Архиве аутора: OML

Радови на сеоском гробљу у Чапразлијама: реализовано и планови

Дана 17.10.2021 састао се Одбор села Чапразлије који функционише у оквиру Удружења Огњена Марија Ливањска, у саставу: Милош Ђуран, Перица Маљковић, Зоран Стојић, Дуле Маљковиц и Никола Ђуран.

Прва тема састанка су били радови на поправци ограде сеоског гробља. С обзиром да је посао саливања новог бетонског зида, тамо где је постојећи зид уништен у ратним дејствима, завршен, договорена цена радова (900 евра) је уредно исплаћена извођачу радова Радовану Јурићу. Са задовољством констатујемо да је прва акција нашег Одбора успешно завршена уз помоћ свих људи који су својим прилозима помогли.

Друга тема састанка је био наставак уређења сеоског гробља у Чапразлијама. У наставку акције, планира се уклањање ниског и високог растиња око ограде гробља са вањске и унутрашње стране у ширини од 3 метра. Тренутна ситуација је таква да постојећи оградни зид подижу жиле од љеска, а сам зид који је зарастао у шипражје убрзано пропада од влаге. Да би спречили даље пропадање оградног зида, било би добро да се ови радови што пре изведу. Тренутно стање можете видети на фотографијама. Према понуди коју смо добили, цена за извођење ових радова износи 700 евра. У ову цену би ушло: 1. Сечење високог и ниског растиња 2.Чупање корења 3. Одвоз растиња и корења на депонију 4.Равнање терена око ограде. Понуду је дао Илија Касало из Оргуза.

Од данас се креће са прикупљање средстава за наставак радова, а план је да се ови радови реализују најкасније до краја 2021. године. Молимо све оне који имају некога свог сахрањеног на овом гробљу да се одазову овој акцији.

Нове прилоге за акцију уређења сеоског гробља и Спомен-гробља на Пољеницама можете видети овде: https://omlivanjska.com/projekti/%d1%87%d0%b0%d0%bf%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bb%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d1%81%d0%bf%d0%be%d0%bc%d0%b5%d0%bd-%d0%b3%d1%80%d0%be%d0%b1%d1%99%d0%b5/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b6%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8/

Одбор још једном апелује на све Чапразлинчане и друге људе добре воље да помогну обнову гробља и споменика страдалима 1941. године, свако у складу са својим могућностима! Уплате можете извршити на следећи начин:

УПЛАТЕ ИЗ СРБИЈЕ у динарима: прималац: Удружење Огњена Марија Ливањска, Милана Ракића 14, сврха уплате: Гробље у Чапразлијама, број жиро-рачуна: 160-380800-45 са позивом на број 24092021.

УПЛАТЕ ИЗ БиХ у КМ: прималац: Удружење Огњена Марија Ливањска, сврха уплате: Гробље у Чапразлијама, број жиро-рачуна: 551-72077032321-17 са позивом на број 24092021.

За све УПЛАТЕ ИЗ ИНОСТРАНСТВА инструкције можете наћи овде, или контактирајте Милоша Дамњановића путем емаила: milosd83@gmail.com : https://omlivanjska.com/about/uplata-clanarine-i-donacija/

Обновљени зид

Растиње око гробља

Почели радови на електрификацији дела Прова и Чапразлија

У уторак 12. октобра, почели су радови на постављању електричне мреже у делу Чапразлија и Прова у којима никада није била разведена нисконапонска електро-мрежа након ратних сукоба.

Некадашњи мештани ових села и потенцијални повратници већ више од две деценије муче муку са овим проблемом. Празна обећања из прошлости су многе навела и да одустану од повратка и обнове кућа, док су се други сналазили и довијали како су могли, макар куће да обнове.

Током претходне две године, неколико повратника је својим средствима обновило куће на овом простору, и поново покренуло захтев за постављање нисконапонске електро-мреже у овим селима. У акцију се укључило и Удружење Огњена Марија Ливањска, са жељом да се у 21. веку обезбеди макар овај основни услов за живот и повратак.

Уочи локалних избора одржаних 2020. године, једно од предизборних обећања данашњег градоначелника Ливна др Дарка Чондрића (ХДЗ БиХ) било је да ће бити постављена нисконапонска електро-мрежа у овим селима. Са задовољством можемо констатовати да ово обећање није остало мртво слово на папиру. Овом приликом, у име Удружења и свих српских повратника и расељених који дуго чекају да своје куће обнове и/или прикључе на електричну енергију, захваљујемо се Градоначелнику Ливна др Чондрићу, као и г. Стипи Перићу из Доњих Рујана, који је својим трудом и упорношћу дао значајан допринос решавању овог проблема.

Верујемо и надамо се да ће ово бити само један од корака новог ливањског руководства у стварању бољих животних услова за српске повратнике у (и даље) разореним селима доњег ливањског поља.  

————————————————————————————-

Počeli radovi na elektrifikaciji dela Prova i Čaprazlija

U utorak 12. oktobra, počeli su radovi na postavljanju električne mreže u delu Čaprazlija i Prova u kojima nikada nije bila razvedena niskonaponska elektro-mreža nakon ratnih sukoba.

Nekadašnji meštani ovih sela i potencijalni povratnici već više od dve decenije muče muku sa ovim problemom. Prazna obećanja iz prošlosti su mnoge navela i da odustanu od povratka i obnove kuća, dok su se drugi snalazili i dovijali kako su mogli, makar kuće da obnove.

Tokom prethodne dve godine, nekoliko povratnika je svojim sredstvima obnovilo kuće na ovom prostoru, i ponovo pokrenulo zahtev za postavljanje niskonaponske elektro-mreže u ovim selima. U akciju se uključilo i Udruženje Ognjena Marija Livanjska, sa željom da se u 21. veku obezbedi makar ovaj osnovni uslov za život i povratak.

Uoči lokalnih izbora održanih 2020. godine, jedno od predizbornih obećanja današnjeg gradonačelnika Livna dr Darka Čondrića (HDZ BiH) bilo je da će biti postavljena niskonaponska elektro-mreža u ovim selima. Sa zadovoljstvom možemo konstatovati da ovo obećanje nije ostalo mrtvo slovo na papiru. Ovom prilikom, u ime Udruženja i svih srpskih povratnika i raseljenih koji dugo čekaju da svoje kuće obnove i/ili priključe na električnu energiju, zahvaljujemo se Gradonačelniku Livna dr Čondriću, kao i g. Stipi Periću iz Donjih Rujana, koji je svojim trudom i upornošću dao značajan doprinos rešavanju ovog problema.

Verujemo i nadamo se da će ovo biti samo jedan od koraka novog livanjskog rukovodstva u stvaranju boljih životnih uslova za srpske povratnike u (i dalje) razorenim selima donjeg livanjskog polja.

Позив: Прослава славе цркве Покрова Пресвете Богородице у Рујанима

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане,да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у СУБОТУ 9. октобра 2021.године с почетком у 10:00часова,

у цркви Покрова Пресвете Богородице у Доњим Рујанима.

Након Свете Литургије извршиће се прелив гробова на гробљима у Горњим и Доњим Рујанима.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

Позив – Асфлатирање пута до Врбичке цркве

Одлуком Градоначелника Ливна, Дарка Чондрића, општина Ливно је донела Закључак о суфинансирању асфалтирања приступног пута до цркве Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици. Садржај одлуке можете погледати испод.

