Архиве категорија: Вести из Удружења

ПОЗИВ на Скупштину Удружења Огњена Марија Ливањска

ОБАВЕШТЕЊЕ

ОДРЖАВАЊЕ СКУПШТИНЕ УДРУЖЕЊА

Једанаеста седница Скупштине Удружења ОМЛ одржаће се у Београду, у суботу 19. јуна 2021. године у сали Удружења Милан Миланковић, Поп Лукина 1Б, Београд, са почетком у 16 часова.

На седници ће бити: верификован пријем нових чланова који су Удружењу приступили након Девете Скупштине; размотрени и понуђени на усвајање: Записник са Десете Скупштине; Извештај о раду Удружења у 2020. години; План рада за 2021. годину, као и избор чланова УО за нови мандатни период.

Материјал за седницу достављен је члановима Удружења.

Очекујемо да својим активном учешћем на Скупштини допринесете квалитетном раду.

Молимо чланове који не буду у могућности да лично присуствују Скупштини да за одлучивање на седници овласте другу особу, која присуствује седници. ОБРАЗАЦ ОВЛАШЋЕЊА можете преузети овде:

До Поп Лукине можете користити све линије ГСП које саобраћају преко стајалишта Бранков мост.

За више информација: 0646155073 или 0646130103.

Председник Удружења

Никола Петровић ср 

6. јун 1941. – 80 година од почетка страдања Срба Ливањског поља

Овог јуна навршава се 80 година од почетка масовних усташких злочина над српским народом Ливањског поља. Према расположивим изворима, 6. јуна 1941. године група наоружаних усташа из Ливна упала је у Сајковић, српско село на западу данашње општине Ливно. Према писању Буда Симоновића у књизи Огњена Марија ливањска, усташе су дошле у Сајковић у потрази за Цвијом Пајчином, званим Орашчић, који се већ био одметнуо у планину и почео да пружа отпор властима НДХ.

Пошто Цвију нису успели наћи, усташе су ухапсиле угледног и дугогодишњег губинског свештеника, оца Ристу Ћатића и Цвијиног млађег брата Јову. По свему судећи, отац Ристо је усташама свакако већ био трн у оку. Као и у другим угледним и образованим Србима у Ливањском пољу, и у њему су видели особу која би могла покренути обичан народ на отпор злочинима које су припремали над Србима.

о. ристо
отац Ристо Ћатић, свештеник Губински

Уз оца Ристу и Јову Пајчина, према сведочењима које је забележио Будо Симоновић, усташе су ухапсиле и: Васа Пајчина, Рада Загорца (Јолића), Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника (Сима) и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Једина кривица ових мештана села Сајковића и Грковаца је што су се нашли на путу усташама у тренутку када су тражили жртве за одмазду.

Ових 12 Срба усташе су одвеле у правцу села Каблића крај Ливна. Ту су их спровели у планину, са намером да их убију. Међутим, схватајући шта ће се десити, Јово Пајчин и Перо Росић успевају да побегну пре почетка стрељања. Након мучења и злостављања, усташе су стрељале преосталу десеторицу, те њихова тела бациле у јаму Рубића Долац изнад Сухаче.

Међутим, један од бачених у јаму, Мирко Росић, је био само рањен, те је успео изаћи из ове јаме и докопати се слободе. Захваљујући овој чињеници, о овом страшном злочину остало је да сведочи троје сведока.

Тела страдалих су се налазила у овој јами дуги низ година. Након рата, извађене су из јаме и сахрањена у порти Губинске цркве. На том месту је подигнут и споменик 1962. године. На плочи на овом споменику стоји следећи текст:

”Овде почивају посмртни остаци деветорице невиних људи из Сајковића и Грковаца, првих жртава фашистичког терора у Ливањском крају, које су усташки злочинци, слуге окупатора, 6. јуна 1941. године поубијали и бацили у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна:

Ћатић И. Ристе         Шормаз Ј. Ила

Росић Ј. Симе             Пајчин И. Васе

Росић В. Славка         Јолић М. Раде

   Росић Т. Васе             Јањић М. Војина

Јањић П. Илије

Споменик невиним жртвама подиже народ Доњег Ливањског поља

Губин, септембра 1962. године”

Током рата 1992-1995, овај споменик је тешко оштећен. Захваљујући залагању парохије Губинске, добрих људи и Удружења Огњена Марија Ливањска, његова обнова је завршена почетком 2015. године. У јулу исте године, споменик је освећен, након чега је над њим служен помен страдалима.

