Живот и обичаји

KAKO SE NEKADA ŽIVELO U NEŠEM KRAJU

 

Način života

Stanovništvo Livanjskog polja je sve do posle Drugog svetskog rata živelo u zadrugama, zajednicama najbližih srodnika u krvnoj vezi, sa zajedničkim posedovanjem imovine.  U zajednicama se ostajalo i nakon ženidbe i smrti roditelja. Kada porodica izraste u zajednicu sa velikim brojem članova (60-70), starija oženjena braća su se, nakon smrti roditelja, odvajala i zasnivala posebna domaćinstva. Obzirom da su Turcima odgovarale velike kmetovske porodice, zbog rada na imanjima, proces deljenja zadruga je bio zabranjivan i ometan od turskih vlasti, i praktično je otpočeo sa dolaskom austrougarske vlasti.

Zadrugom je upravljao kućni starešina i starešica (ili maja). Starešina je bio stariji oženjeni muškarac, ozbiljan, autoritativan i sposoban da vodi porodičnu zadrugu. On je rešavao sva pitanja i odlučivao u interesu zajednice i svakog njenog člana pojedinačno. Žene su bile starešine samo ako u kući nije bilo odraslog muškarca. Nasleđivanje starešinstva nije bilo obavezno, već su starešinu birali odrasli muškarci. Starešina je pored ugleda, časti i poštovanja imao i odgovornost. Mogao se isključiti iz redovnih kućnih poslova, ali to najčešće nije činio kako bi svojim radom uticao na homogenizaciju zajednice. Starešinstvo je prestajalo voljom starešine da se povuče i preda starešinstvo (tada je postajao neka vrsta savetnika), smenjivanjem od strane odraslih muških članova zajednice ili smrću.

Nadležnost starešine je bila: organizacija i planiranje posla u zadruzi, kupovina i prodaja dobara, raspodela sezonskih poslova na pojedince u zadruzi, vođenje računa o redosladu udaje i ženidbe, briga o javnom ponašanju članova porodice i njihovom odnosu prema vlasti itd. Starešina se za sve pitao, čak i o prekršajima članova porodice. Takođe, odlučivao je o upotrebi novca koji je inače on i čuvao.

Nekada se na njivama i livadama radilo ručno i oralo plugom koji su vukli konji. Žito se takođe kosilo ručno, a potom stavljalo u snopove i vršilo konjima („vrlo“). Konjima su se dobavljala i drva sa okolnih planina. Gotovo svako domaćinstvo je imalo ovce, kravu i konja. Za ove i druge poslove u zadruzi je postojala utvrđena podela rada jer je porodica proizvodila skoro sve što je bilo potrebno za život. Gajila se stoka, pravljene su mlečne prerađevine (kiselo mleko, sir, maslac…), obrađivala se zemlja, tkala se tkanina isl. Stoka se samo u retkim prilikama  klala za ishranu porodice, pa i tada skromno. Vuna sa ovaca se strigla i upotrebljavala za izradu odevnih predmeta (sukneno odelo, čarape, terluci) i prekrivača (biljci), dok se kozija kostret koristila za izradu vreća, arara, zobnica i pokrivača (mutapa). Oderana životinjska koža bila je jedina sirovina za proizvodnju opanaka kao viševekovne obuće. Oskudica u svim predmetima potrebnim za život zahtevala je brižljivo čuvanje svih stvari, podrazumevajući i hranu, odevne predmete i obuću, pa su ljudi (naročito deca) često tokom leta išli bosi, da bi opanke sačuvali za zimu. Kod raspodele poslova na članove porodice vodilo se računa o starosti, polu, zdravstvenom stanju i sposobnosti pojedinca.

Ono što se nije moglo proizvesti u porodici (sol, šećer, petrolej, čoha, oružje i streljivo, kovačija) starešina kuće je jednom ili dva puta godišnje kupovao na pazaru u Livnu ili Sinju (Dalmacija). U selima koja su bila bliže velikim hrastovim i bukovim šumama Dinare, Kamešnice i Golije, uzgajale su se i svinje (zbog plodova žira kojim su se  hranile). Zemlju su činili: pašnjaci i livade za ovce, krave i konje i setvu žitarica, a povrtnjaci su zauzimali samo površine oko kuće. To je bilo ukupno bogatstvo nekadašnjih stanovnika livanjskih sela.

Od jutra do večeri se radilo. Prolećni posao je započinjao oranjem drvenim plugom koji je vuklo par upregnutih volova, zatim je dolazila setva pšenice, ječma, raži i kukuruza, kao i uređivanje bašta oko kuća. Leti, muškarci su ručnm kosama kosili livade i kupili seno sadevajući ga u plastove. Kosidba je počinjala 29. jula, na dernek. Kose su se kupovale na pazaru u Livnu, gde je postojao veliki izbor lepara koje su kovali čuveni majstori Demievići i Butkovići iz Mrkonjić Grada. Kući se, uglavnom, nije odlazilo sve dok se kosidba i sadevanje ne završi. Begov momak je vršio procenu sadevenog sena da bi odredio deo za državu i bega, a preostali deo je ostajao seljacima. Za vreme Austro-ugarske uvedeno je košenje na jagmu, što je podrazumevalo košenje državne zemlje pozivom zainteresovanih seljaka da to učine na tačno određeni dan (i određen početak i kraj košenja), pri čemu je svaki kosac dobijao svoj pokošeni otkos.

Nakon žetve, koja se obavljala srpom, sledila je vršidba. Na utabane travnate površine u dvorištu tzv. armene, bacani su snopovi požnjevenog žita preko kojih su konji dugo vođeni u krug i tako tresli klasje ostavljajući na dnu čisto zrno. Otreseni snopovi su celi stavljani u plast za kućne potrebe. Pšenična slama je korišćena za hranu krupne stoke, a ječmena kao prostirka i ležaj za ljude. Najtvrđa, zobena i ražena slama, služila je za krovove kuća koji su se svake godine dopunjavali i obnavljali. Nakon odvajanja semena za novu setvu, ukućani, kojima je to bila obaveza, odvozili su žito u mlin (suhaču). Pšenica, ječam, zob i raž prevozoli su se do mlina na konjima ili magarcima. Mlinovi su bili na rekama Sturbi i Žabljaku, u Ćaićkom odnosno Prološkim ponorima, a nekoliko i u gradu Livnu (jedan od mlinova u Livnu bio je u vlasništvu porodice Crnogorac iz Čelebića). Mlinari su odvajali 65-inu kao ušur ili ujam, što je bila njihova zarada.

