Илиндански дани, како смо назвали период од Огњене до Благе Марије, увек се завршавају прославом у Врбици. Тако је било и ове године. На дан Свете Марије Магдалене, 4. августа, служена је света литургија у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици. Са нашим парохом, оцем Предрагом, молили су се парохијани који живе у Парохији врбичкој као и они који су дошли издалека да ове летње дане проводу у завичају. Иако нису претходиле велике припреме, ипак је било веома лепо. Дошли су верници из свих села Врбичке парохије, бар по неко, а било је оних који су први пут присуствовали прослави Благе Марије. Сваке године све више парохијана долази овој светињи за Благу Марију иако је ово окупљање установљено тек неколико година уназад. Црквом су одјекивале речи песме „Вера вечна, вера стара, наша вера православна…“ Ове године овако, а догодине даће Бог још боље!
Како је и најављено, у Гимназији Ливно је 30.јула т.г, публици представљена књига Народа ношња Срба Ливањског поља у 19. и 20. веку.
На промоцији, коју је пратило око тридесетак заинтересованих, говорили су: Предраг Црепуља, парох лијевањски; проф.др Бранко Докић, Снежана Карановић и Гордана Достанић, док су у уметничком делу наступили: етно група „Царзе“ из Дрвара и Давид Ковачић. Програм је водила Валентина Дувњак из Малована. Још једном се захваљујемо инстутуцијама које су одобриле коришћење сале Гимназије, госпођи Санели Поповић на исказаној предусретљивости, као и учесницима и посетиоцима.
Дана 30. јула служене су литургијe, тропари, акатист и спреман славски колач и жито у славу Свештеномученика и новомученика ливањских у храмовима у више места у Републици Србији, Републици Српској и ФБиХ, као и иностранству:
Моштаница (Спомен капела) Св.Великомученице Марине, Ливно, литругију је служио отац Варнава, игуман манастира Тресакавац уз саслуживање пароха лијевањског Предрага Црепуље, пароха колобарско-грбавичког Жељка Ђурице;
Београд, црква Св.Марка;
Београд, црква Св. Симеона Мироточивог;
Бања Лука, црква Св. Јована Богослова;
Нови Сад, Саборна црква;
Сириг, црква Св.Василија Острошког;
Обреновац, црква Силаска св. Духа на апостоле;
Сремска Митровица, црква Св.Кирила и Методија;
Бечмен, црква Св. Саве;
Манастир Жича;
Манастир Богородице Тројеручице на Авали;
Гроцка, црква Св. Тројице;
Орландо, црква Свете Петке;
Милтон, Онтарио, манастир Преображења Господњег;
Голињево, гробљанска црква;
Губин, црква Успења Пресвете Богородице;
Чапразлије, Пољенице;
Челебић, на Барјаку.
Удружење Огњена Марија Ливањска захваљује свима који су ове године преузели улогу домаћина славе, принели славски колач и кољиво, као и свима који су се помолили Светим свештеномученицима и новомученицима ливањским. У оквиру прославе у Гимназији Ливно одржана је промоција књиге Народна ношња Срба Ливањског поља у 19. и 20. веку.
Књига НАРОДНЕ НОШЊЕ СРБА ЛИВАЊСКОГ ПОЉА У 19. И 20.ВЕКУ биће представљена у Ливну, 30. јула т.г. (недеља) у 12. часова у просторијама Гимназије Ливно, Краљице Катарине 16.
Као и сваке године, у данима краја јула/почетка августа обележићемо годишњицу великог страдања ливањских Срба лета 1941. године, као и годишњицу ексхумације и сахране њихових моштију. Како је највећи број потомака страдалника данас настањен широм света, молитвено прослављање одржаће се у више православних храмова.
29. ЈУЛИ
Бања Лука, у цркви Св. Јована Богослова, на Лаушу, биће служен Акатист ливањским мученицима, у 17.часова.
Голињево, Света Литургија у 10 часова
30. ЈУЛИ
Света литиргија у славу Ливањских мученика биће служена у:
Ливну, у Капели Св. Великомученице Марине (Костурници), у 10. часова
Београду, у цркви Св.Марка, у 9. часова
Новом Саду, у Саборној цркви, у 9. часова
Сиригу, у цркви Св.Василија Острошког, у 9. часова
Обреновцу, у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле, у 9. часова
Орланду (Флорида), у цркви Свете Петке, у 10. часова
Након Свете литургије биће пререзан колач и освећено кољиво.
31. ЈУЛИ
Света литургија у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину, у 10. часова
Богослужење у Чапразлијама (на Пољеницама) код новопдоигнутог спомен-крста на месту где почивају мошти Ливањских новомученика из овог села, у 12. часова.
1. АВГУСТ
Богослужење на Спомен-гробљу на Барјаку, Челебић, 10. часова.
2. АВГУСТ
Слава цркве Св. пророка Илије у Црном Лугу, Света Литургија у 10. часова
3. АВГУСТ
Пеуље, црква светог Великомученика Георгија, Света Литургија у 10. часова
4. АВГУСТ
Врбица, црква Силаска Светог Духа на Апостоле, Света Литургија у 10. часова
Као и сваке године, у данима краја јула/почетка августа обележићемо годишњицу великог страдања ливањских Срба лета 1941. године, као и годишњицу ексхумације и сахране њихових моштију. Како је највећи број потомака страдалника данас настањен широм света, молитвено прослављање одржаће се у више православних храмова.
29. ЈУЛИ
Бања Лука, у цркви Св.Јована Претече, на Лаушу, биће служен Акатист ливањским мученицима, у 17.часова.
