Архиве категорија: Вести из парохије Лијевањске

Прослављена слава Врбичке цркве

На храмовни празник цркве Силаска Светог Духа на Апостоле (Свете Тројице) у Врбици у недјељу 12. јуна  текуће године, окупили су се парохијани и гости Врбичке парохије да овај велики празник прославе у заједништву са својим парохом, оцем Предрагом Црепуљом у Господу уприличеној светој литургији, од срца узнешеној и, надамо се сви, Господу угодној.

У литургијској бесједи отац Предраг је поновио значај овог великог празника и разлог зашто је од Господа установљен и наново нас позвао да сви живимо у међуљудској љубави на коју нас Господ позива кроз Апостоле, свим народима на свим језицима.

Као врхунац литургије, као што то и приличи, отац Предраг је причестио оне који су са вјером и љубављу осјећали да су спремни да приступе овој Светој тајни.

Литургијско појање за пјевницом помогли су Ана и Душко Кришто, Никола Петровић и Сава Шуњка.

На крају свете литургије, освећени су и пресечни славски колачи и кољиво које су припремили Миладин Коњикушић и Сава Шуњка.

Послије свете литургије сви присутни су позвани на заједнички ручак који су уприличили парохијани у парохијском дому. Ту је настављено дружење уз осмјехе препричавањем догодовштина из даље и ближе прошлости, али и уз анализу и планирање појединих тема које су пред нама.

Као припрему за прослављање празника код цркве у Врбици, у суботу уочи Духова, окупили су се парохијани који су били у могућности, да уз дружење и са љубављу уреде порту и двориште цркве и парохијски дом.  

У кошењу траве и чишћењу дворишта ове године учествовали су:

Иванка и Александра Шуњка, Миладин Коњикушић, Жарко Вујановић, Сава Јовић, Мишо Росић, Веселин Шуњка, Сава Шуњка, Никола Петровић са сином Урошом и посебно морамо напоменути нашег драгог госта Владу Маљковића из Доњих Рујана, који је од почетака до краја рада на уређивању дворишта цркве својим тримером дао велики допринос у кошењу траве. Нека је Влади као госту посебно велико хвала, уз велико хвала наравно и свима осталима који  су ове године учествовали у припремним радовима.

Ето… Окуписмо се, прослависмо, дружисмо се, уживасмо…

Показасмо себи да још постојимо и да се још надамо да име и традиција наших предака није угашена и да ће опстати.

Након ручка, прикупљени су следећи прилози за будуће радове у Врбичкој парохији:

Сава Јовић (Врбица) – 50 КМ

Жељко Митровић (Бојмунте) – 60 КМ

Никола и Урош Петровић (Челебић) – 50 евра

Перо Бикић (Прово) – 20 КМ

Радован Михајло Шаћи (Прово) – 20 КМ

Влада Маљковић (Доњи Рујани) – 2.000 динара

Извештај саставио:

Сава Шуњка

ПОЗИВ: Слава Врбичке цркве – Тројице

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ВРБИЧКА

Позива све благочестиве парохијане из села Врбичке парохије – од Челебића до Бастаса – као и остали верни народ да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у НЕДЕЉУ 12. јуна 2022.године с почетком у 10:00часова,

у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици.

Сви парохијани Врбичке парохије који могу доћи позивају се да се у суботу 11. јуна окупе у 9 сати код Врбичке цркве ради уређивања порте и осталих припрема за славу цркве следећег дана.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

О књизи ”Огњена Марија ливањска” и Ливањским мученицима у Манастиру Жичи

У организацији Удружења Огњена Марија Ливањска из Београда и сестринства манастира Жича публици је речју и сликом представљен историјски пресек живота и стваралаштва ливањских Срба.

У четвртак, 26. маја т.г. у изложбеном простору манастира Жича постављена је изложба под називом „Срби Ливањског поља-трагови кроз векове“, која је представљена дипломатском кору у оквиру њиховог обиласка манастира Жича. Том приликом уречена им је и књига Буда Симоновића Огњена Марија ливањка, издање на енглеском.

Изложба, на чијим паноима је дат својеврсни историјски пресек постојања ливањских Срба до данашњих дана, биће доступна посетиоцима манастира и током наредних месеци.

У суботу, 28. маја, са почетком у 17. часова, у манастирској Гостопримници, публици је представљена књига Буда Симоновића, Огњена Марија ливањска. Скуп је благословио отац Љубинко.

Публици је најпре приказан филм ђакона Радомира Врућинића „Страдање ливањских Срба“, а током разговара, који је потом, са Будом Симоновићем водила Гордана Достанић, публика је упозната са беспризорним злочинима усташа у данима око Огњене Марије 1941. године. Усташка злодела задесила су готово сваку српску породицу на подручју Ливна и оставила траг и на генерације које су долазиле. Исповести преживелих страдалника, које је аутор сабрао стрпљивим истраживањем и разговором са сваким појединачно, чине садржај књиге коју називамо књигом-опоменом и књигом-сведочанством, а њен прилог је списак имена 1589 цивилних жртава. Та имена, међу којима готово половину чине деца до петнаест година старости, сакупљали су прикривено и дуго потомци који се нису мирили да политика чувања братства-јединства треба да почива на скривању злочина над невиним цивилима.

Након пола века, колико су боравиле у јамама и на другим стратиштима, мошти Ливањских мученика извађене су са већине стратишта и сахрањене у Спомен-капели посвећеној Светој Великомученици Марини – Огњеној Марији. Али, ни ту нису дуго нашле мира, јер се континуитет злочина над Србима поновио 1992. године, сручивши се и на мошти мученика. Злочинима над Србима, извршеним током рата деведесетих, Будо Симоновић је допунио друго издање књиге, која је потом имала још пет издања. 

Након јутарње Литургије, у недељу, 29. маја, верницима који су присуствовали послужењу сестринства, чланови Удружења ОМЛ имали су прилику да још једном, у кратким цртама, представе вишевековни живот, стваралаштво и страдање ливањских Срба. Представљени од стране оца Милоша Станисављевића, публици су се обратили чланови ОМЛ: Милош Дамњановић, Тодор Бошковић, Влада Маљковић и Гордана Достанић.

У уметничком делу суботњег програма учествовао је хор сестринства манастира Жича, а Ђурђа Поповић читала је одломак из књиге – сведочење Галке Ерцег. Програм је водила Весна Радета.

Како су нам као мото и порука ове манифестације послужиле речи Гетеа да се истина мора увек изнова испричати и упорно понављати јер се и заблуде свуда око нас увек и изнова придикују и шире, страдање у Независној Држави Хрватској било је централна тема дводневног гостовања у манастиру Жича.

Овом приликом Удружење ОМЛ се још једном најсрдачније захваљују игуманији Јелени и сестринству манастира Жича, као и Буди Симоновићу и свима који су, на било који начин, личним ангажовањем или присуством допринели одржавању ове манифестације. Захвални смо сестри Нектарији са којом смо непосредно сарађивали током припреме изложбе, презентације књиге Огњена Марија ливањска и разговора са верницима.

Удружење Огњена Марија Ливањска

СПЦ прогласила Ливањске мученике светима

На предлог Епархијског архијереја, Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, на овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, Српска Православна Црква донела је одлуку да, између осталих, у ред светих угодника Божијих уврсти и Ливањске мученике, пострадале током Другог светског рата.

Како стоји у саопштењу Светог Архијерејског Сабора, у ред светих су уврштени: ”свети свештеномученици Илија (Будимир), Ристо (Ћатић), Коста (Станишић) и остали ливањски мученици”. Према одлуци Сабора, датум њиховог празновања ће бити накнадно утврђен. Овом одлуком, уз ова три наша свештеномученика, наша Црква је у ред мученика уврстила и 1.600 ливањских Срба страдалих од усташа у покољима у данима око Огњене Марије 1941. године. Одлуку Светог Архијерејског Сабора преносима у целости у наставку овог текста.