Ako je porodica pravila predmete za prodaju, novac od prodaje dobara predavao se starešini.

Svi članovi zadruge jeli su zajedno iz čanka postavljenog na siniju, pri čemu su deca jela odvojeno od odraslih.

Maja (starešica), raspolagala je svim prehrambenim proizvodima, sem mesom. Žene su brinule o mlađoj deci, spremale hranu, češljale vunu, prele, tkale, plele i šile odeću i druge predmete, obavljale kućne poslove i pomagale muškarcima u poljskim poslovima.
Deca su takođe imala radne obaveze i zaduženja, a dobijala su ih u zavisnosti od uzrasta. Najčešće su to bili čobanski i lakši poljski poslovi.

Članovi zadruge mogli su obavljati i poslove van zadruge, za zaradu, a o čemu je odlučivao starešina. Od tako zarađenog novca deo se odvajao za zadrugu, a deo za sopstvene potrebe zaposlenog i poklone članovima porodice. Takva vrsta obaveze se, međutim, nije odnosila na žene, jer su one svoju celokupnu zaradu mogle zadržati za lične potrebe. Za poslom van zadruge, mahom se radilo o sezonskim i fizičkim poslovima u poljoprivredi ili građevini, odlazilo se u druge krajeve, pa čak i u druge zemlje.
Ženidba i udaja odvijale su se po redosledu rođenja, a kršenje ovog pravila bilo je moguće samo u slučaju fizičkog ili duševnog nedostatka mladića ili devojke, kao i u slučaju da devojka pobegne za momka bez saglasnosti porodice. Kod udaje, sem redosleda nije bilo drugih pravila, ali kod ženidbe, obzirom da je troškove svadbe snosila zadruga kojoj je pripadao mladić, pridržavalo se pravila da porodica do svadbe obezbedi hranu, piće i svadbene darove. Takođe, svadbe se najčešće nisu zakazivale u vreme sezone velikih radova. Devojku su za udaju spremali roditelji i braća dajući joj prćiju i pripremljeno ruho (odevni i posteljni predmeti, platno, nekad i nešto novca ili neko grlo stoke isl). Devojke uglavnom nisu dobijale deo nekretnina, sem u slučajevima nasledstva jedinica nakon smrti roditelja.

Članovi zadruge nisu međusobno mogli sklapati brakove, bez obzira na generalnu mogućnost sklapanja brakova od petog kolena pa nadalje. Takođe, bez obzira na nepostojanje krvnog srodstva, nije bio običaj da se dva brata ožene dvema sestrama, kao i da se udovac oženi svastikom ili udovica uda za devera.

Kod stanovništva dinarskog područija bila je velika smrtnost dece, naročito novorođenčadi i dece mlađeg uzrasta. Na neki način, surovi uslovi življenja bili su prirodna selekcija kroz koju su svi prolazili, a oni koji je prežive bili su uglavnom dobrog zdravlja i dugovečni. Dobro zdravlje je bila karakteristika dinaraca, čije su zdravstvene probleme, ne računajući velike epidemije kuge sa velikim brojem smrtnih slučajeva, uglavnom činile fizičke povrede pri teškim poslovima i ujedi zmija. Žene su se porađale u nehigijenskim uslovima i bez stručne pomoći, pa je njihova smrtnost tokom porođaja bila visoka. Takođe, bilo je i slučajeva povrede novorođenčadi, sa posledicama trajnog invaliditeta. Mentalni poremećaji su bili vrlo retki. Osobe sa većim invaliditetom i mentalno poremećene nisu stupale u brak, a u zavisnosti od stepena fizičkog ili umnog poremećaja, dobijali su radna zaduženja, i o njima je brinula porodica. Fizičke povrede lečili su sami stanovnici spravljanjem biljnih melema. Samo u izuzetnim slučajevima odlazilo se kod lekara u Livno ili Sinj.

Žene su se porađale same ili uz pomoć druge žene iz porodice ili komšiluka. Oskudnu opremu za bebe činila je vunena obloga, par lanenih košuljica, kapica i malo češljane vune za nogice. Beba je spavala u kolevci (bešika) sa prostirkom od slame prekrivene komadom vunene tkanine i biljcem kao pokrivačem. Kolevka je imala prečku koja je spajala uzglavlje i podnožije i koja je služila da se na nju veže uže kako bi je majka mogla nositi na leđima dok obavlja poslove van kuće. Bebe su kupane u drvenom koritu (škipić), najčešće u hladnoj prostoriji.

Neki rodovi livanjskog kraja imaju dva prezimena, od kojih je jedno zvanično (administrativno), a drugo ono po kome su poznati u okolino (npr. Bulović-Gredar; Konjik-Lunić; Pajčin-Oraščić isl).

Kada se zadruga delila, u deobi, kao i u nasleđivanju, učestvovali su samo muškarci. U staroj kući najčešće je ostajao najmlađi sin sa roditeljima, a sva ostala imovina, računajući i „navaku“  delila se među braćom prema broju čeljadi. Pre deobe žita i krompira delilo se seme. Deoba se nije odnosila samo na slavsku ikonu i verige iznad ognjišta, koje su ostajale onome ko nastavlja da živi u toj kući. Otuda i izreka „kome kuća, tome i verige“. Starešina zadruge koja se deli ostajao je sam ili sa najmlađim sinom, a njegov deo se nakon njegove smrti delio među sinovima.