Помен код обновљеног споменика у Губину

У наставку се налази детаљан опис ових несрећних догађаја из књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“.

ПОП РИСТО ЋАТИЋ

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.

Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.

Било је то негдје у мају 1941. године. Др Драган Урумовић је бануо са свитом у Сајковић да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припријети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо је излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смију крочити у Сајковић.

Урумовић се вратио бијесан и празник руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату ријеч и врати им мило за драго.

По казивању неких свједока, већином забиљежених половином 1990. године, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осјетиле како он удара и што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како је вријеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвијо је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.

Свјесни да би буна Цвије Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размјере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вријеме немилосрдно обрачунају.

Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нијесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мјештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.

И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја:

„Трагали су стално за Цвијом Пајчином али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на пестолонаследника Фердинанта са још њи неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.

Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.

То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…

Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када је дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.

Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Нико…“

Сем попа Риста и Јова Пајчина усташе су тог дана похватале још и Васа Пајчина, Рада Загорца, Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Довели су их над јаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у јаму.

Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над јамом Сухачом тог јунског предвечерја. Покољ су преживјела тројица (а не двојица како пише Милан Радоја), али је сваки од њих својим путем стигао на слободу и на свој начин доживио и преживио ову крваву драму

Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успјели су да побјегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их постријељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бјежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.

По једној верзији он је у бјекству рањен. Усташе су успјеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бјежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сјутрадан је објелодањена кад су кућама добјежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како је забиљежио Милан Радоја).

Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.

То се, ипак, није догодило све до 27. јула када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који изгледа ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намјерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га.

Вјероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.

Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасило јер је у јаму пао на гомилу тијела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успио да се извере и извуче из јаме и побјегне кући…

Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасио главу.

Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човјек свој посао и није се много бактао политиком.

Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избјегао смрт у јами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавјетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — јер ако им поново падне шака више главу неће изнијети.

И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима и он сам је касније осјетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што је био Хрват, јер усташе су посебно били кивни на Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…

Подела пакета старијим и социјално угроженима домаћинствима у Ливну и Ливањском пољу

Једна од редовних годишњих активности Удружења Огњена Марија Ливањска, у сарадњи са нашим свештеником, је даривање старијих, самохраних и социјално угрожених парохијана који живе у ливањској, губинској, црнолушкој или врбичкој парохији. И ове године, скромни пакети помоћи подељени су током Васкршњег поста од стране оца Предрага Црепуље и председника Удружења, Николе Петровића.

На изглед лак, али  веома тежак посао. Иако је Удружење одредило опште критеријуме за доделу овог скромног знака пажње уочи Васкрса, изузетно је тешко направити списак оних којима је помоћ најпотребнија. Морална одговорност оних који одлучује о додели је веома велика па се овог посла није лако прихватити. А када кренете по разрушеним селима Ливањског поља онда схватите да је скромни поклон вредан 30КМ добродошао скоро сваком човеку и да је 52 пакета, колико је уручено ове године, мало.

Три дана је трајала сама акција поделе пакета. Три дана тумарања између порушених кућа у потрази за живом душом, дозивања старих српских имена која су одјекивала међу сабласним остацима некада лепих домова, отварање капија и љеса начетих зубом времена, и друге слике нашег краја дуго ћемо памтити.

Препуно је туге Ливањско поље. Они који су га заборавили треба пешке да прођу кроз села од Челебића до Пеуља и од Пеуља до Чапразлија, па да виде обезглављене душе својих предака како тумарају мрачилом које је прекрило Ливањско поље.

