Лична сведочанства

Na ovoj stranici će biti postavljana lična svedočanstva nasih ljudi iz Livanjskog polja o zivotu i istoriji ovog kraja, njihovih mesta i porodica!

 

HRABRE ŽENE POTOČKE

Autor: Ljubica Radeta (rođena Jagodić)

Veliki srpski pesnik Matija Bećković u svojoj pesmi „Kosovo polje“ kaže: „Kradu mi pamćenje, skraćuju mi prošlost, otimaju vekove, pale mi tapije i zatiru postojanje“
Mi, pravoslavni Srbi iz Livna i livanjskih sela kao da želimo da živimo po receptu onih koji  ovaj recept napisaše krvlju naših predaka. Želja mi nije da osudim nijednog pojedinca druge vere i nacije. Samo želim da sa drugim podelim ono što su meni pričale moje bake, tetke, majka i otac.
Živimo u 21. veku, brzo i urbano a namerne i prinudne migracije prete da zaborav prekrije usmeno predanje ovih, u većini nepismenih ili polupismenih ali inteligentnih i veoma ponosnih žena. Zašto kažem žena? Jer vreme o kojem ću pisati je sredina 20 veka, mesto je selo Potočani u opštini Livno, na jugozapadu Bosne i Hercegovine. A posle jula 1941. godine kad su vlasti takozvane Nezavisne države Hrvatske ubile 22 odrasla muškarca samo zato što su bili pravoslavne vere u selu su ostale da žive same žene sa maloletnom decom! Dve „najstarije muške glave“ bili su Blagoja i Branko Jagodić a imali su jedanaest godina. I njih dvojica pretekoše zahvaljujući zalaganju jednog plemenitog komšije Hrvata, kod zloglasnog ustaše zvanog Samsarić koji je u leto 1941. godine bio gospodar života i smrti u Livnu.
Ove uplašene i ucviljene žene – udovice, ucveljene majke, žalosne sestre i mali siročići ostali su da žive u ovom mešovitom selu, u opljačkanim kućama sa crnim maramama na glavi. Vredno je pomenuti da se nijedna udovica nije preudala, niti skinula crni „šudar“, kako su one nazivale maramu. Neke od njih su bile veoma mlade,sa manje od trideset godina, ali decu ostavljale nisu, nego ih prigrlile i otimale od posne i kamenite zemlje da imaju koru hleba za gladna dečija usta.
Na svu žalost i bedu koja ih je zadesila najteže im je palo naređenje seoskog kneza Jake Mihaljice da se moraju pokrstiti, to jest, preći u rimokatoličku veru da bi ostale žive one i njihova deca. „Sila Boga nemoli, sinko moj. Mi dicu u naramak i za ruku pa na Goricu u njiovu crkvu ili kod škole na Katarinu. Iznio fratar Srećko Perić naše crkvene knjige i priziva ko je doš’o. Nije došla crna Vasinica, ubili joj sina Mirka, jedinac, nije ni ženska imala. Nadala se, da će je doć ubit, ali nisu. A nije ’tila da se pokrsti ni Cvita Mitrovičina, žalost je ubila za braćom i ćaćom a ona je uvik bila priklonita Crkvi. Išli mi tako svake nedilje, radili, vrli i kosili na Priobraženje, za našu Gospojinu a ‘Rvacke svece poštovali. Jadna dica kod fratra uče zdravu Mariju i njiov Očinjaš a kod kuće mi po našem i postimo naš post, te sridom i petkom, ali krijuć. A post je bio svaki dan,samo što mliko nismo pili ko je ima kravu. Sirotinja iz svakog ćoška…“ Sve ovo mi je pričala osamdesetih godina prošlog veka Mara Jagodić, zvana Jakovčuša po mužu Jakovu. Ova visoka, otresita i poštena žena ostala je sama  sa tri kćeri i sinom posle ubistva muža. Inače,kod Srba u ovim krajevima ustaljen je običaj da žena po muževu imenu dobije nadimak koji joj zameni lično ime.Janja Jagodić je poznata kao Mitrovica po mužu Mitru, Zorka Jagodić je Cvijanuša, po mužu Cviji. Ali one su zasluženo i čista obraza  nosile ove nadimke, nisu okaljale svoj udovički status. Nijedna!
Živele su i gledale decu ali i borile se. Kada su čule da su u Livnu na vlasti Talijani a ne ustaše, dve prijateljice Jakovčuša i Mitrovica, jedne srede, koja je pijačni dan, da bi izbegle sumnju, napune torbe sa sirom, jajima, maslom a Jakovčuša ponese i med u saću jer je jedina imala pčele pa kad su došle u Livno nisu otišle na pijacu, već u komandu grada. Tražile su tumača, prevodioca, primio ih komadant grada. Daju one ponude što su od dečijih usta odvojile i ispričaju zulum da ih ustaške vlasti na silu pokrštavaju i prevode u rimokatoličku veru. Začuđen i o tom neobavešten komadant im kaže da će izdati zapovest o poštovanju svačije veroispovesti. Prime one njegove reči sa rezervom i kad je u subotu knez sa centra sela ponovo narećivao sutrašnji odlazak na misu Mara Jagodić hrabro i odvažno kaže da je bila kod Talijanski vlasti i da se svačija vera mora poštovati. I danas se prepričava kako je Jakovčuša rekla: „Odsekli ste nam glave, pa bi sa nogama da tamburate kako oćete, e nema više!“ Žene Potočana odbraniše veru pravoslavnu! Ne samo to nego su nastavile da neguju pravoslavne običaje. Svako dete je znalo napamet molitvu Presvetoj Bogorodici, Oče naš, molitvu pred spavanje. Sve ih naučile nepismene majke.