Подсећања ради, Црквена општина Врбичка, у сарадњи са Удружењем Огњена Марија Ливањска, поднела је захтев општини Ливно почетком ове године, за суфинансирање овог пројекта. Према тада достављеној понуди, вредност ових радова на асфалтирању приступног пута износила би 16.894,80 КМ.

Општина Ливно ће обезбедити половину ових средстава, а другу половину – 8.447,40 КМ – морамо сакупити ми, у сарадњи са Црквеном општином Врбичком. У складу са овим, неопходно је да се Општини Ливно до почетка децембра ове године достави потврда да се ова средства налазе на рачуну Црквене општине, да би се могло приступити радовима.

У договору са надлежним свештеником, оцем Предрагом Црепуљом, Удружење Огњена Марија Ливањска позива све парохијане Врбичке парохије, њихове потомке, као и све друге који могу помоћи, да уплатом прилога на рачун Удружења учествују у прикупљању неопходних средстава за извођење ових радова. Имена свих приложника ће бити објављена на овом сајту, а прикупљена средства бити пребачена на рачун Црквене општине почетком децембра, или раније, ако неопходна срества буду прикупљена пре рока.

Захваљујући досадашњим прилозима прикупљеним за Врбичку парохију, Удружење Огњена Марија Ливањска на располагању има 160.165,00 РСД који могу бити употребљени за суфинансирање ових радова.

Немојмо пропустити ову прилику!

Прилоге можете уплатити на следеће рачуне:

УПЛАТЕ ИЗ СРБИЈЕ у динарима: Banca Intesa  AD , Београд, на број рачуна  160-380800-45 са позивом на број 3010214, прималац: Удружење Огњена Марија Ливањска, Милана Ракића 14, сврха уплате: асфалтирање пута за Врбичку цркву

УПЛАТЕ ИЗ БиХ у КМ: Unicredit banca AD, Бања Лука, на број рачуна 551-72077032321-17 – са позивом на број 3010214, прималац: Удружење Огњена Марија Ливањска, сврха уплате: асфалтирање пута за Врбичку цркву

За све УПЛАТЕ ИЗ ИНОСТРАНСТВА инструкције можете наћи овде, или контактирајте Милоша Дамњановића путем емаила: milosd83@gmail.com : https://omlivanjska.com/about/uplata-clanarine-i-donacija/

Контакт особе за реализацију ове акције су: отац Предраг Црепуља у Ливну (+38766467609); проф. Бранко Докић у Бања Луци (+38765404100); Сава Шуњка у Новом Саду (+381652990070); у Београду Никола Петровић (+381646155073) и Милош Дамњановић (+38163287876).

Упокојила се Божана ‘Боја’ Радета рођ. Лалић, последња од преживелих из јаме Равни Долац

Користимо прилику да обавестимо све чланове и пријатеље Удружења Огњена Марија Ливањска да се упокојила у Господу Божана ‘Боја’ Радета. Сахрана ће се обавити на православном гробљу у Губеру, у среду 25. августа у 13 часова.

Божана ‘Боја’ Радета, рођена Лалић, била је родом је из Доњих Рујана код Ливна. Њено мирно детињство, у дванаестој години, прекинула је, као и код многих других, бруталност Другог светског рата. На Огњену Марију, 30. јула 1941. године, усташе из Рујана и околине одвели су Боју, њену мајку, сестре и брата – укупно 218 српских жена, деце и стараца из овог села и живе их бацили у јаму Равни Долац на Динари.

Боја је била међу 14-оро оних који су Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац и дочекали да буду живи извађени након 42 дана проведена без хране у јами дубокој преко 40 метара. Њено, као и сведочење других ‘јамарица’, забележио је новинар и публициста Будо Симоновић у својој књизи Огњена Марија Ливањска. Причу Божане Радете – под насловом ”Ране Боје Лалић” – доносимо у наставку.

Нека јој је лака земља и покој души!

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

РАНЕ БОЈЕ ЛАЛИЋ

Село Губер је једно од најљепших у Ливањском пољу. На самој периферији Ливна, са лијепим новим кућама, широким авлијама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизацијом, подсјећа на шумадијска села.
У једној од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану – Боју Радету, родом од Лалића из Рујана. Мало прије тога јој ненадно умро муж и остала сама да се вије у пространој кући. Навикла је Боја да губи и трпи ударце, цио живот јој губљење, али године учиниле своје и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакрије сузу.
Поготову кад говори о паклу јаме Равни долац, који је и она преживјела и чије су посљедице, грдни ожиљци на челу и доњој вилици и грба на леђима од повреда кичме, и данас врло упадљиви. Збори, а сузе јој само кипе из ситних очију као да се све то десило јуче и као да то казује први пут:
„Било нас, залуду, пуна кућа. Отац ми и мајка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, ја била у дванаестој години.
На неколико дана уочи Светога Илије, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду нада, дођоше комшије за њега, ди ће комшија зло учинит.
Затворило га у Гредарову кућу. Мати ујутро иде да му носи шта јести, ма јес врага, не дају јој га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили…
На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, оно кад се благо у лад гони, заредише по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића.
Нас у школу. Гони нас Мијо Плазанић. Пријатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио пријатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди је, ни кућу закључават не треба…
Тамо веле идете у Србију, али нам не дају да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моја, ниједног нема у војничком – цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак. Брече, прите, ки да нису они људи од јуче. Веле: ко на страну и корак мрдне, метак му је у леђа…
Жене, оне старије, и дивојке стасале опазиле шта ће бити па почеше пиват и псоват чим нас обрнуше пут планине. Иђемо, а куд год погледаш около по оним косама гамижу усташе, побјећи не мореш да мореш летит. Душо моја мила, вируј тако је било, то ти је цила истина.
Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам је благо пландовало. Вели ту Живко покојнога Луке Лалића, мало је био старији од мене:
— Јадан ја, нас ће у јаму безданку…
Јес вала тако рече. Рекоше и други. Галка се онесвисти. Мртва, мртва…
Чула сам послим да су једни ћели бомбама да нас побију ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у јаму.
Почеше да прозивају по фамилијама. Прозваше и нас. Мајка носи несритну Досту у нарамку, није јој ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и ја прид њом.
Кад избисмо на косу према јаме, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се. Најгрлатији Баћо Одак и Мате – Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри тога тамо, у јаму га мајку му српску…
Душо моја мила, ово ти је цила истина и ако није вако било дабогда ја опет у јаму. И нису туђи но све наши сељаци, комшије — они нас побише и побацаше у јаму. Ја да знам, није само Јозо Шибеник. Он није ћео: пуцајте, удрите, рекао, ја то гледати не могу и нећу дизати руку на комшије…

