Таленат да се препознају судбинске приче вредне отимањa од заборава довео је Буда Симоновића, лета 1990. године, до Ливањског поља, а све на трагу сазнања да у неком селу код Ливна живи жена која је у дубокој крашкој јами преживела више од месец дана. У јаму су је, заједно са бројним рођацима и комшијама, убациле усташе давне 1941. године, иако је била у поодмаклој трудноћи. У селу Челебић нашао је јунакињу своје будуће приче, Стану Лалић – Црногорац, и од ње сазнао да и другим селима на рубу Ливањског поља постоји још сличних судбина везаних за сам почетак рата и усташке покоље. Да те трагичне приче отргне од заборава аутор их је објављио у „Илустрованој полиици“, а потом је тај мозаик тужних фељтона и репортажа прерастао у књигу чије се прво издање појавило лета 1991. године. Тог лета ексхумирани су и сахрањени посмртни остаци жртава извађених из јама и са других стратишта у околини Ливна у којима су лежале пола века.

Књига Огњена Марија ливањска је потресна читанка о злу, сведочанство, оптужба, али и светли пример појединачне жртве човека за човека. Страшне приче, муке скоро незамисливе да их човек може преживите, тешко је и читати. Али оне човека издигну изнад тривијалних брига и уливају му снагу једне Милице или Боје или Маркице…, да се само духовном снагом могу надјачати велика искушења.

Књига садржи непобитне и необориве, пола века прикриване доказе о злочину над Србима, а прилог књиге је поименични списак 1589 страдалника. У том броју је и око 700 деце млађе од 15 година. Нека су била тек рођана (у селу Голињеву је, рецимо, убијено 24-ро некрштене деце), скоро 270 није стасало ни за школу.

Постоје јасни докази, што Будо Симоновић у књизи уверљиво наглашава, да је судбина ливањских страдалника инспирисала и Ивана Горана Ковачића за поему Јама, а режисера Лордана Зафрановића за стравичну сцену клања Срба у аутобусу у култном филму „Окупација у 26 слика“.

Појединости ове стравичне сторије говоре и о стању на дну јама из којих су тела страдалника вадили потомци, а у које је силазио и сам аутор.

Ову књигу можемо назвати књигом незаборава, можемо је назвати документом, можемо је назвати сведочанством јер она није производ маште писца већ пажљиво одабрани збир сведочења оних који су вољом судбине преживели намењено им уништење.

У поглављима књиге читамо исповести чудом преживелих: Саве Козомаре, Госпаве Цвијетић, Милице Маљковић, Маре Јурић, Цвите Бошковић, Глигорија Стојића, Милице Ерцег, Боје и Данице Лалић, Данице Бошковић, Љубе Коњикушић, Милана Росића, Луке Црногорца, Душана Вујановића, Мире Ждеро… Они су Божијом вољом преживели: јаме Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице…, рупе из којих се вадио песак, покољ у сеоској школи, на ливадама, шуми и другим стратиштима на којима су ливањске Србе усташе убијале два јулска дана, уочи и на дан свете Великомученице Марине – Огњене Марије.

Аутор нас је књигом и преживелим сведоцима провео преко бар 20 стратишта ливањских Срба, преко крашких јама: Равни Долац, Развала, Пропунта, Провалија, Самогреда, Сухача, Бикуша, Камешница, Тушница, јаме изнад села Луснић, преко планине Круг, Пролога и Трновца, села Љубунчић, челебићке школу, шуме Копривнице, локалитета Куперешка врата, Борова глава, Занесовићи и др. На оним на којима није остало „ока за сведока“ приказана нам је макар фотографија некадашњег споменика, ако је постојао. 

Воља за животом, пркос несрећи, освета новим рађањем била је водиља и снага преживелим Србима да оснују нове породице, да деци дају имена оних за које није било милости џелата. О таквој врсти „освете“ можда је најупечатљивија прича Марка Бошковића.

У лошем веремену има и добрих људи. И о њима је аутор сакупио сведочанства и записао имена свих које су са благословом и захвалношћу помињали страдалници-сведоци. Некима се, после доброчинства, изгубио сваки траг, а неки су за свој људски поступак, добили сведочење жртава којим су избегли послератна суђења.

Као што се памте имена жртава и имена доброчинитеља, у књизи се именом и презименом помињу и злочинци. И то су имена за памћење на срамоту њихових потомака.

Након 50 година од страдања тела ливањских Срба са већине стратишта су ексхумирана и пренета у тек саграђену Спомен-капелу у порти ливањске православне цркве. Так догађај је такође, представљен у књизи, као и ратна збивања и поновна страдања Срба у грађанском рату у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, о чему су, такође, сведочили преживели Срби.

Поред сведочења књига садржи и факсимил документа са ретких послератних суђења злочинцима, као и фотографије места, споменика и личности.

Књига Огњена Марија ливањска се чита полако, са дубоком емоцијом и размишљањем о целини историјског оквира у коме се догодио злочин, о размерама људске бестијалности, о мржњи….

Ко узме у руке ову књигу неће је само једном прочитати. Враћаће јој се да га исповести страдалника подсете на опрез, али и да сагледа силину снаге којом је човек (и народ) у стању да се бори за оно најважније, од Бога дато – свој опстанак.

Можемо речи да је књига Огњена Марија ливањска везана за живот готово сваког ливањског Србина. Зато је и име нашег Удружења (Огњена Марија Ливањска), позајмњено као неки речити слоган који препознаје сваки Србин који потиче са Ливањског поља, ма где данас да живи.

Неумољиво време нас је од тих догађаја одвојило са 8 пуних деценија. И после толико времена многи за ову српску страхоту нису чули. Неки кажу, давно је било, треба препустити забораву, а не живети са духовима. Ова књига не даје никоме право и могућност да заборави, али даје наду да ће се и наш народ угледати на оне који истражују и објављују јавности сваки злочин над народом, без обзира на проток времена, ради правде, казне и опомене да се никада више тако нешто не понови.

И као што рече почивши митрополит Амфилохије, ово је књига коју треба да има свака српска кућа.

Удружење Огњена Марија Ливањска