Уврштавање нових светитеља и мученика у ред светих је велика радост за сав хришћански свет, а у овом случају вест је посебно радосна за све православне Србе из Ливна и ливањског поља, многи од којих имају претке међу новопроглашеним мученицима и свештеномученицима. Иницијатива нашој светој Цркви да Ливањске мученике уврсти у ред светих је управо и потекла из ових крајева, можда први пут када су мошти ливањских мученика извађене из јама ливањског поља 1991. године, а након тога више пута у обраћањима ливањских Срба окупљеним у удружењу Огњена Марија Ливањска епископима Епархије бихачко-петровачке. У том смислу, посебну захвалност изражавамо нашем епископу, господину Сергију, због његовог труда и залагања.

У ред светих је такође уврштен и свети свештеномученик Милош (Билбија) Грковачко-црнолушки, са датумом празновања 28. јула/ 10. августа. Подсећања ради, свештеномученик Милош Билбија, некадашњи парох црнолушки, је након Сарајевског атенатата на Видовдан 1914. године, ухапшен од стране Аустроугарских влати и страшно мучен у Ливну. Наиме, Аустроугарске власти су од њега тражиле да посведочи да је Гаврило Принцип рођен 13. јуна 1894. године, а не 13. јула како је стајало у црквеним књигама. На овај начин, хтело се доказати да је Принцип у време атентата на Франца Фердинанда био пунолетан, у ком случају би се над њим могла извршити смртна казна. И поред силног мучења, свештеномученим Милош Билбија није пристао на тако нешто. Након пуштања из затвора, због последица мучења издахнуо је 28. јула 1916. године. Више о његовом животу и страдњу прочитајте овде: https://www.eparhijabihackopetrovacka.org/obretenje-mostiju-svestenomucenika-milosa-milana-bilbije/

——————————————————————–

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора

23. Мај 2022 – 13:29

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године

Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора  Српске Православне Цркве започето је 15. маја у Сремским Карловцима, једном од седишта Патријараха српских, а поводом прославе значајног јубилеја – стогодишњице уједињења српских покрајинских Цркава у једну и јединствену Српску Православну Цркву и васпостављања статуса аутокефалне Српске Патријаршије (1920). Прослава овог значајног јубилеја већ два пута је одлагана услед пандемије коронавируса.

Саборски оци су посебну пажњу посветили теми светих угодника Божјих. Препознајући у примеру њиховог врлинског живота, мучеништва, исповедништва и подвижништва неугасиву ревност за веру, Српска Православна Црква уношењем у Диптихе светих препоручује ова новојављена и новопрослављена светила Православља својој духовној деци као пример за углед у врлини и чврстини вере, наде и љубави. Лику светих прибројане су следеће личности: свети Данило, епископ карловачки и плашчански, са датумом празновања 27. јануара/9. фебруара; свети Иринеј (Ћирић), епископ бачки, исповедник вере, са датумом празновања 24. марта/6. априла; света 73 свештеномученика горњокарловачка, чији спомен празновања има бити заједно са споменом светог свештеномученика Саве горњокарловачког, 4/17. јула; свети свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић), са датумом празновања 8/21. маја;  свети свештеномученик Милош (Билбија) Грковачко-црнолушки, са датумом празновања 28. јула/ 10. августа; свети свештеномученици Илија (Будимир), Ристо (Ћатић), Коста (Станишић) и остали ливањски мученици, чији датум празновања ће ускоро бити утврђен и саопштен; свети преподобномученици медљански игуман Серафим, монах Авакум и монах Мардарије, са датумом празновања 28. септембра/11. октобра; света деца мученици, јастребарски и сисачки, са датумом празновања 13. јула/26. августа; свети мученици зворничкотузлански, са датумом празновања 26. маја/8. јуна; свети мученици бачки, са датумом празновања 10/23. јануара. Измењен је датум празновања мученика дабробосанских: уместо 28. јуна/11. јула, њихов спомен ће се убудуће обележавати 5/18. јула сваке године. Одређен је датум празновања светих свештеномученика житомислићких – 13/26. јун, док су мученицима пребиловачким и доњохерцеговачким прибројани и сви остали мученици пострадали за веру у Херцеговини у време Другог светског рата, који ће се од сада сви заједно прослављати под називом свети мученици пребиловачки и остали херцеговачки мученици, са датумом празновања 24. јула/6. августа.

Следећи благодатни и благословени догађај на Сабору било је заједничко служење саборне свете Литургије у Храму Светог Саве на Врачару после васпостављања евхаристијског општења и канонског јединства између Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, како се она називала после прекида општења 1967. године. Литургију је служио Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Архиепископа охридског и македонског г. Стефана и већег броја архијерејâ, свештеникâ и ђаконâ.

Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду.

Као и ранијих година, Сабор се бавио и радом Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и питањем црквене просвете, брижљиво анализирајући тренутно стање и проблеме. За ректоре богословијâ постављени су досадашњи вршиоци дужности ректора: Богословије Светог Саве у Београду – протођакон Радомир Врућинић; Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима – протојереј–ставрофор мр Јован Милановић; Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи – протонамесник Љубомир Пријовић. Током овог заседања пажљиво је саслушан и извештај о делатности Богословског факултета „Свети Сава“ у Либертивилу, САД, са конкретним одлукама за унапређивање наставног процеса.

Разматрано је и стање наше Цркве на Косову и у Метохији, у Црној Гори, у Хрватској и другде, као и духовне и све остале последице ратног сукоба у Украјини. Посебно је разматрана тема избеглицâ, од којих је велики број уточиште нашао на простору јурисдикције Српске Православне Цркве. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао и појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве.

Сабор је попунио упражњене епархије западноевропску и шабачку. За Епископа западноевропског изабран је досадашњи викарни Епископ хвостански Јустин (Јеремић), а за Епископа шабачког досадашњи викарни Епископ топлички Јеротеј (Петровић), док је администрирање Епархијом загребачко-љубљанском поверено Његовој Светости Патријарху. За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњанима крај Варварина, са титулом Епископ хвостански; архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганца код Гњилана, са титулом Епископ новобрдски; архимандрит Нектарије (Самарџић), клирик Епархије британско-скандинавске, са титулом Епископ јегарски; архимандрит Доситеј (Радивојевић), настојатељ манастира Светог Георгија у Ћелијама код Лазаревца, са титулом Епископ липљански, и протосинђел Петар (Богдановић), настојатељ манастира Горњака код Петровца на Млави, са титулом Епископ топлички.

Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару.

Сабор је током заседања учинио две посете: председнику Републике Србије г. Александру Вучићу и престолонаследнику Александру Карађорђевићу, на позив ових истакнутих јавних личности.

У Светом Синоду мандат је престао Митрополиту дабробосанском Г. Хризостому и Епископу крушевачком Г. Давиду, који остају чланови заменици. За нове чланове Светог Синода изабрани су Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Епископ бачки Г. Иринеј.

Најава: Марковдан – Прелив гробова на гробљу у Застињу

Парохија Лијевањска обавештава све вернике, а посебно оне чији су покојници сахрањени на православном гробљу у Застињу, да ће се на Марковдан, у недељу 8. маја, извршити прелив гробова. Парастос за све који су сахрањени на овом гробљу служиће се у 11.30 сати. Пре тога, празнична Литургија биће служена у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну.

На овом гробљу се налази и капела посвећена Светом јеванђелисти и апостолу Марку. Окупимо се да се заједно и молитвено сетимо наших предака!

