Окитила су се села Врбичке парохије гроздовима процветалог багрема и белим лепезама зове, а пролетњи поветарац, шуњајући се кроз њихове гране, широко пољем је носио мешавину њиховог опијајућег. И сунце се у недељу изборило са облацима. Многи су, као некад, обукли нову кошуљу, а песма старих и нових птица које су уз помоћ сунчевих зрака отимале плавтнило неба над Ливањски пољем, одјекивала је путем који је водио ка цркви.

Сви који тамо живе и они који су дошли, спремали су се да и ове године прославе црквену славу, започевши, како је ред који се одувек поштовао, Светом литургијом.

Припреме за прославу започеле су неколико дана раније. Колико је битна припрема говори и народна изрека да кад испратиш славу мораш одмах да кренеш да се припремаш за прославу наредне године. Сви који су ове године стигли у Врбицу припремали су се за тај месецима раније, планирајући слободне дане или годишње одморе. Ове године пут до цркве је био лакши него претходних година јер је, у међувремену, приступни пут покривен асфалтом. На крају сада асфалтног пута, стоји и чека нас Она која увек чека и дочека.

Више од 20 парохијана, као никад последњих година, окупило се да уреди зелени, благо накривљени тепих који су наши преци позајмили од планине Старетине да саграде свој храм. Весели, расположени, уз шалу и разговор, брзо се наша светиња вратила у живот, синула је као некад, радујући се, чини ми се и она као и ми. Обрадовао се и наш свештеник отац Предраг Црепуља када је видео да није сам, па се његово расположење пренело и на празничну недељу. Више од 60 верних парохијана, али и гостију који пристигоше из Нуглашице, Грковаца, Сајковића, Губина, Бања Луке, Сирига, Старе Пазове, Новог Сада и Београда да увеличају славље, испунило је њедра врбичког храма. Свету литургију служио је наш отац Предраг, а потом настаде весеље. Од великог је значаја што малобројним парохијанима врбичким дођоше браћа из суседних села да пруже подршку или, како се код нас каже, да подбоче.

Звониће звона у Врбици још дуго, дуго….