Ako oženjeni brat, koji ima maloletnu decu, umre, o njegovoj pordici i njihovoj pripadajućoj svojini brinuo je starešina. Udovice su se mogle preudati, a da li će njena maloletna deca ostati u domu ili otići sa majkom u novi rod, odlučivale su starešine oba doma.

Stanovanje

Po tipu gradnje u Livanjskom polju je bilo četiri vrste kuća: plotare, brvnare, kuće od suvog zida i kuće na boj. Gradnja kuća od kamena i upotreba kreča i peska počela je tek za vreme austro-ugarske vlasti.

Plotara je laki objekat koji se vezuje za srednji vek i nomadsko stanovništvo. Sastojala se od jedne sobe i vatrišta gde je bilo ognjište, a građena je tako što se kolje, pobodeno na tlocrt buduće kuće, povezivalo pletenim prućem i nabijalo glinom pomešanom sa slamom i plevom. Krov je bio prekriven ševarom (trava sa močvarnog zemljišta) ili bujadi i pritisnut komadima drveta (prlje). Radi termoizolacije ove kuće su spolja zatrpavane zemljom.

Brvnare su se gradile od neobrađenog i obrađenog trupca drveta, a pokrivale šimlom (snopovi otrebljenih žitarica) ili ševarom. Izgradnja ovih kuća vezuje se za tursko vreme, kada kmetovi nisu smeli na begovskoj zemlji graditi kuće od čvrste konstrukcije, kao i zbog lakšeg preseljavanja kmetova po celom begovskom imanju, jer su se brvnare mogle rastavljati i prenositi na drugo mesto.

Suvozidane kuće pravile su se od naslaganog kamena koji nije između imao vezivni sloj. Krov ovih kuća, iznutra pregrađenih plotom na deo za stanovanje i deo za stoku, bio je od ševara ili kamenih ploča.

Kuće na boj bile su dvodelne kuće sa prizemljem zidanim od kamena i nadgradnjom od drveta lepljenog glinom. Krov im je bio šiljat, na četiri vode i pokriven šimlom.

Sa dolaskom austrougarske vlasti građena je nova kuća čvrste konstrukcije, sa gredama, vezana malterom i krovom od crepa izrađenog od pečene gline. Ove kuće su imale sobe u kojima su bili kovčezi sa dvojačkom spremom, kreveti sa slamaricama i vunenom ćebadi ručne izrade; stajaću sobu sa vatrištem za ognjište u kojoj se okupljala familija; pod i plafon od dasaka sem iznad ognjišta. U zimskim mesecima sobe su se zagrevale zidanim pećima, koje su kasnije zamenjene šporetom (tzv „koza“). U pletenim korpama (koševima) čuvano je žito na tavanu, a brašno je stajalo u ambariću u vatrištu. Rasveta je bila luč, a potom petrolejka (lućerna) koja je kasnije dobila i stakleni cilindar. Ognjilo (sušena bukova gljiva) je, do upotrebe šibice, služilo za potpaljivanje vatre.

Oko kuća, podizale su se manje nastambe (pojate, ajati, torovi za stoku, salaši-kukuruzane, trapovi, armani /deo za vršenje žita/, svinjci i bunari). Torovi su bili ograđeni suvozidim kamenom odnosno pletenim prućem, što je bila jedina brana od nasrtaja divljih životinja.

Narodna nošnja 

Nošnja srpskog stanovništva livanjskih sela čini varijantu dinarske narodne nošnje koja obuhvata široke predele Bosne  i celu Hercegovinu. Glavne karakteristike ove nošnje, do kraja 19. veka, činila je duga lanena košulja krojena izjedna sa umetnutim pravim klinom ispod ruke, vezena na skutima pozadi, rukavima i grudima, a nosili su je i muškarci i žene. Vez je na ženskim košuljama bio rađen vunom pretežno u crvenoj boji, sa geometrijskim motivima, a na muškim u beloj boji. Od gornjih vunenih haljetaka u ženskoj nošnji najvažniji su: anterija, ječerma, zimska haljina i pregača. Anterija, kratak haljetak do pojasa, bila je otvorena na grudima kako bi se video vez na košulji i takođe je bila ukrašena. Ječerma, čerma ili sadak se nosila preko anterije. Zimska duga haljina od belog sukna za devojke i crnog ili tamnoplavog za udate žene (nazivane su mrčine ili modrine) bila je dužine do gležanja, otvorena sa prednje strane, sa umetnutim kosim klinom ispod ruke i dugim uskim rukavima. Haljina je ukrašavana čojom i vezom sindžircem. Pregače su tkane od vune u crnoj, smeđoj ili crvenoj boji u osnovi, sa šarom i izrađivane u dve tehnike: ćilimskoj („iveranje“) i nizanjem („prebiranje“). Ukrašavane su i belim ili crvenim resama. Kada su radile poljske poslove žene su pregače okretale na leđa, da im ne bi smetale u poslu. U pregače žene su zadevale šarene kupovne marame (šudare) radi ukrasa. Haljina se povezivala oko struka pojasom koji se zvao pas, pašnjača ili ćemer pas, a ako je bio ukrašen i šaran i povezivao se preko pregače. Gaće su bile od belog pamučnog platna, širokih nogavica i podvezivane iznad kolena, a žene su ih nosile samo u posebnim prilikama.  Kada su bile u žalosti za nekim članom porodice, žene su pojedine delove odeće nosile naizvrat.

Čarape u ženskim nošnjama su bile do kolena, pletene od vune u dve tehnike: na pet igala i jednom iglom („poplet“) da se ne bi razvukle. Bile su najčešće u crnoj i crvenoj boji. Preko čarapa su se nosili terluci, pleteni od šarene vune. Opanci od opute (oputari) obuvali su se preko terluka.

Na glavi su žene nosile crvene kapice (otus) sa šudurom na koje su, za kape devojaka, našivani stari novčići (cvancik). Udate žene preko kape su prebacivale četvrtastu belu maramu, zvanu bošča, povezivanu ili puštenih krajeva i vezenu na krajevima.

