У мају месецу Господње 2022. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је одлуку да се свештеници Илија Будимир, Коста Станишић и Ристо Ћатић, заједно са свим Ливањском новомученицима, приброје Сабору Светих.

Исте године, 30. јула, на празник Огњене Марије, у Ливну је обнародована радосна вест и Светом архијерејском литургијом су свечано проглашени наши Новомученици ливањски.

Дан прослављања Свештеномученика и новимученика ливањских је 30. јули.

Позивамо потомке да сваке наредне године, у својим парохијским црквама, достојно прославе Дан Свештеномученика и новомученика ливањских, 30.јули.

Прије више од осам деценија Ливањским пољем проламао се јаук. Плакале су мајке за синовима, дјеца за очевима, сестре за браћом, храмови за свештеницима, Небо за Земљом, Свеци за мученицима, Бог за људима.

Зло је згазило добро, безнађе је убило наду, мржња је удавила љубав, јер су људи постали нељуди зато што су заборавили на Бога и на Његове заповијести.

У име лажне државе, која је независна била само по имену, чињена су таква злодјела којих би се постидио и Каин, први братоубица.

По јамама и горама, по пољима и ливањским улицама, лежали су лешеви дојучерашњих комшија, распјеваних младића, вриједних свештеника и остарјелих дједова. Смрт је завила у црно скоро сваку српску кућу, а смијех је замијењен плачем, пјесма јауцима, а црно је постала боја која је обојила свако ливањско око.

Ни потоње кише, ни наметнути заборав, ни забетониране јаме, нису избрисали бол који је раздирао свако православно срце. Јаук је преточен у молитву за упокојене, а памћење је било тихо и скровито, да се не чује и не види, да потомци џелата не би били увријеђени сјећањем на злодјела њихових очева и дједова.

Пролазиле су деценије, а кости мученика ћутале су по јамама, чекајући дан да обасјају својом невиношћу никад виђене потомке.

Пет деценија након злочина, који је промијенио демографску слику Ливањског поља, потомци су се одважили и из таме на свјетлост дана изнијели кости предака, које су, недуго потом, изнова оскрнављене братоубилачком мржњом.

Ове године Господње, у мају мјесецу, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донио је одлуку да се свештеници Илија Будимир, Коста Станишић и Ристо Ћатић, заједно са свим Ливањском новомученицима, приброје Сабору Светих.

Оне које смо до јуче оплакивали, плачући над њиховом судбом, данас су Новомученици Ливањски, из чијег је смртног коријена изникло дрво васкрсења, да под њим пронађемо сопствени мир, опрост и покајање.

Ливањско поље више није непрегледна гробница, већ ризница Светих Моштију, гдје ћемо од 30. јула, на празник Огњене Марије, до краја свијета и времена молитвено прослављати оне које је Господ прославио мученичким вијенцем.

На дан Свете Марине сабраћемо се у Ливну, да обнародујемо радосну вијест Небу и Земљи, да свечано прогласимо за Новомученике наше дједове и прадједове, храбре свештенике и све оне које је оштрица усташког ножа учинила светим и бесмртним.

Новомученици Ливањски, молите Свемогућег Господа за своје потомке, али и за оне чија вас је мржња прерано и заувијек одвојила од ваших најмилијих!

Молите се, Новомученици Ливањски, за нас – онолико колико вас памтимо и у молитви помињемо!

Средином септембра 1941. године, на ливади Трновац, усташе су побиле седмочлану породицу Арнаут из села Оџак.

У ливањском селу Оџак до 1941. године живела је породица Арнаут, једина српска породица у том селу. Покољ 30. јула исте године преживели су на интервенцију и молбу коју је усташама упутио Хрват Блаж Ловрић. Међутим, непуна два месеца касније ипак их је задесила судбина коју су им намениле усташе. Свих седморо (Стана, Илија, Анђа, Марија, Милош. Љубица и Софија) убијени су на ливади Трновац.

Могуће је да су њихова тела, заједно са телима жена и деце из рода Цвијетић, из села Лиштана, ексхумирна 1947. године и сахрањена на православном гробљу у селу Лиштани.

Покољ у шуми Копривници био је крвави увод у масовне покоље који ће се догодити до краја јула 1941. године на више од двадесет до сада утврђених губилишта у околини Ливна. Усташе су упорно тврдиле да Србе протерују у Србију, а егзекуције су вршиле најчешће ноћу, све до масовних покоља које су извршили 29. и 30. јула. Када је, нажалост касно, Србима постало јасно да је почело њихово истребљење, више није било могућности за озбиљнији, организован, отпор јер су већ били разоружани, а они који би отпор могли организовати били су побијени.

Дана 28. јула усташе су поклале Србе који су се лечили у ливањској болници. Истог дана у већини села ливањског подручија са мешовитим националним саставом становништва, на превару тј наредбом да дођу на договор у вези пресељења у Србију, похапшено је преко 600 Срба, мушкарца старијих од 13 година. Наредног даназапочело је убијање похапшених Срба, мушкарца. Убијено их је најмање 540, по стратиштима:

• Пролог – 466 (убијање трајало 3 дана);
• јама Бикуша – 46;
• јама Самогред -28

Са ексхумације на стратишту Пролог 1991.

Дана 30. јула, почиње привођење и убијање жена и деце. Побијено их је најмање 1028, на стратиштима:

• школа у селу Челебић – 370;
• јама Равни долац – 204;
• јама Камешница – 270;
• јама Јеловача-Тушница – 36;
• јама Развала – 80;
• ливада Трновац – 46;
• јама Пропунта – 3;
• јама Греда – 2;
• јама Провалија – 13;
• Борова Глава – 4 (на подручију Купреса).

Бројне жене и деца бацани су живи у јаме дубоке и по 50 метара, да тамо скапавају од глади, жеђи, рана међу лешевима својих рођака и комшија.

Јама Равни долац

Униформисане усташе су надгледале и руководиле акцијом, а непосредно извршавање и контролу да неко од не побегне, вршили су цивили, житељи ливањских села, комшије и познаници Срба.

Зидине школе у Челебићу

Нека српска села су потпуно опустела, у бројним породичним задругама побијени скоро сви чланови, неки родови затрвени. У овим покољима побијени су Срба из Ливна и села: Била, Бојмунти, Врбица, Главице, Велики и Мали Губер, Губин, Жабљак, Застиње, Коморани, Лиштани, Оџак, Подгреда, Поток, Поточани, Прилука, Прово, Радановци, Раповине, Сајковић, Смрчани, Сухача, Чапразлије.

Највише су пострадала села:

• Челебић – 416;
• Горњи и Доњи Рујани – 377;
• Голињево – 232 (што је целокупно српско становништво тог села);
• Велики и Мали Губер – 126 и друга.

Убијено је најмање 673 деце млађе од 15 година, од којих 248 није стасало ни за школу, а био је знатан број некрштене деце, млађе од годину дана (само у селу Голињеву било их је 24).

Поред ливањских, на наведеним стратиштима су побијени и Срби купрешког села Вуковско (147), дувањских села Врило и Присоје (60) и 47 Срба доведених из Далмације.

Од 28 до 30. јула највише су пострадали родови: Пажин (161 убијен), Ерцег (126), Лалић (116), Вујановић (97), Бошковић (74), Радета (63), Ждеро (60), Црногорац (58), Цвијетић (57), Козомара (55), Кисо (54), Шуњка (40), Радић (38), Стојинац (37), Милутин (35), Рацо (32), Арнаут (30), Ратаљ (30), док је мање од 30 убијених било у породицама: Видовић, Вујичић, Давидовић, Коњикушић, Нинковић, Петровић, Росић, Ристић, Симић, Шешум, Јовановић, Митровић, Митранић, Тошић, Ћурковић, Лаганин, Илукић, Јагодић, Наерловић, Никић, Покрајац, Тришо, Шормаз, Броћета, Иветић, Пајчин, Вулета, Бобушић, Ловрен, Марић, Ковљеновић, Анђић, Барош, Белензада, Бесара, Билбија, Добријевић, Дувњак, Ђуран, Загорац, Зељковић, Коњик, Краварушић, Кујунџић, Љубоја, Маљковић, Миличевић, Паројчић, Павловић, Пејић, Радоја, Рашковић, Секулић, Сердаревић, Скакић, Станишић, Стричевић, Томовић, Ћевап, Милисав, Михајло, Мрвић, Бикић, Ђукић, Ненадић, Буловић, Ћалић, Бачковић, Глигић, Вулић, Стојић, Шормаз, Гарић и Михаљица.

Након масовног покоља, неколико дана догађала су се појединачна убиства Срба који су најпре успели да побегну, а како нису имали где да се склоне поново су пали у руке усташама.

Споменик на Барјаку

Споменик над јамом Бикуша

Ексхумације

Са стратишта Трновац и јама Греда посмртне остатке убијених су 1947. године сакупили преживели чланови рода и сахранили на православном гробљу у селу Лиштани.

Из јаме Самогред породице су 1961. године извршиле пренос костију страдалника на православно гробље у селу Рујани. Са стратишта: Пролог, Равни долац, Камешница, Тушница и Провалија посмртни остаци су ексхумирани 1991. године у општој акцији покренутој од стране Срба у БиХ и сахрањени у Спомен костурници у порти ливањске православне цркве Успења Пресвете Богородице, док су страдалници са Борове Главе сахрањени у купрешком селу Вуковско.

Сахрана у Ливну 1991. године

Спомен капела у Ливну

Кости страдалника са стратишта: јама Бикуша; ОШ Челебић тј Барјак где су тела после покоља у школи сахрањена у заједничку гробницу – рупе из којих се вадио песак; Пропунта нису ексхумиране. Над јамом Бикушом и на Барјаку подигнут је споменик побијеним.

Већина спомен-обележија је током рата ’90-тих оскрнављена, а нека су касније обновљена или делимично.