Никако не знам шта је и како са мном било, како сам пала и колико сам у несвисти била. Прво сам чула Галкин глас. Запомаже: положите ми зекану…
     Учини ми се да сам у Галкиној штали. Ма шта ћу у Галкиној штали?! Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.
    Десно око не могу отворити. Гледам на лијево: мрак мркли. Галка одиста поред мене, чујем јој глас, и даље виче да мора кући зекану положит. Чујем и друге гласове, јечање и запомагање:
    — Ајме мени, црној, ди смо ово ми? – вриснуг.
    — Е, у кукавици, у јами! — збори неко.
    — У каквој јами, црна срићо!?
    — У безданки, у Равном доцу…
    Почнем ја запомагати. Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма, сто другиг убоја и рана и не опажам.
    Жеђ тежа од свега…
    Сунце ме мало огрија кад ми се јавише Богољуб и Јања. И они живи, Богољуб, несритник скоро здрав.
    Виђог онда и мајку мртву, бог да јој душу прости, а Зорку и Досту мученицу не никако. Притисло иг и притрпало у оној гомили, и данас ми је жаља што иг више ни мртве не виђог.
    Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо Богољуб или ко други дотури влажну крпу да исциједим кап воде. Један дан обрете ми се коноп поред главе. Мислим снијевам па и не погледујем према отвору горе. Опазише и други па завикаше: ко је бацио коноп.
    Одозго збори муши глас: Миле Маљковић из Чапразлија.
    — Е, Миле, мили ти бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми у глас.
    Обећава онај одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвиг да не иђе крвницима у руке.
    Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвиг душа.
    Бране и зборе да се нико не веже.
    Живко покојнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у колу је ја гледала, у стотину да ти је око уграби.
    Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица ја, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и и Живко и још неки покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа.
    Зборише и ја да идем, ране да видам, али мени све нешто збори: не, не!
    Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно није Миле Маљковић…
    Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуше камењем, великим гредама те побише све ко се добро није склонио у крај. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.
    Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту и са њим ћу ево и у гроб.
    Ђоко, кукавац, издану брзо, има га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други – преполовисмо се.
    Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником помоћи не море.
    Свеједно, жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могог. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа…
    Кад нас извадише, мене снијели све до Воденог доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.
    Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну.
    Зборим ја: имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види.
    Онај ти болничар мене у наручје па право стрини — видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.
    Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадог код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.
    Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јест кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.
    И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите…
    И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика…“

                        *   *   *

    Боја Лалић – Радета још се вије у свом дому у Губеру. Сама и чемерна, одатле није хтјела ни кад  су  насљедници оних који су њу мучили и бацали у јаму прије петнаестак година почели да јој звецкају оружјем око врата, кад су почела поновна убиства недужних и нејаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, нијесу поново дигли руку на њу – оставили су је да ту чами и дотрајава, сама и далеко од свакога свога…

О књизи ”Огњена Марија Ливањска”:

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, као и каснијим страдањима, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни припадници друга два народа – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека.

Позив: Убрус – Света Архијерејска Литургија у Губину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане,да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у НЕДЕЉУ 29. АВГУСТА 2021.године у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину

Свету Архијерејску Литургију служиће Негово Преосвештенство Епископ г. Сергије. Дођите да дочекамо нашег Владику у 9.00 часова, након чега следи Света Архијерејска Литургија.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

И ове године ће бити организован аутобуски превоз из Новог Сада и Београда, са поласком у петак, 27. августа у вечерњим сатима и повратком у понедељак, 30. августа. За све информације и резервације у вези превоза, молимо Вас да контактирате Бранку Ињац (супругу Мише Ињца), на број телефона +381656008040.

С Божијим благословом,

Управа парохије

Позив: Прослава славе храма Успења Преасвете Богородице у Ливну

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ЛИЈЕВАЊСКА

Позива све благочестиве парохијане,да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље поводом славе овог светога храма,

које ће се одржати у СУБОТУ 28. АВГУСТА 2021. године с почетком у 10:00часова,

у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

Позив: Састанак поводом санација крова храма Св Илије у Црном Лугу

Из управе Црнолушке парохије:

Обавјештавамо црнолушке парохијане из села : Црни Луг, Грковци, Пржине, Нуглашица и Јаруга да је неопходно извршити реконструкцијске радове крова храма Св. Илије због прокишњавања.

Потребни радови:

-Скидање садашњег цријепа.

-Исправљање постојеће летве.

-Лијепљење спојева на изолацији специјалним тракама.

– Враћање и причвршћивање цријепа.

-Поправка и силиконирање постојећег лима.

Неопходно је да прикупимо потребна средства и да радови почну најкасније од половине Септембра. Знамо да су многи несебично помогли обнову храма, али и даље морамо радити на томе да овај прелијепи храм траје у вјекове. Молимо све који су у могућности да новчаним прилозима помогну санацију крова.

Састанак ради договора одржаће се у суботу 14. августа у 18 часова код саборног храма у Црном Лугу. Више информација и планираним радовима ћемо објавити након одржаног састанка.

Такође, сви који желе да помогну могу се јавити поруком или на број. +38766 467 609 надлежном свештенику Предрагу Црепуљи. Сви приложници ће бити јавно објављени а касније обавјештени о утрошку приложених средстава.

„Како радили, тако нам Бог помогао.“

Досадашњи прилози:

1.Општина Б.Грахово 500 КМ

2. Перо Матић из Дервенте ( Атро промет Казанци) 100 КМ

3. Мирко Ненадић Брацо 50 €

4. Драган Иветић Швајцарска 500 франака

5. Топић Биља и Горан из Шипова 100 КМ

Сјећање на Ливањске новомученике након 80 година

Ове године се навршило 80 година од великог страдања ливањских Срба, које je почело 1941. године. Осамдесет година је прошло од страдања наших предака али молитвено сјећање на њих не јењава. Неко добије материјално наслијеђе и томе се радује, а потомци ливањских Срба, страдалих од усташке руке, су добили заступнике пред Годподом и  њима се моле.

Те мрачне 1941. године, у данима око Огњене Марије, локалне усташе побиле су око 1.600 православних Срба из Ливна и околних села. Страдање ливањских Срба почело је већ почетком јуна 1941. године, недуго након успоставе Независне Државе Хрватске, када су усташке власти кренуле са одвођењем виђенијих ливањских Срба. Злочини су достигли свој врхунац у данима око Огњене Марије, крајем јула 1941. године и представљају једну у низу карика геноцида који је НДХ спровела у покушају да уништи српско становништво од самог дана њене успоставе.

Већина жртава је жива бачена у јаме по рубу ливањског поља, које су им усташе намијениле као вјечне гробнице. Нема села и засеока који тада нису страдали на простору од Голињева и Присоја до Челебића и Чапразлија. Нека презимена су у потпуности угашена, док су друга вјечно завијена у црно. По бројности жртава се свакако издвајају Челебић (396 побијених), Горњи Рујани (144 побијених) и Доњи Рујани (216 побијених), град Ливно (142 побијених) те Губер (126 страдалих). Село Голињево се издваја по томе што су у њему усташе побиле свих 232 православних Срба – једино у овом селу ни један Србин није преживео да свједочи о страшним злочинима, а скоро иста судбина је затекла и Србе из Лиштана. Усташе нису штеделе ни дјецу ни старе, па је тако међу страдалима било и оних који нису напунили ни годину дана.   

Ове године се навршава и 30 пуних година од како су потомци страдалих покренули велику акцију ексхумација жртава, или како је то народ овог краја говорио просто и јасно ‘вађења костију из јама’. Ливањски Срби су се одужили својим мученички пострадалим прецима не дозволивши да њихове мошти чаме ‘неопојане’ у мраку Динарских јама, већ су се одлучили да их достојно сахране у капели и спомен-костурници саграђеној у порти ливањске цркве као њихово вечно почивалиште.  

СЈЕЋАЛИ смо се наших страдалих у ЛИВНУ на парзник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије – у капели и спомен-костурници посвећеној овој светитељки, где се налазе мошти преко 1.000 ливањских новомученика. Служена је Света Литургија уз присуство вјерника из овог краја, као и оних пристиглих из ближе и даље околине, од Грахова и Галмоча до далеке Америке и Аустралије. Свету Литургију су служили бивши пароси ливањски отац Мирко Јамаџија и Жељко Ђурица, садашњи парох отац Предраг Црепуља, те парох веселињски отац Срђан Белензада и отац Митар Керлец, парох бабићки.