Žene su se češljale na razdeljak po sredini glave i uplitale dve kike, koje su kod devojaka bile puštene niz leđa, a kod žena međusobno povezane na krajevima.

Mušku nošnju karakteriše: lanena košulja (istog kroja kao ženska), dužine do kolena i vezena belim koncem. Gaće, u koje se upasivala košulja, bile su kao kod žena od belog pamučnog platna, sa širokim nogavicama. Leti su se nosile samo košulja i gaće, a u drugim godišnjim dobima preko gaća su se nosile i čakšire ili šalvare. Šalvare su imale duge uske nogavice, potkićene resama po dnu, a čakšire su bile od belog, crnog ili tamnoplavog sukna, uskih nogavica pri dnu razrezanih gde su se kopčale kukcima, malog tura i ukrašene vezom od crvenog gajtana oko džepova.

Od gornjih odevnih predmeta muškarci su preko košulje nosili anteriju, a preko nje džemadan, neku vrstu zatvorenog prsluka koji se preklapao na grudima i bio vezen sa prednje strane, a sa zadnje izrađen od čoje. Preko džemadana vezivala su pojas ili tkanicu šaranu u istoj boji kao džemadan. U gornje odevne predmete spadala je i čerma ili ječerma preko koje su prišivane toke od srebrnih pucadi, a nosila se samo u posebnim prilikama. Kasnije, u upotrebu su ušli i kožuni izrađivani od ovčje kože sa runom, bez rukava. Koporan se nosio zimi, preko čerme, i bio je od tankog crnog sukna, bez postave, dug do pojasa, spreda otvoren i ukrašen crvenim gajtanima.

Opanci

Čarape u muškim nošnjama su bile dužine do kolena, uvek sa strane razrezane i kopčane kukcama. Boje su bile kao i kod ženskih čarapa.

Na glavi, muškarci su nosili crvenu plitku kapu (fes) preko koga su omotavali crveni ili crni vuneni, kupovni šal čiji je jedan kraj visio niz leđa.

Sve do 1900. godine muškarci su nosili dugu kosu koju su im u perčin, sa novčićima,  uplitale žene ili sestre.

Krajem 19. i početkom 20. veka karakteristike srpske narodne nošnje postepeno menjaju oblik ili nestaju pod uticajem izrade i uvođenja u upotrebu novih fabričkih materijala i novih krojeva. Novi trendovi dolazili su iz gradskih sredina, a prihavatalo ih je prevenstveno mlađe stanovništvo, najpre u selima bližim gradu. U periodu između dva svetska rata nestaje potpuno veza sa nekadašnjim ženskim i muškim košuljama kojima se menja dužina skraćivanjm (kod žena do iznad kolena), a oblik skupljanjem rukava. Žene u upotrebu uvode carze, gornje vunene haljine sa nabranom suknjom, prihvaćene od stanovništva susedne Dalmacije i Like. Carze se vremenom izrađuju od crnog satena („glota“), a zatim se skraćuju u običnu crnu nabranu suknju. Umesto opanaka počinju se nositi cipele.

Do promena, naročito uočljivih posle Drugog svetskog rata, došlo je i kod muške nošnje. Umesto šalvara i čakšira počinju se nositi rajtozne, a umesto koporana kratki kaput. Mada se u upotrebu uvodi i štofani prsluk i džemadan je ostao u upotrebi. Umesto vunenog pasa počinje se nositi kožni kaiš, a crna vunena šubara umesto fesa. Opanci su ustupili mesto dubokim cipelama, kondurama, koje su se nosile preko crnih čarapa.

Narodni običaji

Narodne i verske običaje Srba Livanjskog polja teško je opisati u celini. Neki su vremenom nestali, neki su delimično menjani pod raznim uticajima, ali važno je prikazati i od zaborava sačuvati najvažnije, odnosno one koji su najčešće upražnjavani.

Folklorni ansambl Vila iz Novog Sada

Prela ili sijela su istovetan običaj različitog naziva. Među stanovnicima Livanjskog polja preovlađuje naziv „prela.“ Reč je o običaju okupljanja naroda od kasne jeseni do uskršnjih poklada, odnosno do prolećne setve. Učesnici prela zvali su se preldžije. Muškarcima je bilo dozvoljeno da noći provode u društvu van kuće, odlaskom na prela u druge kuće i u druga sela. Žene-preldžije su se okupljale samo u kući

bližih rođaka ili komšija, a devojke su uvek imale pratnju roditelja ili najbliže rodbine.

Folklorni ansambl Vila iz Novog Sada

Preldžije su se okupljale u više grupa koje su činile: starije, udate i oženjene osobe; momci i devojke; deca i klapci (lokalni naziv za decu između 10 i 15. godina). Mladići su najčešće odlazili na prela u one kuće u kojima se okupljalo više devojaka. Na tim prelima je bilo najveselije, pevale su se ženske i muške pesme, stvarala su se nova poznanstva, prijateljstva i ljubavi. Posebnu energiju prelima je davala tzv. muška pesma „na suvo iz glasa“. Uz pesmu, devojke su: prele vunu, vezle, plele čarape i terluke, gargašale ketan (lan i konoplju) isl. Sem pesme i rada igrale su se i razne društvene igre: grekanje; kozanje; kaišanje; potkapice i druge.
Na prelima, odnosno u grupama čije su preldžije bili stariji, mahom muškarci, pričalo se raznim temama od istoriskih događaja do raznoraznih životnih tema i ličnih doživljaja. Tako se gotovo obavezno pričalo o turskom vremenu (vaktu), ratovima, pazarima u Livnu, Vrlici i Sinju, kosidbi, vršidbi i dr. Neizostavni deo ovih prela činile su epske pesme, među kojima su bile omiljene one u kojima se veličaju uskoci i hajduci, kosovski junaci i narodni borci koji su ginuli za slobodu i pravdu braneći sirotinju. To je, u neku ruku, bio i način vaspitanja dece u duhu junaštva, poštenja i borbe za slobodu. Pesme su se govorile napamet ili čitale iz zbirke pesama – „pjevačice“, uz petrolejku. Posebno uživanje je bilo pevanje uz gusle. Obzirom da je Stari Vujadin rođen u selu Donji Kazanci, gotovo redovno se kazivala pesma posvećena ovom srpskom hajduku i njegovim sinovima.

