Април – август 1992.

Летa 1991. године у Ливањском пољу чула се потмула грмљавина рата који се водио у Хрватској, а неретко су се у Ливну могла видети и лица у војним униформама са обележјима хрватске војске иако у БиХ тада још није био рат. Припреме за рат су биле очигледне и започело је наоружавање становништва, као и постављање контролних пунктова код села Челебића и на превоју Корићина између Ливна и Гламоча. Ипак, на подручију Ливна било је релативно мирно све до априла 1992. године, када је ноћу са 1. на 2. април, подигнут у ваздух ливањски кафић „Дуга“ чији је власник био Србин, Томислав Рацо.   

Дана 03.априла 1992. године, нападом на Доњи и Горњи Малован започета је акција Хрватске војске и ХВО на подручју Купреса. Већ до 10.00 часова, били су блокирани и сви путеви који из Ливна воде према српским местима: Гламоч и Босанско Грахово, а на подручију Купреса већ се водио рат.

Српско становништво, у оправданом страху да им се не догоди страдање као 1941. године, покушавало је на све начине да изађе из Ливна и околних села. Како то више није било могуће учинити колима, јер хрватске снаге нису дозвољавале излаз, веће групе млађег становништва покушале су да изађу преко Круга (на планини Голији) према Гламочу. Како су истим правцем Срби су бежали и 1941. године, Хрвати су, имајући то у виду, преко Круга поставили наоружане јединице чији је задатак био да српско становништво држе у полуотвореном логору, а да истовремено буду позадинска заштита хрватској војсци на Купресу. Нападом на Купрес и акцијама на Кругу руководио је Анте Готовине чија је команда била смештена у ливањском хотелу Динара.

У противофанзиви Југословенске народне армије на Купрес, Хрватске снаге су доживеле тежак пораз, што је значило почетак одмазде над Србима пљачком њихове имовине и минирањем кућа, нарочито оних чији су власници успели изаћи из Ливна. Такође, од Срба су одузимана моторна возила и сва друга превозна средства.

Дана 11. априла 1991. године убијен је Миле Радоја док је чекао породицу да пређе преко Круга. Он је прва српска жртва са ливањског подручија, а убили су га хрватски војници који су бежали са Купреса. Два дана касније погинуло је више војника у нападу ЈНА на хрватске снаге, из правца Гламоча.

  Миле Радоја          Владимир Митранић

Дана 15.априла 1992. године у својој кући је убијен ливањски адвокат Владимир Митранић.

Нови напад ЈНА из правца Босанског Грахова и борбе на подручију села Доњи Рујани и Челебић, у коме је погинуло више војника са обе стране, додатно је погоршао ионако тежак положај Срба у Ливну и довео до нових убистава цивила.

 Село Челебић после рата 1992-95.

У периоду  мај – јуни у више наврата паљена је и минирана Спомен-костурница у којој су годину дана раније сахрањени ексхумирани остаци српских жртава побијених 1941. године. На Видовдан 1992. године запаљена је и бибилиотека и звоник ливањске српске православне цркве Успења Пресвете Богородице.

Током јула и августа исте године страдања и малтретирања Срба не јењавају. На дан св. Иве (православни Ивањдан), као и 27. јула у Застињу и Губеру су уместо традиционалних „свитњака“ гореле српске куће.

Готово сви млађи Срби који нису побегли из Ливна преко Круга били су заробљени и ангажована као физичка радна снага, између осталог и за пљачку српских кућа, док су ноћу злостављани у затвору.

Срби из села Губер и Застиње, као и већи број из Ливна, ухапшени су 8. августа и одведени у фискултурну салу ливањске ОШ „Иван Горан Ковачић“ која је била импровизовани логор за Србе. Ту је било око три стотине заробљених Срба. Спавали су на поду, а за дневни оброк су добијали само по комад буђавог хлеба, без дозволе за посету и пакете. У затвору су били подвргнути физичком и психичком злостављању, за шта је постојао и тзв „радни вод“ који је служио за батинање.

Од априла до краја 1992. године, поред поменутих Миле Радоја и Владимира Митранића убијени су следећи цивили:

  • Веса Радета;
  • Манојло Радета;
  • Анђа Шуњка;
  • Илија Шуњка;
  • Милица Михајло;
  • Илија Михајло;
  • Војко Рацо;
  • Мићо Пажин;
  • Милена Пажин;
  • Милан Пажин;
  • Ненад Покрајац;
  • Александар Арнаут;
  • Милорад Црнчевић;
  • Милутин Бајило;
  • Војислав Ковачић;
  • Милена Лаганин;
  • Милан Ждеро (брат Миленин);
  • Марко Бошковић;
  • Милојко Вујановић;
  • Драшко Загорац (страдао код Гламоча);
  • Душан Блесић;
  • Петар Стојановић;
  • Милош Тишић и још девет депортованих Срба који су се затекли почетком рата као радници на грађевинама, а побијени у Застињу и бачени у јаму којој је улаз миниран;
  • Анђа Јовић;
  • Миливој Црногорац и
  • Анђа Црногорац.

Страдање Срба настављено је 1994. и 1995.године. Током напада ХВО и хрватских снага на српске положаје на Динари (23.децембра 1994. године) убијен велики број војника из граховске бригаде и један број цивила из Чапразлија.

Цивили страдали у периоду 1993-95:

  • Арнаут Бошко;
  • Бобић Дара;
  • Бошковић Стана;
  • Вјештица Неђо;
  • Вујановић Дара;
  • Вуковљак Божидар;
  • Вујчић Митар;
  • Ињац Јово;
  • Коњик Мирјана;
  • Маљковић Васо;
  • Маљковић Душан;
  • Ненадић Десанка (убијена у Рудићима код Гламоча);
  • Михајло Ружа;
  • Покрајац Јово;
  • Попарић Борислав;
  • Радић Петра;
  • Томић Јока;
  • Цвијетић Ружа;
  • Цвијетић Цвијета и
  • Чабак Бранислав.