СЈЕЋАЛИ смо се наших страдалих у ГУБИНУ, гдје је након одслужене Свете Литургије 31. јула служен помен оцу Ристи Ћатићу и његовим парохијанима, првострадалима 1941. године, тако што су бачени у јаму изнад Сухаче, да би њихови земни остаци били пренијети у порту Губинске цркве након рата. Помен је служен и свима који су страдали у послједњем рату.

СЈЕЋАЛИ смо се истог дана и у ЧАПРАЗЛИЈАМА, на Пољеницама, на рушевинама споменика гдје је сахрањено 28 Чапразлинчана бачених у јаму Самогред, а пренијетих овдје након рата.

СЈЕЋАЛИ смо се и у ЧЕЛЕБИЋУ, у спомен-гробљу на Барјаку, 1. августа. Као у времену првих хришћана, када су се богослужења вршила на мјестима страдања, Света Литургија служена је унутар зидова овог споменика, гдје се испод нас налазило покопано око 300 жена и дјеце побијених у челебићкој школи. Након богослужења, једна група окупљених попела се до јаме Бикуше и изнјела крст до споменика на овој јами, у коју су бачени српски мушкарци из Челебића и околних села и која још увијек стоји забетонирана.

СЈЕЋАЛИ смо се и у БЕОГРАДУ, у цркви Светог Марка, гдје је у недјељу 25. јула служен парастос којим смо отпочели дане сјећања. Осим редовних сједих глава било је лијепо видјети и не мали број младих и дјеце. На крају парастоса отац Мирко Јамаџија се сјетио тужних и тешких догађаја који су нас ту и сабрали, посебно наглашавајући важност чувања сјећања на наше страдале претке речима: ”Ако се ми не сјећамо њих, како очекујемо да се Господ сјети нас?”

СЈЕЋАЛИ су се Ливањски Срби и у БАЊА ЛУЦИ истог дана, у цркви Светог Јована Богослова, гдје је парастос служио ливањски парох отац Предраг Црепуља.

СЈЕЋАЛИ смо се у далеком ОРЛАНДУ, на Флориди гдје живе ливањске породице које је ратни вихор раселио на другу, америчку страну атлантског океана. Честица моштију ливањских мученика се налази у цркви Св. Петке у Орланду, а већ неколико година отац Љубиша служи парастос на Огњену Марију.  Ове године је било другачије; принесени су и дарови у виду славског колача и кољива, а присутни су цјеливали мошти мученика. У седам породица на централној Флориди живи бар по један потомак ливањских мученика. 

СЈЕЋАЛИ смо се и у НОВОМ САДУ, гдје је, након Свете Литургије, на Илиндан, 2. августа, парастос страдалим ливњацима предводио отац Велимир Врућинић, рођени ливњак, са свештенством и вјерницима храма Светих Ћирила и Методија.

СЈЕЋАЛИ смо се и у БРЧКОМ, у цркви Свете Великомученице Недеље, гдје је 4. августа, на Благу Марију, након Свете Литургије служен помен ливањским Србима и свим прогнанима током операције ”Олуја” 1995. године.

СЈЕЋАЛИ смо се и у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице на Авали крај Београда, и у далеком Чикагу, у храму Светог Арханђела Михајла…

СЈЕЋАЛИ смо се, и требамо се сјећати где год има ливањских Срба, њихових потомака и пријатеља.

СЈЕЋАЋЕМО се и догодине, надајмо се у већем броју, ЈЕР НИЈЕ ТЕШКО СЈЕЋАТИ СЕ!

И опет смо дошли, и опет ћемо доћи! Слава Врбичке цркве

И опет смо дошли. Педесети дан од Васкрса, када Српска Православна црква прославља силазак Светог Духа на Апостоле, празник у народу познат као Духови, окупи се скромна заједница Врбичке парохије око свог обновљеног храма, да ову вечну чекаоницу њена деца испуне молитвом и радошћу.

Стрпљиво чека Врбичка црква њено стадо да је се сети, и макар једном у години дође и отвори врата; стрпљиво их чека, како оне редовне, тако и оне који никако да нађу времена да јој походе. Ко није заборавио и ко је могао – дошао је. Иако се све одвија у отежавајућим околностима, стиче се утисак да је из године у годину све лакше сабирање и договарање око прославе храмовне славе у Врбици.

Не налази се случајно храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици, као што се ни други наши храмови у Ливањском пољу не налазе случајно тамо где их је Божија рука посадила. Верујемо да су баш становници ових села или неко од њихових предака зарадили да се баш ту нађу вечни сведоци постојања људи православне вере. Врбичани то потврђују својим примером. Сакупили су се у суботу 19. јуна како би на задушнице обишли гробове својих ближњих, прокрчили од корова, и запалили свеће, а онда су пркосну лепотицу која још од Сајковића привлачи поглед, умили и спремили за сутрашњу славу. Обичај је да се за славу обуче и нешто ново, а прошле године је то био стари-нови намештај из Ливањске цркве који сад краси и улепшава храм у Врбици.

Ми смо јој ове године донели заиста искрену веру да је нећемо никад напустити. Окупио се народ у великом броју за наше услове, можда број и није битан али вера и нада су били препознатљиви на сваком кораку. Радост је завладала међу свима, па je и појање на Литургијској молитви коју је предводио наш парох отац Предраг Црепуља, чини ми се, било неуобичајено лепо.

После Свете Литургије смо се окупили на богатој славској трпези коју ове године спремише синови и снаје Саве Јовића, Игор и Горан са својим породицама. Спремили су све као за своју кућу и донели из Бања Луке, где и живе али не заборављају Врбицу. Да се не изгуби обичај, Веселин Шуњка, иако живи и ради у Козарској Дубици, подсети нас како је не тако давно за свако окупљање у Врбици даривао јагње, па то уради и ове године.

Подржали су нас ове године и становници села Губин, Сајковић, Казанци, Доњи Рујани … па се потегла и прича и песма.

Треба споменути оне који су ове године покосили и уредили порту Врбичке цркве а то су: Шуњка Саша, Шуњка Веселин, Шуњка Сава, Јовић Сава, Вулић Радислав, Шуњка Лука, Росић Мишо (који је на дан кошења спремио ручак за све), Вулић Чедо са супругом и ћерком. Свако је дао свој допринос, a разговарали смо о свему што би допринело бољем животу у нашим крајевима, па је на ту тему говорио и професор Бранко Докић. Говорило се и о значају учешћа на изборима, а поменули смо и Мирка Вујановића ‘Ћирића’, јединственог српског кандидата на локалним изборима 2020. године, уочи којих се и упокојио, истичући величину његовог губитка.

Договорено је да се крене са изградњом пута ка манастиру у Врбици, па је у ту сврху на дан црквене славе скупљено €160 и 430KM, које се налазе на рачуну Удружења Огњена Марија Ливањска, па сад парохија Врбичка има укупно 160.165,00 динара на рачуну Удружења.

Позивамо све парохијане да се прикључе активностима на обнови храма и парохијског дома, а ми који смо чули звона са Врбиче цркве поручујемо – доћи ћемо опет!

НАЈАВА: Помени поводом 80 година од страдања Ливањских Срба

Ово је осамдесето лето од када су наши рођаци, кумови, пријатељи, комшије, наши сународници побијени усташком руком на 17 стратишта на подручју Ливна и околине. Ово је тридесето лето како су њихове мошти, повађене са већине стратишта, сахрањене у заједничку гробницу у Спомен капели подигнутој у порти српске православне цркве у Лијевну.