Покрштавање

На ливањском подручију било је села у којима су усташе жене и децу предодредиле за покрштавање, а одрасле мушкарце за убиство. Реч је о селима Подгреда, Поточани, Жабљак, Коморани… Присилно покрштавање у римокатоличку веру, које је започело одмах по хапшењу мушкараца 29. јула 1941. године, вршили су фратри из манастира Горица. Жене и деца су присиљавани да свакодневно одлазе на мису. То је трајало до септембра исте године, када је на том подручију успостављена италијанска власт која је спречила даље злочине над Србима и забранила присилно упражњавање римокатоличких обреда.

Двадесетак дана након убиства др Митровића, др Зубића и судије Маргетића, тачније 12. јула 1941, на пут без повратка су поведени и градски трговци, банкари, службеници, гостионичари… из реда српског народа. Побијени су у шуми Копривница (на путу Купрес-Бугојно) на месту Кожварица, највероватније 15. јула 1941. Десетак дана касније, на месту Мала врата, убијено је још 49 Срба из Ливна, претежно чланова породица побијених на Кожварици и Занесовићима. Неки извори указују да је у шуми Копривници, на више места, побијено 79 Срба из Ливна, али за њих 19 нису утврђена имена.

Од 15. до 22. јула 1941. године на Кожварици и Малим вратима, у шуми Копривница, побијени су:

1. Урош Видовић, чиновник;
2. Ранко Јовановић, гостионичар;
3. Живко Павловић, трговац;
4. Мирко Стевић, књижар;
5. Савка Стевић (жена Миркова);
6. Даница Стевић (кћерка Миркова);
7. Драгица Стевић (кћерка Миркова);
8. Дејан Стевић (син Мирков);
9. Драгољуб Стевић (син Мирков);
10. Томо Радета, трговац;
11. Тарса Радета (жена Томина);
12. Богдан Радета (син Томин);
13. Софија Радета (кћерка Томина);
14. Раде Радета, трговац;
15. Веселинка Радета (жену Радетова);
16. Дејан Радета (сина Радетов);
17. Милош Радета (син Радетов);
18. Никола Краварушић, ауто-превозник;
19. Угљеша Бајило, велетрговац;
20. Јово Бајило (отац Угљешин);
21. Риста Бајило (мајка Угљешина);
22. Добрила Бајило (у другом стању, жена Угљешина);
23. Драган Бајило (син Угљешин);
24. Милун Бајило (син Угљешин);
25. Стојанка Бајило (сестра Угљешина);
26. Рајко Лалић, аутомеханичар;
27. Ангела Лалић (жена Рајкова);
28. Здравко Лалић (син Рајков);
29. Милан Пуцарић, шофер;
30. Стака Пуцарић (мајка Миланова);
31. Урош Томовић, директора Српске банке;
32. Љубо Томовић, службеник;
33. Ранка Митровић (жена др Душана);
34. Здравко (син др Душана);
35. Весна (кћерка др Душана);
36. Обренија Зубић (жена др Крсте);
37. Мара Маргетић (мајка адвоката Ранка);
38. Симо Маргетић (отац адвоката Ранка);
39. Милка Анђић;
40. Влајка Бесара;
41. Јово Бокић;
42. Ковиљка Бокић (рођ.Бајило, жена Јовина);
43. Драган Бокић (син Јовин);
44. Милан Бокић (син Јовин);
45. Михајло Велемир;
46. Драгиња Глигић;
47. Ранко Глигић (син Драгињин);
48. Веселинка Глигић (кћерка Драгињина);
49. Милена Глигић (кћерка Драгињина);
50. Марија Зиројевић;
51. Никола Ивица;
52. Смиљана Ивица (рођ.Бајило, жена Николина);
53. Илија Ивица (син Николин);
54. Крсто Ивица (син Николин);
55. Милојко Кујунџић;
56. Даница Кујунџић (жена Милојкова);
57. Драгица Кујунџић (кћерка Милојкова);
58. Божо Наерловић;
59. Јованка Наерловић (жена Божина);
60. Веселинка Наерловић (кћерка Божина);
61. Мирјана Наерловић (кћерка Божина);
62. Драгомир Новаковић;
63. Јулка Обрадовић и
64. Анђелка Шормаз.

 Милош, Дејан и Никола Радета заклани у Копривници

Читајући списак уочава се да су у већини случајева побијене целе породице. Неке су готово затрте, као породица Бајило. Јово и Риста Бајило, главе једне од најбројнијих и најузорнијих породичних задруга у Ливну, пре него што су заклани, морали су да гледају како усташе кољу њихове унуке, кћерке, зетове, а из утробе њихове снахе Добриле ваде још нерођено унуче. Њихову најмлађу, још неудату кћерку Стојанку и рођаку Влајку Бесару, која је код Бајила била у гостима, прво су обешчастили, а онда заклали.

Монструозне злочине над Србима у Копривници испричао је, после рата, један од возача аутобуса смрти, Исмет Дуран. Тако се, поред судбине породице Бајило и других мученика, сазнало и за стравичну судбину учитељице Ангеле Пуцарић Лалић, супруге Рајка Лалића. Ангелу и њеног трогодишњег сина Здравка потерали су у аутобус „за Србију“. Кад је почело оргијање кољача у аутобусу, мали Здравко је почео да плаче. Престрављена мајка је покушавала да га умири, али је дете било неутешно и скретало пажњу кољача. Један од усташа је зграбио дете из мајчиног наручја и понео према предњем делу аутобуса, где је извођен ритуал мучења и убијања. Један од кољача зграбио је за уста немоћно дете да га ућутка, а други му једним потезом ножа откинуо главу и бацио је у крило мајци, полуделој од бола… Заклали су потом и њу. Умрла је не испуштајући из наручја главу јединца…

Угледне становнике Ливна, српске националности: лекара др Душана Митровића, зубара др Косту Зубића и судију Ранка Маргетића усташке власти су, 20. јуна 1941, позвале и упутиле у Сарајево на договор са властима у вези пресељења Срба у Србију. На том путу су побијени на месту Занесовићи (између Горњег Вакуфа и Бугојна).

Иако се већ знало за убиство свештеника Риста Ћатића и Сајковљана, то није било довољно да се Срби, предвођени угледнијим домаћинима, организују и потраже спас од злих намера усташа. Веровали су пропагандној и лажној поруци усташа да они који немају кривице немају ни разлога за страх. Већ 20. јуна, усташе су позвале др Душана Митровића, омиљеног народног лекара, бечког ђака и управника ливањске болнице, као и др Крсту Зубића, среског судију и адвоката Ранка Маргетића и наредили им да, као најугледнији српски представници, морају одмах у Сарајево ради припрема за пресељење Срба у Србију пошто ће у Хрватској убудуће живети само Хрвати.

Наводни пут у Сарајево завршио је у гробници без крста. Као и многи Срби и они су завршили у некој од бројних и безимених гробница од којих неке нису никада откривене нити има изгледа да ће се то икада догодити.

 Душан и Ранка Митровић

У жељи да се не сазна одмах за судбину ове тројице Срба, усташе су њиховим породицама упутиле писма, наводно из Сарајева, у којима их Душан, Крсто и Ранко обавештавају да су срећно стигли, али да ће можда бити упућени на рад у Немачку, те да ће се поново јавити са крајњег одредишта. Но, др Митровић, др Зубић и судија Маргетић били су већ мртви, а ни до данас нису сасвим поуздано утврђени детаљи о њиховом страдању. По верзији која има упориште у информацијама које су лета 1942. године, током првог ослобођења Ливна, донели партизани, они су ликвидирани између Горњег Вакуфа и Бугојна. Наиме, у неком селу код Горњег Вакуфа мештани су партизанима пријавили усташког шпијуна који је, заједно са сином, мучио до смрти једног Ливњака, Србина, адвоката или лекара, који је везан и рањен побегао са губилишта. Усташки сарадник (стрељан после суђења) признао је да је реч о једном од тројице Срба које су усташе стрељале на Плочи код Горњег Вакуфа, а који је успео да побегне.

У селима Губин и Сајковић и Грковци, 6. јуна 1941. усташе су ухапсиле 13 Срба са намером да их побију и баце у јаму. Јама Рубића долац, изнад села Сухача и Каблић, може сесматрати првоотвореним усташким губилиштем у Ливањском пољу. Тим злочином су усташе су извеле својеврсну „пробу“ истребљења Срба, грађана НДХ, планираног за почетак јула.

Цвијо Пајчин Орашчић је пре упада усташа склонио у планину, те је избегао усташко хапшење, али су ухапшени свештеник Ристо Ћатић парох губински и његових дванаест парохијана. Отац Ристо је ухапшен под оптужбом да је четнички вођа, а остали као помагачи четника. Одведени су до јаме Рубића долац, мучени и убијени, а тела им бачена у јаму. Тројица Срба су, свако својим путем, побегла испред јаме. Судбина Раде Загорца остала је неразјашњена и до данас је под велом мистерије. Претпоставља се да је налетео на усташе и завршио у некој другој јами. Јово Пајчин и Перо Росић успели су да се домогну, а Мирко Росић је, рањен, изашао из јаме у току ноћи и одметнуо се у планину.

Имена убијених:

1. Ристо Ћатић, парох губински;
2. Васо Илије Пајчин;
3. Илија Јове Шормаз;
4. Васо Томе Росић;
5. Славко Васе Росић;
6. Симо Јове Росић;
7. Војин Јањић;
8. Илија Јањић и
9. Раде Јолић.

Милан Радоја, савременик овог догађаја, овако је забележио у својим записима:

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Перо…

Кости оца Риста и његових осам парохијана, после рата су извађене из јаме и сахрањене у порти Губинске цркве. Споменик над гробницом оштећен је током рата 1992-1995. године, али је током 2000тих обновљен.

Отац Ристо Ћатић, као ђак богословије, био је члан Младе Босне.  