Радујемо се отварању башта ресторана и кафића где троје људи не треба да седне ако нема 2.000 динара, и мислимо да је то срећа. Дозволили смо да на старом избразданом лицу баке у Богдашима крене суза зато што је њена комшиница добила помоћ (јер за њих то није даривање него помагање) а она није била предвиђена, може ли се та суза уопште са било чим ставити на вагу?

Наводимо и села у којима су пакети подељени, као и број пакета по селу: Бојмунте (2), Радановци (1), Врбица (1), Богдаше (4), Бастаси (2), Губин (6), Прово (1), Сајковић (3), Губер (2), Жабљак (1), Ливно (6), Казанци (2), Нуглашица (6), Грковци (3), Пеуље (3), Пржине (6), Јаруга (1), Црни Луг (2).

Погођени призорима које смо видели и са којима смо се срели, захваљујемо се свима онима који су дали новчани прилог да макар мало помогнемо људе који најтеже живе међу нашим народом у Ливну и Ливањском пољу. Надамо се да ће ове слике подстаћи и они који претходне акције нису подржали да то сада учине.

Никола Петровић

Председник Удружења Огњена Марија Ливањска

СПИСАК ПРИЛОЖНИКА ЗА ПАКЕТИЋЕ ЗА ДЕЦУ И СТАРИЈЕ 2021. год.

ИМЕПРИЛОГ
Мишо и Никола Чулић1,100.00 Америчких долара
Тихомир Ерцег200.00 евра
Бранко Лаганин100.00 КМ
Оливера Радета Тршић3,000.00 дин. 
Stridon Group doo20,000.00 дин. 
Јован Пјешчић12,000.00 дин.
Вукосав Коњикушић2,000.00 дин.
Жељко Росић3,000.00 дин. 
Љуба Ковал2,000.00 дин.
Срђан Добрица1,500.00 дин. 
Немања Девић 6,000.00 дин.
Милена Арбутина2,000.00 дин.
Ђурђица Поповић2,000.00 дин.
Срђан Милијевић3,000.00 дин. 
Мирко Кисо3,800.00 дин. 
Милош Дамњановић15,000.00 дин. 
Љиљана Дамњановић 50.00 Британских фунти
Сава Шуњка6,000.00 дин.
Ненад Вртикапа3,000.00 дин. 
Весна Радета3,000.00 дин. 
Дијана Ковачић6,000.00 дин.
Миливој Бошковић5,000.00 дин.
Дејан Спремо4,000.00 дин.
Љиљана Врбавац4,000.00 дин.
Милка Милијевић3,000.00 дин. 
Бојана Гаћиновић3,000.00 дин. 
Саша Росић3,000.00 дин. 
Синиша Јагодић1,000.00 дин.

РТРС: Ливно: Српска породица Ковачић у страху од рушења куће

Српска породица Ковачић из Ливна истиче да ће бити принуђена да напусти свој дом уколико градске власти поруше приступ породичној кући.

Кућа и двориште породице Ковачић

– Живимо у овој кући коју користимо од 1966. године заједно са вањским простором којим прилазимо кући. Ту исту кућу откупили смо 2000. године. Од 2015. године покушавамо легализовати кућу и откупити двориште испред, али то нам је онемогућено – рекла је Срни Весна Ковачић.

Према њеним ријечима, „захтјеви за легализацију се губе у општини, пребацују се са једне службе на другу, одбијају прихватити захтјев и слично“.

– Комшије с којима дијелимо зид куће, с којима смо у одличним односима, су успјели легализовати своју кућу и откупити двориште. У неком тренутку земљиште испред наше куће проглашено је јавним путем, који не води нигдје, а о чему ми нисмо имали информације – испричала је Ковачићева.

Ковачићева тврди да су запослени у службама града Ливна рекли да, како је навела, спорни прилаз кући није њихов, те годинама оспоравају легализацију приступа породичној кући.