   Stari Vujadin

Đevojka je svoje oči klela:
“Čarne oči, da bi ne gledale!
Sve gledaste, danas ne viđeste
‘đe prođoše Turci Lijevljani,
provedoše iz gore hajduke,
Vujadina sa obadva sina.
Na njima je čudno odjelo:
na onome starom Vujadinu,
na njem binjiš od suvoga zlata,
u čem paše na divan izlaze;
na Miliću Vujadinoviću,
još je na njem ljepše odijelo;
na Vuliću bratu Milićevu,
na glavi mu čekrkli čelenka,
baš čelenka od dvanaest pera,
svako pero po od litru zlata.“
Kad su bili bijelu Lijevnu,
ugledaše prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula.
Tad govori stari Vujadine:
„ O sinovi, moji sokolovi,
viđeste li prokleto Lijevno
‘đe u njemu bijelli se kula?
Onđe će nas biti i mučiti,
prebijati i noge i ruke,
i vaditi naše oči čarne.
O sinovi, moji sokolovi,
ne budite srca udovička,
no budite srca junačkoga;
ne odajte druga ni jednoga,
ne odajte vi jatake naše
kod kojih smo zime zimovali,
zimovli, blago ostavljali;
ne odajte krčmarice mlade,
kod kojih smo rujno vino pili,
rujno vino pili u potaji.“
Kad dođoše u Lijevno ravno,
metnuše ih Turci u tavnicu;
tavnovaše tri bijela dana,
dok su Turci vijeće vijećali
kako će ih biti i mučiti.
Kad prođoše tri bijela dana,
izvedoše starog Vujadina,
prebiše mu i noge i ruke;
kad stadoše oči vadit čarne,
govore mu Turci Lijevljani:
„Kazuj, kuvro, stari Vujadine,
kazuj, kuvro, družinu ostalu,
i jatake kud ste dohodili,
dohodili, zime zimovali,
zimovali, blago ostavljali;
kazuj, kurvo, krčmarice mlade
kod kojih ste rujno vino pili,
pili rujno vino u potaji!“
Al’ govori stari Vujadine:
„Ne ludujte, Turci Lijevljani!
Kad ne kazah za te hitre noge
kojeno su konj’ma utjecale,
i ne kazah za junačke ruke
kojeno su koplja prelamale
i na gole sablje udarale –
ja ne kazah za lažljive oči
koje su me na zlo navodile
gledajući s’ najviše planine,
gledajući dolje na drumove
kud prolaze Turci i trgovci.“

Prela su kasnije prerasla u igranke. Poznata i čuvena je bila noćna igranka u Peuljima na kojoj se najčeće sviralo na muzici (usna harmonika). Igralo se živo kolo i zavrzlama. Uz muzike se i plesalo . Osim muzike, narodni instrumenti ovog kraja bili su i: diple, svirale koje su se svirale po osećaju, kao i frula (ili kavela) koja se obično nabavljala na pazaru u Vrlici i drugim zborovim, a koristili su je čobani kod ovaca.

Pesme – pevalo se u svim prigodnim prilikama: svadbama, prelima, čupaljama (skup žena koje čupaju vunu); kupelicama (skupljanje sena u mobi); komušaljama (skup ljudi koji ljušte kukuruz); vlačiljama (skup žena koje vlače vunu ili lan); kada se u kopačima odmara na “mejašu” /međi/ između dva galja ili kad se njiva okopa); uz blago na pašnjaku; u toku oranja njive; kada se pere veš na reci isl. Nije, dakle, bilo neobično da neko u bilo kojoj situaciji, uz bilo kakav posao, zapeva za svoju dušu.

Karakteristična pesma podinarskog i krajiškog područija, je ojkača. To je deseterački dvostih koji se peva u tri do pet glasova, sa naglašenim dugim „o“. Ojkanje je, kao što kaže esejista Nenad Grujičić „prepoznatljiv kulturni amblem krajiških Srba, kako u Hrvatskoj tako i u Bosni i Hercegovini“. U tom pevanju su mogući najrazličitiji momenti raspoloženja, različiti duševni impulsi. Estetsko umetničke vrednosti ojkače nalaze se u visprenosti i oštroumnosti narodnog duha, u jezičkim specifičnostima, zvučnim i ritmičkim efektima, zajedničkom pevanju, lakoći izraza.

Svadbeni običaji su se u detaljima razlikovali od sela do sela, ali su im osnove karakteristike bile slične. U brak se ulazilo između 15. i 20. godine, ali ako je porodica trebala radnu snagu, ponekad su i dečaci ispod 15 godina ženjeni starijim devojkama. Posle Drugog svetskog rata granica za sklapanje braka je bila između 19 i 25 godine za devojke, a momci su se ženili posle odsluženja vojske. Granica između detinjstva i odrastanja, od koje se pripremalo za bračni život, bila je 16-ta godina života. Upoznavanje mladih bilo je na zborovima, prelima, svetkovinama, kod čuvanja stada, posete rođacima ili tokom zajedničkih radova u polju. Iako su roditelji težili da udaju devojku za „sigurnog“ mladića (iz dobre, bogate kuće), kao i da sina ožene jakom, zdravom i vrednom  devojkom iz ugledne, poštene porodice, za sklapanje braka bila je od značaja i saglasnost mladih. Bilo je i slučajeva dolaska momka na imanje devojke (najčešće ako su u pitanju bile kćeri jedinice iz bolje stojećiih kuća), tzv domazetstva, što se u ovom kraju nazivalo „došlo“.