Осамдесети пут ћемо се заједно помолити за душе и запалити свећу нашим дедовима, бабама, теткама, стричевима, ујацима… које нисмо упознали, који нас нису грлили, али који су били ту негде крај нас у причама и сећањима преживелих и које смо заволели кроз та туђа сећања.

Старији смо него што су они били кад их је пресекла и у јаму гурнула туђа рука, а опет, кажемо, ту је прах мога деде… Колико смо се пута питали како су изгледали? Да ли смо слични по некој црти, по некој особини? Нема одговора. А можда то они виде са својих небеских висина и по тим сличностима нас препознају. Радују се нашој руци која пали кандило и радују се нашим уснама које шапућу молитву и уче своју децу коме и када и зашто на Огњену Марију да подаре мисао и „Вјечнаја памјат“!

Окупимо се на парастосима ливањским Србима, побијеним лета 1941.године, који ће се одржати:

  • у Београду 25. јула, парастос у 11.30 у цркви Светог Марка на Ташмајдану који ће служити епископ ремезијански г. Стефан;
  • у Бања Луци 25. јула, парастос у 17 часова у цркви Св. Јована Богослова на Лаушу
  • у Ливну 30. јула (Огњена Марија),  Света Литургија у 10 сати у Спомен капели-костурници;
  • у Губину 31. јула, Света Литургија у 10 сати и потом парастос код гроба оца Ристе Ћатића и његових 12 парохијана;
  • у Чапразлијама 31.јула у 13 сати, парастос на месту срушеног споменика страдалима у јами Самогред;
  • у Челебићу 1. августа, Света Литургија у 10 сати на спомен гробљу на Барјаку.
  • у Брчком 4. августа, Света Литургија и парастос са почетком у 9 сати у цркви Св. Вел. Недеље (Мераја)
  • у Новом Саду 2. августа, Света Литургија у 9 и парастос у наставку, у 10.30, црква Св. Ћирила и Методија у Телепу

ОКУПИМО СЕ, ЈЕР НИЈЕ ТЕШКО СЕЋАТИ СЕ!

Осим ових богослужења посвећених сећању на страдале Србе Ливна и Ливањског поља, у данима око Св. Илије одржаће се и следећа богослужења:

  • у Црном Лугу 2. августа (Св Илија), Света Литургија у 10 часова у храму Св. Пророка Илије – слава храма;
  • у Пеуљама 3. августа, Света Литургија у 10 часова у храму Св. Вел. Георгија
  • у Врбици 4. августа (Блага Марија), Света Литургија у 10 часова у храму Силаска Светог Духа на Апостоле.

Вишеград: Отворена изложба о Ливањским Србима уз промоцију књиге Огњена Марија Ливањска

У ораганизацији Градске галерије Вишеград и Удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, у суботу 26. јуна т.г, публици је речју и сликом представљен историјски пресек живота и стваралаштва ливањских Срба, манифестацијом под називом „Срби Ливањског поља-трагови кроз векове“.

У уметничком делу програма учествовали су: Уна Војиновић, Софија Чарапић, Анђелина Ђурђевић, а програм је водила Бранка Марковић.

На изложбеним паноима приказан је својеврсни историјски пресек од преднемањићког периода до данашњих дана, а излагањем говорника осветљено је стварање институција и очување верског и националног идентитета у врло тешким околностима за српски живаљ током османске и аустроугарске владавине Босном. Тако су ливањски Срби још пре 200 година покренули и финансирали рад прве српске школе у Босни, а пре 160 година издејствовали дозволу и саградили ливањску православну цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице, коју су верници опремили вредним иконама и црквеним сасудама из Русије, Венеције, Јерусалима, Грчке. Ливањска црква и њена богата збирка од 54 иконе, као и Плаштаница и предмети од метала од културне и историјске вредности проглашени су 2004. године националним спомеником Босне и Херцеговине.

Страдање у беспризорним злочинима усташа у данима око Огњене Марије 1941. године задесило је сваку српску породицу на подручју Ливна и оставило траг и на генерације које су долазиле. Исповести преживелих страдалника сабране су у књизи Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. Прилог ове књиге, коју можемо назвати књигом-опоменом и књигом-сведочанством, а која је такође представљена пубилици у Вишеграду, је списак имена 1587 цивилних жртава. Та имена, међу којима готово половину чине деца до петнаест година старости, сакупљали су прикривено и дуго потомци који се нису мирили да политика чувања братства-јединства, треба да почива на скривању злочина над невиним цивилима.

Данас, бројчано малој заједници ливањских Срба, потребна је снага и помоћ да се на достојан начин очува свеукупна више векова стварана културна и духовна заоставштина. У том задатку Парохији лијевањској помажу, пре свега, они који данас живе далеко од Ливна, а сабрани су око Удружења Огњена Марија Ливањска. Ипак, то је и задатак целокупне српске заједнице јер је баштина ливањских Срба део целокупног културног богатства.

Изложбу је отоврио Славко Тушевљак, директор Градске галерије.

Порука ове манифестације је да у нашој свести треба да остане, као изворно сведочанство, и све оно чиме су наши преци одуховили своје постојање.

Овом приликом организатори се још једном захваљују свима који на било који начин, личним ангажовањем или присуством допринели одржавању ове манифестације, а нарочито вишеградском свештенику, проти Драгану Вукотићу.

Дан након отварања изложбе, представници Удружења Огњена Марија Ливањска обишли су Стари Брод на Дрини, место великог страдања српског народа Подриња током Другог светског рата. Наиме, услед велике усташке офанзиве у пролеће 1942. године, хиљаде српских цивила са Романије, Сокоца, Рогатице, Олова и Вишеграда кретало се ка Србији у потрази за спасом. Нашавши мост у Вишеграду затоврен од стране Италијана, хиљаде људи се сливало обалом Дрине ка Милошевићима и Старом Броду, покушавајући ту да пређу Дрину. Док су многи успели да нађу спас и пређу реку, у више покоља усташе су у овом пределу побиле, поклале или у Дрину бациле преко 6.000 српских цивила. На главном месту страдања у Старом Броду, 2008. године подигнут је крст, први споменик на овом месту. Током 2010. године започета је и градња капеле, а 2019. отворен је и јединствени спомен-музеј, који садржи имена страдалих на овом страшном месту.

Градска галерија Вишеград

Удружење Огњена Марија Ливањска

НАЈАВА: У Вишеграду изложба о Ливањским Србима и промоција књиге Огњена Марија Ливањска

У Градској галерији Вишеград, у суботу 26.јуна, са почетком у 20 часова, биће отворена изложба која приказује живот ливањских Срба кроз векове, њихову духовну и културну заоставштину. Истовремено, публици у Вишеграду биће представљена и књига Буда Симоновића Огњена Марија ливањска, као својеврсни документарни запис о страшном страдању српског народа овог краја лета 1941. године.

Изложба о ливањским Србима је припремљена са циљем очувања свести о месту порекла и вековном животу Срба на подручјима која данас нису у саставу Републике Србије и Републике Српске као матичних земаља српског народа. Изложба је и приказ вековне борбе Срба за очување верске и националне припадности кроз споменике значајне културне вредности и својеврсни допринос државним институцијама и професионалцима у очувању истине, односно борби против прикривања и фалсификовања података и прекрајања историје на бившим југословенским просторима.