30. ЈУЛИ
Света литиргија у славу Ливањских мученика биће служена у:
Ливну, у Капели Св. Великомученице Марине (Костурници), у 10. часова
Београду, у цркви Св.Марка, у 9. часова
Новом Саду, у Саборној цркви, у 9. часова
Сремској Митровици, у цркви Св.Кирила и Методија, у 9. часова
Сиригу, у цркви Св.Василија Острошког, у 9. часова
Обреновцу, у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле, у 9. часова
Орланду (Флорида), у цркви Свете Петке, у 10. часова
Након Свете литургије биће пререзан колач и освећено кољиво.
31. ЈУЛИ
Света литургија у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину, у 10. часова
Богослужење у Чапразлијама (на Пољеницама) код новопдоигнутог спомен-крста на месту где почивају мошти Ливањских новомученика из овог села, у 12. часова.
1. АВГУСТ
Богослужење на Спомен-гробљу на Барјаку, Челебић, 10. часова.
Дана 1. јула т.г, код Шаранове јаме, на Велебиту, у организацији Удружења грађана „Јадовно 1941“ молитвено је обележен Дан сећања на страдале у комплексу логора Јадовно-Паг, 1941. године. Окупљање је благословио Његово преосвештенство епископ горњокарловачки Герасим, а помен су служили свештеници Епархије горњокарловачке уз присутво великог броја потомака жртава усташких злочина.
Након молитве премијерно је емитована песма „Теци реко“ Београдског синдиката и Павлине Радовановић која говори о Покољу над Србима у НДХ.
Поред Шаранове јаме ходочасници су обишли и Пријебојску јаму (Голубњачу) код Коренице, посетили подручје куће Николе Тесле у Смиљану и цркву Св. Петра и Павла у Личком Петровом Селу.
И ове године је међу ходочасницима било више потомака Новомученика ливањских и чланова Удружења ОМЛ, укључујући Милована Лаганина из Бања Луке и председницу УО Гордану Достанић.
Са благословом Његовог Преосвештенства, Eпископа горњокарловачког г. Герасима, поводом осамдесет и друге годишњице од почетка Покоља, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2023.“ Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања и памћења на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали.
Стазом Јадовничком; ФОТО: Јадовно 1941. / Никола Зајц
У суботу 01. јула 2023, над Шарановом јамом на Велебиту, четрнаесту годину за редом, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за не мање од 38.010 православних Срба, побијених у комплексу логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг у периоду од 11. априла 1941. до 20. августа 1941.
Након парастоса, упутићемо се у правцу Смиљана, према цркви Св. Петра и Павла.
Наставићемо према Кореници и мјесту Пријебој гдје ће код Пријебојске јаме бити служен парастос православним Србима, убијеним, баченим у ту јаму. Та јама је евидентирана од стране покојног историчара др Ђуре Затезала али је Јадовничане до јаме, чија тачна локација није била позната, одвео сада већ покојни блаженопочивши Отац Далибор Танасић. Уз саму јаму, Јадовничани су 2019. године поставили и освештали Часни крст.
Јама Голубњача код Пријебоја, котар Кореница. Називају је још и Пријебојска јама или Волашева јама. ФОТО: Јадовно 1941. / Д. Басташић
Послужење за учеснике Сабрања ће бити организовано код цркве Св. Петра и Павла у Личком Петровом Селу.
Одатле слиједи повратак кућама.
Удружење Јадовно 1941, учествује уз Епархију горњокарловачку као суорганизатор молитвеног окупљања уз ангажовање својих људских и техничких капацитета.
За учеснике из Р. Српске, биће обезбјеђен бесплатан превоз аутобусимаали због ограниченог буџета и трошкова финансирања, молимо све оне који могу помоћи, да то и учине.
Молитвено сабрање на Велебиту је пријављено и одобрено од стране полицијских станица Госпић и Кореница, чији ће радници обезбјеђивати скуп.
-Заинтересовани за пут са подручја Бање Луке, треба да се јаве на тел.: +387 65 511 130 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com .
-Заинтересовани за пут са подручја Градишке, Кнежице, Козарске Дубице, Приједора и Новог Града, треба да се јаве на број телефона организатора пута, Славице Дрвенице: +387 65 964 433 или путем електронске поште: drvenica.slavica@gmail.com
-Још увијек није извјесно да ћемо због високих трошкова превоза, пут са подручја Београдаи Новог Садамоћи организовати аутобусима.Заинтересовани имају могућност да се сами организују за превоз властитим аутомобилима уз подјелу трошкова горива и путарина.
Свакако, податке о возилу (тип возила и број рег. табли) и возачу (име, презиме, број путне исправе и гдје је издата) треба доставити путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com или Вибер поруком на тел. број +387 65 511 130.-Заинтересовани за пут са осталих подручја, могу да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 65 511 130 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com ради координације плана путовања.
Како у властитом аранжману доћи из правца Београда или Бањалуке? Којим путем од Госпића до споменика код Шаранове јаме, мјеста окупљања?
Са закашњењем објављујемо тужну вест да је крајем марта ове године у Бограду, у 78. године, преминуо Мирослав Миро Кутровић, пензионисани дугогодишњи радник Новинске агенције Републике Српске – СРНА.
Мирослав Куртовић је рођен у Зачули код Требиња.
Поред редовног посла, Куртовић је био и спелеолог и у том својству учествовао је у акцији вађења костију Срба побијених у Другом светском рату на подручју Херцеговине и Ливањског поља. За то несебично ангажовање, са својим спелеолошким клубом „Зелена брда“, носилац је ордена Светог Саве Првог реда, који му је, 1990. године, доделио тадашњи патријарх српски Г.Павле.
Потомци Светих новомученика ливањских памте овог дивног и скромног човека уз чију помоћ и надзор су и сами силазили 1991. године у јаме на Динари, износили кости мученика на светлост дана и потом их достојно сахранили у Спомен-капели у Ливну.