Управа Парохије Лијевањске

Најава: Помен за Марка Лежера у Врбичкој цркви

У недјељу 17. априла 2022. године, на празник Цвијети, житељи, потомци и поштоваоци Врбичке парохије, колико су у могућности, а по благослову надлежног пароха оца Предрага Црепуље и на иницијативу Саше Шуњке и још неколицине парохијана, одлучили су да се окупе и помену Марка Даниела Лежера на 20. годишњицу од његове погибије. Окупљање и помен одржаће се у знак поштовања, захвалности и са братском љубављу, управо у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици, чију је обнову помогла Маркова супруга Марлеј.

Овим поводом позивамо све наше земљаке, који су у могућности, да дођу у Врбицу 17.04.2022. гдје ће помен бити уприличен у 13 часова, а окупљање нешто раније, од 12 часова, код цркве Силаска Светог Духа на апостоле. Уједно, по жељи и могућности, да велики празник Цвијети прославимо у завичају – Света литургија служиће се у Ливну у Храму Успења Пресвете Богородице са почетком у 10 часова.

Када су се око 2000. године остварили какви такви услови за повратак својим кућама у Ливањско поље, избјегли Срби почели су са обнављањем попаљених и порушених кућа и постепеним, појединачно или породично, враћањем у своја села, како су могућности дозвољавале.

Будући да су то биле свјеже послијератне године, мир је гарантован учесталим патролама међународних јединица СФОР (које су у одређеној мјери и данас присутне у БиХ).

Тих година у српским селима Доњег ливањског поља мир је контролисала јединица СФОР-а из редова Канадске војске у којој је службовао наредник Марк Даниел Лежер (Marc Daniel Leger), који ће својим гестовим и акцијама временом прирасти за срца наших повратника.

Овај текст неће описивати детаље Маркових активности, јер ће то, надамо се, бити документовано у за то намијењиним причама.

Овдје наводимо само да је личним залагањем, у склопу и мимо војничких обавеза, тражио да се помогне и помагао повратницима да обнове живот у својим селима и кућама, често ангажујући техничка средства из своје јединице за превоз грађевинског материјала и других потрепштина за повратнике.

Начин на који је то радио и људска љубав и топлина коју је исказивао приликом рада, оставила је јак утисак на повратнике, који су га од милоште и у шали звали наш Маркан, Марко Краљевић или Командант Марк, вођа вукова са Онтарија (како је шаљива прилика дозвољавала).

Године 2002. јединица Канадске војске у којој је службовао Марк бива прекомдована у Афганистан као дио НАТО војних операција у тој земљи. У Афганистану 17. априла 2002. године наш праведник Марк Даниел Лежер гине, заједно са још тројицом припадника своје јединице, какве ли судбине, од авионске ракете испаљене из авиона војске САД.

Вијест о Марковој погибији дубоко је потресла наше повратнике, који су своје искрено жаљење и саучешће изразили Марковој супрузи Марлеј (Marley Leger).

Ганута овим гестом, а вјероватно и под утицајем Марkових прича о нашим повратницима, Марлеј Лежер (или наша Мара, како су је одмила прозвали наши повратници) одлучује да покрене фонд под Марковим именом кроз који би се учинила помоћ за повратнике Доњег ливањског поља, а у знак сјећања на свог супруга Марка.

У договору са житељима, од прикупљених средстава 2003. године обнавља се кров у рату запаљене цркве Силаска Светог Духа на апостоле у Врбици и парохијски дом поред цркве који је прије рата служио као школа.

Традиционално Божићно даривање – улепшајмо Божић нашој деци и старима!

Покажимо нашем народу у Ливну и Ливањском пољу да мислимо на њих!

Ближи се крај године, а то означава и почетак припрема за традиционално Божићно даривање наше деце и старих који живе у Ливањском пољу. Ово је девети пут да наше Удружење и СПЦО Лијевно покрећу акцију прикупљања средстава за куповину Божићних поклона за српску децу и самохрана старачка домаћинства на подручију Ливна и Ливањског поља.

Наша деца и наши стари у парохијама: Лијевањској, Губинској, Врбичкој и Црнолушкој, који опстају и чувају успомене на наше претке и наше детињство завређују нашу захвалност и заслужују да их обрадујемо сећањем, честитком и пригодним даром и за лепше и свечаније празничне дане рођења Христовог. Ово је случај више него икада данас!

Као и ранијих година децу ћемо даривати пакетићима слаткиша и других поклона, а наше старе и самохране пакетом основних животних намирница. Пакетићи ће бити припремљени за 30-ак наше деце и 50-ак старачких домаћинстава.

Обраћамо се људима који имају могућности и воље да помогну успеху ове акције прилозима које ће уплатити на рачуне Удружења:

У Србији: 160-380800-45, са позивом на број 31122021

У Српској: 55-172077032321-17 позив на број 31122021

За сва питања обратите се следећим особама:

  • Дијана Ковачић (dijana.p.kovacic@gmail.com) или 0038163 606 862
  • Никола Петровић (bonip.bg@gmail.com) или 0038164 615 5073;
  • Сава Шуњка (sunjkas@gmail.com) или 00381652990070.

Уплате из иностранства:

ЗА УПЛАТЕ У АМЕРИЧКИМ ДОЛАРИМА:

Intermediary:

CHASUS33

JPMORGAN CHASE BANK, N.A.

NEW YORK, NY, UNITED STATES

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400003537008

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

MILANA RAKICA 14

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

ЗА УПЛАТЕ У ЕВРИМА:

Intermediary:

BCITITMM

INTESA SANPAOLO SPA

MILANO, ITALY

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400003538948

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

MILANA RAKICA 14

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

ЗА УПЛАТЕ У КАНАДСКИМ ДОЛАРИМА:

Intermediary:

BOFMCAT2
BANK OF MONTREAL, THE
TORONTO, CANADA
Account with institution:

DBDBRSBG
BANCA INTESA AD, BEOGRAD
MILENTIJA POPOVICA 7B
BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA
Beneficiary:

/RS35160005400003536232
UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA
Milana Rakica 14
Surcin
Republic of Serbia

Радови на сеоском гробљу у Чапразлијама: реализовано и планови

Дана 17.10.2021 састао се Одбор села Чапразлије који функционише у оквиру Удружења Огњена Марија Ливањска, у саставу: Милош Ђуран, Перица Маљковић, Зоран Стојић, Дуле Маљковиц и Никола Ђуран.

Прва тема састанка су били радови на поправци ограде сеоског гробља. С обзиром да је посао саливања новог бетонског зида, тамо где је постојећи зид уништен у ратним дејствима, завршен, договорена цена радова (900 евра) је уредно исплаћена извођачу радова Радовану Јурићу. Са задовољством констатујемо да је прва акција нашег Одбора успешно завршена уз помоћ свих људи који су својим прилозима помогли.

Друга тема састанка је био наставак уређења сеоског гробља у Чапразлијама. У наставку акције, планира се уклањање ниског и високог растиња око ограде гробља са вањске и унутрашње стране у ширини од 3 метра. Тренутна ситуација је таква да постојећи оградни зид подижу жиле од љеска, а сам зид који је зарастао у шипражје убрзано пропада од влаге. Да би спречили даље пропадање оградног зида, било би добро да се ови радови што пре изведу. Тренутно стање можете видети на фотографијама. Према понуди коју смо добили, цена за извођење ових радова износи 700 евра. У ову цену би ушло: 1. Сечење високог и ниског растиња 2.Чупање корења 3. Одвоз растиња и корења на депонију 4.Равнање терена око ограде. Понуду је дао Илија Касало из Оргуза.

Од данас се креће са прикупљање средстава за наставак радова, а план је да се ови радови реализују најкасније до краја 2021. године. Молимо све оне који имају некога свог сахрањеног на овом гробљу да се одазову овој акцији.