Pitam se, koliko danas Srpske dece zna, da moli ove molitve a imaju knjige, kompjutere i mogućnost da posećuju časove veronauke? I nije ratno stanje, glad i siromaštvo?! A i majke su školovane.

Dve roćene sestre Zorka i Milica ponosno se borile za život svoje dece.Zorka je ostala sa tri mala sinčića Momčilom,Zdravkom i Đurom. Milica,je pored sinova Branka i Milana po stradanju muža Mihajla,rodila kćerku Stojku mesec dana po Ognjenoj Mariji.
Ako se nasreća i tuga mogu izmeriti onda je sigurno Stana Milisav, rođena Jagodić doživela najveću tragediju. Udala se za komšiju Đorđa Milisava, izrodili i podigli pet sinova i dve kđerke: Milorad, Dušan,Sreten, Ilija, Luka, Ana i Draga. Trojicu tek stasalih mladića, ubiše ustaše u junu mesecu 1941.god. na Borovoj Glavi zajedno sa ujakom Nikom i njegovim sinom Spasojem dok su kosili svoje livade.Nezna im se ni grob,ali sigurno su u rajskom naselju po volji Gospoda. Ostala su dva nejaka sina Ilija i Luka majci Stani za zakletvu sa dve kćerke. Život su im poštedili na Ognjenu Mariju jer su bili mali ali dečija radoznalost ih je koštala života jer su 1943. čuvajući stoku nedaleko od kuće “poigrali” se zaostalom nemačkom bombom i nastradali zajedno sa rođakom Gojkom Jagodića. Snagu za život dale su joj ćerke. Ana je dovela u kuću muža iz Malovana, a Stana je dočekala i unučad da povede za ruku. Životom je prkosila smrti i hrabro odslužila i robijanje u komunističkom zatvoru kao “neprijatelj narodne vlasti“. Ima li veće ironije nego majku kojoj su ustaše ubili tri nevina sina a dva postradala od nemačke bombe, po završetku rata osuditi na robiju???!!!
Hrabre pravoslavne žene sela Potočani su i dve bake: Mara i Cvita Jagodić. Mara Jagodić zvana Vasinica, po mužu Vasi koji se upokojio pre rata, živela je tog leta 1941. god sa sinom  Mirkom, koji se vratio sa odsluženja vojnog roka kao kadet Kaljeve garde. Kada ga ubiše na Ognjenu Mariju ustaše ostade sama da kuka kao sinja kukavica. Cvita su ubili sinove Novicu i Duška, ali ostala joj kći Jovanka. Obe ove žene imale su kćeri udate u selo Baljke, kod Šuice. Otišle su i dovele po jedno unuče, da gledajući ih kako rastu, nađu smisao svog života. Vasinica je dovela petogodišnju unuku Ružu Ćevap, a Cvita takođe petogodišnjeg unuka Marka Cvijetića. Ruža se odužila svojoj babi podigavši joj lep spomenik koji i danas odoleva vremenu na groblju u Potočanima u epitafu napisa: “Za brigu i ljubav kojom me odgojila…“ A čestiti Marko Cvijetić kad je stasao zajedno sa suprugom i decom šezdesetih godina prošlog veka doseli se u Aranđelovac gde su negovali baka Cvitu koja je dočekala duboku starost. A Marko Cvijetić i danas slavi svetog Nikolu, krsno ime Jagodića, u znak ljubavi prema dragoj baki.
Ovih dana sam razgovarala sa bivšim stanovnicima ovog sela, Jagodićima, decom ovih velikih žena, koji su sada duboko zašli u sedmu, osmu i devetu deceniju života. Verujte mi na reč, svi znaju molitve napamet, ne sećaju se nekih događaja od pre par godina ali kako su slavili Božić, Materice i išli u Livno na ispovest i pričešće  pričaju kao da je bilo juče:
Za Božić, majke su sekle badnjak a deci davale da unose u kuću a one ih darivale suvim smokvama i jabukom koje su razmenjivale za žito sa trgovcima iz Dalmacije i Hercegovine. Deca bi govorila: „Dobro veče, dobro Vam došlo Badnje veče“, Majke bi odgovarale: „Sa vama zajedno“ A onda kad unesu slamu valjaju se po njoj i raduju sutrašnjem prazniku jer će posle višesedmičnog posta jesti obilnije.Treći dan po Božiću,na sv.Stefana slama ,zajedno sa mrvama sa božićne trpeze  iznese na armen,guvno,gde se vrše žito a deca imitiraju konje ržu i trče oko stožine radujući se žitu.A kad sam ih pitala što su se radovali žitu svi kažu da se od njega pravi koljivo za slavu, hleb i uštipci koji su u njihovo vreme bili pandam tortama i kolačima danas