Летa 1991. године у Ливањском пољу чула се потмула грмљавина рата који се водио у Хрватској, а неретко су се у Ливну могла видети и лица у војним униформама са обележјима хрватске војске иако у БиХ тада још није био рат. Припреме за рат су биле очигледне и започело је наоружавање становништва, као и постављање контролних пунктова код села Челебића и на превоју Корићина између Ливна и Гламоча. Ипак, на подручију Ливна било је релативно мирно све до априла 1992. године, када је ноћу са 1. на 2. април, подигнут у ваздух ливањски кафић „Дуга“ чији је власник био Србин, Томислав Рацо.
Дана 03.априла 1992. године, нападом на Доњи и Горњи Малован започета је акција Хрватске војске и ХВО на подручју Купреса. Већ до 10.00 часова, били су блокирани и сви путеви који из Ливна воде према српским местима: Гламоч и Босанско Грахово, а на подручију Купреса већ се водио рат.
Српско становништво, у оправданом страху да им се не догоди страдање као 1941. године, покушавало је на све начине да изађе из Ливна и околних села. Како то више није било могуће учинити колима, јер хрватске снаге нису дозвољавале излаз, веће групе млађег становништва покушале су да изађу преко Круга (на планини Голији) према Гламочу. Како су истим правцем Срби су бежали и 1941. године, Хрвати су, имајући то у виду, преко Круга поставили наоружане јединице чији је задатак био да српско становништво држе у полуотвореном логору, а да истовремено буду позадинска заштита хрватској војсци на Купресу. Нападом на Купрес и акцијама на Кругу руководио је Анте Готовине чија је команда била смештена у ливањском хотелу Динара.
У противофанзиви Југословенске народне армије на Купрес, Хрватске снаге су доживеле тежак пораз, што је значило почетак одмазде над Србима пљачком њихове имовине и минирањем кућа, нарочито оних чији су власници успели изаћи из Ливна. Такође, од Срба су одузимана моторна возила и сва друга превозна средства.
Дана 11. априла 1991. године убијен је Миле Радоја док је чекао породицу да пређе преко Круга. Он је прва српска жртва са ливањског подручија, а убили су га хрватски војници који су бежали са Купреса. Два дана касније погинуло је више војника у нападу ЈНА на хрватске снаге, из правца Гламоча.
Миле Радоја Владимир Митранић
Дана 15.априла 1992. године у својој кући је убијен ливањски адвокат Владимир Митранић.
Нови напад ЈНА из правца Босанског Грахова и борбе на подручију села Доњи Рујани и Челебић, у коме је погинуло више војника са обе стране, додатно је погоршао ионако тежак положај Срба у Ливну и довео до нових убистава цивила.
Село Челебић после рата 1992-95.
У периоду мај – јуни у више наврата паљена је и минирана Спомен-костурница у којој су годину дана раније сахрањени ексхумирани остаци српских жртава побијених 1941. године. На Видовдан 1992. године запаљена је и бибилиотека и звоник ливањске српске православне цркве Успења Пресвете Богородице.
Током јула и августа исте године страдања и малтретирања Срба не јењавају. На дан св. Иве (православни Ивањдан), као и 27. јула у Застињу и Губеру су уместо традиционалних „свитњака“ гореле српске куће.
Готово сви млађи Срби који нису побегли из Ливна преко Круга били су заробљени и ангажована као физичка радна снага, између осталог и за пљачку српских кућа, док су ноћу злостављани у затвору.
Срби из села Губер и Застиње, као и већи број из Ливна, ухапшени су 8. августа и одведени у фискултурну салу ливањске ОШ „Иван Горан Ковачић“ која је била импровизовани логор за Србе. Ту је било око три стотине заробљених Срба. Спавали су на поду, а за дневни оброк су добијали само по комад буђавог хлеба, без дозволе за посету и пакете. У затвору су били подвргнути физичком и психичком злостављању, за шта је постојао и тзв „радни вод“ који је служио за батинање.
Од априла до краја 1992. године, поред поменутих Миле Радоја и Владимира Митранића убијени су следећи цивили:
Веса Радета;
Манојло Радета;
Анђа Шуњка;
Илија Шуњка;
Милица Михајло;
Илија Михајло;
Војко Рацо;
Мићо Пажин;
Милена Пажин;
Милан Пажин;
Ненад Покрајац;
Александар Арнаут;
Милорад Црнчевић;
Милутин Бајило;
Војислав Ковачић;
Милена Лаганин;
Милан Ждеро (брат Миленин);
Марко Бошковић;
Милојко Вујановић;
Драшко Загорац (страдао код Гламоча);
Душан Блесић;
Петар Стојановић;
Милош Тишић и још девет депортованих Срба који су се затекли почетком рата као радници на грађевинама, а побијени у Застињу и бачени у јаму којој је улаз миниран;
Анђа Јовић;
Миливој Црногорац и
Анђа Црногорац.
Страдање Срба настављено је 1994. и 1995.године. Током напада ХВО и хрватских снага на српске положаје на Динари (23.децембра 1994. године) убијен велики број војника из граховске бригаде и један број цивила из Чапразлија.
У мају месецу Господње 2022. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је одлуку да се свештеници Илија Будимир, Коста Станишић и Ристо Ћатић, заједно са свим Ливањском новомученицима, приброје Сабору Светих.
Исте године, 30. јула, на празник Огњене Марије, у Ливну је обнародована радосна вест и Светом архијерејском литургијом су свечано проглашени наши Новомученици ливањски.
Дан прослављања Свештеномученика и новимученика ливањских је 30. јули.
Позивамо потомке да сваке наредне године, у својим парохијским црквама, достојно прославе Дан Свештеномученика и новомученика ливањских, 30.јули.
Прије више од осам деценија Ливањским пољем проламао се јаук. Плакале су мајке за синовима, дјеца за очевима, сестре за браћом, храмови за свештеницима, Небо за Земљом, Свеци за мученицима, Бог за људима.