Споменик оцу Ристи и његовим парохијанима

Проф.др Бранко Докић

Проф. др Бранко Л. Докић, редовни професор Електротехничког факултета у Бањој Луци и инострани члан Академије инжењерских наука Србије, рођен је у Врбици код Ливна, 23. јануара 1949. године. У родној Врбици и Челебићу завршио је основну школу, потом гимназију у Зеници, а студије и магистратуру на ЕТФ у Бањој Луци. Докторирао је на Факултету техничких наука у Новом Саду. Обављао је функције продекана и декана ЕТФ, у два мандата био је на функцијама министра у влади Републике Српске и Савјету министара БиХ, а потом и амбасадор БиХ у Грчкој. Објавио је преко 150 научних и стручних радова, од тога 40 у научним часописима на енглеском и руском језику. Добитник је више одликовања и признања. Аутор је књиге Држава апсурда – својеврсне збирке ауторових колумни, иницијатива и писама. За приврженост родном крају, као и несебичној помоћи при обнови цркве у Врбици, епископ бихаћко-петровачи Атанасије прогласио га је добротвором Цркве Силаска Светог Духа на апостоле, док га је Вечерњи лист из Мостара уврстио у најзначајније личности Ливањског поља. Ожењен је, има две кћерке и седморо унучади.

Радован Јовић Радован Јовић је рођен 9. септембра 1946. године у Товаришеву код Бачке Паланке. У Врбици и Челебићу код Ливна завршио је основну школу, а потом средњу финансијску школу у Београду. Вишу економску школу и студије журналистике завршио је у Новом Саду и Београду. Радио је и ЗОИЛ Сарајево у Ливну, а био је и сарадник београдских Вечерњих новости и Спорта, као и загребачких Спортских новости. У Бања Луци је радио као новинар-уредник СРНА, сарадник за информисање у Кабинету предсједника Републике Српске Николе Поплашена, новинар и уредник Независних новина где објавио и фељтон о Хашком трибуналу. У Гласу Српске био је шеф дневне редакције и уредник унутрашњо-политичке рубрике, а у редакцији Фокус је радио као уредник и објавио низ фељтона, репортажа и коментара. У месечнику Наше село био је главни и одговорни уредник. Носилац је годишње новинарске награде за 1986. као најбољи хонорарни сарадних Вечерњих новости, као и награде „Новинар 2002. године“. Објавио је низ специјалних издања са тематиком из грађанског рата 90тих у БиХ, као и више монографија. Ожењен је и има три кћери и четворо унучади.

Биљана Турањанин о књизи

БРУЈ ШКОЛСКОГ И ЦРКВЕНОГ ЛИВАЊСКОГ ЗВОНА

Бранко Л. Докић, Радован Л. Јовић, Ливањски Срби – Просвјетно-духовна заоставштина, УГ „Слово“, Бања Лука, 2017.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме,

нека ме заборави десница моја.

                       Псалми Давидови, глава 137, 5.

             Крајем 2017. године из штампе је изашла књига Ливањски Срби – Просвјетно-духовна заоставштина, аутора Бранка Докића и Радована Јовића, којом се преиспитује улога Срба у културном животу ливањског краја. Подијељена је на осам одјељака: Ливањски крај у прошлости, Почеци школства, Школство у вријеме Аустроугарске, Школство у Југославији, Духовни живот, Знаменити Срби из Ливна, Јубилеј СПДТ „Сундечић“ и 150 година ливањске Цркве. Књига излази из уобичајених оквира носталгичних прича о завичају. Представља исцрпно истраживање доступних извора о просвјети и духовности ливањских Срба, при чему указује, на данас скрајнуту чињеницу, о њиховој знаковитој улози у грађанском животу Ливна и цијеле Босне и Херцеговине.

На основу обимног истраживања, аутори  су дошли до, за данашње прилике, необичне спознаје, како је, наиме, у малом Ливну  основана прва српска основна школа у БиХ, али и једна од првих православних цркава за вријеме турског вакта. Анализујући историјске прилике у периоду турског ропства и аустроугарске анексије, аутори, у суштини, приказују сталну српску борбу за националном аутентичношћу, вазда на танкој линији између опстанка и нестанка.

Након Другог српског устанка и успостављања Кнежевине Србије и Босна добија привилегије у области просвјете. Као резултат тих реформи, прегнућем ојачалог српског трговачког сталежа, у Ливну се 1820. године подиже прва школа. Залагање ондашњих Срба аутори су поткријепили сачуваном преписком и различитим доступним изворима. Тиме,  документовано приказују искушења са којима се српски народ суочавао у борби за очувањем своје духовности.

У трећем одјељку Школство у вријеме Аустроугарске указује се на нова и перфиднија искушења која су стигла са аустроугарском хришћанском влашћу. Иако је у историји детаљно образложен поступак Калајевог стварања босанског језика и нације, књигом његова намјера бива додатно освијетљена, јер приказује како су се с тим пројектом носили познати именовани људи. Аутентичности нарочито доприносе бројни и разноврсни изворни наводи некадашњих ливањских културних прегалаца. Тиме књига надилази прототип приче о родној груди и представља изнијансирану слику српског друштва XIX и XX вијека у Босни и Херцеговини.

Црква Успења Пресвете Богородице још је једно свједочанство слоге ливањских Срба. Према документима и предању саграђена је 1859. године за свега мјесец дана. Аутори подсјећају јавност и да ливањска црква баштини једну од најдрагоцјенијих збирки икона у Босни и Херцеговини. Угледни грађани су са поклоничких путовања у Јерусалим, Свету Гору и Русију као поклон доносили иконе, које се могу датовати у период између XV и друге половине XIX вијека. Црква и иконе су дијелили судбину српског народа током ратова у прошлом вијеку. Од 84 иконе, колико је забиљежено у првом стручном тексту о ливањској збирци, на крају посљедњег грађанског рата у БиХ сачувано је 65 икона. Аутори истичу посебан значај „ливањских Јерусалима“ икона које су донијете са ходочашћа у Свету Земљу.

Посебну вриједност књиге представља одјељак Знаменити Срби из Ливна којим се на свјетло данашњице износе личности које су свој крај и род посебно задужили. Један од њих је свакако прота, пјесник и дипломата Јован Сундечић (1825-1900). Иако је ширем читалаштву његово име данас скоро непознато, Сундечић је у своје вријеме био један од најпопуларнијих пјесника како српског, тако и хрватског књижевног круга. Сасвим у духу времена, овај „апостол братства“ био је истински проповједник књижевне слоге Срба и Хрвата. То је можда и разлог што сада истински не припада ни једној књижевности иако је „том истом оданошћу пјевао  и само своме народу српском, одушевљен народном поезијом, животом, борбом и прошлошћу“. Драгоцјено је, стога, подсјећање аутора на његов лик и дјело јер може бити један суптилан подстрек историчарима књижевности да изнова критички преиспитају Сундечићев пјеснички опус.

Истраживање историјског развоја духовног живота ливањског краја, које је обухватало два тешка вијека  по српску националну самосвојност, спроведено је детаљно, аналитично и, надасве поштено. Иако земљаци и Лијевљани, аутори не боје текст завичајном патетиком, него о, јавности недовољно познатим догађајима, говоре објективно и документовано. Говорећи о демолирању и паљењу Цркве Успења Пресвете Богородице за вријеме посљедњег рата, не скривају да је за очување претходно поменутих непроцјенљиво вриједних икона заслужан један хрватски фратар.

У савременом Ливну живи свега око 300 Срба и евидентно је да овај број неће расти. Ипак, не смијемо заборавити да је овај босански градић итекако оставио свој траг у историји српске просвјете и духовности, много шире него су то границе данашње општине и некадашњег среза. Ливно се, захваљујући и овој књизи, указује као још један значајан духовни топоним нашег културног постојања на овим просторима. Попут Трста, Загреба и Мостара, Сарајева, Сент Андреје и Темишвара – и Ливно је данас град у коме Срби готово да не постоје, а без којих се  његова културна историја не може исприповиједати.

Као што смо већ објавили, литургијској прослави славе врбичке цркве присуствовало је око 60 парохијана и гостију, док се на Трпези љубави послужило више од 50 особа. Том приликом исказано је задовољство како лепим одазивом тако и чињеницом да се до цркви сада долази асфалтним путем. Домаћини су на свечани ручак позвали и начелника општине, господина Дарка Чондрића, Петру Гело, руководиоца радном јединицом предузећа „Ливно путови“, као и запослене у тој јединици.

Након беседе о.Предрага, прочитана су имена свих који су помогли асфалтирање пута, чиме им је још једном исказана захвалност. Такође, председник Удружења ОМЛ обавестио је присутне о стању средстава на подрачуну Парохије врбичке која су намењена будућим радовима. Потом је, по предлогу гостију, прикупљен прилог за покриће трошкова организације прославе славе у Врбици. Прикупљено је, прерачунато у КМ) укупно 1731КМ, по приложницима:

1. Јањић Никола и Драгица (Грковци) -100Е (за асфалтирање) + 50КМ за славу

2. Савка (Симе) Пајчин (Губин) -20КМ

3. Сава (Савица) Јовић -50КМ

4. Лука (Лукица) Шуњка – 50КМ

5. Радован Јурић (Губин) -50 КМ

6. Мирко Јоветић (Нуглашица) -50КМ

7. Миладин Коњикушић -30КМ

8. Гајо Росић -10КМ

9. Жарко Вујановића -20КМ

10. Перо Јовић – 30КМ

11. Ненад и Мица  Ковљанић – 50Е

12. Ацо Иветић – 30КМ

13.Весо Катић -50КМ

14. Мирко (Јове) Јовић (Нова Пазова-Селине) -200КМ

15.Саша Шуњка – 100КМ

16.Сава (Петков) Шшуњка -130Е

17.Милош Вулић (Сириг-Врбица) – 50КМ

18. Радомир Ерцег (Сириг-Врбица) – 50КМ

19.Радован Пајчин (Раца) – 100КМ

20. Веселин Шуњка -50 КМ

21. Никола Петровић – 100Е

Од прикупљених средстава покривени су укупни трошкови организације славе у износу 868,50КМ (два јагњета са услугом печења, пиће, остале потрепштине за послужење), приложено је о.Предрагу на име парохијала 420,00КМ, док ће преосталих 442,50КМ бити употребљено за радове на парохијском дому.