Нове прилоге за акцију уређења сеоског гробља и Спомен-гробља на Пољеницама можете видети овде: https://omlivanjska.com/projekti/%d1%87%d0%b0%d0%bf%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bb%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d1%81%d0%bf%d0%be%d0%bc%d0%b5%d0%bd-%d0%b3%d1%80%d0%be%d0%b1%d1%99%d0%b5/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b6%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8/

Одбор још једном апелује на све Чапразлинчане и друге људе добре воље да помогну обнову гробља и споменика страдалима 1941. године, свако у складу са својим могућностима! Уплате можете извршити на следећи начин:

УПЛАТЕ ИЗ СРБИЈЕ у динарима: прималац: Удружење Огњена Марија Ливањска, Милана Ракића 14, сврха уплате: Гробље у Чапразлијама, број жиро-рачуна: 160-380800-45 са позивом на број 24092021.

УПЛАТЕ ИЗ БиХ у КМ: прималац: Удружење Огњена Марија Ливањска, сврха уплате: Гробље у Чапразлијама, број жиро-рачуна: 551-72077032321-17 са позивом на број 24092021.

За све УПЛАТЕ ИЗ ИНОСТРАНСТВА инструкције можете наћи овде, или контактирајте Милоша Дамњановића путем емаила: milosd83@gmail.com : https://omlivanjska.com/about/uplata-clanarine-i-donacija/

Обновљени зид

Растиње око гробља

Позив: Прослава славе цркве Покрова Пресвете Богородице у Рујанима

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане,да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у СУБОТУ 9. октобра 2021.године с почетком у 10:00часова,

у цркви Покрова Пресвете Богородице у Доњим Рујанима.

Након Свете Литургије извршиће се прелив гробова на гробљима у Горњим и Доњим Рујанима.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

Позив – Асфлатирање пута до Врбичке цркве

Одлуком Градоначелника Ливна, Дарка Чондрића, општина Ливно је донела Закључак о суфинансирању асфалтирања приступног пута до цркве Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици. Садржај одлуке можете погледати испод.

Подсећања ради, Црквена општина Врбичка, у сарадњи са Удружењем Огњена Марија Ливањска, поднела је захтев општини Ливно почетком ове године, за суфинансирање овог пројекта. Према тада достављеној понуди, вредност ових радова на асфалтирању приступног пута износила би 16.894,80 КМ.

Општина Ливно ће обезбедити половину ових средстава, а другу половину – 8.447,40 КМ – морамо сакупити ми, у сарадњи са Црквеном општином Врбичком. У складу са овим, неопходно је да се Општини Ливно до почетка децембра ове године достави потврда да се ова средства налазе на рачуну Црквене општине, да би се могло приступити радовима.

У договору са надлежним свештеником, оцем Предрагом Црепуљом, Удружење Огњена Марија Ливањска позива све парохијане Врбичке парохије, њихове потомке, као и све друге који могу помоћи, да уплатом прилога на рачун Удружења учествују у прикупљању неопходних средстава за извођење ових радова. Имена свих приложника ће бити објављена на овом сајту, а прикупљена средства бити пребачена на рачун Црквене општине почетком децембра, или раније, ако неопходна срества буду прикупљена пре рока.

Захваљујући досадашњим прилозима прикупљеним за Врбичку парохију, Удружење Огњена Марија Ливањска на располагању има 160.165,00 РСД који могу бити употребљени за суфинансирање ових радова.

Немојмо пропустити ову прилику!

Прилоге можете уплатити на следеће рачуне:

УПЛАТЕ ИЗ СРБИЈЕ у динарима: Banca Intesa  AD , Београд, на број рачуна  160-380800-45 са позивом на број 3010214, прималац: Удружење Огњена Марија Ливањска, Милана Ракића 14, сврха уплате: асфалтирање пута за Врбичку цркву

УПЛАТЕ ИЗ БиХ у КМ: Unicredit banca AD, Бања Лука, на број рачуна 551-72077032321-17 – са позивом на број 3010214, прималац: Удружење Огњена Марија Ливањска, сврха уплате: асфалтирање пута за Врбичку цркву

За све УПЛАТЕ ИЗ ИНОСТРАНСТВА инструкције можете наћи овде, или контактирајте Милоша Дамњановића путем емаила: milosd83@gmail.com : https://omlivanjska.com/about/uplata-clanarine-i-donacija/

Контакт особе за реализацију ове акције су: отац Предраг Црепуља у Ливну (+38766467609); проф. Бранко Докић у Бања Луци (+38765404100); Сава Шуњка у Новом Саду (+381652990070); у Београду Никола Петровић (+381646155073) и Милош Дамњановић (+38163287876).

Упокојила се Божана ‘Боја’ Радета рођ. Лалић, последња од преживелих из јаме Равни Долац

Користимо прилику да обавестимо све чланове и пријатеље Удружења Огњена Марија Ливањска да се упокојила у Господу Божана ‘Боја’ Радета. Сахрана ће се обавити на православном гробљу у Губеру, у среду 25. августа у 13 часова.

Божана ‘Боја’ Радета, рођена Лалић, била је родом је из Доњих Рујана код Ливна. Њено мирно детињство, у дванаестој години, прекинула је, као и код многих других, бруталност Другог светског рата. На Огњену Марију, 30. јула 1941. године, усташе из Рујана и околине одвели су Боју, њену мајку, сестре и брата – укупно 218 српских жена, деце и стараца из овог села и живе их бацили у јаму Равни Долац на Динари.

Боја је била међу 14-оро оних који су Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац и дочекали да буду живи извађени након 42 дана проведена без хране у јами дубокој преко 40 метара. Њено, као и сведочење других ‘јамарица’, забележио је новинар и публициста Будо Симоновић у својој књизи Огњена Марија Ливањска. Причу Божане Радете – под насловом ”Ране Боје Лалић” – доносимо у наставку.

Нека јој је лака земља и покој души!

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

РАНЕ БОЈЕ ЛАЛИЋ

Село Губер је једно од најљепших у Ливањском пољу. На самој периферији Ливна, са лијепим новим кућама, широким авлијама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизацијом, подсјећа на шумадијска села.
У једној од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану – Боју Радету, родом од Лалића из Рујана. Мало прије тога јој ненадно умро муж и остала сама да се вије у пространој кући. Навикла је Боја да губи и трпи ударце, цио живот јој губљење, али године учиниле своје и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакрије сузу.
Поготову кад говори о паклу јаме Равни долац, који је и она преживјела и чије су посљедице, грдни ожиљци на челу и доњој вилици и грба на леђима од повреда кичме, и данас врло упадљиви. Збори, а сузе јој само кипе из ситних очију као да се све то десило јуче и као да то казује први пут:
„Било нас, залуду, пуна кућа. Отац ми и мајка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, ја била у дванаестој години.
На неколико дана уочи Светога Илије, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду нада, дођоше комшије за њега, ди ће комшија зло учинит.
Затворило га у Гредарову кућу. Мати ујутро иде да му носи шта јести, ма јес врага, не дају јој га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили…
На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, оно кад се благо у лад гони, заредише по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића.
Нас у школу. Гони нас Мијо Плазанић. Пријатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио пријатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди је, ни кућу закључават не треба…
Тамо веле идете у Србију, али нам не дају да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моја, ниједног нема у војничком – цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак. Брече, прите, ки да нису они људи од јуче. Веле: ко на страну и корак мрдне, метак му је у леђа…
Жене, оне старије, и дивојке стасале опазиле шта ће бити па почеше пиват и псоват чим нас обрнуше пут планине. Иђемо, а куд год погледаш около по оним косама гамижу усташе, побјећи не мореш да мореш летит. Душо моја мила, вируј тако је било, то ти је цила истина.
Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам је благо пландовало. Вели ту Живко покојнога Луке Лалића, мало је био старији од мене:
— Јадан ја, нас ће у јаму безданку…
Јес вала тако рече. Рекоше и други. Галка се онесвисти. Мртва, мртва…
Чула сам послим да су једни ћели бомбама да нас побију ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у јаму.
Почеше да прозивају по фамилијама. Прозваше и нас. Мајка носи несритну Досту у нарамку, није јој ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и ја прид њом.
Кад избисмо на косу према јаме, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се. Најгрлатији Баћо Одак и Мате – Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри тога тамо, у јаму га мајку му српску…
Душо моја мила, ово ти је цила истина и ако није вако било дабогда ја опет у јаму. И нису туђи но све наши сељаци, комшије — они нас побише и побацаше у јаму. Ја да знам, није само Јозо Шибеник. Он није ћео: пуцајте, удрите, рекао, ја то гледати не могу и нећу дизати руку на комшије…