Зло је згазило добро, безнађе је убило наду, мржња је удавила љубав, јер су људи постали нељуди зато што су заборавили на Бога и на Његове заповијести.
У име лажне државе, која је независна била само по имену, чињена су таква злодјела којих би се постидио и Каин, први братоубица.
По јамама и горама, по пољима и ливањским улицама, лежали су лешеви дојучерашњих комшија, распјеваних младића, вриједних свештеника и остарјелих дједова. Смрт је завила у црно скоро сваку српску кућу, а смијех је замијењен плачем, пјесма јауцима, а црно је постала боја која је обојила свако ливањско око.
Ни потоње кише, ни наметнути заборав, ни забетониране јаме, нису избрисали бол који је раздирао свако православно срце. Јаук је преточен у молитву за упокојене, а памћење је било тихо и скровито, да се не чује и не види, да потомци џелата не би били увријеђени сјећањем на злодјела њихових очева и дједова.
Пролазиле су деценије, а кости мученика ћутале су по јамама, чекајући дан да обасјају својом невиношћу никад виђене потомке.
Пет деценија након злочина, који је промијенио демографску слику Ливањског поља, потомци су се одважили и из таме на свјетлост дана изнијели кости предака, које су, недуго потом, изнова оскрнављене братоубилачком мржњом.
Ове године Господње, у мају мјесецу, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донио је одлуку да се свештеници Илија Будимир, Коста Станишић и Ристо Ћатић, заједно са свим Ливањском новомученицима, приброје Сабору Светих.
Оне које смо до јуче оплакивали, плачући над њиховом судбом, данас су Новомученици Ливањски, из чијег је смртног коријена изникло дрво васкрсења, да под њим пронађемо сопствени мир, опрост и покајање.
Ливањско поље више није непрегледна гробница, већ ризница Светих Моштију, гдје ћемо од 30. јула, на празник Огњене Марије, до краја свијета и времена молитвено прослављати оне које је Господ прославио мученичким вијенцем.
На дан Свете Марине сабраћемо се у Ливну, да обнародујемо радосну вијест Небу и Земљи, да свечано прогласимо за Новомученике наше дједове и прадједове, храбре свештенике и све оне које је оштрица усташког ножа учинила светим и бесмртним.
Новомученици Ливањски, молите Свемогућег Господа за своје потомке, али и за оне чија вас је мржња прерано и заувијек одвојила од ваших најмилијих!
Молите се, Новомученици Ливањски, за нас – онолико колико вас памтимо и у молитви помињемо!
Средином септембра 1941. године, на ливади Трновац, усташе су побиле седмочлану породицу Арнаут из села Оџак.
У ливањском селу Оџак до 1941. године живела је породица Арнаут, једина српска породица у том селу. Покољ 30. јула исте године преживели су на интервенцију и молбу коју је усташама упутио Хрват Блаж Ловрић. Међутим, непуна два месеца касније ипак их је задесила судбина коју су им намениле усташе. Свих седморо (Стана, Илија, Анђа, Марија, Милош. Љубица и Софија) убијени су на ливади Трновац.
Могуће је да су њихова тела, заједно са телима жена и деце из рода Цвијетић, из села Лиштана, ексхумирна 1947. године и сахрањена на православном гробљу у селу Лиштани.
Покољ у шуми Копривници био је крвави увод у масовне покоље који ће се догодити до краја јула 1941. године на више од двадесет до сада утврђених губилишта у околини Ливна. Усташе су упорно тврдиле да Србе протерују у Србију, а егзекуције су вршиле најчешће ноћу, све до масовних покоља које су извршили 29. и 30. јула. Када је, нажалост касно, Србима постало јасно да је почело њихово истребљење, више није било могућности за озбиљнији, организован, отпор јер су већ били разоружани, а они који би отпор могли организовати били су побијени.
Дана 28. јула усташе су поклале Србе који су се лечили у ливањској болници. Истог дана у већини села ливањског подручија са мешовитим националним саставом становништва, на превару тј наредбом да дођу на договор у вези пресељења у Србију, похапшено је преко 600 Срба, мушкарца старијих од 13 година. Наредног даназапочело је убијање похапшених Срба, мушкарца. Убијено их је најмање 540, по стратиштима:
Пролог – 466 (убијање трајало 3 дана);
јама Бикуша – 46;
јама Самогред -28
Са ексхумације на стратишту Пролог 1991.
Дана 30. јула, почиње привођење и убијање жена и деце. Побијено их је најмање 1028, на стратиштима:
школа у селу Челебић – 370;
јама Равни долац – 204;
јама Камешница – 270;
јама Јеловача-Тушница – 36;
јама Развала – 80;
ливада Трновац – 46;
јама Пропунта – 3;
јама Греда – 2;
јама Провалија – 13;
Борова Глава – 4 (на подручију Купреса).
Бројне жене и деца бацани су живи у јаме дубоке и по 50 метара, да тамо скапавају од глади, жеђи, рана међу лешевима својих рођака и комшија.
Јама Равни долац
Униформисане усташе су надгледале и руководиле акцијом, а непосредно извршавање и контролу да неко од не побегне, вршили су цивили, житељи ливањских села, комшије и познаници Срба.
Зидине школе у Челебићу
Нека српска села су потпуно опустела, у бројним породичним задругама побијени скоро сви чланови, неки родови затрвени. У овим покољима побијени су Срба из Ливна и села: Била, Бојмунти, Врбица, Главице, Велики и Мали Губер, Губин, Жабљак, Застиње, Коморани, Лиштани, Оџак, Подгреда, Поток, Поточани, Прилука, Прово, Радановци, Раповине, Сајковић, Смрчани, Сухача, Чапразлије.