Pre ženidbe otac momka je odlazio u devojčinu kuću u proševinu, ali tek nakon saglasnosti devojčinih roditelja, koju je pribavljala mladićeva majka odlaskom u devojčinu kuću kao prethodnica. Otac je u proševinu nosio rakuju, jabuku i novac, i sve stavljao je na siniju uz objašnjenje razloga posete domaćinu (devojčinom ocu). Devojka je, na poziv oca, svoj pristanak iskazivala uzimanjem jabuke i novca sa sinije, a potom se rakijom sa sinije nazdravljalo. Prilikom proševine ugovarao se datum konačanog dogovora za svadbu, što se obično događalo tokom naredne dve nedelje, kada je devojka dobijala darove koji su se zvali prstenske ‘aljine, manet ili prsten i označavali da je devojka isprošena. Na ugovaranje je dolazila i buduća svekrva i tom prilikom obavezno pregledala devojačko ruvo. Od ugovaranja do svadbe prolazilo je oko mesec dana. U tom periodu mladić je mogao, u pratnji rodbine, posećivati devojku. Pozivanje rodbine u svatove činio je mladićev otac.

Posebnu ulogu u svatovima imali su: stari svat (mladićev otac ili stric); dever ili ručni dever (mladićev najmlađi brat); kum (poželjno je bilo da to bude mladićev kum sa krštenja); prikumak (zamenik kuma, što nije bilo obavezno) i jenga ili jenđa (mlađa udata žena iz mladićeve porodice, koja je zajedno sa deverom sve vreme bila uz mladu). Na dan svadbe svatovi su na konjima išli po mladu, ali tako da u njenu kuću stignu popodne. Nadomak mladine kuće počinjalo je utrkivanje u prvenstvu najavljivanja mladinoj majci da stižu svatovi, što je bilo nagrađivano, te se vodilo računa da to prvenstvo pripadne kumu. Svatove je dočekivala mladina majka. Jenga je odmah odlazila u sobu kod mlade, a mladoženjin otac je pred mladinog oca, na pogaču, stavljao novac sve dok on govori „češi se još“. Tek kada smatra da je dosta, mladin otac, uzima novac od koga deo vraća prijatelju. Ovo se nazivalo „mirenje.“ Nakon mirenja, na pitanje mladinog brata „ko se prima moje sestre“, potvrdno je odgovarao dever i dajući novac pruzimao mladu. Nakon toga, dever i mlada, stojeći iznad mladoženjinog oca, dvore goste. Mladinom bratu je kao dar pripadala čerma, a nakon tog darivanja iznose se sanduci sa mladinim ruvom, koji se mogu preuzeti tek kada se plati mladinom bratu koji je njihov čuvar. Pred polazak svatova mladina mlađa ženska rodbina kiti svatove, a mladoženji se preko desnog ramena i ispod levog pazuha vezuje peškir. Znak za polazak svatova davao je mladoženjin otac darivanjem žena koje su posluživale svatove (stavljanje novca na sinju). Tada mlada seda na konja uz devera, a njena sestra razbija bakricu. Za mladom, iz njene kuće, nije išla pratnja. Taj običaj je uveden kasnije, najpre kao pratnja nekog od rodbine tokom dela puta, a potom kao pratnja od strane nekoliko članova rodbine koji su ostaju na svadbi kod mladoženje do narednog jutra. Na čelu svatovske kolone jahao je barjaktar, a na začelju mlada sa deverom i jengom. Iza njih je išla seksana (kola sa mladinom spremom). Svatovi su išli ili u crkvu ili mladoženjinoj kući (ako je venčanje sledilo naknadno, obično za oko mesec dana).

U mladoženjinoj kući mladu je dočekivala svekrva dajući joj sito sa žitom koje je mlada posipala, a sito bacala preko glave. Zatim, svekrva mladi dodaje muško dete da ga tri puta podigne u vis, poljubi i daruje čarapicama punim lešnika. Tek tada je mlada silazila sa konja, ljubila kućni dovratak i ulazila preko praga desnom nogom. Mladu je u kuću uvodila jenga vodeći je tri puta oko ognjišta, potom sledi pozdravljanje mlade i svekrve koja mladu daruje jabukom sa utisnutim novcem. Nakon ovog obreda u kuću ulaze ostali svatovi i sedaju za sofru. Sa deverom i jengom mlada se mogla prošetati među svatovima ili igrati kolo. Kada se u toku noći ogase „pjevci“, kao znak da mladenci idu na spavanje, dever i jenga odvode mladence u sobu, što se zvalo „slijeganje mladenaca“. Kum je raspremao mladoženju, a jenga mladu, a zatim su ih pokrivali. Ako je venčanje trebalo da usledi naknadno, nije bilo slijeganja, već je mlada spavala sa svekrvom ili zaovama sve do venčanja.  Nakon izlaska jenge i devera oglašavali su se „vukovi“, mladići koji nisu bili u svatovima već su zavijali pred kućom, da bi im se iznelo jelo i piće.

Ujutro je mlada ustajala prva, obavljala kućne poslove i čekala devera i jengu da sa njima ide na bunar, u koji baca jabuku, vodom poliva svatove za umivanje, a oni je daruju novcem. Ovaj obred se naziva „poljevačina“. Nekada se pred kraj gozbe upražnjavalo „svatovsko darivanje na čašu“, što je podrazumevalo da svaki svat nazdravi čašom rakije i mladu dariva novcem. Svatovi su trajli tri dana. Mladoženjin otac je u toku svatovskih dana odlazio kod mladinih roditenja „na povratak“ da ugovori dan posete prijatelja (po’ode). Trećeg dana svadbe, mlada na drvenom kocu iznosi darove kojima je daruje svatove, a oni joj uzvraćaju novcem, svekar ovnom ili junicim, a svekrva preobukom. Mlada je takođe darivala i kuću: zobnicom, bisagama, torbom i užetom. Kum je poslednji postavljao svoju sofru i poslednji odlazio.

