратни вихор раселио на другу, америчку страну атлантског океана. Честица моштију ливањских мученика се налази у цркви Св. Петке у Орланду, а већ неколико година отац Љубиша служи парастос на Огњену Марију.  Ове године је било другачије; принесени су и дарови у виду славског колача и кољива, а присутни су цјеливали мошти мученика. У седам породица на централној Флориди живи бар по један потомак ливањских мученика. 

СЈЕЋАЛИ смо се и у НОВОМ САДУ, гдје је, након Свете Литургије, на Илиндан, 2. августа, парастос страдалим ливњацима предводио отац Велимир Врућинић, рођени ливњак, са свештенством и вјерницима храма Светих Ћирила и Методија.

СЈЕЋАЛИ смо се и у БРЧКОМ, у цркви Свете Великомученице Недеље, гдје је 4. августа, на Благу Марију, након Свете Литургије служен помен ливањским Србима и свим прогнанима током операције ”Олуја” 1995. године.

СЈЕЋАЛИ смо се и у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице на Авали крај Београда, и у далеком Чикагу, у храму Светог Арханђела Михајла…

СЈЕЋАЛИ смо се, и требамо се сјећати где год има ливањских Срба, њихових потомака и пријатеља.

СЈЕЋАЋЕМО се и догодине, надајмо се у већем броју, ЈЕР НИЈЕ ТЕШКО СЈЕЋАТИ СЕ!