Највише су пострадала села:
Челебић – 416;
Горњи и Доњи Рујани – 377;
Голињево – 232 (што је целокупно српско становништво тог села);
Велики и Мали Губер – 126 и друга.
Убијено је најмање 673 деце млађе од 15 година, од којих 248 није стасало ни за школу, а био је знатан број некрштене деце, млађе од годину дана (само у селу Голињеву било их је 24).
Поред ливањских, на наведеним стратиштима су побијени и Срби купрешког села Вуковско (147), дувањских села Врило и Присоје (60) и 47 Срба доведених из Далмације.
Након масовног покоља, неколико дана догађала су се појединачна убиства Срба који су најпре успели да побегну, а како нису имали где да се склоне поново су пали у руке усташама.
Споменик на Барјаку
Споменик над јамом Бикуша
Ексхумације
Са стратишта Трновац и јама Греда посмртне остатке убијених су 1947. године сакупили преживели чланови рода и сахранили на православном гробљу у селу Лиштани.
Из јаме Самогред породице су 1961. године извршиле пренос костију страдалника на православно гробље у селу Рујани. Са стратишта: Пролог, Равни долац, Камешница, Тушница и Провалија посмртни остаци су ексхумирани 1991. године у општој акцији покренутој од стране Срба у БиХ и сахрањени у Спомен костурници у порти ливањске православне цркве Успења Пресвете Богородице, док су страдалници са Борове Главе сахрањени у купрешком селу Вуковско.
Сахрана у Ливну 1991. године
Спомен капела у Ливну
Кости страдалника са стратишта: јама Бикуша; ОШ Челебић тј Барјак где су тела после покоља у школи сахрањена у заједничку гробницу – рупе из којих се вадио песак; Пропунта нису ексхумиране. Над јамом Бикушом и на Барјаку подигнут је споменик побијеним.
Већина спомен-обележија је током рата ’90-тих оскрнављена, а нека су касније обновљена или делимично.
Покрштавање
На ливањском подручију било је села у којима су усташе жене и децу предодредиле за покрштавање, а одрасле мушкарце за убиство. Реч је о селима Подгреда, Поточани, Жабљак, Коморани… Присилно покрштавање у римокатоличку веру, које је започело одмах по хапшењу мушкараца 29. јула 1941. године, вршили су фратри из манастира Горица. Жене и деца су присиљавани да свакодневно одлазе на мису. То је трајало до септембра исте године, када је на том подручију успостављена италијанска власт која је спречила даље злочине над Србима и забранила присилно упражњавање римокатоличких обреда.
Двадесетак дана након убиства др Митровића, др Зубића и судије Маргетића, тачније 12. јула 1941, на пут без повратка су поведени и градски трговци, банкари, службеници, гостионичари… из реда српског народа. Побијени су у шуми Копривница (на путу Купрес-Бугојно) на месту Кожварица, највероватније 15. јула 1941. Десетак дана касније, на месту Мала врата, убијено је још 49 Срба из Ливна, претежно чланова породица побијених на Кожварици и Занесовићима. Неки извори указују да је у шуми Копривници, на више места, побијено 79 Срба из Ливна, али за њих 19 нису утврђена имена.
Од 15. до 22. јула 1941. године на Кожварици и Малим вратима, у шуми Копривница, побијени су:
Урош Видовић, чиновник;
Ранко Јовановић, гостионичар;
Живко Павловић, трговац;
Мирко Стевић, књижар;
Савка Стевић (жена Миркова);
Даница Стевић (кћерка Миркова);
Драгица Стевић (кћерка Миркова);
Дејан Стевић (син Мирков);
Драгољуб Стевић (син Мирков);
Томо Радета, трговац;
Тарса Радета (жена Томина);
Богдан Радета (син Томин);
Софија Радета (кћерка Томина);
Раде Радета, трговац;
Веселинка Радета (жену Радетова);
Дејан Радета (сина Радетов);
Милош Радета (син Радетов);
Никола Краварушић, ауто-превозник;
Угљеша Бајило, велетрговац;
Јово Бајило (отац Угљешин);
Риста Бајило (мајка Угљешина);
Добрила Бајило (у другом стању, жена Угљешина);
Драган Бајило (син Угљешин);
Милун Бајило (син Угљешин);
Стојанка Бајило (сестра Угљешина);
Рајко Лалић, аутомеханичар;
Ангела Лалић (жена Рајкова);
Здравко Лалић (син Рајков);
Милан Пуцарић, шофер;
Стака Пуцарић (мајка Миланова);
Урош Томовић, директора Српске банке;
Љубо Томовић, службеник;
Ранка Митровић (жена др Душана);
Здравко (син др Душана);
Весна (кћерка др Душана);
Обренија Зубић (жена др Крсте);
Мара Маргетић (мајка адвоката Ранка);
Симо Маргетић (отац адвоката Ранка);
Милка Анђић;
Влајка Бесара;
Јово Бокић;
Ковиљка Бокић (рођ.Бајило, жена Јовина);
Драган Бокић (син Јовин);
Милан Бокић (син Јовин);
Михајло Велемир;
Драгиња Глигић;
Ранко Глигић (син Драгињин);
Веселинка Глигић (кћерка Драгињина);
Милена Глигић (кћерка Драгињина);
Марија Зиројевић;
Никола Ивица;
Смиљана Ивица (рођ.Бајило, жена Николина);
Илија Ивица (син Николин);
Крсто Ивица (син Николин);
Милојко Кујунџић;
Даница Кујунџић (жена Милојкова);
Драгица Кујунџић (кћерка Милојкова);
Божо Наерловић;
Јованка Наерловић (жена Божина);
Веселинка Наерловић (кћерка Божина);
Мирјана Наерловић (кћерка Божина);
Драгомир Новаковић;
Јулка Обрадовић и
Анђелка Шормаз.
