Врбичани су се, и ове године, са радошћу окупили да прославе храмовну славу, Свете Тројице, а нису изостали ни они који живе и раде далеко од родног краја. И ове године најбројнији и највреднији били су Сиржани, потомци оних који су давно колонизовани у Војводину. Милош Вулић и Радомир Ерцег су током седмице пред Духове уређивали цркву, порту и парохијски дом, а уједно, у својству домаћина, дочекивали оне који су тих дана навраћали до врбичке цркве. Захтевној акцији кошења порте прикључили су се и: Сава Шуњка, Миладин Коњикушић, Миле Митровић, Миле (Бранко) Вујчић и Мишо Росић.

Свету литургију служио је о. Ангеларије и славски колач преломио са Савом Шуњком.

На врбичкој слави било је око шездесетак људи, што није велики број ако имамо у виду број породица које су се одселиле из Врбице. Ипак, већина овогодишњих гостију није пропустила славу ни претходних година, што се може сматрати важним и непоколобљивим језгром са вером да ће својом везом са завичајем и трудом да се одржи живост у селу бити пример који ће привући сваке године све више Врбичана да редовно посећују своју дедовину. Важно је да се сваки пут појави неко ко дуже времена није долазио и тако подупре своја леђа уз она која носе бреме тешког стања које је видљиво на целом ливањском подручју. И они који опстају и живе у нашим селима у Ливањском пољу задовољни су кад виде труд и напредак у очувању и одржавању наших заједничких просторија. Тако су и ове године за адаптацију парохијског дома прикупљена додатна средства којим ће бити настављен пројекат.

Наши нови домови су далеко од родних села, али вредно је труда и трошка да се бар неколико дана проведе на дедовини. Из тих посета увек се понесе радост, благосов родног краја, али и нека сета коју пробуди сећање на прошла времена.

Они који нису могли ове године да дођу, доћи ће догодине да чују звона врбичке цркве!

Да са нама прославе славу врбичке цркве дошла је и николицина гостију из других парохија, црнолушке, Гламоча и неколико становника села испод Динаре и Старетине.