Књига Буда Симоновића, Огњена Марија ливањска је запис о усташким покољима почињеним над Србима на подручју Ливна у пролеће и лето 1941. године. То је збирка сећања преживелих на страдање 1587 људи, жена и деце, мучених и побијених на губилиштима у околини Ливна. Прво издање књиге изашло је из штампе 1991. године и то је био последњи тренутак да се макар део истине о злочинима отме од заборава и сачува као велика опомена. Аутор сам закључује да злочини у Ливну и селима рубом Ливанског поља нису карактеристични по броју жртава, али да они свакако надмашују остале по зверствима и испољеној мржњи и немилосрдности усташа. Касније, књига је допуњена страдањима Срба тог подручја током грађанског рата 1992-95.

Уз отварање изложбе и приказивање књиге припремљен је и пригодан уметнички програм, а присутнима ће се обратити: представник Удружења Огњена Марија Ливањска, аутор књиге Будо Симоновић и Славко Тушевљак, директор Градске галерије.

Одржана 11. скупштина Удружења Огњена Марија Ливањска

У суботу, 19. јуна 2021. године у сали Удружења Милутин Миланковић, Београд, одржана је Једанаеста седница Скупштине Удружења Огњена Марија Ливањска.

Милош Дамњановић је отворио седницу и поздравио чланове Удружења.

Након усвајања Дневног реда, избора чланова радних тела, чланови Удружења усвојили су следећа акта:

– Верификацију пријема у чланство нових 15 чланова,

– Записник са Десете Скупштине,

– Годишњи извештај о раду са финансијским извештајем за 2020. годину,

– План рада за 2021. годину,

– Одлуку о избору/реизбору чланова УО Удружења.

На седници је констатовано да је рад Удружења у претходној години дао слабије резултате, што је свакако последица специфичних околности укупног деловања у условима пандемије, али се такође не занемарује ни чињеница слабије мотивисаности чланства, што се одржава и кроз нередовност плаћања чланарине, самњен број чланова присутних на годишњим састанцима и сл. Чланови су скренули пажњу Управном одбору да непосредним контактима са члановима провери потребу даљег постојања и неких подружница, као и да се појединци (по насељима у општини Ливно) ангажују на попису расељених и њихових потомака, како би се активно утицало на повећање броја чланова Удружења, као и масовније прикључивање спровођењу пројектата Удружења.

Када је реч о члановима Управног одбора, донета је одлука да се продужи мандат: Дијани Ковачић, Милошу Дамњановићу, Гордани Достанић, Жељку Росићу, Аљоши Вулети, Синиши Јагодићу и Владимиру Маљковићу, а да се уместо Љиљане Радић, која је исклазала интерес да своје место уступи другом члану, за члана Управног одбора изабре Горан Арнаут. Никола Петровић је члан УО по дужности Председника Удружења. Мандат чланова УО је две године.

Такође, на седнци Скупштине разговарало се о разним питањима везаним за живот Срба на подручју Ливна, начину решавања правно административних и имовинских питања, о појединачним пројектима Удружења, обележавању 80 година од масовног страдања ливањских Срба у време НДХ исл.

Овом приликом Удружење ОМЛ се захваљује Љиљани Радић на досадашњем раду у УО Удружења, као и Удружењу Милутин Миланковић које је уступило своје просторије за одржавање наше Скупштине.

Управни одбор

ПОЗИВ: Слава Врбичке цркве – Тројице

                         СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ВРБИЧКА

Позива све благочестиве парохијане из села Врбичке парохије – од Челебића до Бастаса – као и остали верни народ да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у НЕДЕЉУ 20. јуна 2021.године с почетком у 10:00часова,

у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

ПОЗИВ на Скупштину Удружења Огњена Марија Ливањска

ОБАВЕШТЕЊЕ

ОДРЖАВАЊЕ СКУПШТИНЕ УДРУЖЕЊА

Једанаеста седница Скупштине Удружења ОМЛ одржаће се у Београду, у суботу 19. јуна 2021. године у сали Удружења Милан Миланковић, Поп Лукина 1Б, Београд, са почетком у 16 часова.

На седници ће бити: верификован пријем нових чланова који су Удружењу приступили након Девете Скупштине; размотрени и понуђени на усвајање: Записник са Десете Скупштине; Извештај о раду Удружења у 2020. години; План рада за 2021. годину, као и избор чланова УО за нови мандатни период.

Материјал за седницу достављен је члановима Удружења.

Очекујемо да својим активном учешћем на Скупштини допринесете квалитетном раду.

Молимо чланове који не буду у могућности да лично присуствују Скупштини да за одлучивање на седници овласте другу особу, која присуствује седници. ОБРАЗАЦ ОВЛАШЋЕЊА можете преузети овде:

До Поп Лукине можете користити све линије ГСП које саобраћају преко стајалишта Бранков мост.

За више информација: 0646155073 или 0646130103.

Председник Удружења

Никола Петровић ср 

6. јун 1941. – 80 година од почетка страдања Срба Ливањског поља

Овог јуна навршава се 80 година од почетка масовних усташких злочина над српским народом Ливањског поља. Према расположивим изворима, 6. јуна 1941. године група наоружаних усташа из Ливна упала је у Сајковић, српско село на западу данашње општине Ливно. Према писању Буда Симоновића у књизи Огњена Марија ливањска, усташе су дошле у Сајковић у потрази за Цвијом Пајчином, званим Орашчић, који се већ био одметнуо у планину и почео да пружа отпор властима НДХ.

Пошто Цвију нису успели наћи, усташе су ухапсиле угледног и дугогодишњег губинског свештеника, оца Ристу Ћатића и Цвијиног млађег брата Јову. По свему судећи, отац Ристо је усташама свакако већ био трн у оку. Као и у другим угледним и образованим Србима у Ливањском пољу, и у њему су видели особу која би могла покренути обичан народ на отпор злочинима које су припремали над Србима.

о. ристо
отац Ристо Ћатић, свештеник Губински

Уз оца Ристу и Јову Пајчина, према сведочењима које је забележио Будо Симоновић, усташе су ухапсиле и: Васа Пајчина, Рада Загорца (Јолића), Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника (Сима) и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Једина кривица ових мештана села Сајковића и Грковаца је што су се нашли на путу усташама у тренутку када су тражили жртве за одмазду.

Ових 12 Срба усташе су одвеле у правцу села Каблића крај Ливна. Ту су их спровели у планину, са намером да их убију. Међутим, схватајући шта ће се десити, Јово Пајчин и Перо Росић успевају да побегну пре почетка стрељања. Након мучења и злостављања, усташе су стрељале преосталу десеторицу, те њихова тела бациле у јаму Рубића Долац изнад Сухаче.

Међутим, један од бачених у јаму, Мирко Росић, је био само рањен, те је успео изаћи из ове јаме и докопати се слободе. Захваљујући овој чињеници, о овом страшном злочину остало је да сведочи троје сведока.

Тела страдалих су се налазила у овој јами дуги низ година. Након рата, извађене су из јаме и сахрањена у порти Губинске цркве. На том месту је подигнут и споменик 1962. године. На плочи на овом споменику стоји следећи текст:

”Овде почивају посмртни остаци деветорице невиних људи из Сајковића и Грковаца, првих жртава фашистичког терора у Ливањском крају, које су усташки злочинци, слуге окупатора, 6. јуна 1941. године поубијали и бацили у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна:

Ћатић И. Ристе         Шормаз Ј. Ила

Росић Ј. Симе             Пајчин И. Васе

Росић В. Славка         Јолић М. Раде

   Росић Т. Васе             Јањић М. Војина

Јањић П. Илије

Споменик невиним жртвама подиже народ Доњег Ливањског поља

Губин, септембра 1962. године”

Током рата 1992-1995, овај споменик је тешко оштећен. Захваљујући залагању парохије Губинске, добрих људи и Удружења Огњена Марија Ливањска, његова обнова је завршена почетком 2015. године. У јулу исте године, споменик је освећен, након чега је над њим служен помен страдалима.