Милош, Дејан и Никола Радета заклани у Копривници
Читајући списак уочава се да су у већини случајева побијене целе породице. Неке су готово затрте, као породица Бајило. Јово и Риста Бајило, главе једне од најбројнијих и најузорнијих породичних задруга у Ливну, пре него што су заклани, морали су да гледају како усташе кољу њихове унуке, кћерке, зетове, а из утробе њихове снахе Добриле ваде још нерођено унуче. Њихову најмлађу, још неудату кћерку Стојанку и рођаку Влајку Бесару, која је код Бајила била у гостима, прво су обешчастили, а онда заклали.
Монструозне злочине над Србима у Копривници испричао је, после рата, један од возача аутобуса смрти, Исмет Дуран. Тако се, поред судбине породице Бајило и других мученика, сазнало и за стравичну судбину учитељице Ангеле Пуцарић Лалић, супруге Рајка Лалића. Ангелу и њеног трогодишњег сина Здравка потерали су у аутобус „за Србију“. Кад је почело оргијање кољача у аутобусу, мали Здравко је почео да плаче. Престрављена мајка је покушавала да га умири, али је дете било неутешно и скретало пажњу кољача. Један од усташа је зграбио дете из мајчиног наручја и понео према предњем делу аутобуса, где је извођен ритуал мучења и убијања. Један од кољача зграбио је за уста немоћно дете да га ућутка, а други му једним потезом ножа откинуо главу и бацио је у крило мајци, полуделој од бола… Заклали су потом и њу. Умрла је не испуштајући из наручја главу јединца…
Угледне становнике Ливна, српске националности: лекара др Душана Митровића, зубара др Косту Зубића и судију Ранка Маргетића усташке власти су, 20. јуна 1941, позвале и упутиле у Сарајево на договор са властима у вези пресељења Срба у Србију. На том путу су побијени на месту Занесовићи (између Горњег Вакуфа и Бугојна).
Иако се већ знало за убиство свештеника Риста Ћатића и Сајковљана, то није било довољно да се Срби, предвођени угледнијим домаћинима, организују и потраже спас од злих намера усташа. Веровали су пропагандној и лажној поруци усташа да они који немају кривице немају ни разлога за страх. Већ 20. јуна, усташе су позвале др Душана Митровића, омиљеног народног лекара, бечког ђака и управника ливањске болнице, као и др Крсту Зубића, среског судију и адвоката Ранка Маргетића и наредили им да, као најугледнији српски представници, морају одмах у Сарајево ради припрема за пресељење Срба у Србију пошто ће у Хрватској убудуће живети само Хрвати.
Наводни пут у Сарајево завршио је у гробници без крста. Као и многи Срби и они су завршили у некој од бројних и безимених гробница од којих неке нису никада откривене нити има изгледа да ће се то икада догодити.
Душан и Ранка Митровић
У жељи да се не сазна одмах за судбину ове тројице Срба, усташе су њиховим породицама упутиле писма, наводно из Сарајева, у којима их Душан, Крсто и Ранко обавештавају да су срећно стигли, али да ће можда бити упућени на рад у Немачку, те да ће се поново јавити са крајњег одредишта. Но, др Митровић, др Зубић и судија Маргетић били су већ мртви, а ни до данас нису сасвим поуздано утврђени детаљи о њиховом страдању. По верзији која има упориште у информацијама које су лета 1942. године, током првог ослобођења Ливна, донели партизани, они су ликвидирани између Горњег Вакуфа и Бугојна. Наиме, у неком селу код Горњег Вакуфа мештани су партизанима пријавили усташког шпијуна који је, заједно са сином, мучио до смрти једног Ливњака, Србина, адвоката или лекара, који је везан и рањен побегао са губилишта. Усташки сарадник (стрељан после суђења) признао је да је реч о једном од тројице Срба које су усташе стрељале на Плочи код Горњег Вакуфа, а који је успео да побегне.
У селима Губин и Сајковић и Грковци, 6. јуна 1941. усташе су ухапсиле 13 Срба са намером да их побију и баце у јаму. Јама Рубића долац, изнад села Сухача и Каблић, може сесматрати првоотвореним усташким губилиштем у Ливањском пољу. Тим злочином су усташе су извеле својеврсну „пробу“ истребљења Срба, грађана НДХ, планираног за почетак јула.
Цвијо Пајчин Орашчић је пре упада усташа склонио у планину, те је избегао усташко хапшење, али су ухапшени свештеник Ристо Ћатић парох губински и његових дванаест парохијана. Отац Ристо је ухапшен под оптужбом да је четнички вођа, а остали као помагачи четника. Одведени су до јаме Рубића долац, мучени и убијени, а тела им бачена у јаму. Тројица Срба су, свако својим путем, побегла испред јаме. Судбина Раде Загорца остала је неразјашњена и до данас је под велом мистерије. Претпоставља се да је налетео на усташе и завршио у некој другој јами. Јово Пајчин и Перо Росић успели су да се домогну, а Мирко Росић је, рањен, изашао из јаме у току ноћи и одметнуо се у планину.
Имена убијених:
Ристо Ћатић, парох губински;
Васо Илије Пајчин;
Илија Јове Шормаз;
Васо Томе Росић;
Славко Васе Росић;
Симо Јове Росић;
Војин Јањић;
Илија Јањић и
Раде Јолић.
Милан Радоја, савременик овог догађаја, овако је забележио у својим записима:
Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.
Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…
Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Перо…
Кости оца Риста и његових осам парохијана, после рата су извађене из јаме и сахрањене у порти Губинске цркве. Споменик над гробницом оштећен је током рата 1992-1995. године, али је током 2000тих обновљен.
Отац Ристо Ћатић, као ђак богословије, био је члан Младе Босне.