Још једном се захваљујемо на новчаним прилозима, нарочито гостима из суседних села. Овом приликом желимо да истакнемо значај доласка на прославе становника из суседних села, имајући у виду мали број житеља у свим нашим парохијама. Такоће, захвалност исказујемо и несебичном вишегодишњем труду за припрему славе у Врбици наших вредних Иванке и Александре Шуњка које долазе из Козарске Дубице и помажу у свим пословима, од кошења порте, чишћења цркве и парохијског дома, постављања и служења хране, до распремања и сређивања након одласка гостију.

Ове године су из Сирига допутовали Милош Вулић и Радомир Ерцег, да обиђу кућишта и гробове предака. Они су раме уз раме помагали у свим радовима и спремили сач за све вредне руке. Добро су проценили да у Врбици неће бити довољно алата, па су понели сопствени. Мирко Јове Јовић, пореклом из Селина, дошао је из Нове Пазове и понудио своје услуге и око будуће адаптације парохијског дома.

Славски колач и жито и за ову славу спремио је Миладин (поштара Владе) Коњикушић, а и Драгица Томић из Ливна такође је послала славски колач.

За време ручка разговарало се о плановима за даљи рад на подручију врбичке парохије. У договору са нашим парохом о.Предрагом, предложен је црквени одбор у саставу:

1. Миле (Нико) Вујановић, Челебић

2. Сава Јовић (Бојмунте),

3. Радован (Мирко) Бикић, Радановци

4. Жарко (Милана) Вујановић, Радановци

5. Саша Шуњка, Врбица

6. Лазар Катић, Богдаше и

7. Здравко Вуковић, Бастаси.

Присутни чланови одбора закључили су:

– Да се настави са уређењем парохијског дома у сврху коначишта. Мирко Јовић је преузео обавезу да направи пројекат са идејним решењем за адаптацију горње сале у три мање целине. За уређење дома треба урадити следеће: поставити ламинат, ставити преградне зидове, уградити собна врата, офарбати столарију, окречити просторије и развести електричне инсталације. Понуде од извођача радова прикупиће Александар Иветић, а Марко Шуњка ће достави понуду за набавку троје собних врата.

– Средства на рачуну Луке Шуњке, преостала од прилога за асфалтирање пута, у износу од 2.000КМ да се подигну са рачуна и ставе на располагање за уређене парохијског дома, те да се том приликом објави и тај списак приложника. На подрачуну Удружења ОМЛ за радове у Врбици налази се: 3199,50КМ и 50.500,00РСД.

УПЛАТЕ ИЗ ИНОСТРАНСТВА

ПОСЕБНА НАПОМЕНА: ЛИЦЕ КОЈЕ ВРШИ УПЛАТУ ТРЕБА ПРЕТХОДНО ДА ПРОВЕРИ СА СВОЈОМ БАНКОМ ИЗНОС ПРОВИЗИЈЕ ЗА МЕЂУНАРОДНЕ УПЛАТЕ, КАО И ДА НАГЛАСИ ДА КАО УПЛАТИЛАЦ ПРИХВАТА ТЕ ТРОШКОВЕ.

За уплату прилога за књигу потребно је банци даваоца налога понети следеће податке:

ЗА УПЛАТЕ У АМЕРИЧКИМ ДОЛАРИМА:

Intermediary:

CHASUS33

JPMORGAN CHASE BANK, N.A.

NEW YORK, NY, UNITED STATES

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400003537008

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

MILANA RAKICA 14

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

ЗА УПЛАТЕ У ЕВРИМА:

Intermediary:

BCITITMM

INTESA SANPAOLO SPA

MILANO, ITALY

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400003538948

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

MILANA RAKICA 14

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

ЗА УПЛАТЕ У КАНАДСКИМ ДОЛАРИМА:

Intermediary:

BOFMCAT2
BANK OF MONTREAL, THE
TORONTO, CANADA
Account with institution:

DBDBRSBG
BANCA INTESA AD, BEOGRAD
MILENTIJA POPOVICA 7B
BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA
Beneficiary:

/RS35160005400003536232
UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA
Milana Rakica 14
Surcin
Republic of Serbia

За детаљенија упутства можете контактирати Дијану Ковачић: 0038163 606 862; e-mail: dijana.p.kovacic@gmail.com

Књига: Гордана Достанић Народна ношња Срба Ливањског поља у 19. и 20. веку

Сарадници: Јасна Вујчић и Иван Терзић

Рецензија: др Татјана Микулић, музејски саветник Етнографског музеја Београд

Издавач: Београд, 2022, Удружење Огњена Марија Ливањска Београд.

 МИШЉЕЊЕ О КЊИЗИ

Пише: Данијела Ђукановић, етнолог, музејски савјетник Музеја Републике Српске

Књига Народна ношња Срба Ливањског поља у 19. и 20. вијеку, ауторa Гордане Достанић, кроз 6 тематских цјелина и кроз 131 страну на један досљедан и свеобухватан начин приказује детаљне карактеристике физичког географског, демографског простора Ливањског поља, као и све оне битне елементе и специфичности које се односе на одјевање Срба Ливањског поља у 19. и 20. вијеку.

У првој цјелини аутор нас упознаје са географско-историјским прегледом Ливањског поља од краја 13. вијека до данас, привредом и начином живота у 19. и почетком 20. вијека. Кроз ово поглаље представљен је  начин живота становништа Ливањског поља у 19. вијеку, чиме су се бавили, које сировине су производили. У поглављу Демографија сазнајемо када Срби насељавају Ливањско поље, од када су на тим просторима што, од 12. вијека, потврђују бројни ћрилични споменици из тог периода.

Аутор ове веома значајне књиге нас кроз другу цјелину уводи нас у сазнања о култури и начину одјевања и различитим утицајима словенске, романске и оријенталне културе  на одјевање кроз дуги историјски период. Народне ношње носе у себи елементе или само трагове елемената многих културних утицаја који су продирали на нашу територију током времена и били условљени различитим историјским и друштвеним збивањем. Народне ношње носе у себи елементе старе балканске, словенске и оријенталне културе, док је градска ношња била под утицајем оријенталне и средњоевропксе културе. Кроз поглавље израда народне ношње упознајемо се са начином израде народне ношње, ко је израђивао ношњу и гдје су се највише израђивале и у којим приликама.

 У поглављу о материјалу за израду народне ношње упознајемо се са различитим врстама материјала и украса који су коришћени у изради народних ношњи њеним терминолошким одредницама и промјенама у коришћњу различитих материјала у току различитих историјских периода као и начином израде поједних дјелова народне ношње. Жене су ткањем стицале углед, задовољство и смирење које може дати ручни рад када се ради са љубављу. Оно им је пружало могућност да изразе своју потребу за стваралаштвом у оквиру традиционалне културе. Славенска вјештина подразумјевала је гајање и обраду лана и конопља, а развијала се даље употребом различитих техника  у ткањима. Извлачила се свила из чахура дудовог свилца, набављале и употребљавале готове нити памука. Квалитет платна и прецизност у изради зависиле су од тога колико је жена стваралац жељела бити добра ткаља. Да би била добра ткаља морала је бити паметна или мудра, лако схватати и рачунати, јер све мора бити на број, морала је бити стрпљива, морала је учити и имати воље. А  када још и воли тај посао “онда јој иде” и “буде забава”. Знање ткања као нематеријална културна баштина је она културна нит која се непрекидно насљеђује, надаље стиче, штити и преноси потомству.

У поглављу о бојењу и материјалима упознајемо се које су боје коришћене за бојење платна и вуне, на који начин су се добијале, која је симболика тих боја и у којем периоду почињу да се користе куповне индустријске боје и када почиње бојeње тим индустријским бојама. Кроз поглавље о изради ланеног и конопљиног платна аутор нас упознаје са начином израде платна, које справе и помагала су се користили у начину прераде и израде сировина.

У поглављу о ткању сазнајемо које технике ткања су се користиле у изради најчешће прегача: иверање,пребирање и преткивање.

Поглавље шарање упознаје нас који су то мотиви били карактеристични за поједне дјелове народне ношње, на који начин су они укомбиновани, како се допуњују и прожимају. Симболика орнамената била је исто тако и фетишизам. Људска бистроумност која је стилизовала орнаменте створила је могућност да је тешко разликовати границе између орнамената и симбола. Филозоф Емануел Кант је истако да је у жени урођен дар за умјетношћу, а посебно је тај дар урођен у души жена јужних Словена. На изглед и форму орнамената значајно је утицао и психолошки моменат везиље. Колико је била изражена машта и наивност мисли, могућност да досегну дубље и далекосежније представе о поимању живота представљале су један од кључних фактора о стварању једне непроцјењиве умјетности коју ни сама везиља није у мементу израде тога свога дијела знала да ствара. У једноставнијим формама израде, мотиви су били усамљени, док су у наредним фазама израде добијали сложеније композиције и испреплетали се у једну складну цијелину са другим појединачним мотивом стварајући један нови сложенији орнамент. Кроз поглавље о занатлијској изради материјала и предмета аутор нас упознаје са старим занатима и радњама занатлија у Ливну. Ту су: ступари, ћебаџије, јањчетари, терзије, казази, платнари, мутабџије, табанџије, ћурчије и кујунџије од старијих заната. Од заната из новијег периода ту су: опанчари, сахаџије, безерџани, безистанџиј и бербери.

Посматрати одјевање са преласка из XIX у XX вијек можемо из два контекста. Када говоримо о два контекста онда мислимо на постојање два начина одјевања: традиционалне народне ношње која је карактеристична са руралне средине и  која припада једном одређеном типу народних ношњи у Босни и Херцеговини  и градске ношње која је у свим градовима Босне и Херцеговине била готово идентична. Одјевање, као један од основних сегмената материјалне културе најподложнији је промјенама и модним кретањима. Начином одјевања, употребом скупоцјених и мање скупоцјених материјала, припадањем одређеном сталежу преноси се одређена порука друштву. Одјевањем и кићењем човјек је најстојао да прикаже и изрази своје естетско и морално схватање, националну, вјерску и класну припадност, друштвени и економски статус, занимање, пол и друге индивидуалне карактеристике. Одјевање у Босни и Херцеговини крајем XIX и почектом XX вијека било је под утицајем културе и начина живљења које је обиљежило ово временско раздобље. Сеоско становништво све три конфесије облачило је традиционалну народну ношњу која је временом изобичајена и попримила утицаје градског одјевања. 