Помен код обновљеног споменика у Губину

У наставку се налази детаљан опис ових несрећних догађаја из књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“.

ПОП РИСТО ЋАТИЋ

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.

Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.

Било је то негдје у мају 1941. године. Др Драган Урумовић је бануо са свитом у Сајковић да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припријети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо је излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смију крочити у Сајковић.

Урумовић се вратио бијесан и празник руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату ријеч и врати им мило за драго.

По казивању неких свједока, већином забиљежених половином 1990. године, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осјетиле како он удара и што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како је вријеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвијо је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.

Свјесни да би буна Цвије Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размјере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вријеме немилосрдно обрачунају.

Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нијесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мјештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.

И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја:

„Трагали су стално за Цвијом Пајчином али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на пестолонаследника Фердинанта са још њи неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.

Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.

То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…

Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када је дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.

Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Нико…“

Сем попа Риста и Јова Пајчина усташе су тог дана похватале још и Васа Пајчина, Рада Загорца, Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Довели су их над јаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у јаму.

Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над јамом Сухачом тог јунског предвечерја. Покољ су преживјела тројица (а не двојица како пише Милан Радоја), али је сваки од њих својим путем стигао на слободу и на свој начин доживио и преживио ову крваву драму

Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успјели су да побјегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их постријељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бјежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.

По једној верзији он је у бјекству рањен. Усташе су успјеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бјежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сјутрадан је објелодањена кад су кућама добјежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како је забиљежио Милан Радоја).

Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.

То се, ипак, није догодило све до 27. јула када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који изгледа ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намјерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га.

Вјероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.

Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасило јер је у јаму пао на гомилу тијела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успио да се извере и извуче из јаме и побјегне кући…

Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасио главу.

Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човјек свој посао и није се много бактао политиком.

Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избјегао смрт у јами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавјетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — јер ако им поново падне шака више главу неће изнијети.

И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима и он сам је касније осјетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што је био Хрват, јер усташе су посебно били кивни на Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…

Подела пакета старијим и социјално угроженима домаћинствима у Ливну и Ливањском пољу

Једна од редовних годишњих активности Удружења Огњена Марија Ливањска, у сарадњи са нашим свештеником, је даривање старијих, самохраних и социјално угрожених парохијана који живе у ливањској, губинској, црнолушкој или врбичкој парохији. И ове године, скромни пакети помоћи подељени су током Васкршњег поста од стране оца Предрага Црепуље и председника Удружења, Николе Петровића.

На изглед лак, али  веома тежак посао. Иако је Удружење одредило опште критеријуме за доделу овог скромног знака пажње уочи Васкрса, изузетно је тешко направити списак оних којима је помоћ најпотребнија. Морална одговорност оних који одлучује о додели је веома велика па се овог посла није лако прихватити. А када кренете по разрушеним селима Ливањског поља онда схватите да је скромни поклон вредан 30КМ добродошао скоро сваком човеку и да је 52 пакета, колико је уручено ове године, мало.

Три дана је трајала сама акција поделе пакета. Три дана тумарања између порушених кућа у потрази за живом душом, дозивања старих српских имена која су одјекивала међу сабласним остацима некада лепих домова, отварање капија и љеса начетих зубом времена, и друге слике нашег краја дуго ћемо памтити.

Препуно је туге Ливањско поље. Они који су га заборавили треба пешке да прођу кроз села од Челебића до Пеуља и од Пеуља до Чапразлија, па да виде обезглављене душе својих предака како тумарају мрачилом које је прекрило Ливањско поље.

Радујемо се отварању башта ресторана и кафића где троје људи не треба да седне ако нема 2.000 динара, и мислимо да је то срећа. Дозволили смо да на старом избразданом лицу баке у Богдашима крене суза зато што је њена комшиница добила помоћ (јер за њих то није даривање него помагање) а она није била предвиђена, може ли се та суза уопште са било чим ставити на вагу?

Наводимо и села у којима су пакети подељени, као и број пакета по селу: Бојмунте (2), Радановци (1), Врбица (1), Богдаше (4), Бастаси (2), Губин (6), Прово (1), Сајковић (3), Губер (2), Жабљак (1), Ливно (6), Казанци (2), Нуглашица (6), Грковци (3), Пеуље (3), Пржине (6), Јаруга (1), Црни Луг (2).

Погођени призорима које смо видели и са којима смо се срели, захваљујемо се свима онима који су дали новчани прилог да макар мало помогнемо људе који најтеже живе међу нашим народом у Ливну и Ливањском пољу. Надамо се да ће ове слике подстаћи и они који претходне акције нису подржали да то сада учине.

Никола Петровић

Председник Удружења Огњена Марија Ливањска

СПИСАК ПРИЛОЖНИКА ЗА ПАКЕТИЋЕ ЗА ДЕЦУ И СТАРИЈЕ 2021. год.

ИМЕПРИЛОГ
Мишо и Никола Чулић1,100.00 Америчких долара
Тихомир Ерцег200.00 евра
Бранко Лаганин100.00 КМ
Оливера Радета Тршић3,000.00 дин. 
Stridon Group doo20,000.00 дин. 
Јован Пјешчић12,000.00 дин.
Вукосав Коњикушић2,000.00 дин.
Жељко Росић3,000.00 дин. 
Љуба Ковал2,000.00 дин.
Срђан Добрица1,500.00 дин. 
Немања Девић 6,000.00 дин.
Милена Арбутина2,000.00 дин.
Ђурђица Поповић2,000.00 дин.
Срђан Милијевић3,000.00 дин. 
Мирко Кисо3,800.00 дин. 
Милош Дамњановић15,000.00 дин. 
Љиљана Дамњановић 50.00 Британских фунти
Сава Шуњка6,000.00 дин.
Ненад Вртикапа3,000.00 дин. 
Весна Радета3,000.00 дин. 
Дијана Ковачић6,000.00 дин.
Миливој Бошковић5,000.00 дин.
Дејан Спремо4,000.00 дин.
Љиљана Врбавац4,000.00 дин.
Милка Милијевић3,000.00 дин. 
Бојана Гаћиновић3,000.00 дин. 
Саша Росић3,000.00 дин. 
Синиша Јагодић1,000.00 дин.

РТРС: Ливно: Српска породица Ковачић у страху од рушења куће

Српска породица Ковачић из Ливна истиче да ће бити принуђена да напусти свој дом уколико градске власти поруше приступ породичној кући.

Кућа и двориште породице Ковачић

– Живимо у овој кући коју користимо од 1966. године заједно са вањским простором којим прилазимо кући. Ту исту кућу откупили смо 2000. године. Од 2015. године покушавамо легализовати кућу и откупити двориште испред, али то нам је онемогућено – рекла је Срни Весна Ковачић.

Према њеним ријечима, „захтјеви за легализацију се губе у општини, пребацују се са једне службе на другу, одбијају прихватити захтјев и слично“.