Za oko mesec dana u po’ode su dolazili mladini roditelji, uz poželjno prisustvo kumova. Mladina majka tom prilikom donosi jelo i piće, zetu košulju i obuću, a kćeri bošču. Tek nakon po’oda mlada je mogla sa svekrvom ići u goste roditeljima i ostati nekoliko dana.

Nakon udaje žene su često u novoj sredini dobijale nadimke, najčešće po rodu iz koga dolaze (Rosulja-od Rosića; Cvituša-od Cvijetića; Kisuša-od Kisa; Milutinovka-od Milutina; Maljkuša-od Maljkovića isl) ili po mestu odakle su rodom (Glamočka-od Glamoča; Sajkuša-iz Sajkovića; Provka-iz Prova isl).

Božićni običaji kod Srba u selima Livanjskog polja međusobno se razlikuju u nekim detaljima. Ima obreda koji se vrše u jednom broju sela za božićne praznike, a u drugima ne postoje.

Ono što je prisutno kao božićni običaj kod svih Srba je priprema i ukrašavanje božićnog hleba – česnice, koja se mesi od pšeničnog brašna i ukrašava slovcem. Pored česnice priprema se i „ćurek“, volujski i ovčiji kolač, koji se čuva do Malog Božića (pravoslavna Nova godina – 14. januar), kada se od njega pravi popara, koja se jede kao prvi obrok. Pečenica je u selima donjeg polja nekada bila samo ovca, ali se običaj proširivao te se, sa povećanim mogućnostima porodice, peklo i prase. U etnički mešanim sredinama, Srbi za Božić hrane „veselicu“ (ovcu ili prase), a ne pečenicu. Na Bele poklade starešina kuće iz stada izdvaja belu ovcu koja se posebno hrani do Tucindana (5. januar), a tokom Badnje noći peče i preliva vinom. Od veselice se za Mali Božić ostavlja čolan i pravi se ladetina, koja se još zove i drhtavica ili pače, čiji deo čoban nosi na pašu i deli ostalim čobanima.

U kuću su se u ranijim vremenima unosila dva badnjaka, a kasnije, jedan. Badnjak je od javora ili hrasta koji pri obradi ne sme da puca, jer je to, prema narodnom verovanju, loš znak. Badnjak u kuću unosi neko do odraslih muških ukućana, a sačekuje ga domaćin i posipa žitom. U nekim selima badnjake unosi domaćin, a ukućani ga posipaju žitom i pozdravljaju sa: „Dobro veče, dobro nam došlo Badnje veče“! Žito, kojim je na Badnje veče posipan badnjak, daje se kokoškama da ne bi nosile jaja daleko od kuće. Kada se unosilo dva badnjaka, oni su stavljani na ognjište uz pomicanje desnog badnjaka tri puta prema vatri. Ako ognjište nije imalo preklod, unosio se i badnjak „uzglavač“ na koga su se naslanjali osnovni badnjaci. Ostaci badnjaka (ugarci) iznosili su se sa ognjišta na njivu na Mali Božić, zajedno sa komadom božićne sveće, što je trebalo da bude zaštita letine od grada. Domaćica na Badnje veče posipa slamu u prostoru vatrišta, a za to vreme za njom deca i glasno imitiraju pijukanje pilića, a domaćin im baca orahe, lešnike i smokve. Slama se iz kuće iznosi odmah posle Božića i zajedno sa izgorelim komadima badnjaka rasipa po bašti.

Nekada je domaćin u kuću uvodio vola prednjaka, polaznika za zapregu, kome je na rogu bio volujski kolač „ćurek“ i pokrivao ga ćebetom. Džarajući vatru na ognjištu, domaćin ga je hranio hlebom i žitom. Ovčiji kolač se davao ovcama na Badnje veče kroz obred „projavljivanja ovaca“ koji se odvijao kada se stoka doteruje sa paše. Dva muškarca nateruju ovce između zapaljenih lučeva, i prvoj koja prođe davao se komad ovčijeg kolača.

Na Božić ujutro, ukućani čestitaju jedni drugima Božić, međusobno se ljube i mirbože. Na božićnu sofru – siniju, stavlja se česnica ispod koje je kolut sira. Domaćin sa ostalim muškarcima iz kuće lomi česnicu čiji se jedan komad pojede, a potom počinje ručak koji sadrži pečeno ovčije ili svinjsko meso, pite, suvo meso i slaninu, kuvani kiseli kupus i cicvaru- maslovaru . Za piće se služi rakija i crno vino, koje je, pre Božića domaćin nabavljao u Dalmaciji.

Božićnu sveću „trojstvo“ čine tri sveće spojene u jednoj tački zabodene u posudu sa žitom. Posle Božića žito u kome su stajale sveće, meša se sa semenskim žitom za prolećnu setvu. Trojstvo pali domaćin na božićno jutro i ono gori do podne, odnosno do završetka ručka. Sveća se gasi komadom božićnog hleba, namočenim u crno vino. Takođe, trojstvo se pali i na Mali Božić. Ako sveća dobro gori i niz nju curi vosak, to je znak da će biti rodna godina. Nekada se na Badnje veče pale tanke voštane sveće savijene u kolut, namenjene pokojnicima.

Pored kućnih obreda, narod se na Božić okupljao na određenom mestu u selu radi proslave Božića u pesmi i igri. Tokom tri dana božićnih praznika (Božić, Božićni dan i Sveti Stefan) narod se okupljao svakog dana na drugom mestu. Na dan Božića okupljanje je bilo u selu, na Božićni dan u okviru dvaju i više sela, a na Svetog Stefana kod crkava u: Gubinu, Vrbici i Crnom Lugu. Ovi dani su naročito značili mlađem stanovništvu koje se, sem zabave, na tim okupljanjima međusobno upoznavalo, sklapala prijateljstva i kasniji brakovi. Ta Božićna okupljanja i veselja bila i svojevrsna smotra mladosti, lepote, snage i poleta, živa izložba folklorne lepote, raznih ukrasnih detalja i ručno izrađene narodne nošnje. Žene su nosile šarene pregače, bele i plave suknene haljine ukrašavane „potkrajima“ i drugim detaljima, gerdane od cvancika, podnize, šarane čarape i lepo rađene opanke – oputnjake, bele marame (bošče), a muškarci čerme, kićene koporane, čakšire i kape kićanke, šarane vunene čarape i oputare.

