Покољ у шуми Копривници био је крвави увод у масовне покоље који ће се догодити до краја јула 1941. године на више од двадесет до сада утврђених губилишта у околини Ливна. Усташе су упорно тврдиле да Србе протерују у Србију, а егзекуције су вршиле најчешће ноћу, све до масовних покоља које су извршили 29. и 30. јула. Када је, нажалост касно, Србима постало јасно да је почело њихово истребљење, више није било могућности за озбиљнији, организован, отпор јер су већ били разоружани, а они који би отпор могли организовати били су побијени.

Дана 28. јула усташе су поклале Србе који су се лечили у ливањској болници. Истог дана у већини села ливањског подручија са мешовитим националним саставом становништва, на превару тј наредбом да дођу на договор у вези пресељења у Србију, похапшено је преко 600 Срба, мушкарца старијих од 13 година. Наредног даназапочело је убијање похапшених Срба, мушкарца. Убијено их је најмање 540, по стратиштима:

• Пролог – 466 (убијање трајало 3 дана);
• јама Бикуша – 46;
• јама Самогред -28

Са ексхумације на стратишту Пролог 1991.

Дана 30. јула, почиње привођење и убијање жена и деце. Побијено их је најмање 1028, на стратиштима:

• школа у селу Челебић – 370;
• јама Равни долац – 204;
• јама Камешница – 270;
• јама Јеловача-Тушница – 36;
• јама Развала – 80;
• ливада Трновац – 46;
• јама Пропунта – 3;
• јама Греда – 2;
• јама Провалија – 13;
• Борова Глава – 4 (на подручију Купреса).

Бројне жене и деца бацани су живи у јаме дубоке и по 50 метара, да тамо скапавају од глади, жеђи, рана међу лешевима својих рођака и комшија.

Јама Равни долац

Униформисане усташе су надгледале и руководиле акцијом, а непосредно извршавање и контролу да неко од не побегне, вршили су цивили, житељи ливањских села, комшије и познаници Срба.

Зидине школе у Челебићу

Нека српска села су потпуно опустела, у бројним породичним задругама побијени скоро сви чланови, неки родови затрвени. У овим покољима побијени су Срба из Ливна и села: Била, Бојмунти, Врбица, Главице, Велики и Мали Губер, Губин, Жабљак, Застиње, Коморани, Лиштани, Оџак, Подгреда, Поток, Поточани, Прилука, Прово, Радановци, Раповине, Сајковић, Смрчани, Сухача, Чапразлије.

Највише су пострадала села:

• Челебић – 416;
• Горњи и Доњи Рујани – 377;
• Голињево – 232 (што је целокупно српско становништво тог села);
• Велики и Мали Губер – 126 и друга.

Убијено је најмање 673 деце млађе од 15 година, од којих 248 није стасало ни за школу, а био је знатан број некрштене деце, млађе од годину дана (само у селу Голињеву било их је 24).

Поред ливањских, на наведеним стратиштима су побијени и Срби купрешког села Вуковско (147), дувањских села Врило и Присоје (60) и 47 Срба доведених из Далмације.

Од 28 до 30. јула највише су пострадали родови: Пажин (161 убијен), Ерцег (126), Лалић (116), Вујановић (97), Бошковић (74), Радета (63), Ждеро (60), Црногорац (58), Цвијетић (57), Козомара (55), Кисо (54), Шуњка (40), Радић (38), Стојинац (37), Милутин (35), Рацо (32), Арнаут (30), Ратаљ (30), док је мање од 30 убијених било у породицама: Видовић, Вујичић, Давидовић, Коњикушић, Нинковић, Петровић, Росић, Ристић, Симић, Шешум, Јовановић, Митровић, Митранић, Тошић, Ћурковић, Лаганин, Илукић, Јагодић, Наерловић, Никић, Покрајац, Тришо, Шормаз, Броћета, Иветић, Пајчин, Вулета, Бобушић, Ловрен, Марић, Ковљеновић, Анђић, Барош, Белензада, Бесара, Билбија, Добријевић, Дувњак, Ђуран, Загорац, Зељковић, Коњик, Краварушић, Кујунџић, Љубоја, Маљковић, Миличевић, Паројчић, Павловић, Пејић, Радоја, Рашковић, Секулић, Сердаревић, Скакић, Станишић, Стричевић, Томовић, Ћевап, Милисав, Михајло, Мрвић, Бикић, Ђукић, Ненадић, Буловић, Ћалић, Бачковић, Глигић, Вулић, Стојић, Шормаз, Гарић и Михаљица.

Након масовног покоља, неколико дана догађала су се појединачна убиства Срба који су најпре успели да побегну, а како нису имали где да се склоне поново су пали у руке усташама.

Споменик на Барјаку

Споменик над јамом Бикуша

Ексхумације

Са стратишта Трновац и јама Греда посмртне остатке убијених су 1947. године сакупили преживели чланови рода и сахранили на православном гробљу у селу Лиштани.

Из јаме Самогред породице су 1961. године извршиле пренос костију страдалника на православно гробље у селу Рујани. Са стратишта: Пролог, Равни долац, Камешница, Тушница и Провалија посмртни остаци су ексхумирани 1991. године у општој акцији покренутој од стране Срба у БиХ и сахрањени у Спомен костурници у порти ливањске православне цркве Успења Пресвете Богородице, док су страдалници са Борове Главе сахрањени у купрешком селу Вуковско.

Сахрана у Ливну 1991. године

Спомен капела у Ливну

Кости страдалника са стратишта: јама Бикуша; ОШ Челебић тј Барјак где су тела после покоља у школи сахрањена у заједничку гробницу – рупе из којих се вадио песак; Пропунта нису ексхумиране. Над јамом Бикушом и на Барјаку подигнут је споменик побијеним.

Већина спомен-обележија је током рата ’90-тих оскрнављена, а нека су касније обновљена или делимично.

Покрштавање

На ливањском подручију било је села у којима су усташе жене и децу предодредиле за покрштавање, а одрасле мушкарце за убиство. Реч је о селима Подгреда, Поточани, Жабљак, Коморани… Присилно покрштавање у римокатоличку веру, које је започело одмах по хапшењу мушкараца 29. јула 1941. године, вршили су фратри из манастира Горица. Жене и деца су присиљавани да свакодневно одлазе на мису. То је трајало до септембра исте године, када је на том подручију успостављена италијанска власт која је спречила даље злочине над Србима и забранила присилно упражњавање римокатоличких обреда.