Блага Марија у Врбици

Да Илиндански дани у Ливањском крају постају симбол непресушне вере у спасење православља на овим просторима, потврђује и народни сабор на Благу Марију, 4. августа, који се већ неколико година одржава у Врбици код храма Силаска св. Духа  на апостоле. Огроман се напор улаже како би овај сабор имао своје трајање и само уз помоћ Господа ова ратом опустошена, духовно ослабљена, од људи напуштена а од нељуди унакажена, на сивом камену Старетине опстаје и труди се, верујући.

Тог дана као да се и храм Успења Пресвете Богородице у Губину некако приближи, пружајући подршку у истрајности. Окупљање је почело молитвом, настављено радом на сређивању порте храма, јер је ове године Лазара Катића, који је свих ових године косио и колико је могао уређивао порту храма у Врбици, болест спречила. Није било мало народа у селима Бастаси, Богдаше, Врбица, Радановци, Бојмунте и Челебић, селима која припадају парохији Врбичкој. Није било ни мало народа у цркви на богослужењу али изгледа да је свима њима већ било довољно дружења претходних дана па је свега петнаестак људи остало да се по обичају дружи тог прелепог августовског дана.

Захваљујући томе, неки од оних који су остали, као што је Невенка Катић, жена која је увек била прва кад је требало послужити и стотину људи који су се окупљали на овом сабору, дочекали су да цео дан проведу уживајући са својим унучићима. Испекли смо јагње, које за здравље и напредак своје породице од себе дарова Веселин Шуњка, још један човек-стуб парохије Врбичке.

Ово је била и прилика да се поразговара о покривању парохијског дома на коме је кров у лошем стању, његовој адаптацији за преноћиште и подизању нове мини-бране. Весо Катић је дао понуду за прекривање дома, док су присутни прикупили 200 марака. Мићо(Стеванов) Шуњка је дао први
прилог од 50 евра.

Причали смо, играли фудбал и балоте, нисмо били ни гладни ни жедни, дадосмо свој допринос традицији и вери. Незаобилазан је осећај туге и горчине кад крене растанак у предвечерје, јер овим се даном завршавају Илиндански дани. Неки су отишли, неки иду већ сутра, али део свих нас остаје тамо заувек. Опет је зазвонило звону са цркве у Врбици, нека звони на многаја љета.

Никола Петровић, председник Удружења ОМЛ

Advertisements