Проф. др Бранко Л. Докић, редовни професор Електротехничког факултета у Бањој Луци и инострани члан Академије инжењерских наука Србије, рођен је у Врбици код Ливна, 23. јануара 1949. године. У родној Врбици и Челебићу завршио је основну школу, потом гимназију у Зеници, а студије и магистратуру на ЕТФ у Бањој Луци. Докторирао је на Факултету техничких наука у Новом Саду. Обављао је функције продекана и декана ЕТФ, у два мандата био је на функцијама министра у влади Републике Српске и Савјету министара БиХ, а потом и амбасадор БиХ у Грчкој. Објавио је преко 150 научних и стручних радова, од тога 40 у научним часописима на енглеском и руском језику. Добитник је више одликовања и признања. Аутор је књиге Држава апсурда – својеврсне збирке ауторових колумни, иницијатива и писама. За приврженост родном крају, као и несебичној помоћи при обнови цркве у Врбици, епископ бихаћко-петровачи Атанасије прогласио га је добротвором Цркве Силаска Светог Духа на апостоле, док га је Вечерњи лист из Мостара уврстио у најзначајније личности Ливањског поља. Ожењен је, има две кћерке и седморо унучади.
Радован Јовић Радован Јовић је рођен 9. септембра 1946. године у Товаришеву код Бачке Паланке. У Врбици и Челебићу код Ливна завршио је основну школу, а потом средњу финансијску школу у Београду. Вишу економску школу и студије журналистике завршио је у Новом Саду и Београду. Радио је и ЗОИЛ Сарајево у Ливну, а био је и сарадник београдских Вечерњих новости и Спорта, као и загребачких Спортских новости. У Бања Луци је радио као новинар-уредник СРНА, сарадник за информисање у Кабинету предсједника Републике Српске Николе Поплашена, новинар и уредник Независних новина где објавио и фељтон о Хашком трибуналу. У Гласу Српске био је шеф дневне редакције и уредник унутрашњо-политичке рубрике, а у редакцији Фокус је радио као уредник и објавио низ фељтона, репортажа и коментара. У месечнику Наше село био је главни и одговорни уредник. Носилац је годишње новинарске награде за 1986. као најбољи хонорарни сарадних Вечерњих новости, као и награде „Новинар 2002. године“. Објавио је низ специјалних издања са тематиком из грађанског рата 90тих у БиХ, као и више монографија. Ожењен је и има три кћери и четворо унучади.
Бранко Л. Докић, Радован Л. Јовић, Ливањски Срби – Просвјетно-духовна заоставштина, УГ „Слово“, Бања Лука, 2017.
Ако заборавим тебе, Јерусалиме,
нека ме заборави десница моја.
Псалми Давидови, глава 137, 5.
Крајем 2017. године из штампе је изашла књига Ливањски Срби – Просвјетно-духовна заоставштина, аутора Бранка Докића и Радована Јовића, којом се преиспитује улога Срба у културном животу ливањског краја. Подијељена је на осам одјељака: Ливањски крај у прошлости, Почеци школства, Школство у вријеме Аустроугарске, Школство у Југославији, Духовни живот, Знаменити Срби из Ливна, Јубилеј СПДТ „Сундечић“ и 150 година ливањске Цркве. Књига излази из уобичајених оквира носталгичних прича о завичају. Представља исцрпно истраживање доступних извора о просвјети и духовности ливањских Срба, при чему указује, на данас скрајнуту чињеницу, о њиховој знаковитој улози у грађанском животу Ливна и цијеле Босне и Херцеговине.
На основу обимног истраживања, аутори су дошли до, за данашње прилике, необичне спознаје, како је, наиме, у малом Ливну основана прва српска основна школа у БиХ, али и једна од првих православних цркава за вријеме турског вакта. Анализујући историјске прилике у периоду турског ропства и аустроугарске анексије, аутори, у суштини, приказују сталну српску борбу за националном аутентичношћу, вазда на танкој линији између опстанка и нестанка.
Након Другог српског устанка и успостављања Кнежевине Србије и Босна добија привилегије у области просвјете. Као резултат тих реформи, прегнућем ојачалог српског трговачког сталежа, у Ливну се 1820. године подиже прва школа. Залагање ондашњих Срба аутори су поткријепили сачуваном преписком и различитим доступним изворима. Тиме, документовано приказују искушења са којима се српски народ суочавао у борби за очувањем своје духовности.
У трећем одјељку Школство у вријеме Аустроугарске указује се на нова и перфиднија искушења која су стигла са аустроугарском хришћанском влашћу. Иако је у историји детаљно образложен поступак Калајевог стварања босанског језика и нације, књигом његова намјера бива додатно освијетљена, јер приказује како су се с тим пројектом носили познати именовани људи. Аутентичности нарочито доприносе бројни и разноврсни изворни наводи некадашњих ливањских културних прегалаца. Тиме књига надилази прототип приче о родној груди и представља изнијансирану слику српског друштва XIX и XX вијека у Босни и Херцеговини.
Црква Успења Пресвете Богородице још је једно свједочанство слоге ливањских Срба. Према документима и предању саграђена је 1859. године за свега мјесец дана. Аутори подсјећају јавност и да ливањска црква баштини једну од најдрагоцјенијих збирки икона у Босни и Херцеговини. Угледни грађани су са поклоничких путовања у Јерусалим, Свету Гору и Русију као поклон доносили иконе, које се могу датовати у период између XV и друге половине XIX вијека. Црква и иконе су дијелили судбину српског народа током ратова у прошлом вијеку. Од 84 иконе, колико је забиљежено у првом стручном тексту о ливањској збирци, на крају посљедњег грађанског рата у БиХ сачувано је 65 икона. Аутори истичу посебан значај „ливањских Јерусалима“ икона које су донијете са ходочашћа у Свету Земљу.