Кроз трећу цјелину аутор нам представља основне карактеристике одјевања жена хришћанки у градским срединама. Стил и функцију градског костима одређивала је, прије свега, класна и сталешка припадност. У поглављу о ношњи градског становништва аутор нас кроз дивне фотографије женског и мушког градског костима српског грађанског сталежа упознаје са изгледом градских костима који су били карактристични за почетак 20. вијека у Ливну. Од почетка па до средине XIX вијека грађанско одијело хришћанке (Српкиње и Хрватице су се облачиле готово идентично у градовима Босанске Крајине и читаве БиХ) састојало се од сљедећих дијелова: црне сатенске или атласне димије, кошуља од танког памучног или свиленог беза, либада (салта) од чохе, кадифе или атласа, дугих рукава, звонасто укројених код либада и правих код салти, срменог ширитног ужег појаса са пафтом, капице “бареш” са омотаном плетеницом, бијелих памучних чарапа, папуча или црних ципела. Хришћанско становништво у градовивма по турским законима морало је да носи тамнију одјећу загастијих боја. Хришћанке нису смијеле да носе димије свијетлих боја. Мушка ношња највише се разликовала по боји и дубини феса. Хришћанско становништво носило је тамно црвени фес који је био плићи од оног које су носили муслимани. Остали дијелови мушке ношње су: кошуља и гаће бијеле боје, јечерма преко кошуље. Ношене су и чакшире црне боје са веома широким туром.

Од половине XIX вијека хришћанско становништво почиње прихватати средњеевропски културни утицај у начину одијевања и они постају носиоци модних кретања у БиХ и постепено замијењују оријенталне дијелове ношње са дијеловима одијела које је израђено по узору на оно које се носи у Средњој Европи. Кроз ово поглавње аутор нас упознаје са  фотографијама градских костима српских грађанских породица из Ливна из 30-их година 20 вијека. Жене су почеле да носе хаљине по узору на бечку моду, док је од старих хаљетака остала још само либада. Мушкарци су носили одјела шивана по европској моди. Кроз ово поглавље упознајмео се са дивним илустрацијама у виду фотогафија упозанајемо се са културним и јавним животом српског грађанског сталежа из Ливна са почетка 20. вијека гдје су представљене угледне породице мушки чланови као и фотографија Српског пјевачког и тамбурашког друштва „Сундечић“.

Традиционална култура “изњедрила” је стваралачки дух жене у динарској, панонској и средњобосанској зони. Под утицајем традиције и промицањем мисли у стваралачку модификацију, сеоска жена је преносила своје идеје и вијештине у изради кошуље са нараштаја на нараштај. Стварајући народну ношњу-одјећу у култури у којој је живјела, жена је уносила сво своје биће и мисао. Сваки извезени мотив на кошуљи бошчи, симболизовао је неке елементе из прошлости као димензију постојања, садашњост и будућност. Стварајући мотиве на појединим дјеловима народних ношњи жена је својом вјештином и умјећем повезивала прошлост, садашњост и будућност. Сви елементи одјеће, било сеоске или градске, доживљавали су трансформације и мјењали су се у зависности од природних услова са једне стране и историјско-политичких процеса са друге стране. Све промјене у развоју и форми традиционалног костима од оног са краја XIX вијека и до 50-их година XX вијека можемо пратити кроз поједине дјелове одјеће. Сама старина, општа раширеност на једном већем подручју, сраслост типа одевања са самим основним психичим типом, вековним навикама могли би да буду ознаком сељачке народне ношње у ужем смислу речи. При томе не одлучује само психолошки карактер него и културни обрасци и степен цивилизације дотичног народа, географско етно-биолошки, економски и социјални моменти”.[1]

Народне ношње представљају производ домаће кућне радиности и израђене су од сировина које су карактеристичне за одређени простор: лан, конопља и вуна. На простору Републике Српске односно Босне и Херцеговине разликујемо три типа народних ношњи: динараски тип, посавски тип и средњобосански тип. На форму односно стил традиционалне ношње у динарској, посавској, средњобосанској и градској ношњи утицала је култура у којој је живјела и стварала жена везиља. У Босни и Херцеговини најзаступљенији је динарски тип народне ношње. Сви наведени типови народних ношњи доживјели су трансформацију почетком XX вијека под утицајем индустрализације и утицаја града на село. Поред мушког и женско становништво све више долази у ближи додир са градом и градским начином живота, што има за посљедицу и промјене у начину облачења. Промјене су се најбрже одразиле на изглед и форму народних ношњи посавског и средњобосанског типа, док су се  старе динарске народне ношње задржале у употреби до Другог свјетског рата.

У четвртој цјелини под називом Сеоска народна ношња аутор по поглављима систематично обрађује и илустративно представља појединачне дјелове српске женске и мушке народне ношње, дјечије одјеће, свадбене ношње невјесте, ношње за укоп у вријеме жалости, торбе. Затим нас аутор упознаје са народним ношњама које су у етнографско географској зони блиске и сличне ливањској народној ношњи, а то су јањска и гламочка народна ношња.

Народна ношња Срба Ливањског поља припада динарском типу ношње. Она се састоји од двије варијанте: ношња Срба икаваца и ношња Срба ијекаваца. Ношња Срба икаваца по својој форми и изгледу личи на ношњу католика, док је ијекавска варијанта типична православна динарског типана.

Главне карактеристике женске динарске ношње Срба Ливањског поља  су: ланена дуга кошуља изједна кројена са уметнутим правим клиним испод руке, везена на скутима позади, на рукавима и на прсима. У икавској варијанти вез је доста једноставнији, скромнији, рађен плавим и црвеним концем. Дјевојачка и невестинска кошуља је била богатије везена. Дјевојке су у вез уплитали и срму. Овај тип кошуље постепено нестаје у XX вијеку. Вез у боји бива замјењен бијелим концем и користе се индустријска платна. За разлику од женске кошуље икавског типа, женска кошуља ијековске варијанте израђена је од ланеног или конопљиног платна везена геометријском орнаментиком у жутој, зеленој и црвеној боји веза. Мушка кошуља икаваца је везенена бијелим концем, дужине преко кукова, док је мушка кошуља ијекавског типа такође од ланеног платна, везена бијелим концем. Карактеристични су за њих широки рукави. Преко кошууље жене и у ијаквској и икавској варијанти носиле су прегаче ћилимаче и пребираче. Између два рата у ијекавској варијанти ношене су танке прегаче црне боје, а пред Други свјетски рат ношене су прегаче”травеше” – кецеља од црног сатена. Гаће су носили и жене и мушкарци, с тим да код жена нису биле у свакодневној употреби само у свечаним приликама. У икавској варијанти женске гаће су се шиле најприје од лана са широким ногавицама, док су у ијекавској биле истог кроја као мушке. У мушкој ношњи гаће су и у икавској и ијекавској варијанти израђиване од домаћег ланеног беза које су се при крају сужавале. Преко гаћа су се носиле зими шалваре или чакшире израђене од црне вуне. Имућнији мушкарци носили су празником чакшире од ваљаног сукна.

Преко кошуље, око паса, жене су носиле појас – тканицу у ијекавској варијанти ткан “на кишиће” (на даску). Карактеристична је различита терминологија за појасеве: пас, тканица, пашњача (бенсилах, потпашај) и струкани пас. На женску пашњачу обично се стављала пивац пафта рађена у филиграну. Мушки појас икавске варијанте ткан је као и женски тамноцрвене боје и опасивао се преко џемадана. Мушки појас у ијекавској варијанти био је са пругастим уздужним шарама вегетабилних боја. Од горњих хаљетака и и у једној  и другој варијанти ношње ношена је: женска хаљина, антерија, гуњ или копоран или џемадан, јечерма, садак или зубун, кожун, прслук и кабаница. Кроз поглавље фризура и покривање главе аутор објашњава и описјује на који начин су дјевојке и удате жене плеле косу, како су је украшавале, која покривала су стављала на главу. Дјевојке су носиле капе богато украшене, док су удате жене носиле бошчице преко којих су стављали бошче.  У књизи је представљена илустрација коврљка – оглавља које су носиле невјесте. Коврљак се носио на глави и преко њега су стављане бошчица и велика бошча богато украшена црвеним мавезом. Мушка покривала за главу била су уједначенија од женских. Основу је чинила црвена округла, плитка капа, преко које се омотавао црвени вунени шал. До краја XIX вијека мушкарци икавци и ијекавци пуштали су косу и сплетали је у плетеницу звану перчин у коју су уплетани уплетњаци. Пред Други свјетски рат мушкраци су на галви носили шубару од црне вуне. На ногама су жене и мушкарци носили опанке опутаре. Аутор нас такође упознаје и са дјечијом ношњом, која се најчешће састојала од бијеле дуге кошуље за дјевојчице, биљаче или сукна, паса, прегаче и на глави црвене капице, а на ногама чарапе и опанци. Дјечаци су облачили: кошуље, гаће, џемадан и јечерму и на галви фес, док су од 14 године имали све дјелове ношње као одрастао мушкарац. У поглављу свадбена ношња невјесте аутор нас упознаје са обичајем око прошње, затим наводи елементе ношње коју је носила невјеста. Невестинска ношња била је као дјевојачка само богатије украшена накитом на свим дјеловима ношње. Посебно мјесто и симоблику у невестињској ношњи има коврљак огалвље којег су само носиле невјесте. Од накита који је карактеристичан за свадбену ношњу посебно се истиче гендардугачак по цјелој кошуљи украшен новцем. Њега су носиле све друге жене које су учествовале у свадби, осим младе. У првој половини ХХ вијека ијекавке су коврљак замјениле почелицом.

Аутор нас такође упознаје и са одјећом за укоп.

Ткане торбе богато орнаментисане су такође представљене кроз књигу, са описом њихове функције и претежног садржаја.

