У новосадској галерији Зрно одржана прјекција филма о страдању ливањских Срба 1941. године

Као што је било најављено, у Клубу и галерији „Зрно“ у Новом Саду,у организацији Подружнице Нови Сад нашег удружења, у сарадњи са Клубом и галеријом „Зрно“ и уз подршку Завичајног удружења Ливњана и Граховљана, као увертира у обиљежавање 75-тогодишњице од страдања нашег народа у Ливну и околини почетком Другог свјетског рата, уприличена је пројекција документарног филма о тим страдањима, а у форми свједочанстава жртава и описа пута који је прошао господин Будо Симоновић при прикупљању података за књигу „Огњена Марија ливањска“. Затим је, по плану, покренута дискусија на тему неопходности гајења културе памћења.

Клуб је са око 45 душа био попуњен до свог капацитета за овакве прилике.

Скуп је на почетку заједничком молитвом „Оче наш“ благословио отац Белимир Врућинић који је члан управног одбора Подружнице. Затим се скупу испред Клуба и галерије „Зрно“ обратио господин Дејан Перишић који је присутнима пожелио добродошлицу у Клуб и са неколико реченица описао важнос гајења културе памћења. Након господина Перишића присутне је поздравио господин Здравко Ињац испред Завичајног удружења Ливњана и Грахољана и изразио задовољство због започињања сарадње два братска удружења, нарочито што је у питању овако битна тема, и изразио наду о продубљивање сарадње на наредним активностима оба удружења, чему се сви искерно надамо. Предсједник нашег удружења Никола Петровић је, поздравивши све присутне, у неколико реченица навео главне циљеве удружења Огњена Марија Ливањска.

Послије уводне ријечи приступило се пројекцији филма, који видно никога од присутних није оставио равнодушним. По завршетку пројекције присутнима се обратио господин Влада Маљковић, син баке Милице која је преживјела јаму Равни долац. Он је присутнима изнио лична осјећања која је доживио приликом вађења костију Мученика из споменуте јаме 1991.године. Затим је одговарао на питања присутних и на крају се заложио да дешавања о којим говоримо као историјска поука треба да уђе у школске уџбенике. Ова идеја је подржана о већине присутних и још неколико пута споменута од више учесника у дискусији која је услиједила. Присутни су позвани да кроз дискусију покушају да дођу до одговора на питања:

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо невине жртве?

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо злочине и злочинце?

Какви смо и шта да очекујемо ако чешће спомињемо злочинце него невине жртве тих злочина?

Како се поставити према свему томе?

Дискусија је, на задовољство организатора, била веома жива и трајала преко сат времена.

Основни закључци свих су да треба наставити са активним упознавањем друштва са догађајима о којим смо говорили, да треба на сваки начин покушавати укључити званичне институције у очување сјећања на жртве и појачати ангажовање свих појединачно. Организатор је позвао све присутне да дођу на помен нашим Мученицима који се организују по распореду који се може пронаћи на сајту Удружења.

У име Удружења Огњена Марија Ливањска –подружница Нови Сад захваљујемо се свима који с узели учешће у описаном догађају, а посебно се захваљујемо проф. Стевану Шаторском који нам је послао анализу догађаја коју вам преносимо у цјелости као закључне одговоре на тематски конципирана питања из дискусије:

„Дана 9. јула 2016. године у Клубу и галерији ‘Зрно‘ у Новом Саду писуствовали смо догађају посвећеном култури памћења, која је толико потребна, а толико недостајућа категорија српског друштва.

Организатори, Удружење Огњена Марија Ливањска – подружница Нови Сад и споменути Клуб и галерија, сабрали су нас то вече да нам укажу ( некога само подсете ) на трагичне догађаје који су задесили српско становништво у околини Ливна у Босни и Херцеговини на почетку Другог светског рата, као последицу формирања Независне Државе Хрватске и на тим просторима, и позвали нас да дискутујемо о култури памћења и да заједно покушамо одговорити на питања:

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо невине жртве?

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо злочине и злочинце?

Какви смо и шта да очекујемо ако чешће спомињемо злочинце него невине жртве тих злочина?

Како се поставити према свему томе?

Шта о култури памћења рећи у овом тренутку него да је насушна потреба Српског народа. Знање је основа сваког напретка, а памћење је чување стеченог знања.

Културу памћења можемо дефинисати као чување стечених знања и искустава која су наслеђе друштва као целине. Друштво које не гаји културу памћења, заборавља стечена знања и искуства, које изнова понавља исте грешке, у конкуренцији осталих друштава, поготово злонамерних, осуђено је на заостајање у сваком погледу, а можда и постепено нестајање.

Тек после извесног времена, пошто су се слегле емоције после погледаног документарног филма којег су нам уприличили организатори те вечери, а који показује страхоте које су задесиле жртве усташких злочина, после обрисаних суза, из једног ока због саосећања са мученичким патњама страдалих , а из другог због емотивних поурука преживелих , можемо се усудити покушати дати одговоре на горе постављена питања:

Шта да очекујемо ако заборављамо невине жртве, ако заборављамо невина Божија створења која пострадаше мученички само због тога што се зваху исто како се и ми зовемо, да заборавимо пострадалу децу која немаху кад на своју душу никакав грех да навуку, који засигурно имају место са десне стране славе Господње… ако заборавом тешко сагрешење саучесништва у злоделима на себе навучемо ,… Шта да очекујемо…?

Не, заборављати никако. Отићи на помен на који смо позвани, а који се одржава у више градова уочи Свете Мученице Марине – Огњене Марије , покајати се што смо као друштво ипак један временски период били заборавили на ове Божије Мученике и молити се Господу за Њихове душе, а и Господу и Њима за наше душе, како ове године тако и наредне и у све векове.

Шта да очекујемо ако заборавимо злочинце?

Нељуди ће увек постојати у друштвима и народима. Они су као патогене бактерије у људском телу. Здрав и јак организам не дозвољављ да се развију у великом броју , а ако је имуни систем слаб, патогене бактерије се размноже,тело оболи и изгуби контролу.

Имуни систем кад једном преживи ту болест требао би да изгради одбрамбени механизам у виду антитела против њих. Ако друштво заборави на врсту болести која га је напала једном, само је питање времена када ће га та болест напасти поново. Стога нам је памћење и знање готово једина нада.

Историја нас је на тежак начин научила да нељуди (болесни умови) постоје и каква су недела способни да ураде. На нама, и на свим поколењимма која долазе, је да не дозволимо таквој друштвеној аномалији да се размаше, како у другим друштвима тако и у свом сопственом.

Шта да очекујемо ако чешће спомињемо злочинце него жртаве тих злочина?

Помињање злочинаца увек изазива гнушање, љутњу, неку врсту презира,…душевни немир. Помињање Мученика, поготово у молитви, како за Њихове тако и за своју душу, позива на кајање, опрост, позива на смирење. Онај ко почне налазити задовољсство у осећању душевног немира било које врсте на веома погрешном је путу и потребна му је помоћ.

Уз свако до сада постављено питање иде и питање „какви смо… “. Експлицитног одговора нема. Одговор је у личним ставовима и делима која остају иза нас. Ако се довољно често поставља, ово питање већ испуњава своју сврху. А сврха му је да се сваки дан изнова преиспитујемо , јесмо ли довољно људи, а никад нељуди, како нас је учио и опомињао почивши патријарх Павле.

На питање како да се према свему томе поставимо, тешко је уопштити јединствен одговор, али једно је сигурно – како се према свему томе поставимо, тако ће нам бити“.

                                                                                                                                                      Стеван Шаторски

Advertisements