Сваки повратак на почетак се често сматра неуспехом. Нажалост, код многих је неуспехом окaрактерисан и сваки повратак било кога и било одакле, из било ког живота, ко се после несрећних година рата и тешких година избегличког печата вратио у село из кога је поникао и коме припада. Небитно је где је ко живео, да ли је живео или преживљавао, како је излазио на крај са животним проблемима са којима се први пут суочавао потуцајући се по свету у потрази за својим местом под небом, убеђујући самог себе да му је свугде боље него онде одакле је пошао… Свако ко се вратио своме изворишту добио је код неких ново обележје, као неко ново народно име – губитник. Не знам како је код других, али код нас у Ливањском пољу је често тако. Ако започнете причу са неким ко се вратио, неизбежан почетак разговора је управо навођење разлога зашто је ту, и све се своди на то како је ту привремено док не реши неке послове, не регулише неку докоменатацију… Само да не би саговорник помислио да је он губитник.

Свако ко жели себи добро, српском народу и људима уопште, радоваће се свакој обновљеној кући, сваком димњаку из којег излази дим, свакој покошеној ливади, сваком прозорском светлу у мрклом мраку… Свако ко има имало образа и поштовања неће повратника гледати са висине, сматрати га губитником и  гледати га са сажаљењем.

Повратничка породица Вулић из Врбице је једна сасвим друга прича. Мајка Анђа (65) са своја два сина: Чедомир (33) и Предраг (37), после 22 године избеглиштва и живота у Мишином Хану код Бања Луке, вратила се у Ливањско поље. Са Чедом је стигла и породица, супруга Нада и деца Кристина и Бошко. Ова шесточлана породица је у касну јесен 2017 дошла у Бојмунте у кућу почившег Слобе Шуњке. Собом су донели све оно што су имали и што су могли понети. Ни за себе нису имали довољно, а за благо које су дотерали је било још мање. Богу слава и хвала, ни зима није била јака, па Вулићи прегрмеше можда најтежу зиму после оне ‘95. Оно што је издвојло ове људе од других који су се вратили је то што ни у једном разговору није могао да се препозна вапај за неком помоћи, није било јадиковања и кукања које би изазвало сажаљење, увек је превладавао осећај чврсте решености за опстанком по сваку цену, осећај спремности за рад и напредак. Прошла је година препуна искушења, али данас је много боље. Добили су Вулићи од Федералног министарства за избегла и расељена лица БиХ материјал за кућу и она је сада под кровом, а три краве и око 60 оваца резултат су велике борбе за опстанком.

Удружење Огњена Марија је препознала искрене намере за останком ове породице у Врбици и у своје програмске активности уврстило помоћи овој и сличним породицама. Сагледане су потребе Вулића и могућност Удружења, и набављена је музилица за мужу крава која је предата Вулићима. Ово је скроман допринос обнови живота у Ливну и Ливасњком пољу. Породици Вулић су најпотребнији прикључци за трактор (ротациона косачица, купилица за сено, плугови, дрљача, балирка за сено), грађевински материјал за прекривање штале, уређаји за домаћинство за опремање куће…

Молимо све људе који имају могућност и вољу да помогну повратнике, и који препознају важност опстанка српског народа у Ливањском пољу, да то и учине. Вулићи, као и сви повратници, то заслужују.

Никола Петровић, председник Удружења

Новчана средства можете уплатити на рачуне Удружења ОМЛ:

– Banca Intesa  AD , Београд, на број рачуна  160-380800-45 са позивом на број 30112018 – уплате из Србије у РСД

– Unicredit banca AD, Бања Лука, на број рачуна 551-72077032321-17 – са позивом на број 30112018 – уплате из Републике Српске и БиХ у КМ

За уплате из иностранства инструкције можете наћи овде: https://omlivanjska.com/about/uplata-clanarine-i-donacija/

За донације у стварима контакт особа: Никола Петровић, +381646155073; bonip.bg@gmail.com

Удружење Огњена Марија Ливањска