И опет смо дошли. Педесети дан од Васкрса, када Српска Православна црква прославља силазак Светог Духа на Апостоле, празник у народу познат као Духови, окупи се скромна заједница Врбичке парохије око свог обновљеног храма, да ову вечну чекаоницу њена деца испуне молитвом и радошћу.
Стрпљиво чека Врбичка црква њено стадо да је се сети, и макар једном у години дође и отвори врата; стрпљиво их чека, како оне редовне, тако и оне који никако да нађу времена да јој походе. Ко није заборавио и ко је могао – дошао је. Иако се све одвија у отежавајућим околностима, стиче се утисак да је из године у годину све лакше сабирање и договарање око прославе храмовне славе у Врбици.
Не налази се случајно храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици, као што се ни други наши храмови у Ливањском пољу не налазе случајно тамо где их је Божија рука посадила. Верујемо да су баш становници ових села или неко од њихових предака зарадили да се баш ту нађу вечни сведоци постојања људи православне вере. Врбичани то потврђују својим примером. Сакупили су се у суботу 19. јуна како би на задушнице обишли гробове својих ближњих, прокрчили од корова, и запалили свеће, а онда су пркосну лепотицу која још од Сајковића привлачи поглед, умили и спремили за сутрашњу славу. Обичај је да се за славу обуче и нешто ново, а прошле године је то био стари-нови намештај из Ливањске цркве који сад краси и улепшава храм у Врбици.
Ми смо јој ове године донели заиста искрену веру да је нећемо никад напустити. Окупио се народ у великом броју за наше услове, можда број и није битан али вера и нада су били препознатљиви на сваком кораку. Радост је завладала међу свима, па je и појање на Литургијској молитви коју је предводио наш парох отац Предраг Црепуља, чини ми се, било неуобичајено лепо.
После Свете Литургије смо се окупили на богатој славској трпези коју ове године спремише синови и снаје Саве Јовића, Игор и Горан са својим породицама. Спремили су све као за своју кућу и донели из Бања Луке, где и живе али не заборављају Врбицу. Да се не изгуби обичај, Веселин Шуњка, иако живи и ради у Козарској Дубици, подсети нас како је не тако давно за свако окупљање у Врбици даривао јагње, па то уради и ове године.
Подржали су нас ове године и становници села Губин, Сајковић, Казанци, Доњи Рујани … па се потегла и прича и песма.
Треба споменути оне који су ове године покосили и уредили порту Врбичке цркве а то су: Шуњка Саша, Шуњка Веселин, Шуњка Сава, Јовић Сава, Вулић Радислав, Шуњка Лука, Росић Мишо (који је на дан кошења спремио ручак за све), Вулић Чедо са супругом и ћерком. Свако је дао свој допринос, a разговарали смо о свему што би допринело бољем животу у нашим крајевима, па је на ту тему говорио и професор Бранко Докић. Говорило се и о значају учешћа на изборима, а поменули смо и Мирка Вујановића ‘Ћирића’, јединственог српског кандидата на локалним изборима 2020. године, уочи којих се и упокојио, истичући величину његовог губитка.
Договорено је да се крене са изградњом пута ка манастиру у Врбици, па је у ту сврху на дан црквене славе скупљено €160 и 430KM, које се налазе на рачуну Удружења Огњена Марија Ливањска, па сад парохија Врбичка има укупно 160.165,00 динара на рачуну Удружења.
Позивамо све парохијане да се прикључе активностима на обнови храма и парохијског дома, а ми који смо чули звона са Врбиче цркве поручујемо – доћи ћемо опет!
Удружење Огњена Марија Ливањска 