Mačkare su se organizovale na poklade. Grupa muškaraca nagarvljenog lica, u staroj, poderanoj odeći, pokrivena ćebadima i biljcima išla je kroz selo od kuće do kuće, a ljudi su ih darivali suvim mesom, slaninom i jajima. Ponekad su mačkare imitirale svatovsku povorku. Nakon završenog rituala, obično u večernjim satima, odlazili su kući jednog od učesnika i gostili se dobijenom hranom.

Čarojice su se organizovale na Mali Nikoljdan (20. maja). Reč je o grupi muškaraca maskiranoj predmetima koje su nosile životinje (bronze, klepke isl.), izvrnutim kožunima i starom odećom. Ovako maskirani obilazili su domaćine tražeći soli, a oni su ih darivali hranom. Nakon rituala učesnici i njihovi prijatelji su se gostili dobijenom hranom.

Vučari su se upražnjavali kada seljani ubiju vuka. Koža ubijenog vuka sa ostavljenom glavom, repom i nogama puni se slamom, kiti raznobojnom vunicom, a u usta vuka stavlja se jabuka. Tako okićeni vuk nosili kroz selo na kocu, a za uzvrat što su ubili štetočinu, seljani vučare daruju hranom i vunom. Na kraju rituala učesnici su nagradu delili između sebe.

Takmičareke igre

Deo običeja činile su i raznovrsne takmičarske igre koje su se odvijale u raznim prilikama: na svetkovinama, prelima, među decom, odraslima, čobanima isl.

Potezanje kuke igraju dva igrača koja se, preko stola, uhvate srednjim prstima i svaki vuče na svoju stranu. Gubi onaj koji prvi ispravi svoj prst. Ako se ni jednom igraču ne ispravlja prst, gubi onaj koji je prevučen sa svog mesta.

Potezanje klipa igraju dva protivnika koja sede na podu tako da im se stopala ispruženih nogu dodiruju, a ruke, naizmenice stavljene, drže na klipu. Gubi onaj koji prvi popusti ili koji je prvi podignut.

Potezanje kaiša (kaišanje) se igra tako što se dva rvača međusobno drže za kaiš od pantalona i jedna drugom podbacuju nogu. Gubitnik je onaj koji prvi padne.

Jačanje u kosti igra se kao potezanje kaiša, ali umesto za kaiš takmičari se drže oko struka ili grudi.

Skakanje sa mesta je skakanje u dalj sa obeležene linije (iz mesta). Pobednik je onaj ko najdalje skoči.

Skakanje trke dozvoljava takmičarima da uzmu zalet do obeležene linije sa koje se skače u dalj. Ako prestupi liniju kaže se da je „prisro“.

Skakanje sa kamenjem je kao skakanje sa mesta, ali svaki igrač drži kamen u obe ruke, kojima zamahuje pre nego što skoči.

Skakanje troskoka daje slobodnu dužinu zaleta, a igrači u trku imaju dva dugačka koraka, a pri trećem skaču u dalj.

Boškanje je svaka igra u kojoj se nešto sakriva u kape ili terluke. Igra se između dve grupe igrača, tako što se predmet (najčešće prsten) sakrije u terluke, a igrači ga traže. Pobednik je ko prvi pronađe prsten. Često je ovo bila kockarska igra u ovce, koze, konje isl. i u tom slučaju bila je kažnjiva.

Potkapica je igra pogađanja ispod koje od kapa se nalazi skriveni prsten.

Zumbanje igraju dva takmičara čije su ruke na leđima, a usnama pokušavaju da odgrizu što veći komad jabuke koja visi o koncu. Ova igra je često završavala modricama ili razbijenim nosem, a da se pri tome jabuka ne zagrize.

Tuča glavama se igrala tako što se igrači zalete i sudaraju glavama. Po pravilu udaralo se čelom i nije se smelo udarati po oku ili nosu.

Igru kobile igralo je više igrača tako što se jedan sagne, a drugi ga preskaču. Kada svi preskoče, on zauzima viši položaj. Onaj ko ne uspe da preskoči, saginje se da njega preskaču.

Bacanje kamena s mesta igra se tako što bacač kamena stavi nogu na obeleženu crtu i baca kamen u dalj. Ova igra imala je i verijante kao: bacanje kamena s koraka – bacač kamena ima pravo da napravi jedan skok pre nego što baci kamen; bacanje kamena trke – bacač kamena ima pravo da se zaleti koliko hoće i baci kamen sa starta. U sva tri oblika ne sme se prekoračiti crta, a pobednik je ko baci kamen dalje.

Igra varibake igra sa dva štapa, od kojih je jedan u ruci, a drugi se baca u vis. Kada bačeni štap padne do dometa onog koji je u ruci, njime se udara štap tako da ponovo ode što više u vis. Pobednik je onaj čiji štap duže ne padne na zemlju.

Miša i mace je dečija igra kada se deca uhvate u kolo u čijoj je sredini miš, a maca je izvan kruga. Maca postavlja pitanje mišu šta jede, a on joj odgovora „kruva i sira“. Potom maca traži od miša da i njoj da hrane, a pošto je on odbije ona pokušava da probije kolo, koje deca brane, i uhvati miša. Ako uspe da uđe u krug, deca puštaju miša van kruga i sada brane maci da izađe izvan njega.

———————————————————————–
Za ovaj tekst korišćeni su izvori:
1.    Milan Đuran, Livanjsko polje zov zavičaja, IGP „Grafikam“ Zrenjanin 2005. godine;
2.    Milan Đuran, Čaprazlije, DIS Publik, Beograd 2008. godine;
3.    Bratić Tomo, Narodna nošnja u Hercegovini, GZM, Sarajevo, 1906.godine;
4.    http://www.lijevno.com;

Advertisements