Никако не знам шта је и како са мном било, како сам пала и колико сам у несвисти била. Прво сам чула Галкин глас. Запомаже: положите ми зекану…
     Учини ми се да сам у Галкиној штали. Ма шта ћу у Галкиној штали?! Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.
    Десно око не могу отворити. Гледам на лијево: мрак мркли. Галка одиста поред мене, чујем јој глас, и даље виче да мора кући зекану положит. Чујем и друге гласове, јечање и запомагање:
    — Ајме мени, црној, ди смо ово ми? – вриснуг.
    — Е, у кукавици, у јами! — збори неко.
    — У каквој јами, црна срићо!?
    — У безданки, у Равном доцу…
    Почнем ја запомагати. Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма, сто другиг убоја и рана и не опажам.
    Жеђ тежа од свега…
    Сунце ме мало огрија кад ми се јавише Богољуб и Јања. И они живи, Богољуб, несритник скоро здрав.
    Виђог онда и мајку мртву, бог да јој душу прости, а Зорку и Досту мученицу не никако. Притисло иг и притрпало у оној гомили, и данас ми је жаља што иг више ни мртве не виђог.
    Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо Богољуб или ко други дотури влажну крпу да исциједим кап воде. Један дан обрете ми се коноп поред главе. Мислим снијевам па и не погледујем према отвору горе. Опазише и други па завикаше: ко је бацио коноп.
    Одозго збори муши глас: Миле Маљковић из Чапразлија.
    — Е, Миле, мили ти бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми у глас.
    Обећава онај одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвиг да не иђе крвницима у руке.
    Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвиг душа.
    Бране и зборе да се нико не веже.
    Живко покојнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у колу је ја гледала, у стотину да ти је око уграби.
    Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица ја, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и и Живко и још неки покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа.
    Зборише и ја да идем, ране да видам, али мени све нешто збори: не, не!
    Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно није Миле Маљковић…
    Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуше камењем, великим гредама те побише све ко се добро није склонио у крај. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.
    Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту и са њим ћу ево и у гроб.
    Ђоко, кукавац, издану брзо, има га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други – преполовисмо се.
    Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником помоћи не море.
    Свеједно, жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могог. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа…
    Кад нас извадише, мене снијели све до Воденог доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.
    Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну.
    Зборим ја: имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види.
    Онај ти болничар мене у наручје па право стрини — видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.
    Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадог код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.
    Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јест кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.
    И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите…
    И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика…“

                        *   *   *

    Боја Лалић – Радета још се вије у свом дому у Губеру. Сама и чемерна, одатле није хтјела ни кад  су  насљедници оних који су њу мучили и бацали у јаму прије петнаестак година почели да јој звецкају оружјем око врата, кад су почела поновна убиства недужних и нејаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, нијесу поново дигли руку на њу – оставили су је да ту чами и дотрајава, сама и далеко од свакога свога…

О књизи ”Огњена Марија Ливањска”:

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, као и каснијим страдањима, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни припадници друга два народа – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека.

Позив: Убрус – Света Архијерејска Литургија у Губину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане,да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у НЕДЕЉУ 29. АВГУСТА 2021.године у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину

Свету Архијерејску Литургију служиће Негово Преосвештенство Епископ г. Сергије. Дођите да дочекамо нашег Владику у 9.00 часова, након чега следи Света Архијерејска Литургија.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

И ове године ће бити организован аутобуски превоз из Новог Сада и Београда, са поласком у петак, 27. августа у вечерњим сатима и повратком у понедељак, 30. августа. За све информације и резервације у вези превоза, молимо Вас да контактирате Бранку Ињац (супругу Мише Ињца), на број телефона +381656008040.

С Божијим благословом,

Управа парохије

Позив: Састанак поводом санација крова храма Св Илије у Црном Лугу

Из управе Црнолушке парохије:

Обавјештавамо црнолушке парохијане из села : Црни Луг, Грковци, Пржине, Нуглашица и Јаруга да је неопходно извршити реконструкцијске радове крова храма Св. Илије због прокишњавања.

Потребни радови:

-Скидање садашњег цријепа.

-Исправљање постојеће летве.

-Лијепљење спојева на изолацији специјалним тракама.

– Враћање и причвршћивање цријепа.

-Поправка и силиконирање постојећег лима.

Неопходно је да прикупимо потребна средства и да радови почну најкасније од половине Септембра. Знамо да су многи несебично помогли обнову храма, али и даље морамо радити на томе да овај прелијепи храм траје у вјекове. Молимо све који су у могућности да новчаним прилозима помогну санацију крова.

Састанак ради договора одржаће се у суботу 14. августа у 18 часова код саборног храма у Црном Лугу. Више информација и планираним радовима ћемо објавити након одржаног састанка.

Такође, сви који желе да помогну могу се јавити поруком или на број. +38766 467 609 надлежном свештенику Предрагу Црепуљи. Сви приложници ће бити јавно објављени а касније обавјештени о утрошку приложених средстава.

„Како радили, тако нам Бог помогао.“

Досадашњи прилози:

1.Општина Б.Грахово 500 КМ

2. Перо Матић из Дервенте ( Атро промет Казанци) 100 КМ

3. Мирко Ненадић Брацо 50 €

4. Драган Иветић Швајцарска 500 франака

5. Топић Биља и Горан из Шипова 100 КМ

Сјећање на Ливањске новомученике након 80 година

Ове године се навршило 80 година од великог страдања ливањских Срба, које je почело 1941. године. Осамдесет година је прошло од страдања наших предака али молитвено сјећање на њих не јењава. Неко добије материјално наслијеђе и томе се радује, а потомци ливањских Срба, страдалих од усташке руке, су добили заступнике пред Годподом и  њима се моле.

Те мрачне 1941. године, у данима око Огњене Марије, локалне усташе побиле су око 1.600 православних Срба из Ливна и околних села. Страдање ливањских Срба почело је већ почетком јуна 1941. године, недуго након успоставе Независне Државе Хрватске, када су усташке власти кренуле са одвођењем виђенијих ливањских Срба. Злочини су достигли свој врхунац у данима око Огњене Марије, крајем јула 1941. године и представљају једну у низу карика геноцида који је НДХ спровела у покушају да уништи српско становништво од самог дана њене успоставе.

Већина жртава је жива бачена у јаме по рубу ливањског поља, које су им усташе намијениле као вјечне гробнице. Нема села и засеока који тада нису страдали на простору од Голињева и Присоја до Челебића и Чапразлија. Нека презимена су у потпуности угашена, док су друга вјечно завијена у црно. По бројности жртава се свакако издвајају Челебић (396 побијених), Горњи Рујани (144 побијених) и Доњи Рујани (216 побијених), град Ливно (142 побијених) те Губер (126 страдалих). Село Голињево се издваја по томе што су у њему усташе побиле свих 232 православних Срба – једино у овом селу ни један Србин није преживео да свједочи о страшним злочинима, а скоро иста судбина је затекла и Србе из Лиштана. Усташе нису штеделе ни дјецу ни старе, па је тако међу страдалима било и оних који нису напунили ни годину дана.   