A kada bi došle Materice nastajala bi radost. Od ranog jutra sa spremljenim uzicama vezali bi majke, tetke, ujne i strine. Darivali bi ih vunenim čarapama, rukavicama, kapama, šećerom u kocki.
Kada bi došli Očići, te nedelje se plakalo i tugovalo za ubijenim najdražima. Supruge su oplakivale muževe, deca očeve a sestre braću. Blagoja Jagodić mi priča kako je on kao jedino muško u kući, čuvajući ovce, s jeseni od vrbovih grana pravio svirale a od hrastovog žira neke igračke za dve mlađe sestre i to skrivao do Očića, pa onda poklanjao sestrama Smiljki i Zorki da ne tuguju toga dana.
Za Mali Božić, odnosno svetog Vasilija Velikog mesio se kolač, hleb, okruglog oblika, u sredinu se stavljao krompir da bi hleb imao rupu na sredini. Kada se ohladi majke sa decom izvode rogatu stoku, krave, ovnove i ovce i na rogove stavljaju hleb a stoka vrteći glavom skine. Zatim domaćica prelije vinom, odlomi parče i da svakoj životinji. Verovalo se da će ih to štititi od bolesti, ujeda zmije i napada vukova. Takođe i slama koja se po Božiću iznosila iz kuće stavljala se u krošnje voćki, da bi bile rodne i sledeće godine.
Za Svetu Trojicu deci se obavezno davalo vino, razmućeno sa vodom, jedna kašika vina na decilitar vode, pa zasladi se šećerom. Nazdravljalo se rečima: „Ko pije vino za Svetu trojicu, pomogo mu Bog i Sveta Trojica!“ Čak i ja se sećam da sam se radovala ovom prazniku sedamdesetih godina prošlog veka u selu Potočani.
Đurđevdanu se radovale devojčice i devojke,koje su uoči praznika brale mirisno cveće i trave, kiselile u svežoj bunarskoj vodi,pa se ujutro na Đurđevdan umivale da budu lepe.
Svaka žena i devojka radile su ručne radove, plele, prele vunu. Tkalo se na drvenom stanu. Tkalja na glasu bila je Bosiljka Jagodić, a nekoliko staza, i ručnih radova koje je sačuvala 1992. godine, napuštajući Potočane njeni rođeni poklonili su ženskom manastiru Nikonje na Rudniku.
Ovo je tužna priča o selu koje je umrlo. Da je nekad u njemu bilo ljudi koji su se krstili sa tri prsta i ispovedali pravoslavnu veru svedoči još samo groblje u kome su oko dvadesetak relativno očuvanih spomenika. Dva kamena spomenika, u blizini kapije napisana crkvenoslovenskim pismom, ijekavskim izgovorom sa dosta gramatičkih grešaka svedoče da su Jagodići živeli u Potočanima pre tri veka. Ovo su spomenici Petra Jagodića i njegovog sina Tome. Petar je deda Blagoje Jagodića. Blagoja je želeo da otrgne od zaborava ove dostojanstvene žene, kojima je najveća sreća bila čist obraz a hrabrost se podrazumevala, pa mi je sve ovo pričao. On je zalazak svog života trošio u pitomoj Šumadiji u Aranđelovcu. Osećao je da im je dužan  i da su zaslužile. Pamćenje je ljudska dužnost. Blagoja je verovao da život koji je imao i svet u kome je živeo zaslužuju da se pamte. Govorio je istinu o svom selu bez namer da vinovnike čije su žrtve pravoslavni živalj sela Potočani,  osudi, nego da ostavi zapis pokolenjima
”Ako je trava pokošena, korjen nije izvađen”, njegova je omiljena rečenica.
Ja mojoj deci pričam o mojim korenima. Biću veoma srećna ako i druge majke svojoj deci usade ljubav prema našoj Pravoslavnoj veri i lepim običajima kao što su to uradile ove žene kojima u spomen napisah ovaj tekst. Hvala im.
Dok žive ljudi koji su rođeni u ovom selu i pričaju svojim naslednicima o njemu živeće i ovo selo. Lepo kaže Blagoja da je korenje ostalo. Naši koreni su ugledni i pošteni, već su stasali novi Jagodići koji će sa zadovoljstvom ovo čitati. Sigurna sam!

