Годину дана на лијевањској парохији

Годину дана након преузимања дужности, части и терета служења Богу и народу на парохијама лијевањској, губинској, врбичкој и црнолушкој, објављујемо једну ретросепективу нашег новог пароха, оца Предрага Црепуље. 

predragИспод Динаре, дуж цјелог Ливањског поља према Шатору, па још од Дувна до Грахова, узимајући сва српска мјеста и села у свој загрљај, пружила се наша парохија. Лијевањска, да, тако јој је име.

Када би је покушали упоредити са неком личношћу, била би то најприје Света Богородица, јер, највећи број наших цркава је управо посвећен Богомајци. Али није само то разлог да је са Њом упоредимо.

Богородица је гледала свога Сина Исуса Христа како невино страда . Тако је и наша парохија видјела многу своју дјецу, на правди Бога уморену и усмрћену по разним јамама и мрачним пећинама.

Када би ишли даље, могли бисмо је упоредити још и са мајком девет Југовића, која је препукла од бола и туге за својом дјецом. Могли бисмо је упоредити и са Косовком Дјевојком. Као што Косовка тражаше по бојном пољу рањене јунаке, тако и наша парохија, једина још на овим просторима, пружа помоћ и утјеху Србима који овдје живе. Покушава да им извида и излијечи ране туге и самоће, али је и сама препуна ожиљака.

Упамтила је наша парохија много дана и земана, много људи, али много и нељуди. Понијела је много рана и ожиљака. Али, свака рана Њој, једна Христу мање.

Па све је, уосталом о Христу и ради Христа. Чини ми се, да из сваког сегмента Христовога живота, можемо наћи примјер и на нашој парохији:

– Христос се Рађа ради нас у пећини, а многи наши, ради Христа уснуше у пећини.

– Христову пећину је Звијезда показала људима, а наше пећине је дуго, дуго једна другачија звијезда скривала.

– Христос се ради нас Роди, а наши преци пострадаше за Њега, знајући да им душу нико неможе убити…

Па ево и на овај Бадњи дан и Божић, са бадњаком наложисмо и свете ћивоте наших светих мученика, који иако пострадаше на земљи, живе пред Богом вјечно. Тако док смо били на молитви, оком се могло пребројати двадесетак људи, али срцем се могло осјетити да се са нама моли још хиљаду и шест стотина душа. Ми грешни, они свети, ми неисповиђени, они исповиђени, ми непричешћени, а они причешћени. Исповидише се и причестише мукама које за Христа и ради Христа поднијеше, а Он их не заборави.

Свети мученици се моле за нас.

Тачно је и година мног службовања на парохији лијевањској, и за мене је нема љепше.

Овдје се мјешају херцеговци са далматинцима и крајишницима. Људи су још увјек, и упркос свему, пуни духа, неке радости и разборитости и воље за животом коју као такву, човјек може само овдје срести. Сваки пут се изнова радујем сусрету са овим људима.

Само, мало нас је остало у Ливањском крају. Многе је мука и невоља заувјек отргла од родног завичаја и однијела у далеки свијет. Мислим да је сваки понаособ, понио по грумен земље са собом, и да га чврсто стишће у десници када му мисли полете овамо, Динари, Шатору, Старетини, Ливну, дјетињству…

Све ми се чини, како вријеме одмиче, да има наде да се наши људи врате на огњишта, ако не, барем да обнове родне куће, да их обилазе и својој дјеци оставе. Да знају ко су, ђе су, и „оклен су никли.“

Многе ће и многе још Божиће прослављати Срби под Динаром, ако Бог да.

Сетимо се и стихова Алексе Шантића

‘Остајте овдје! Сунце туђег неба

Неће вас гријат ко што ово грије,

Грки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није.

Од мајке своје ко ће наћи бољу?!

А мајка ваша земља вам је ова.

Баците поглед по кршу и пољу ,

Свуда су гробља ваших

Прађедова.’

Јереј Предраг Црепуља, парох лијевањски

Advertisements