Ове године се навршава и 30 пуних година од како су потомци страдалих покренули велику акцију ексхумација жртава, или како је то народ овог краја говорио просто и јасно ‘вађења костију из јама’. Ливањски Срби су се одужили својим мученички пострадалим прецима не дозволивши да њихове мошти чаме ‘неопојане’ у мраку Динарских јама, већ су се одлучили да их достојно сахране у капели и спомен-костурници саграђеној у порти ливањске цркве као њихово вечно почивалиште.  

СЈЕЋАЛИ смо се наших страдалих у ЛИВНУ на парзник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије – у капели и спомен-костурници посвећеној овој светитељки, где се налазе мошти преко 1.000 ливањских новомученика. Служена је Света Литургија уз присуство вјерника из овог краја, као и оних пристиглих из ближе и даље околине, од Грахова и Галмоча до далеке Америке и Аустралије. Свету Литургију су служили бивши пароси ливањски отац Мирко Јамаџија и Жељко Ђурица, садашњи парох отац Предраг Црепуља, те парох веселињски отац Срђан Белензада и отац Митар Керлец, парох бабићки.

СЈЕЋАЛИ смо се наших страдалих у ГУБИНУ, гдје је након одслужене Свете Литургије 31. јула служен помен оцу Ристи Ћатићу и његовим парохијанима, првострадалима 1941. године, тако што су бачени у јаму изнад Сухаче, да би њихови земни остаци били пренијети у порту Губинске цркве након рата. Помен је служен и свима који су страдали у послједњем рату.

СЈЕЋАЛИ смо се истог дана и у ЧАПРАЗЛИЈАМА, на Пољеницама, на рушевинама споменика гдје је сахрањено 28 Чапразлинчана бачених у јаму Самогред, а пренијетих овдје након рата.

СЈЕЋАЛИ смо се и у ЧЕЛЕБИЋУ, у спомен-гробљу на Барјаку, 1. августа. Као у времену првих хришћана, када су се богослужења вршила на мјестима страдања, Света Литургија служена је унутар зидова овог споменика, гдје се испод нас налазило покопано око 300 жена и дјеце побијених у челебићкој школи. Након богослужења, једна група окупљених попела се до јаме Бикуше и изнјела крст до споменика на овој јами, у коју су бачени српски мушкарци из Челебића и околних села и која још увијек стоји забетонирана.

СЈЕЋАЛИ смо се и у БЕОГРАДУ, у цркви Светог Марка, гдје је у недјељу 25. јула служен парастос којим смо отпочели дане сјећања. Осим редовних сједих глава било је лијепо видјети и не мали број младих и дјеце. На крају парастоса отац Мирко Јамаџија се сјетио тужних и тешких догађаја који су нас ту и сабрали, посебно наглашавајући важност чувања сјећања на наше страдале претке речима: ”Ако се ми не сјећамо њих, како очекујемо да се Господ сјети нас?”

СЈЕЋАЛИ су се Ливањски Срби и у БАЊА ЛУЦИ истог дана, у цркви Светог Јована Богослова, гдје је парастос служио ливањски парох отац Предраг Црепуља.

СЈЕЋАЛИ смо се у далеком ОРЛАНДУ, на Флориди гдје живе ливањске породице које је ратни вихор раселио на другу, америчку страну атлантског океана. Честица моштију ливањских мученика се налази у цркви Св. Петке у Орланду, а већ неколико година отац Љубиша служи парастос на Огњену Марију.  Ове године је било другачије; принесени су и дарови у виду славског колача и кољива, а присутни су цјеливали мошти мученика. У седам породица на централној Флориди живи бар по један потомак ливањских мученика. 

СЈЕЋАЛИ смо се и у НОВОМ САДУ, гдје је, након Свете Литургије, на Илиндан, 2. августа, парастос страдалим ливњацима предводио отац Велимир Врућинић, рођени ливњак, са свештенством и вјерницима храма Светих Ћирила и Методија.

СЈЕЋАЛИ смо се и у БРЧКОМ, у цркви Свете Великомученице Недеље, гдје је 4. августа, на Благу Марију, након Свете Литургије служен помен ливањским Србима и свим прогнанима током операције ”Олуја” 1995. године.

СЈЕЋАЛИ смо се и у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице на Авали крај Београда, и у далеком Чикагу, у храму Светог Арханђела Михајла…

СЈЕЋАЛИ смо се, и требамо се сјећати где год има ливањских Срба, њихових потомака и пријатеља.

СЈЕЋАЋЕМО се и догодине, надајмо се у већем броју, ЈЕР НИЈЕ ТЕШКО СЈЕЋАТИ СЕ!

И опет смо дошли, и опет ћемо доћи! Слава Врбичке цркве

И опет смо дошли. Педесети дан од Васкрса, када Српска Православна црква прославља силазак Светог Духа на Апостоле, празник у народу познат као Духови, окупи се скромна заједница Врбичке парохије око свог обновљеног храма, да ову вечну чекаоницу њена деца испуне молитвом и радошћу.

Стрпљиво чека Врбичка црква њено стадо да је се сети, и макар једном у години дође и отвори врата; стрпљиво их чека, како оне редовне, тако и оне који никако да нађу времена да јој походе. Ко није заборавио и ко је могао – дошао је. Иако се све одвија у отежавајућим околностима, стиче се утисак да је из године у годину све лакше сабирање и договарање око прославе храмовне славе у Врбици.

Не налази се случајно храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици, као што се ни други наши храмови у Ливањском пољу не налазе случајно тамо где их је Божија рука посадила. Верујемо да су баш становници ових села или неко од њихових предака зарадили да се баш ту нађу вечни сведоци постојања људи православне вере. Врбичани то потврђују својим примером. Сакупили су се у суботу 19. јуна како би на задушнице обишли гробове својих ближњих, прокрчили од корова, и запалили свеће, а онда су пркосну лепотицу која још од Сајковића привлачи поглед, умили и спремили за сутрашњу славу. Обичај је да се за славу обуче и нешто ново, а прошле године је то био стари-нови намештај из Ливањске цркве који сад краси и улепшава храм у Врбици.

Ми смо јој ове године донели заиста искрену веру да је нећемо никад напустити. Окупио се народ у великом броју за наше услове, можда број и није битан али вера и нада су били препознатљиви на сваком кораку. Радост је завладала међу свима, па je и појање на Литургијској молитви коју је предводио наш парох отац Предраг Црепуља, чини ми се, било неуобичајено лепо.

После Свете Литургије смо се окупили на богатој славској трпези коју ове године спремише синови и снаје Саве Јовића, Игор и Горан са својим породицама. Спремили су све као за своју кућу и донели из Бања Луке, где и живе али не заборављају Врбицу. Да се не изгуби обичај, Веселин Шуњка, иако живи и ради у Козарској Дубици, подсети нас како је не тако давно за свако окупљање у Врбици даривао јагње, па то уради и ове године.

Подржали су нас ове године и становници села Губин, Сајковић, Казанци, Доњи Рујани … па се потегла и прича и песма.

Треба споменути оне који су ове године покосили и уредили порту Врбичке цркве а то су: Шуњка Саша, Шуњка Веселин, Шуњка Сава, Јовић Сава, Вулић Радислав, Шуњка Лука, Росић Мишо (који је на дан кошења спремио ручак за све), Вулић Чедо са супругом и ћерком. Свако је дао свој допринос, a разговарали смо о свему што би допринело бољем животу у нашим крајевима, па је на ту тему говорио и професор Бранко Докић. Говорило се и о значају учешћа на изборима, а поменули смо и Мирка Вујановића ‘Ћирића’, јединственог српског кандидата на локалним изборима 2020. године, уочи којих се и упокојио, истичући величину његовог губитка.

