Слово Врбичанима

Идеју Удружења да се код млађих генерација пробуди интерес за завичај предака и да се он истински и трајно заволи као место на коме су дубоки корени сваког од нас, препознала је само Христина Мрша, која је на конкурс „Завичај мојих предака“ послала један прозни рад и једну песму.

Жао нам је што и друга деца пореклом са нашег подручја нису осетила потребу да нам свој доживљај завичаја предака искажу, а Христини се и овим путем захваљујемо.

Како Христинин труд и радови не би остали непримећени, објављујемо их на нашој интернет страници.

——————————————————————————-

ВРБИЧАНИМА

Клати се листак смеђи на грани,

Сијају ситне росне капи,

Нижу се хладни јесењи дани.

Промрзло поље узалуд вапи.

Дочекат’ неће, то за чим вапи,

Ал’ плаче грозно, свом снагом рида.

Јоште онако ка’ пустиња зјапи.

Просто се, јадно, грчи од стида.

Не плачи мило Ливањско поље,

Чељад си брижно своју хранило.

Не ружи пропланке, шумарке, доље,

Све си им дало што си имало.

Да само знадеш, колико душа

Без тебе сунца видјело не би,

За те најљепше дане веже,

С поносом би се дивило себи.

Унуци својој на ријеч вјеруј,

Која те с љубављу силном гледа:

Нема шта не би чинила за те

Захвална твоја, врбичка чеда.


ВЈЕТАР ВРБИЧКИ

Долазим у полуразрушено село. Пространо доње Ливањско поље, избраздано непокошеним ливадама, свјежим рововима дивљих свиња, разлива се поносито под обронцима Динаре и Старетине. Горда, промукла тишина притишће му наборано чело. Поље пусто и шарено, гладно за риком крупних крава и волова, браздама старих плугова, трком малих одбјеглих школараца, пјесмом, виком, шалом, пошалицом…

Стадо разиграних оваца пасе у највећем хладу пет горостасних топола. Храни поље, а пољем се храни…

Није вјетар врбички – вјетар обични. Нити су густе шуме врбичке, онакве какве ми шуме знамо.

Нанесе миран повјетарац мирисе ораха, потока, пољског цвијећа…

Блејање једног те истог стада, ударање металних звона, мијеша се са појањем птица, лепетом крила, мирисом сијена…

Да описујем неки обичан повјетарац, овиме бих завршила бесједу о његовим мирисним фијуцима. Но као што рекох већ, фијуци под големом сијенком Троглава другачију пјесму поју.

Ако на сриједи Ливањског поља снажно рукама прекријеш очи, учиниће ти се да умјесто вјетра чујеш дрвене фруле и двојнице. Ходи, не бој се! Вијековима поље равно неће се под тобом искривити. Већ при другом кораку осјетићеш топот стада, које журно утркује се у сусрет милозвучном зову. Отвориш ли сада очи, опрезно нашкиљи. На самим рубовима шуме, њежноблиједе као паукова мрежа, крећу се витке силуете у пјесми и берби шумских јагода. Њихови гласови, баршунасто меки, пољуљаће те у још дубљи сан. Подигни сада поглед ка брежуљцима,  с десне стране. Отуд се уздиже пламен разбукталих лила – зарумењеле коре брезе, чије се пуцање и комешање преплиће са гласним узвицима: „Весело нам лиле горе, да нам краве добро воде.“ Ако травама Ливањског поља залуташ 27. јула или 1. маја, поновивши једнако све кораке, уз весели жар горућих лила зачућеш револуционарне пјесме.

Видиш ли оног згуреног човјека, што смирено вирка са капије, и четвероножног му пријатеља што се врзма око њега? То је мој прадјед Лујо, и његов вјечни сапутник – Мачак. Да бар могу старом Луји, са дрхтавом кнедлом у грлу, најавити да ће хладног децембра ’94. године напустити, уз звук граната, и вољено село и сапутника. Оно што ће Лујине потомке послије три тешке године сачекати, јесте пружен костур изгладњелог Мачка међ’ каменим зидовима прадједовог подрума.

Вриједи сјећати се својих предака, њихових никад прежаљених мука, а посебно… Наизглед заборављене људе, заувијек  живим држати у својим мислима.

Христина Мрша, април 2020. за вријеме епидемије изазване вирусом корона