О Огњеној Марији

Iako praznik Svete Mučenice Marine – Ognjene Marije nije u crkvenom kalendaru obeležen crvenim slovom, u narodu je veoma poštovan, posebno među ženama, tako da se na taj dan, kada zbog velike vrućine „gori nebo i zemlja“ ne rade nikakvi poslovi, naročito ručni i radovi u polju. Prema narodnom verovanju sveta mučenica Marina pali i kažnjava ognjem, zato je u narodu poznata kao Ognjena Marija. U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri koja je u vrele praznične dane spalila žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Deo moštiju svete mučenice Marine čuva se u svetogorskom manastiru Vatoped, kao i u manastiru Sv. Marine na planini Langa, na albanskoj strani Ohridskog jezera, posvećenom ovoj svetiteljki, koji posećuju pravoslavci, ali i muslimani.

Manastir Vatoped, Sveta Gora

Sveti Vladika Nikolaj u svom „Ohridskom prologu“ o svetoj mučenici Marini zapisao je 1928. godine:

„Rodom iz Antiohije Pisidijske, od roditelja neznabožačkih. Tek u 12 svojoj godini ču Marina za Gospoda Isusa Hrista, kako se vaploti od Prečiste Deve, kako čudesa mnoga sotvori, krsnu smrt primi i slavno vaskrse. Njeno mlado srce raspali se ljubavlju prema Gospodu, i ona se zavetovaše nikad se ne udavati, i još željaše svom dušom postradati za Hrista i krstiti se u krvi mučeništva. Njen otac omrznu je zbog vere njene i ne smatraše je ćerkom. Namesnik carski, Olimvrije, saznavši od Marine da je ona hrišćanka, poželi od nje najpre da mu bude žena. A kada Marina to odbi, on joj naredi da se pokloni idolima, našto sv. Marina odgovori: ‘Neću se pokloniti ni prineti žrtve bezdihanim i mrtvim idolima, koji niti sami sebe poznaju, niti pak znaju, da li ih mi čestvujemo ili beščestvujemo; ne dam njima one časti koja pripada samo Tvorcu mojemu.’

Manastir Sv Marine na planini Langa, Albanija

Tada je Olimvrije stavi na ljute muke pa je svu ranjenu i krvavu baci u tamnicu. U tamnici Marina se moljaše Bogu i posle molitve javi joj se najpre đavo u vidu strašne zmije koja obzinu glavu njenu. No kad se ona prekrsti, zmija se raspuče i iščeze. Tada je oblista svetlost nebesna i njoj se učini da iščezoše zidovi tamnice, zajedno sa krovom, i krst se javi, blistav i visok, a na vrhu krsta bela golubica, od koje dođe glas: ‘Raduj se, Marina, razumna golubice Hristova, kćeri Siona višnjega, jer prispe dan tvoga veselja…’

I Marina bi isceljena silom Božjom od svih rana i bolova. Bezumni sudija mučaše je drugi dan u ognju i u vodi, ali Marina sve pretrpi kao u tuđem telu…

Bezumni sudija mučaše je drugi dan u ognjui u vodi, ali Marina sve pretrpi kao u tuđem telu. Najzad je osudi na posečenje mačem. Pred samu smrt javi joj se Gospod Isus s angelima. Posečena beše u vreme cara Dioklecijana, no dušom i silom osta u životu na nebesima i na zemlji. Jedna ruka sv. Marine nalazi se u man. Vatopedu u sv. Gori. U Albaniji pak, na planini Langa više Ohridskog jezera, nalazi se manastir sv. Marine sa jednim delom njenih čudotvornih moštiju. Mnogobrojna čudesa događala su sei događaju u ovom manastiru, kojih su svedoci ne samo hrišćani nego i muslimani. Toliko poštovanja imaju Turci prema ovoj svetinji, da nikad nisu hteli darnuti ni u svetinju niti u imovinu ovog manastira. Jedno vremeTurčin je bio tutor ovog manastira. (iz Prologa)”

Stradanja ove velikomučenice obeležena su i stihovima koje episkop Nikolaj takođe navodi:

„Budi blizu mene, snago mučenika,
Da podnesem muke bez straha i krika…”

Spomen kapela Sv Marine u Livnu

U svojoj knjizi Ognjena Marija Livanjska, čiji je sadržaj nastao na osnovu dokumenata, a prevashodno svedočenja preživelog srpskog stanovništva livanjskog područija stravično postradalog u masovnom zločinu 29. i 30. jula 1941. godine, podgorički novinar i publicista, Budo Simonović, o ovom prazniku zabeleženo je i ovo:

„Među vjernicima – pravoslavcima Ognjena Marija (koja, inače, u narodnoj tradiciji slovi kao sestra Gromovnika Ilije i Svetog Pantelije) izaziva posebno strahopoštovanje. Toga dana (30. jula po novom, odnosno 17. po starom kalendaru) niko ne radi jer se smatra da je toga dana svaki posao netaličan i grešan, da svako ko toga dana prekrši volju božju, ne može očekivati milost njegovu:

— Mi bi rekli ovdikar da je Ognjena Marija udešljiva — veli Sava Petrović iz livanjskog sela Gubin, jedna od rijetkih srpskih duša iz ovih krajeva koja je ljeta gospodnjeg 1941. preživjela Ognjenu Mariju. — Ako te šta tog dana desi, ne mereš se izbaviti; ako vatra plane, ne mereš je ugasiti. A bude, baš tog dana, čestito se i ne naoblači pa plane i zagrmi u plast sijena ili krstinu žita — sve izgori do potlješnje slamke…
Otuda i pjesma u narodu:

„Ognjem prži Ognjena Marija,
Gromom bije Gromovnik Ilija,
Mirom miri Mirnosna Marija…”

A ne bude vazda po pravdi i zasluzi. Desi se, kao tog zlog ljeta 1941, da se udruži sila i nepravda, da bog zažmuri i đavolu u svatove dođe, i onda sve naopako obrne — kazna strašna stigne bezgrešnike…“

U znak sećanja na žrtve stradanja na dan Ognjene Marije, ali i u želji da se ukaže na neposrednu vezu sa pisanim svedočanstvom Buda Simonovića, udruženje Livnjaka, njihovih potomaka i poštovalaca nazvano je istim imenom „Ognjena Marija Livanjska“, sa blagoslovom njegovog preosveštenstva vladike Bihaćko-Petrovačkog g. Hrizostoma.

Advertisements