Договорено је да се крене са изградњом пута ка манастиру у Врбици, па је у ту сврху на дан црквене славе скупљено €160 и 430KM, које се налазе на рачуну Удружења Огњена Марија Ливањска, па сад парохија Врбичка има укупно 160.165,00 динара на рачуну Удружења.

Позивамо све парохијане да се прикључе активностима на обнови храма и парохијског дома, а ми који смо чули звона са Врбиче цркве поручујемо – доћи ћемо опет!

НАЈАВА: Помени поводом 80 година од страдања Ливањских Срба

Ово је осамдесето лето од када су наши рођаци, кумови, пријатељи, комшије, наши сународници побијени усташком руком на 17 стратишта на подручју Ливна и околине. Ово је тридесето лето како су њихове мошти, повађене са већине стратишта, сахрањене у заједничку гробницу у Спомен капели подигнутој у порти српске православне цркве у Лијевну.

Осамдесети пут ћемо се заједно помолити за душе и запалити свећу нашим дедовима, бабама, теткама, стричевима, ујацима… које нисмо упознали, који нас нису грлили, али који су били ту негде крај нас у причама и сећањима преживелих и које смо заволели кроз та туђа сећања.

Старији смо него што су они били кад их је пресекла и у јаму гурнула туђа рука, а опет, кажемо, ту је прах мога деде… Колико смо се пута питали како су изгледали? Да ли смо слични по некој црти, по некој особини? Нема одговора. А можда то они виде са својих небеских висина и по тим сличностима нас препознају. Радују се нашој руци која пали кандило и радују се нашим уснама које шапућу молитву и уче своју децу коме и када и зашто на Огњену Марију да подаре мисао и „Вјечнаја памјат“!

Окупимо се на парастосима ливањским Србима, побијеним лета 1941.године, који ће се одржати:

  • у Београду 25. јула, парастос у 11.30 у цркви Светог Марка на Ташмајдану који ће служити епископ ремезијански г. Стефан;
  • у Бања Луци 25. јула, парастос у 17 часова у цркви Св. Јована Богослова на Лаушу
  • у Ливну 30. јула (Огњена Марија),  Света Литургија у 10 сати у Спомен капели-костурници;
  • у Губину 31. јула, Света Литургија у 10 сати и потом парастос код гроба оца Ристе Ћатића и његових 12 парохијана;
  • у Чапразлијама 31.јула у 13 сати, парастос на месту срушеног споменика страдалима у јами Самогред;
  • у Челебићу 1. августа, Света Литургија у 10 сати на спомен гробљу на Барјаку.
  • у Брчком 4. августа, Света Литургија и парастос са почетком у 9 сати у цркви Св. Вел. Недеље (Мераја)
  • у Новом Саду 2. августа, Света Литургија у 9 и парастос у наставку, у 10.30, црква Св. Ћирила и Методија у Телепу

ОКУПИМО СЕ, ЈЕР НИЈЕ ТЕШКО СЕЋАТИ СЕ!

Осим ових богослужења посвећених сећању на страдале Србе Ливна и Ливањског поља, у данима око Св. Илије одржаће се и следећа богослужења:

  • у Црном Лугу 2. августа (Св Илија), Света Литургија у 10 часова у храму Св. Пророка Илије – слава храма;
  • у Пеуљама 3. августа, Света Литургија у 10 часова у храму Св. Вел. Георгија
  • у Врбици 4. августа (Блага Марија), Света Литургија у 10 часова у храму Силаска Светог Духа на Апостоле.

Одржана 11. скупштина Удружења Огњена Марија Ливањска

У суботу, 19. јуна 2021. године у сали Удружења Милутин Миланковић, Београд, одржана је Једанаеста седница Скупштине Удружења Огњена Марија Ливањска.

Милош Дамњановић је отворио седницу и поздравио чланове Удружења.

Након усвајања Дневног реда, избора чланова радних тела, чланови Удружења усвојили су следећа акта:

– Верификацију пријема у чланство нових 15 чланова,

– Записник са Десете Скупштине,

– Годишњи извештај о раду са финансијским извештајем за 2020. годину,

– План рада за 2021. годину,

– Одлуку о избору/реизбору чланова УО Удружења.

На седници је констатовано да је рад Удружења у претходној години дао слабије резултате, што је свакако последица специфичних околности укупног деловања у условима пандемије, али се такође не занемарује ни чињеница слабије мотивисаности чланства, што се одржава и кроз нередовност плаћања чланарине, самњен број чланова присутних на годишњим састанцима и сл. Чланови су скренули пажњу Управном одбору да непосредним контактима са члановима провери потребу даљег постојања и неких подружница, као и да се појединци (по насељима у општини Ливно) ангажују на попису расељених и њихових потомака, како би се активно утицало на повећање броја чланова Удружења, као и масовније прикључивање спровођењу пројектата Удружења.

Када је реч о члановима Управног одбора, донета је одлука да се продужи мандат: Дијани Ковачић, Милошу Дамњановићу, Гордани Достанић, Жељку Росићу, Аљоши Вулети, Синиши Јагодићу и Владимиру Маљковићу, а да се уместо Љиљане Радић, која је исклазала интерес да своје место уступи другом члану, за члана Управног одбора изабре Горан Арнаут. Никола Петровић је члан УО по дужности Председника Удружења. Мандат чланова УО је две године.

Такође, на седнци Скупштине разговарало се о разним питањима везаним за живот Срба на подручју Ливна, начину решавања правно административних и имовинских питања, о појединачним пројектима Удружења, обележавању 80 година од масовног страдања ливањских Срба у време НДХ исл.

Овом приликом Удружење ОМЛ се захваљује Љиљани Радић на досадашњем раду у УО Удружења, као и Удружењу Милутин Миланковић које је уступило своје просторије за одржавање наше Скупштине.

Управни одбор

ПОЗИВ: Слава Врбичке цркве – Тројице

                         СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ВРБИЧКА

Позива све благочестиве парохијане из села Врбичке парохије – од Челебића до Бастаса – као и остали верни народ да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у НЕДЕЉУ 20. јуна 2021.године с почетком у 10:00часова,

у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

6. јун 1941. – 80 година од почетка страдања Срба Ливањског поља

Овог јуна навршава се 80 година од почетка масовних усташких злочина над српским народом Ливањског поља. Према расположивим изворима, 6. јуна 1941. године група наоружаних усташа из Ливна упала је у Сајковић, српско село на западу данашње општине Ливно. Према писању Буда Симоновића у књизи Огњена Марија ливањска, усташе су дошле у Сајковић у потрази за Цвијом Пајчином, званим Орашчић, који се већ био одметнуо у планину и почео да пружа отпор властима НДХ.

Пошто Цвију нису успели наћи, усташе су ухапсиле угледног и дугогодишњег губинског свештеника, оца Ристу Ћатића и Цвијиног млађег брата Јову. По свему судећи, отац Ристо је усташама свакако већ био трн у оку. Као и у другим угледним и образованим Србима у Ливањском пољу, и у њему су видели особу која би могла покренути обичан народ на отпор злочинима које су припремали над Србима.

о. ристо
отац Ристо Ћатић, свештеник Губински

Уз оца Ристу и Јову Пајчина, према сведочењима које је забележио Будо Симоновић, усташе су ухапсиле и: Васа Пајчина, Рада Загорца (Јолића), Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника (Сима) и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Једина кривица ових мештана села Сајковића и Грковаца је што су се нашли на путу усташама у тренутку када су тражили жртве за одмазду.