Оно што се треба посебно истаћи је љепота веза у ијекавској варијанти женске ливањске ношње као и богаство орнаментисања на прегачама. Народно орнаментисање је дио народног говора. Од једног краја свијета до другога, кроз сва поднебља све расе, различите цивилизације сусрећемо се са оваквима дјелатностима људског духа. Без обзира на најтеже услове живота на најкрвавију борбу за опстанак, без обзира на најтежу надмоћ природних сила, свуда се човјек одаје стварању. Словени су се од најстаријих времена свом душом одавали таквом стварању, те су нарочито својом прекрасном орнаментиком, везом, тканинама и орнаментима предњачили у читавој Европи.[2]” Дар за умјетност, било које врсте, великим појавама људског духа у кога је народа тај дар већи у онога је и читава народна душа богатија. Као што је стил у говору и писму израз ћуди појединца човјека и израз његове душевне посебности, тако је и стил у декоративној умјетности умјетнички израз унутрашњег начина осјећања и мишљења појединог народа у извјесном раздобљу његове културне историје.” Орнаментика на кошуљама народних ношњи динарског типа, међу које спадају и кошуље ливањске народне ношње, садржи у себи елементе умјетности најстаријих народа (Египћана и Грка). Народна умијeтност повлачи корјене из праисторијског периода. Први орнаменти у историји човјечанства су геометријски. По њемачком професору др Риегелу “напреднији стадиј у развоју геометријске орнаментике је када се геометријски орнамент употребљава у симболичке сврхе”.[3]

Старе Словене је посебно интересовала симболичка улога орнамената на текстилним предметима. Са једне стране интересовала их је религиозна основа, али и чисто дескриптивна. Геометријски и вегетабилни орнаменти, који доминирају на кошуљама, представљају изражајно осјећање, манифестацију духовне динамике. Са једне стране орнамент својим изразом представља техничко-материјалну карактеристику на одређеном материјалу (лану, конопљи или памуку), док са друге стране психолошко схватање које тумачи симболику орнамента је значајније и персонификује живот човјека. Дескриптивно схаћање тумачи технику и изради одређеног орнамента и даје његов хоризонтални пресјек, док психолошко схватање развоја и настанка орнамента даје нам вертикални пресјек. Мотиви и стваралачки вез који је присутан и доминира свеобухватим изгледом српске женске и мушке народне ношње Ливањског поља одражавају стање духа и свијести појединца који га је стварао и времена у којем је живио.

Кроз пету цјелинуУкрашавање и накит аутор ове веома значајне публикације  нас кроз више поглавља упознаје са врстама накита којим су се украшавале жене у народној ношњи Ливањског поља: накит из кућне радиности, ,додатни украси, накит за главу-оглавља, огрлице, ђердане, токе, накит за леђа, накит за струк, накит за руке и накит за ноге.

У шетој цјелини упознајемо се са узроцима постепеног нестанка народне ношње које су посљедице друштвено, историјских и економских услова.

Кроз седму цјелину аутор је табеларно представила музејске предмете дјелова народне ношње српског становништва Ливањског поља који се чувају у Збиркама Етнографског музеја у Београду и Земаљског музеја Босне и Херцеговине.

И на крају ове веома значајне публикације, у тексту Јасне Вујичић, представљено је на који начин је љубав према традицији, према корјенима и националном и културном идентитету примјењива у времену у којем ми живимо, на који начин се кроз орагнизовање радионица ткања са различитим старосним групама, а поготово са дјецом може развити свјест о едуковању младих о значају и примјени матријалног и нематеријаног кутурног насљеђа у саврменом добу. Како се може и треба наша богата традиција очувати у данашњем времену, како постакнути младе људе које живи у савременом добу да на њима близак начин се упознају са традицијом својих предака. Едуковати дјецу кроз њима блиске садржаје о традицији кроз едукативне радионице бојанке, пузле, мултимедијалне апликације. Заштита нематеријалног и материјалног кутлурног насљећа мора се спросвести у подршци удружењима који активно баштине и чувају традицију у њеном изворном облику и примјењују је у данашњем времену.

Желим још једном да се захвалим госпођи Гордани Достанић што је приредила ову веома значајну публикацију која је веома важна за представљање и очување традиције, културе и националног идентитета српског становништва Ливањског поља.

[1] Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена, Човечанство, Зборник за културуну и политичку историју, Космос, Београд 1939, 460.

[2] Јелица Беловић- Бернадзиковска,  Српски народни вез и текстилна орнаментика, Књиге Матице Српске, Издање Матице Српске, Нови Сад, 1907, 2.

[3]Jelica Belović-Bernadzikovska, Mala vezilja, Tisak i naklada Tiskare Laginja i drug, Pula, 1911, 9.

                      Белешка о аутору

Гордана Достанић је рођена 7. октобра 1954. године у Сремској Митровици, где је завршила осмогодишњу школу и гиманзију, док је студије економије завршила у Београду. Радила је у струци, у фабрици за примарну прераду дрвета у Среском Митровици, а потом у Савезној дирекцији за робне резерве у Београду и на Београдској берзи. Носилац је више признања и награда у области берзанског пословања. У пензији је и живи у Земуну.

Поред књига, чланака и стручних рецензија чланака, све из области финансија и берзанског пословања, аутор је и књиге Благослов предака, чији садржај се односи на родослов неколико крвно везаних породица. Као својеврсни наставак те књиге, издала је збирку приповедака Крици и одјеци Ливањског поља, које базирају на породичним причама и догађајима. Такође, приредила је књигу Копаоник у недрима Србије, у којој је сабрано низ информација (на српском и енглеском језику) историјског, религијског, митолошког и туристичког карактера, везаног за подручје Копаоника и његове ближе околине.

Оснивач је и председник Управног одбора Удружења Огњена Марија Ливањска, чија је мисија и циљ очување свеколике историјске, културне и верске баштине ливањских Срба, као и неговање сећања на српске жртве 20. века са тог подручја. Члан је удружења „Јадовно 1941“ Београд. Била је сарадник у припреми изложбе и каталога „Срби Ливањског поља-трагови кроз векове“, као и учесник у организацији више културних догађаја Удружења Огњена Марија Ливањска.

Сарадници на књизи

Јасна Вујичић

Дипломорани специјални педагог, дефектолог, рођена 1968. године у Челебићу, општина Ливно. Од 1992. године живи у Панчеву. Влада традиционалним техникама ткања, те израђује на разбоју предмете-реплике народне ношње у оквиру удружења „Панонке“, Панчево. Аутор текста о савременом приступу очувању техника израде ношње под називом „Чување традиције израде народне ношње данас или како се мире светлост огњишта, руке ткаља и компјутерске шаре“. Члан је Удружења Огњена Марија Ливањска.

Иван Терзић

Дипломирани етнолог-антрополог, рођен 1978. године у Ужицу, живи у Београду. Савладао је традиционалне технике израде етно накита, те је у својству демонстратора учествовао на више радионица тог типа. Прати више фолклорних група и члан је жирија на смотрама фолклора. Аутор је, коаутор и стручни сарадник више монографија о народним ношњама Срба (Народне ношње Срба, Народне ношње Кобишнице, Азбука ношње-почетница), као и часописа и сајта Народне ношње Срба. Живи и ради у Београду. Сугестијама и директним ангажовањем дао је драгоцен допринос коначном изгледу књиге, нарочито у делу одабира, израде и обраде фотографија.

Назив изложбе: „Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“

Аутори: Проф. др Вељко Ђурић Мишина, др Радован Пилиповић

Сарадник: Гордана Достанић

Власник: Удружење Огњена Марија Ливањска, Београд

ИЗЛОЖБА „СРБИ ЛИВАЊСКОГ ПОЉА – ТРАГОВИ КРОЗ ВЕКОВЕ“

Срби су вековима живели на подручију Ливањског поља. Током тог дугог периода, под сменом политичких, историјских, демографских околности и у складу са природном и општом средином у којој су живели, дефинисали су своје обичаје, ношњу, музику, оруђа, градили верске, културне и образовне институције и објекте, истрајавајући у очувању свог националног и верског идентитета. У том истрајавању трпели су притиске и разне патње, а често га плаћали и животима својим и оних најневнијих међу њима – дечијим.

Историјске околности пресудно су утицале на перманентно смањење броја Срба на подручију Ливна, све до данашњих дана када су се свели на испод 2% у укупном броју становника. Додатно отежавајућа је чињеница да у српском корпусу у ливањској општини данас доминира популација старије животне доби чијим се неминовним нестанком ненадокнадиво даље смањује број Срба.

Очување верског и националног идентитета одвијало се под сменом империјалних власти Турске и Аустро-Угарске, у верски и национално разноликој средини, економски слабо развијеној, кроз:

• градњу верских објеката, међу којима је најпознатија ливањска православна црква Успења пресвете Богородице, једна од најлепших у БиХ која је са својим библиотеком и иконама уврштена у културну баштину БиХ;
• градњу школа – у Ливну је отворена прва српска школа за верске потребе у Босни и Херцеговини;
• организовање у националног културног друштва „Сундечић“ кроз који се, поред одвијања културног живота Срба, рађала и грађанска класа. Срби, угледни грађани Ливна, школовани у иностранству, сем ауторитета уложили су и лична материјална средства за градњу српских институција. Зграда „Сундечића“ и данас служи потребама образовања деце у Ливну;
• одржавање традиције и народних и верских обичаја у обележавању значајних догађаја за породицу и прославама православних празника;
• очување начина израде појединих делова народне ношње;
• записивање народних песама, прича, музичких инструмената, оруђа исл;
• очување сећања на српске жртве пострадале због припадности православној вери и српском народу током историје исл.

Након предефинисања југословенског простора стварањем нових држава, што се одвијало кроз грађански рат у Босни и Херцеговини, Срби су у највећем броју протерани, а повратничка домаћинства су спорадична, те је недовољно физичке и материјалне снаге да се обнавља, одржава и чува богата заоставштина стварана вековима. Честа страдања становника под туђинском влашћу обележена су бројним споменицима која пропадају од притиска времена, али и људске руке која жели да их затре.