——————————————————————————————————————

O POTOČANIMA

Autor: Ljubica Radeta (rođena Jagodić)

Potočani su selo smešteno u veoma lepom kraškom predelu opštine Livno. Na putu od Livna prema Kupresu, na šestom kilometru sa leve strane prostire se ovo selo bogato izvorima žive vode, po kojima je i dobilo ime. Potoci: Brina, Bare, Pravanuša, Jevra, Slanuša i Vrbovnik, naročito u kišnom periodu slivaju se kroz ovo selo. Geografski  je prilično raštrkano, grupisano po zaseocima: Dalići, Mihaljevići, Mišići, Periše, Lozančići, Ćubelušići.

Pripoda je bila škrta u darovanju; kamena i vode u izobilju ali plodnih njiva smo koliko su vredne ruke ovih stanovnika iskrčile i otele od kamena. Klima je prava planinska, sa kratkim letima i dugim, hladnim zimama. Kamene su kuće i ograde oko poseda. Tako je bilo sve do 60-tih godina XX veka kada je veliki broj radno sposobih muškaraca otišao u Nemačku u želji da pobedi siromaštvo. Bogatstvo se merilo hektarima njiva i livada, radilo se ručno, oralo plugom koji su vukli konji a upravnjao čovek. Žito se kosilo ručno, pravili se snopovi a vrlo sa konjima. Konjem su se dobavljala i drva sa kruga. Svako domaćinstvo imalo je ovce, kravu i poneko po dva konja. Siromašniji su imali svega u manjem broju.

Od davnina u Potočanima su živeli Srbi, pravoslavne vere. Danas ih nema. Poslednji stanovnik, Bosiljka Jagodić,proterana je 1992 godine, na početku rata. O Jagodićima i ostalim stanovnicima pravoslavne vere želim da pišem.