Ових 12 Срба усташе су одвеле у правцу села Каблића крај Ливна. Ту су их спровели у планину, са намером да их убију. Међутим, схватајући шта ће се десити, Јово Пајчин и Перо Росић успевају да побегну пре почетка стрељања. Након мучења и злостављања, усташе су стрељале преосталу десеторицу, те њихова тела бациле у јаму Рубића Долац изнад Сухаче.

Међутим, један од бачених у јаму, Мирко Росић, је био само рањен, те је успео изаћи из ове јаме и докопати се слободе. Захваљујући овој чињеници, о овом страшном злочину остало је да сведочи троје сведока.

Тела страдалих су се налазила у овој јами дуги низ година. Након рата, извађене су из јаме и сахрањена у порти Губинске цркве. На том месту је подигнут и споменик 1962. године. На плочи на овом споменику стоји следећи текст:

”Овде почивају посмртни остаци деветорице невиних људи из Сајковића и Грковаца, првих жртава фашистичког терора у Ливањском крају, које су усташки злочинци, слуге окупатора, 6. јуна 1941. године поубијали и бацили у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна:

Ћатић И. Ристе         Шормаз Ј. Ила

Росић Ј. Симе             Пајчин И. Васе

Росић В. Славка         Јолић М. Раде

   Росић Т. Васе             Јањић М. Војина

Јањић П. Илије

Споменик невиним жртвама подиже народ Доњег Ливањског поља

Губин, септембра 1962. године”

Током рата 1992-1995, овај споменик је тешко оштећен. Захваљујући залагању парохије Губинске, добрих људи и Удружења Огњена Марија Ливањска, његова обнова је завршена почетком 2015. године. У јулу исте године, споменик је освећен, након чега је над њим служен помен страдалима.

Помен код обновљеног споменика у Губину

У наставку се налази детаљан опис ових несрећних догађаја из књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“.

ПОП РИСТО ЋАТИЋ

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.

Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.

Било је то негдје у мају 1941. године. Др Драган Урумовић је бануо са свитом у Сајковић да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припријети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо је излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смију крочити у Сајковић.

Урумовић се вратио бијесан и празник руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату ријеч и врати им мило за драго.

По казивању неких свједока, већином забиљежених половином 1990. године, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осјетиле како он удара и што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како је вријеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвијо је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.

Свјесни да би буна Цвије Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размјере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вријеме немилосрдно обрачунају.

Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нијесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мјештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.

И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја:

„Трагали су стално за Цвијом Пајчином али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на пестолонаследника Фердинанта са још њи неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.

Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.

То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…

Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када је дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.

Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Нико…“

Сем попа Риста и Јова Пајчина усташе су тог дана похватале још и Васа Пајчина, Рада Загорца, Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Довели су их над јаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у јаму.

Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над јамом Сухачом тог јунског предвечерја. Покољ су преживјела тројица (а не двојица како пише Милан Радоја), али је сваки од њих својим путем стигао на слободу и на свој начин доживио и преживио ову крваву драму

Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успјели су да побјегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их постријељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бјежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.

По једној верзији он је у бјекству рањен. Усташе су успјеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бјежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сјутрадан је објелодањена кад су кућама добјежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како је забиљежио Милан Радоја).

Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.

То се, ипак, није догодило све до 27. јула када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који изгледа ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намјерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га.

Вјероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.

Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасило јер је у јаму пао на гомилу тијела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успио да се извере и извуче из јаме и побјегне кући…

Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасио главу.

Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човјек свој посао и није се много бактао политиком.

Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избјегао смрт у јами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавјетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — јер ако им поново падне шака више главу неће изнијети.

И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима и он сам је касније осјетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што је био Хрват, јер усташе су посебно били кивни на Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…

Подела пакета старијим и социјално угроженима домаћинствима у Ливну и Ливањском пољу

Једна од редовних годишњих активности Удружења Огњена Марија Ливањска, у сарадњи са нашим свештеником, је даривање старијих, самохраних и социјално угрожених парохијана који живе у ливањској, губинској, црнолушкој или врбичкој парохији. И ове године, скромни пакети помоћи подељени су током Васкршњег поста од стране оца Предрага Црепуље и председника Удружења, Николе Петровића.

На изглед лак, али  веома тежак посао. Иако је Удружење одредило опште критеријуме за доделу овог скромног знака пажње уочи Васкрса, изузетно је тешко направити списак оних којима је помоћ најпотребнија. Морална одговорност оних који одлучује о додели је веома велика па се овог посла није лако прихватити. А када кренете по разрушеним селима Ливањског поља онда схватите да је скромни поклон вредан 30КМ добродошао скоро сваком човеку и да је 52 пакета, колико је уручено ове године, мало.

Три дана је трајала сама акција поделе пакета. Три дана тумарања између порушених кућа у потрази за живом душом, дозивања старих српских имена која су одјекивала међу сабласним остацима некада лепих домова, отварање капија и љеса начетих зубом времена, и друге слике нашег краја дуго ћемо памтити.

Препуно је туге Ливањско поље. Они који су га заборавили треба пешке да прођу кроз села од Челебића до Пеуља и од Пеуља до Чапразлија, па да виде обезглављене душе својих предака како тумарају мрачилом које је прекрило Ливањско поље.

Радујемо се отварању башта ресторана и кафића где троје људи не треба да седне ако нема 2.000 динара, и мислимо да је то срећа. Дозволили смо да на старом избразданом лицу баке у Богдашима крене суза зато што је њена комшиница добила помоћ (јер за њих то није даривање него помагање) а она није била предвиђена, може ли се та суза уопште са било чим ставити на вагу?

Наводимо и села у којима су пакети подељени, као и број пакета по селу: Бојмунте (2), Радановци (1), Врбица (1), Богдаше (4), Бастаси (2), Губин (6), Прово (1), Сајковић (3), Губер (2), Жабљак (1), Ливно (6), Казанци (2), Нуглашица (6), Грковци (3), Пеуље (3), Пржине (6), Јаруга (1), Црни Луг (2).

Погођени призорима које смо видели и са којима смо се срели, захваљујемо се свима онима који су дали новчани прилог да макар мало помогнемо људе који најтеже живе међу нашим народом у Ливну и Ливањском пољу. Надамо се да ће ове слике подстаћи и они који претходне акције нису подржали да то сада учине.

Никола Петровић

Председник Удружења Огњена Марија Ливањска

СПИСАК ПРИЛОЖНИКА ЗА ПАКЕТИЋЕ ЗА ДЕЦУ И СТАРИЈЕ 2021. год.

ИМЕПРИЛОГ
Мишо и Никола Чулић1,100.00 Америчких долара
Тихомир Ерцег200.00 евра
Бранко Лаганин100.00 КМ
Оливера Радета Тршић3,000.00 дин. 
Stridon Group doo20,000.00 дин. 
Јован Пјешчић12,000.00 дин.
Вукосав Коњикушић2,000.00 дин.
Жељко Росић3,000.00 дин. 
Љуба Ковал2,000.00 дин.
Срђан Добрица1,500.00 дин. 
Немања Девић 6,000.00 дин.
Милена Арбутина2,000.00 дин.
Ђурђица Поповић2,000.00 дин.
Срђан Милијевић3,000.00 дин. 
Мирко Кисо3,800.00 дин. 
Милош Дамњановић15,000.00 дин. 
Љиљана Дамњановић 50.00 Британских фунти
Сава Шуњка6,000.00 дин.
Ненад Вртикапа3,000.00 дин. 
Весна Радета3,000.00 дин. 
Дијана Ковачић6,000.00 дин.
Миливој Бошковић5,000.00 дин.
Дејан Спремо4,000.00 дин.
Љиљана Врбавац4,000.00 дин.
Милка Милијевић3,000.00 дин. 
Бојана Гаћиновић3,000.00 дин. 
Саша Росић3,000.00 дин. 
Синиша Јагодић1,000.00 дин.