Избегли, протерани, расељени Срби, као и они који су напустили родни крај из економских разлога, не желе да препусте ни забораву, ни пропадању вековни живот и стечено културно, верско, етнолошко и етнографско богатство. Поносни на то богатство желе да га на адекватан начин прикажу у срединама у којима данас живе, пре свега у Србији и Републици Српској, али и другим земљама у свету. Одржавање и очување историје, предања, специфичности у говору, музичке уметности (вокалне, инструменталне или играчке), народне ношње, сакралних објеката укључујући и бројна, широм поља расута православна гробља, ризницу вредних икона, књига и сасуда… није лако очувати на локалу на коме је настала, ако је народ коме то припада већином далеко од завичаја. Уважавајући све наведене околности, у жељи да се прикаже и сачува свеколика баштина, Удружење ОМЛ је сачинило изложбу како би ливањски Срби били представљени широј јавности. За то је одабран прикладан начин излагања прикупљене архивске документације, фотографија, чланака, преко савремених, лако преносивих реквизита и материјала по темама:

• демографска слика ливањског подручија кроз векове;
• под туђинском влашћу;
• верске, културне и образовне институције;
• између два светска рата;
• страдање у НДХ;
• свећа запаљена после 50 година;
• грађански рат ’90-тих;
• Срби и њихови трагови у данашњем Ливну.

Панои, којих је 22, димензија су 80х100, смештени у рамове пригодне за поставку на зидове на начин који условљава изложбени простор (најлонске нити, закачаљке, носачи и сл).

Организацију изложбе и издање Каталога изложбе помогли су:

• МСС РС-Управа за дијаспору и везе са Србима у региону, Београд
• Влада АП Војводине Нови Сад
• Igepa-Cartacell, доо Београд
• Јово Бајић, новинар, Београд
• Будо Симоновић, новинар, Подргорица
• Бројни чланови Удружења ОМЛ

Уколико желите да се изложба прикеже у вашем месту обратите се на контакте Удружења ОМЛ.

Удружење Огњена Марија Ливањска

Назив: Ливно и Ливњаци

Приређивачи текста: аутори и сарадник изложбе «Срби Ливањског поља-трагови кроз векове»

Издавач: Удружење Огњена Марија Ливањска, Београд, 2015. година

О КАТАЛОГУ ЛИВНО И ЛИВЊАЦИ

Каталог који је припремљен као писани текст који прати изложбу «Срби Ливањског поља-трагови кроз векове» састоји се од више поглавља у којима су читаоцима представљене важније информације из историје ливањских Срба. Каталог најпре представља неколико теорија о пореклу имена града и целог подручја, његов географски положај на начин како су то учинили први руски конзул у Босни, Александар Гиљфердинг и турски путописац Евлија Челебија.

Историја Ливна и Ливањског поља укратко је представљена од најранијег периода имајући у виду бројне трагове и споменике који сведоче о разним епохама и цивилизацијама на том подручју, преко Средњег века и бана Стјепана II Котроманића који га припаја Босанској бановини. Затим је представљено Ливно под османском влашћу, када постаје главна турска војна база за походе према Приморју, а потом и центар санџака.

Демографске прилике представљене су почев од последње деценије 15. века  и турског пописа, приказане су и миграција становника из Босне према Далмацији и обрнуто и њима условљене промене верског састава становника, а помиње и изворе који говоре о покатоличавању православаца у 18. веку. Пописи римокатоличких фратара, римокатолички шематизам, као и подаци разних путописаца послужили су да сагледамо структуру становништва у 19. веку и касније, почев од владавине Аустро-Угарске чија политика битно мења национални састав на штету православаца. У том поглављу, које носи назив Становништво, обрађено је и порекло српског становништва Ливањског поља, као и околности које су у току и након Другог светског рата довеле до даљег пада учешћа Срба у укупном броју становника, закључно са последицама грађанског рата 1992 – 95. године и акције хрватске војске „Зима 1994“.

После историјско-географског прегледа ново поглавље представља основне елементе народне ношње српског становништва ливањског подручја.

Период турске власти, због дужине трајања, оставио је бројне податке и сведочења о борби ливањских Срба за своја верска и национална права. У поглављима Градња школе и Градња цркве описују се управо историјски догађаји који су довели до градње српске конфесионалне школе и православне цркве Успења Пресевете Богородице у самом центру града. Зграда те школе, у којој је данас градска гимназија, као и црква и данас представљају лепше градске грађевине, придодајући им и зграду некадашњег Српског пјевачког и тамбурашког друштва «Сундечић», сада такође зграду гимназије. Поглавље о градњи цркве садржи и опис ризнице православне цркве који се састоји од више десетина вредних икона и старих богослужбених књига и сасуда, које су цркви даривали парохијани.

Наредно поглавље Каталога посвећено је периоду Аустро-Угарске власти и забранама које су се односиле на српски живаљ, као и новим начинима и видовима борбе Срба за очување националног и верског интегритета и идентитета.

Веома занимљиво је поглавље под називом Трговина трговци, које описује настанак слоја хришћанских троваца у време турске власти. Тада се издваја одређени број српских породица које стичу и углед и богатство којим утичу на развој и изградњу националних верских и образовнох институција. Нажалост, у Другом светском рату, спаљени архив Српске православне цркве претворио је у пепео податке о старим ливањским породицама.

Подручје Ливањског поља имало је бурну историју и било бременито напетостима и компликованим међунационалним односима, те је ново поглавље Каталога посвећено управо политичким и међунационалним односима и приликама. На то поглавље, које завршава са Првим светским ратом, надовезује се приказ прилика у периоду између два рата, односно Краљевини Југославији. У том поглављу посвећена је пажња Српском пјевачком и тамбурашком друштву „Јован Сундечић“, које је утицало на културни, образовни, верски, економски и национални живот Срба целог краја, али и града као целине. Описано је и опредељене једног броја муслимана, који прихватају југословенски национализам и западњачки модернизам уз исламски верски идентитет прилагођен модерном времену. Такође, помиње се и организивање усташке групе у Ливну.

Период Другог светског рата, када је лета 1941. године побацан у јаме и убијен велики број Срба, те су неке породице потпуно затрте, а нека села остала без својих српских становника, одвојен је у посебно поглавље у коме су наведене најстрадалније породице и набројана највећа стратишта. За период после Другог светског рата највише информација се односи на ексхумацију тела страдалника и сахрану у Спомен-капели у порти ливањске православне цркве.

Нажалост, страдање Срба Ливањског поља поново се догодило у грађанском рату 1992-1995, чему је посвећено ново поглавље, на које се надовезује период после 2000. године, када се обнављају срушени споменици и установљава начин одржавања свеколике баштине ливањских Срба кроз оснивање и активнсти Удружења Огњена Марија Ливањска.

Удружење Огњена Марија Ливањска

Будо Симоновић је рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Основну и осмогодишњу школу учио у родном селу и Манастиру Морачи, гимназију у Никшићу, Титограду и Фочи. Завршио Филолошки факултет у Београду, 1969. године, група за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Потом је три године радио као професор у гимназији „Слободан Принцип-Сељо” у Сокоцу на Романији, а онда се сасвим, професионално посветио новинарству.

Прве текстове у новинама је објавио још као студент 1967. године, а потом је, док је радио као професор на Романији, од 1969. године био стални дописник сарајевског „Ослобођења“.Сарађивао је и у другим листовима ондашње Југославије, а од октобра 1973. године, кад се и професионално опредијелио за новинарство, постаје стални дописник агенцијеТАНЈУГ из Црне Горе. Годину дана касније прелази у „Политикину“ кућу у којој је пуних тридесет година био дописник из Црне Горе – „Политике Експрес“, „Илустроване Политике“ и „Политике“, а повремено је сарађивао и у осталим „Политикиним“ издањима. Стални дописник „Франкфуртских Вијести“ постао је 2003. У тој новини, у којој је хонорарно сарађивао још од 1995. године, остаје до пензионисања, али је наставио да пише све до данас.

Уз све то, сарађивао је и са многим другим листовима и недјељницима бивше Југославије („НиН“, „Интервју“, „Свет“, „Љубљански дневник“, „Практична жена“, приштинско „Јединство“, „Вечерње новости, „Блиц“, „Осмица“, „Ало“, „Око“, „Мозаик“, „Недељни Телеграф“…, а у најтиражнијем црногорском  дневнику „ДАН“ сарађује од првог броја до данас.

Поред више од сто разнородних фељтона, приредио је и зборник 125 година новинарства и 50 година удружења новинара Црне Горе, написао на десетине хиљада вести, информација, репортажа, коментара и сваковрсних других текстова и објавио следеће књиге: Мијат и Мојсије (монографија о шпанским борцима из колашинског краја Мијату Машковићу и Мојсију Стевановићу); До смрти и натраг (историјски роман о страдању партизанске гериле у дурмиторском крају 1942. године); Недоходу у походе (збирка репортажа); Зеко мали (прича о наличју владавине књаза Данила Петровића); Живот на седам жица (збирка репортажа); Никад краја тамницама, лалићеве поруке и подуке; Задужбина патријарха и везира (књига о Пивском манастиру); Ријеч скупља од живота (књига о најтежим злочинима у Црној Гори од 1949. до 20005); Тајне острошког блага (прича о судбини државног и дворског блага Краљевине Југославије, икони Богородице Филермоске, честици Часног крста и руци Свето Јована Крститеља); Душко (романсирана монографија о Душану Видаковићу); Пјенавац (прича о трагедији на мосту на Морачи); Од млинара до барда (монографија о хаџи Радовану Бећировићу – Требјешком); Ископање Кића Јасеновца (збирка антиратних  репортажа); Кучка пећина (прича о турској похари Куча 1774. године); Туђа земља калауза нем (прича о погибији краља Александра Првог Карађорђевића 1934. године); Челат са ореолом свеца (прича о злочинима 1944. године у Пљевљима); Рат и мир капетана Река (свједочанство о Амиру Реку); Отмица (прича о првој послератној отмици југословенског путничког авиона); као и књига Огњена Марија ливањска (хроника о усташким злочинима у ливањском крају 1941 и 1992. године, преведена на енглески језик).

Будо Симоновић је добитник низа друштвених признања, плакета и награда за новинарски и публицистички рад. За сећање на страдање ливањских Срба, овековечено књигом Огњена Марија ливањска аутор, Будо Симоновић, је посебном повељом епископа Атанасија проглашен добротвором Српске православне епархије бихаћко–петровачке и СПЦО Лијевно.