Kada na šestom kilometru pomenutog puta skrenete levo, uz blagi prevoj Katarina, stižete u zaselak ušuškan kamenim Gracom kao kragnom.Na centru je do 90-tih godina prošlog veka ponosno stajala kamena kula, nekad vlasništvo Turaka, ali u IX i XX veku njen vlasnik je bio Pero Jagodić. Njegov sin Vojin kulu je prodao komšiji Zvonki Mihaljeviću. Ova istorijski vredna građevina nekada je imala četiri sprata. Neposredno pred drugi svetski rat, Pero Jagodić je jedan sprat razidao i od kamena napravio kuću bratu Niki. Blagoja Jagodić kao najstariji živi stanovnik, rođen u ovom selu, seća se da je njegov otac Jakov pomagao braći u ovim graćevinskim radovima, i kako su klesali kamen, štiteći se zaštitnim naočalima koje je Jakov doneo iz Inzbruka u Austriji.

Velika je šteta što je porušena ova, nekad velelepna kula. Potkrepila bi istorijske činjenice da su Jagodići bili veoma cenjena i bogata porodica u vreme Austro-ugarske vladavine u ovim krajevima. Naime u knjizi S.Erdeljenovića “Srbi u Banatu” među 118 porodica koje su dobile Mletačko i Austrougarsko plemstvo nalaze se i Jagodići. Da nije tako zar bi stanovali u četvorospratnoj kamenoj kuli i oko nje? U sklopu ove impresivne građevine koja je nekada imala i vodu, živeo je i Mitar Jagodić sa suprugom Janjom, tri sina i tri kćeri. Ono što je interesantno da su dvojica sinova imali ime Jovo i Branko što je kod prezimena Jagodić dosta često. Čak i Jagodići sa prostora Like i Vojvodine obavezno imaju Jovu i Branka.

Znam da je statistika najbezbolnija, jer ljude svodi na brojke. Ali kada ti ljudi imaju lice onda se stvari usložnjavaju. Želim da lica bivših stanovnika oživim kroz sećanje na njih, jer su to bili čestiti i vredni ljudi. Da je sve ovo sećanje istinito, Bog mi je svedok. Namere druge nemam.

U selu Potočani 1941. godine živeo je 71 stanovnik, pravoslavne vere. Od toga 33 ženskog pola i 38 muškoga pola. Od toga je 22 muškarca zverski ubijeno od strane ustaške tako zvane NDH. Osamnaest odraslih muškaraca pogubljeno je na stratištu u Prologu, a Niko Jagodić sa sinom Spasojem i dva sestrića Milisav Miloradom i Duškom uhvatile su ustaše na Borovoj glavi, u junu 1941. godine dok su kosili livade i pogubili u Šuici. Izuzev Nike ova trojica su bili dvadesetogodišnjaci i neoženjeni. U ratu su streljali Nemci i ustaše, Anđu Jagodić, koja je bila partizanski odbornik i majka četvoro dece, a njen muž Pero ubijen je u Prologu. Njenu egzekuciju moj tata je gledao lično, jer se zatekao čuvajući ovce iznad sela i danas se seća kako su, kad je pao mrak nesrećne udovice kopale grob i sahranile Anđu u groblje, a njena ćerkica Kova koja je bila beba i sisala majku, umrla od tifusa malo posle toga. Ostalo troje dece su odrasli po domovima za ratnu siročad i živi su.

Posle rata, igrajući se sa zaostalom bombom, a koju su našla neoprezna deca, stradali su moj ujak Gojko Jagodić, Ilija i Luka Milisav, braća rođena, Miloradova i Duškova koji su već ubijeni u Šuici. Ojađenoj majci Stani za zakletvu nije ostao nijedan od četvorice sinova. Živela je sa ćerkama Anom i Dragom i umrla 1963. godine i sahranjena u njenim rodnim Potočanima.