Посебну вриједност књиге представља одјељак Знаменити Срби из Ливна којим се на свјетло данашњице износе личности које су свој крај и род посебно задужили. Један од њих је свакако прота, пјесник и дипломата Јован Сундечић (1825-1900). Иако је ширем читалаштву његово име данас скоро непознато, Сундечић је у своје вријеме био један од најпопуларнијих пјесника како српског, тако и хрватског књижевног круга. Сасвим у духу времена, овај „апостол братства“ био је истински проповједник књижевне слоге Срба и Хрвата. То је можда и разлог што сада истински не припада ни једној књижевности иако је „том истом оданошћу пјевао и само своме народу српском, одушевљен народном поезијом, животом, борбом и прошлошћу“. Драгоцјено је, стога, подсјећање аутора на његов лик и дјело јер може бити један суптилан подстрек историчарима књижевности да изнова критички преиспитају Сундечићев пјеснички опус.
Истраживање историјског развоја духовног живота ливањског краја, које је обухватало два тешка вијека по српску националну самосвојност, спроведено је детаљно, аналитично и, надасве поштено. Иако земљаци и Лијевљани, аутори не боје текст завичајном патетиком, него о, јавности недовољно познатим догађајима, говоре објективно и документовано. Говорећи о демолирању и паљењу Цркве Успења Пресвете Богородице за вријеме посљедњег рата, не скривају да је за очување претходно поменутих непроцјенљиво вриједних икона заслужан један хрватски фратар.
У савременом Ливну живи свега око 300 Срба и евидентно је да овај број неће расти. Ипак, не смијемо заборавити да је овај босански градић итекако оставио свој траг у историји српске просвјете и духовности, много шире него су то границе данашње општине и некадашњег среза. Ливно се, захваљујући и овој књизи, указује као још један значајан духовни топоним нашег културног постојања на овим просторима. Попут Трста, Загреба и Мостара, Сарајева, Сент Андреје и Темишвара – и Ливно је данас град у коме Срби готово да не постоје, а без којих се његова културна историја не може исприповиједати.
Као што смо већ објавили, литургијској прослави славе врбичке цркве присуствовало је око 60 парохијана и гостију, док се на Трпези љубави послужило више од 50 особа. Том приликом исказано је задовољство како лепим одазивом тако и чињеницом да се до цркви сада долази асфалтним путем. Домаћини су на свечани ручак позвали и начелника општине, господина Дарка Чондрића, Петру Гело, руководиоца радном јединицом предузећа „Ливно путови“, као и запослене у тој јединици.
Након беседе о.Предрага, прочитана су имена свих који су помогли асфалтирање пута, чиме им је још једном исказана захвалност. Такође, председник Удружења ОМЛ обавестио је присутне о стању средстава на подрачуну Парохије врбичке која су намењена будућим радовима. Потом је, по предлогу гостију, прикупљен прилог за покриће трошкова организације прославе славе у Врбици. Прикупљено је, прерачунато у КМ) укупно 1731КМ, по приложницима:
1. Јањић Никола и Драгица (Грковци) -100Е (за асфалтирање) + 50КМ за славу
Од прикупљених средстава покривени су укупни трошкови организације славе у износу 868,50КМ (два јагњета са услугом печења, пиће, остале потрепштине за послужење), приложено је о.Предрагу на име парохијала 420,00КМ, док ће преосталих 442,50КМ бити употребљено за радове на парохијском дому.
Још једном се захваљујемо на новчаним прилозима, нарочито гостима из суседних села. Овом приликом желимо да истакнемо значај доласка на прославе становника из суседних села, имајући у виду мали број житеља у свим нашим парохијама. Такоће, захвалност исказујемо и несебичном вишегодишњем труду за припрему славе у Врбици наших вредних Иванке и Александре Шуњка које долазе из Козарске Дубице и помажу у свим пословима, од кошења порте, чишћења цркве и парохијског дома, постављања и служења хране, до распремања и сређивања након одласка гостију.
Ове године су из Сирига допутовали Милош Вулић и Радомир Ерцег, да обиђу кућишта и гробове предака. Они су раме уз раме помагали у свим радовима и спремили сач за све вредне руке. Добро су проценили да у Врбици неће бити довољно алата, па су понели сопствени. Мирко Јове Јовић, пореклом из Селина, дошао је из Нове Пазове и понудио своје услуге и око будуће адаптације парохијског дома.
Славски колач и жито и за ову славу спремио је Миладин (поштара Владе) Коњикушић, а и Драгица Томић из Ливна такође је послала славски колач.
За време ручка разговарало се о плановима за даљи рад на подручију врбичке парохије. У договору са нашим парохом о.Предрагом, предложен је црквени одбор у саставу:
1. Миле (Нико) Вујановић, Челебић
2. Сава Јовић (Бојмунте),
3. Радован (Мирко) Бикић, Радановци
4. Жарко (Милана) Вујановић, Радановци
5. Саша Шуњка, Врбица
6. Лазар Катић, Богдаше и
7. Здравко Вуковић, Бастаси.
Присутни чланови одбора закључили су:
– Да се настави са уређењем парохијског дома у сврху коначишта. Мирко Јовић је преузео обавезу да направи пројекат са идејним решењем за адаптацију горње сале у три мање целине. За уређење дома треба урадити следеће: поставити ламинат, ставити преградне зидове, уградити собна врата, офарбати столарију, окречити просторије и развести електричне инсталације. Понуде од извођача радова прикупиће Александар Иветић, а Марко Шуњка ће достави понуду за набавку троје собних врата.
– Средства на рачуну Луке Шуњке, преостала од прилога за асфалтирање пута, у износу од 2.000КМ да се подигну са рачуна и ставе на располагање за уређене парохијског дома, те да се том приликом објави и тај списак приложника. На подрачуну Удружења ОМЛ за радове у Врбици налази се: 3199,50КМ и 50.500,00РСД.
Удружење Огњена Марија Ливањска 