– Комшије с којима дијелимо зид куће, с којима смо у одличним односима, су успјели легализовати своју кућу и откупити двориште. У неком тренутку земљиште испред наше куће проглашено је јавним путем, који не води нигдје, а о чему ми нисмо имали информације – испричала је Ковачићева.

Ковачићева тврди да су запослени у службама града Ливна рекли да, како је навела, спорни прилаз кући није њихов, те годинама оспоравају легализацију приступа породичној кући.

Двориште породице Ковачић

– План је да се јавни пут гради преко наше старе септичке јаме. Уколико багери буду пролазили туда, постоји могућност да нам се уруши кућа, а у близини се налази и излаз из атомског склоништа. Напомињем да пут не води никуда и не иде до већ постојећих јавних путева – истакла је Ковачићева и навела да је породица била принуђена срушити дрварницу у дворишту, јер су им надлежни, како је истакла, пријетили и прекршајним налозима и казнама.

Ковачићева је рекла да су о свему информисани институција Омбудсмана и представници Мисије ОЕБС, као и предсједници Градског вијећа.

– Овим случајем мојој се породици забрањује имати нормалан прилаз кући. Сматрамо да су нам ускраћена права. С обзиром на то да смо мањина у Ливну, једина основа за дискриминацију која је овдје очигледна је вјерска, односно национална припадност – нагласила је Ковачићева.

Према њеним ријечима, подршку у њиховој борби против дискриминације пружају им становници Ливна – Бошњаци и Хрвати.

– Не можемо опстати овдје на своме, на суптилан начин нас протјерују иако је рат завршен. Присиљени смо напустити властити дом јер немамо мира нити могућности за нормалан живот – истакла је Ковачићева.

Ковачићи су навели да су до сада три пута позивани код помоћника градоначелника Иванке Карауле гдје им је, како кажу, нуђено да потпишу документ у којем се одричу прилаза кући у корист формирања јавног пута, што су они одбили.

На два питања Срне упућена помоћнику градоначелника Ливна у Служби за грађевинарство, просторно уређење и стамбено-комуналне послове Иванки Караули зашто породица Ковачић није легализовала двориште, коју процедуру није испоштовала, те ко и како може ријешити проблем, она је путем мејла одговорила да Ковачићи требају поднијети захтјев за куповину земљишта Служби за имовинско -правне, геодетске послове и катастар некретнина.

– 1. Треба поднијети захтјев за куповину земљишта Служби за имовинско-правне, геодетске послове и катастар некретнина. 2. Господин Ковачић, подношењем захтјева наведеној и надлежној служби – одговорила је Караулова кратко Срни.

ИЗВОР: https://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=430136&fbclid=IwAR2anX7yRHsBufZ0OMmLgaPjR0dFJWhEglf2y7j6HDxoSYgn5NeJddz36sg

ОСТАЛИ МЕДИЈИ: https://srpskainfo.com/problem-sa-legalizacijom-imovine-srpska-porodica-kovacic-u-livnu-u-strahu-od-rusenja-kuce/

https://www.glassrpske.com/cir/novosti/vijesti_dana/muke-porodice-kovacic-iz-livna-strahuju-da-ce-ostati-bez-prilaza-kuci-i-morati-da-napuste-dom/359432?fbclid=IwAR3etASdSF8RDOV20_5rsewRsDOLEFLnGIJAn114HZnbEqyMNM7p7VMRG1I

Слово Врбичанима

Идеју Удружења да се код млађих генерација пробуди интерес за завичај предака и да се он истински и трајно заволи као место на коме су дубоки корени сваког од нас, препознала је само Христина Мрша, која је на конкурс „Завичај мојих предака“ послала један прозни рад и једну песму.

Жао нам је што и друга деца пореклом са нашег подручја нису осетила потребу да нам свој доживљај завичаја предака искажу, а Христини се и овим путем захваљујемо.

Како Христинин труд и радови не би остали непримећени, објављујемо их на нашој интернет страници.

——————————————————————————-

ВРБИЧАНИМА

Клати се листак смеђи на грани,

Сијају ситне росне капи,

Нижу се хладни јесењи дани.

Промрзло поље узалуд вапи.

Дочекат’ неће, то за чим вапи,

Ал’ плаче грозно, свом снагом рида.

Јоште онако ка’ пустиња зјапи.

Просто се, јадно, грчи од стида.

Не плачи мило Ливањско поље,

Чељад си брижно своју хранило.

Не ружи пропланке, шумарке, доље,

Све си им дало што си имало.

Да само знадеш, колико душа

Без тебе сунца видјело не би,

За те најљепше дане веже,

С поносом би се дивило себи.

Унуци својој на ријеч вјеруј,

Која те с љубављу силном гледа:

Нема шта не би чинила за те

Захвална твоја, врбичка чеда.


ВЈЕТАР ВРБИЧКИ

Долазим у полуразрушено село. Пространо доње Ливањско поље, избраздано непокошеним ливадама, свјежим рововима дивљих свиња, разлива се поносито под обронцима Динаре и Старетине. Горда, промукла тишина притишће му наборано чело. Поље пусто и шарено, гладно за риком крупних крава и волова, браздама старих плугова, трком малих одбјеглих школараца, пјесмом, виком, шалом, пошалицом…

Стадо разиграних оваца пасе у највећем хладу пет горостасних топола. Храни поље, а пољем се храни…

Није вјетар врбички – вјетар обични. Нити су густе шуме врбичке, онакве какве ми шуме знамо.

Нанесе миран повјетарац мирисе ораха, потока, пољског цвијећа…

Блејање једног те истог стада, ударање металних звона, мијеша се са појањем птица, лепетом крила, мирисом сијена…

Да описујем неки обичан повјетарац, овиме бих завршила бесједу о његовим мирисним фијуцима. Но као што рекох већ, фијуци под големом сијенком Троглава другачију пјесму поју.

Ако на сриједи Ливањског поља снажно рукама прекријеш очи, учиниће ти се да умјесто вјетра чујеш дрвене фруле и двојнице. Ходи, не бој се! Вијековима поље равно неће се под тобом искривити. Већ при другом кораку осјетићеш топот стада, које журно утркује се у сусрет милозвучном зову. Отвориш ли сада очи, опрезно нашкиљи. На самим рубовима шуме, њежноблиједе као паукова мрежа, крећу се витке силуете у пјесми и берби шумских јагода. Њихови гласови, баршунасто меки, пољуљаће те у још дубљи сан. Подигни сада поглед ка брежуљцима,  с десне стране. Отуд се уздиже пламен разбукталих лила – зарумењеле коре брезе, чије се пуцање и комешање преплиће са гласним узвицима: „Весело нам лиле горе, да нам краве добро воде.“ Ако травама Ливањског поља залуташ 27. јула или 1. маја, поновивши једнако све кораке, уз весели жар горућих лила зачућеш револуционарне пјесме.

Видиш ли оног згуреног човјека, што смирено вирка са капије, и четвероножног му пријатеља што се врзма око њега? То је мој прадјед Лујо, и његов вјечни сапутник – Мачак. Да бар могу старом Луји, са дрхтавом кнедлом у грлу, најавити да ће хладног децембра ’94. године напустити, уз звук граната, и вољено село и сапутника. Оно што ће Лујине потомке послије три тешке године сачекати, јесте пружен костур изгладњелог Мачка међ’ каменим зидовима прадједовог подрума.

Вриједи сјећати се својих предака, њихових никад прежаљених мука, а посебно… Наизглед заборављене људе, заувијек  живим држати у својим мислима.

Христина Мрша, април 2020. за вријеме епидемије изазване вирусом корона