Будо Симоновић је рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Основну и осмогодишњу школу учио у родном селу и Манастиру Морачи, гимназију у Никшићу, Титограду и Фочи. Завршио Филолошки факултет у Београду, 1969. године, група за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Потом је три године радио као професор у гимназији „Слободан Принцип-Сељо” у Сокоцу на Романији, а онда се сасвим, професионално посветио новинарству.

Прве текстове у новинама је објавио још као студент 1967. године, а потом је, док је радио као професор на Романији, од 1969. године био стални дописник сарајевског „Ослобођења“.Сарађивао је и у другим листовима ондашње Југославије, а од октобра 1973. године, кад се и професионално опредијелио за новинарство, постаје стални дописник агенцијеТАНЈУГ из Црне Горе. Годину дана касније прелази у „Политикину“ кућу у којој је пуних тридесет година био дописник из Црне Горе – „Политике Експрес“, „Илустроване Политике“ и „Политике“, а повремено је сарађивао и у осталим „Политикиним“ издањима. Стални дописник „Франкфуртских Вијести“ постао је 2003. У тој новини, у којој је хонорарно сарађивао још од 1995. године, остаје до пензионисања, али је наставио да пише све до данас.

Уз све то, сарађивао је и са многим другим листовима и недјељницима бивше Југославије („НиН“, „Интервју“, „Свет“, „Љубљански дневник“, „Практична жена“, приштинско „Јединство“, „Вечерње новости, „Блиц“, „Осмица“, „Ало“, „Око“, „Мозаик“, „Недељни Телеграф“…, а у најтиражнијем црногорском  дневнику „ДАН“ сарађује од првог броја до данас.

Поред више од сто разнородних фељтона, приредио је и зборник 125 година новинарства и 50 година удружења новинара Црне Горе, написао на десетине хиљада вести, информација, репортажа, коментара и сваковрсних других текстова и објавио следеће књиге: Мијат и Мојсије (монографија о шпанским борцима из колашинског краја Мијату Машковићу и Мојсију Стевановићу); До смрти и натраг (историјски роман о страдању партизанске гериле у дурмиторском крају 1942. године); Недоходу у походе (збирка репортажа); Зеко мали (прича о наличју владавине књаза Данила Петровића); Живот на седам жица (збирка репортажа); Никад краја тамницама, лалићеве поруке и подуке; Задужбина патријарха и везира (књига о Пивском манастиру); Ријеч скупља од живота (књига о најтежим злочинима у Црној Гори од 1949. до 20005); Тајне острошког блага (прича о судбини државног и дворског блага Краљевине Југославије, икони Богородице Филермоске, честици Часног крста и руци Свето Јована Крститеља); Душко (романсирана монографија о Душану Видаковићу); Пјенавац (прича о трагедији на мосту на Морачи); Од млинара до барда (монографија о хаџи Радовану Бећировићу – Требјешком); Ископање Кића Јасеновца (збирка антиратних  репортажа); Кучка пећина (прича о турској похари Куча 1774. године); Туђа земља калауза нем (прича о погибији краља Александра Првог Карађорђевића 1934. године); Челат са ореолом свеца (прича о злочинима 1944. године у Пљевљима); Рат и мир капетана Река (свједочанство о Амиру Реку); Отмица (прича о првој послератној отмици југословенског путничког авиона); као и књига Огњена Марија ливањска (хроника о усташким злочинима у ливањском крају 1941 и 1992. године, преведена на енглески језик).

Будо Симоновић је добитник низа друштвених признања, плакета и награда за новинарски и публицистички рад. За сећање на страдање ливањских Срба, овековечено књигом Огњена Марија ливањска аутор, Будо Симоновић, је посебном повељом епископа Атанасија проглашен добротвором Српске православне епархије бихаћко–петровачке и СПЦО Лијевно.