Таленат да се препознају судбинске приче вредне отимањa од заборава довео је Буда Симоновића, лета 1990. године, до Ливањског поља, а све на трагу сазнања да у неком селу код Ливна живи жена која је у дубокој крашкој јами преживела више од месец дана. У јаму су је, заједно са бројним рођацима и комшијама, убациле усташе давне 1941. године, иако је била у поодмаклој трудноћи. У селу Челебић нашао је јунакињу своје будуће приче, Стану Лалић – Црногорац, и од ње сазнао да и другим селима на рубу Ливањског поља постоји још сличних судбина везаних за сам почетак рата и усташке покоље. Да те трагичне приче отргне од заборава аутор их је објављио у „Илустрованој полиици“, а потом је тај мозаик тужних фељтона и репортажа прерастао у књигу чије се прво издање појавило лета 1991. године. Тог лета ексхумирани су и сахрањени посмртни остаци жртава извађених из јама и са других стратишта у околини Ливна у којима су лежале пола века.

Књига Огњена Марија ливањска је потресна читанка о злу, сведочанство, оптужба, али и светли пример појединачне жртве човека за човека. Страшне приче, муке скоро незамисливе да их човек може преживите, тешко је и читати. Али оне човека издигну изнад тривијалних брига и уливају му снагу једне Милице или Боје или Маркице…, да се само духовном снагом могу надјачати велика искушења.

Књига садржи непобитне и необориве, пола века прикриване доказе о злочину над Србима, а прилог књиге је поименични списак 1589 страдалника. У том броју је и око 700 деце млађе од 15 година. Нека су била тек рођана (у селу Голињеву је, рецимо, убијено 24-ро некрштене деце), скоро 270 није стасало ни за школу.

Постоје јасни докази, што Будо Симоновић у књизи уверљиво наглашава, да је судбина ливањских страдалника инспирисала и Ивана Горана Ковачића за поему Јама, а режисера Лордана Зафрановића за стравичну сцену клања Срба у аутобусу у култном филму „Окупација у 26 слика“.

Појединости ове стравичне сторије говоре и о стању на дну јама из којих су тела страдалника вадили потомци, а у које је силазио и сам аутор.

Ову књигу можемо назвати књигом незаборава, можемо је назвати документом, можемо је назвати сведочанством јер она није производ маште писца већ пажљиво одабрани збир сведочења оних који су вољом судбине преживели намењено им уништење.

У поглављима књиге читамо исповести чудом преживелих: Саве Козомаре, Госпаве Цвијетић, Милице Маљковић, Маре Јурић, Цвите Бошковић, Глигорија Стојића, Милице Ерцег, Боје и Данице Лалић, Данице Бошковић, Љубе Коњикушић, Милана Росића, Луке Црногорца, Душана Вујановића, Мире Ждеро… Они су Божијом вољом преживели: јаме Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице…, рупе из којих се вадио песак, покољ у сеоској школи, на ливадама, шуми и другим стратиштима на којима су ливањске Србе усташе убијале два јулска дана, уочи и на дан свете Великомученице Марине – Огњене Марије.

Аутор нас је књигом и преживелим сведоцима провео преко бар 20 стратишта ливањских Срба, преко крашких јама: Равни Долац, Развала, Пропунта, Провалија, Самогреда, Сухача, Бикуша, Камешница, Тушница, јаме изнад села Луснић, преко планине Круг, Пролога и Трновца, села Љубунчић, челебићке школу, шуме Копривнице, локалитета Куперешка врата, Борова глава, Занесовићи и др. На оним на којима није остало „ока за сведока“ приказана нам је макар фотографија некадашњег споменика, ако је постојао. 

Воља за животом, пркос несрећи, освета новим рађањем била је водиља и снага преживелим Србима да оснују нове породице, да деци дају имена оних за које није било милости џелата. О таквој врсти „освете“ можда је најупечатљивија прича Марка Бошковића.

У лошем веремену има и добрих људи. И о њима је аутор сакупио сведочанства и записао имена свих које су са благословом и захвалношћу помињали страдалници-сведоци. Некима се, после доброчинства, изгубио сваки траг, а неки су за свој људски поступак, добили сведочење жртава којим су избегли послератна суђења.

Као што се памте имена жртава и имена доброчинитеља, у књизи се именом и презименом помињу и злочинци. И то су имена за памћење на срамоту њихових потомака.

Након 50 година од страдања тела ливањских Срба са већине стратишта су ексхумирана и пренета у тек саграђену Спомен-капелу у порти ливањске православне цркве. Так догађај је такође, представљен у књизи, као и ратна збивања и поновна страдања Срба у грађанском рату у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, о чему су, такође, сведочили преживели Срби.

Поред сведочења књига садржи и факсимил документа са ретких послератних суђења злочинцима, као и фотографије места, споменика и личности.

Књига Огњена Марија ливањска се чита полако, са дубоком емоцијом и размишљањем о целини историјског оквира у коме се догодио злочин, о размерама људске бестијалности, о мржњи….

Ко узме у руке ову књигу неће је само једном прочитати. Враћаће јој се да га исповести страдалника подсете на опрез, али и да сагледа силину снаге којом је човек (и народ) у стању да се бори за оно најважније, од Бога дато – свој опстанак.

Можемо речи да је књига Огњена Марија ливањска везана за живот готово сваког ливањског Србина. Зато је и име нашег Удружења (Огњена Марија Ливањска), позајмњено као неки речити слоган који препознаје сваки Србин који потиче са Ливањског поља, ма где данас да живи.

Неумољиво време нас је од тих догађаја одвојило са 8 пуних деценија. И после толико времена многи за ову српску страхоту нису чули. Неки кажу, давно је било, треба препустити забораву, а не живети са духовима. Ова књига не даје никоме право и могућност да заборави, али даје наду да ће се и наш народ угледати на оне који истражују и објављују јавности сваки злочин над народом, без обзира на проток времена, ради правде, казне и опомене да се никада више тако нешто не понови.

И као што рече почивши митрополит Амфилохије, ово је књига коју треба да има свака српска кућа.

Удружење Огњена Марија Ливањска

По подношењу захтева општини Ливно за суфинансирање радова на асфалтирању приступног пута до врбичке цркве и на основу одлуке градоначелника Ливна, г. Дарка Чондрића и надлежних органа општине Ливно, општина је учествовала са половином износа у реализацији овог пројекта, док су другу половину, од укупне вредности од 16.894,80 КМ, обезбедили СПЦО Врбица и Удружење ОМЛ.

Компанија „Ливно путови“ је пред Васкршње празнике започела радове на припреми терена обележавањем трасе пута и насипањем подлоге за асфалтирање, а за славу врбичке цркве, Силазак Светог Духа на Апостоле, изведени су и завршени радови, те се до врбичке цркве сада стиже асфалтним путем.

Захваљујемо се свим учесницима у овом пројкету.

Окитила су се села Врбичке парохије гроздовима процветалог багрема и белим лепезама зове, а пролетњи поветарац, шуњајући се кроз њихове гране, широко пољем је носио мешавину њиховог опијајућег. И сунце се у недељу изборило са облацима. Многи су, као некад, обукли нову кошуљу, а песма старих и нових птица које су уз помоћ сунчевих зрака отимале плавтнило неба над Ливањски пољем, одјекивала је путем који је водио ка цркви.

Сви који тамо живе и они који су дошли, спремали су се да и ове године прославе црквену славу, започевши, како је ред који се одувек поштовао, Светом литургијом.

Припреме за прославу започеле су неколико дана раније. Колико је битна припрема говори и народна изрека да кад испратиш славу мораш одмах да кренеш да се припремаш за прославу наредне године. Сви који су ове године стигли у Врбицу припремали су се за тај месецима раније, планирајући слободне дане или годишње одморе. Ове године пут до цркве је био лакши него претходних година јер је, у међувремену, приступни пут покривен асфалтом. На крају сада асфалтног пута, стоји и чека нас Она која увек чека и дочека.

Више од 20 парохијана, као никад последњих година, окупило се да уреди зелени, благо накривљени тепих који су наши преци позајмили од планине Старетине да саграде свој храм. Весели, расположени, уз шалу и разговор, брзо се наша светиња вратила у живот, синула је као некад, радујући се, чини ми се и она као и ми. Обрадовао се и наш свештеник отац Предраг Црепуља када је видео да није сам, па се његово расположење пренело и на празничну недељу. Више од 60 верних парохијана, али и гостију који пристигоше из Нуглашице, Грковаца, Сајковића, Губина, Бања Луке, Сирига, Старе Пазове, Новог Сада и Београда да увеличају славље, испунило је њедра врбичког храма. Свету литургију служио је наш отац Предраг, а потом настаде весеље. Од великог је значаја што малобројним парохијанима врбичким дођоше браћа из суседних села да пруже подршку или, како се код нас каже, да подбоче.

Звониће звона у Врбици још дуго, дуго….

Драги земљаци, парохијани цркве Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици,

Позивамо вас да се за славу наше цркве окупимо у Врбици. Најпре, у петак, 2. јуна, да се у 12 сати састанемо, свако са алатом којим има, да покосимо порту, уредимо цркву и да договоримо остале припремне радње за прославу и достојанствен дочек гостију.

Уверени смо да ће се: Бојмунћани, Басташани, Богдашани, Радановчани, Челебићани и Врбичани са радошћу одазвати овом позиву. Да не буде изненађења, кад се упутите ка цркви можда наиђете на асфалтиран пут. Обећање надлежних је да ћемо за црквену славу имати асфалт до порте. Даће Бог и Света Тројица!

Литургијска прослава, коју ће служити наш парох Предраг Црепуља, одржаће се у недељу, 4. јуна, у врбичкој цркви Силаска Светог Духа на Апостоле, са почетком у 10. часова, те вас Епархија бихаћко-петровачка, Парохија врбичка и Удружење Огњена Марија Ливањска позивају да присуствујете том чину. Радо ћемо дочекати све који желе да присуствују слави наше цркве и са нама поделе весеље и незаборав.