U Potočanima je čestita Zorka Mihaljević, čija je kuća odmah pored našeg groblja. Ta hrabra žena u zlim vremenima devedesetih, spasila je život mojoj tetki Bosiljki Jagodić. Od 1878. godine moja pokojna tetka Bosiljka bila je jedini čuvar adrese, Selo Potočani. Ona je rođena 1919. godine i stasala za udaju početkom drugog svetskog rata. Posle rata, lepotica o čijoj lepoti su se pevale i pesme, iako je imala mnogo prosaca, nije se udala. Razlog je što je poštovala reč svoje majke a moje bake, po ocu; jedne otresite i  pravoslavlju okrenute žene koja je rekla da će je prokleti ako se uda za čoveka s kojim se neće venčati u crkvi. A moju tetku su prosili, oficiri, činovnici, šumari i učitelji. Znamo da su posle Drugog svetskog rata, svi oni obavezno bili članovi Saveza komunista. Moja draga tetka, živela je u našj porodičnoj kući, i u maju 1992. godine, unucima, onih koji su joj ubili oca, zasmetala je jedna jedina srpska duša, od Livna do Malovana,pa su joj zapalili jedne noći štalu i obesni bogohulnici nisu je otvorili nego je moja Tetka skrivena u velikom grmu zobike slušala, kako poluzapaljene vreče njene koze i kako gore štala i seno. Štala je udaljena od kuće tridesetak metara, slutila je ona da će zapaliti i kuću pod okriljem noći, jer im je i duša crna. Sledeću noć spavala je kod Zorke, a ona joj je kazala da znaju da je ona štiti i da mora da napusti njene rodne Potočane. Smetala je ova Srpska starica  na pragu sedamdeset leta pa je Zorka dojavila mome tati, koji je ostao u Livnu, šta se sprema i on je platio taksisti muslimanu, jedini koji je hteo da ga vozi 100 nemačkih maraka, za 12 kilometara vožnje i otišao da doveze sestru koja je bila osuđena na likvidaciju sledeće noći.

Ovu svoju golgotu, pričala mi je pred smrt, u Aranđelovcu, moja hrabra tetka.”Došo, moj Blagoja, i doveo onog Ciganina što taksira. A ja jadna vidim da su došle vile očima, da više nema ni ognjišća ni bakre. Kako da spakujem moje tkalo (misli na ručni rad, ćilime, torbe, pregače) koje sam u ruvo, devojačku spremu ostavljala, prela, bojila. Šta da radim sa kokoškama, kad su koze već izgorele? Kukala bi do neba, ali nesmim, da mi Blagoji nebi naudili, (njenog brata kojeg je gojila, jer je majka Mara morala da radi i muške poslove, udovica sa četvoro dece). Kokoške su ostale da ih hrani Zorka a mog Pirgu  ko cura kršnog pivca, imo je pet kila, ufati Ciganin i sveza. Ote i moj torbak tkani, ko cviće šaren. A ja mislim, da neće srušit kuću, kad ja odem. Privarila sam se jadna mi majka !!! Nisam skinula sa zida ikonu mog Svetog Nikole, pa ni četeres prve nisu palili kuću. Zapališe zlotvodi, a ja nikad više nisam vidila moje ognjišće…“

Pričala je još puno toga , i tugovala za njenim rodnim krajem moja plemenita tetka. Posle godinu dana, krajem juna 1993. godine, razmenjena je sa mojim tatom i zauvek napustila Potočane, Livno  a i Bosnu. Iako smo, moj brat i ja sa našim porodicama nastojali, da zavoli pitomu Šumadiju, ona je venula kao biljka, spominjala njen krš i kamen, njene koze i livade, i njenu grobnicu sa spomenikom i okrečenu, koja i danas stoji prazna na groblju u Potočanima koje je samo dvesta metara udaljeno od naše kuće. Moja Baja, kako smo je od milja brat i ja prozvali, pa joj taj nadimak ostao, upokojila se u Gospodu 7. novembra 1994.godine i sahranišmo je na Mitrovdan. Bistra uma do zadnjeg časa, plakala je za padom Kupresa i govorila: “Bože daj da umrem!” A ja i sada iskreno verujem da je njena duša u Potočanima, da svrati u grobnicu i nasmeje se misleći da je niko nije mogao oterati, pa ona je sama, jedina, Pravoslavne vere živela u Potočanim. U našoj kući je sveštenik Mirko Jamedžija svetio vodicu poslednji put za Svetog Nikolu 1991.godine. Kupili su moj otac i brat ikonu Svetog Nikole, slavili slavu i ona sa njima 1993. godine. Ja sam je gledala u oči, a ona je gledala u kandilo i ikonu, pa je duboko uzdisala, a iz njenih lepih očiju tekle su suze. Jednu je krsnu slavu dočekala u Šumadiji, a sledeće godine za Svetog Nikolu njena duša trajno se naselila u Potočane.

Advertisements