Двориште породице Ковачић

– План је да се јавни пут гради преко наше старе септичке јаме. Уколико багери буду пролазили туда, постоји могућност да нам се уруши кућа, а у близини се налази и излаз из атомског склоништа. Напомињем да пут не води никуда и не иде до већ постојећих јавних путева – истакла је Ковачићева и навела да је породица била принуђена срушити дрварницу у дворишту, јер су им надлежни, како је истакла, пријетили и прекршајним налозима и казнама.

Ковачићева је рекла да су о свему информисани институција Омбудсмана и представници Мисије ОЕБС, као и предсједници Градског вијећа.

– Овим случајем мојој се породици забрањује имати нормалан прилаз кући. Сматрамо да су нам ускраћена права. С обзиром на то да смо мањина у Ливну, једина основа за дискриминацију која је овдје очигледна је вјерска, односно национална припадност – нагласила је Ковачићева.

Према њеним ријечима, подршку у њиховој борби против дискриминације пружају им становници Ливна – Бошњаци и Хрвати.

– Не можемо опстати овдје на своме, на суптилан начин нас протјерују иако је рат завршен. Присиљени смо напустити властити дом јер немамо мира нити могућности за нормалан живот – истакла је Ковачићева.

Ковачићи су навели да су до сада три пута позивани код помоћника градоначелника Иванке Карауле гдје им је, како кажу, нуђено да потпишу документ у којем се одричу прилаза кући у корист формирања јавног пута, што су они одбили.

На два питања Срне упућена помоћнику градоначелника Ливна у Служби за грађевинарство, просторно уређење и стамбено-комуналне послове Иванки Караули зашто породица Ковачић није легализовала двориште, коју процедуру није испоштовала, те ко и како може ријешити проблем, она је путем мејла одговорила да Ковачићи требају поднијети захтјев за куповину земљишта Служби за имовинско -правне, геодетске послове и катастар некретнина.

– 1. Треба поднијети захтјев за куповину земљишта Служби за имовинско-правне, геодетске послове и катастар некретнина. 2. Господин Ковачић, подношењем захтјева наведеној и надлежној служби – одговорила је Караулова кратко Срни.

ИЗВОР: https://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=430136&fbclid=IwAR2anX7yRHsBufZ0OMmLgaPjR0dFJWhEglf2y7j6HDxoSYgn5NeJddz36sg

ОСТАЛИ МЕДИЈИ: https://srpskainfo.com/problem-sa-legalizacijom-imovine-srpska-porodica-kovacic-u-livnu-u-strahu-od-rusenja-kuce/

https://www.glassrpske.com/cir/novosti/vijesti_dana/muke-porodice-kovacic-iz-livna-strahuju-da-ce-ostati-bez-prilaza-kuci-i-morati-da-napuste-dom/359432?fbclid=IwAR3etASdSF8RDOV20_5rsewRsDOLEFLnGIJAn114HZnbEqyMNM7p7VMRG1I

Слово Врбичанима

Идеју Удружења да се код млађих генерација пробуди интерес за завичај предака и да се он истински и трајно заволи као место на коме су дубоки корени сваког од нас, препознала је само Христина Мрша, која је на конкурс „Завичај мојих предака“ послала један прозни рад и једну песму.

Жао нам је што и друга деца пореклом са нашег подручја нису осетила потребу да нам свој доживљај завичаја предака искажу, а Христини се и овим путем захваљујемо.

Како Христинин труд и радови не би остали непримећени, објављујемо их на нашој интернет страници.

——————————————————————————-

ВРБИЧАНИМА

Клати се листак смеђи на грани,

Сијају ситне росне капи,

Нижу се хладни јесењи дани.

Промрзло поље узалуд вапи.

Дочекат’ неће, то за чим вапи,

Ал’ плаче грозно, свом снагом рида.

Јоште онако ка’ пустиња зјапи.

Просто се, јадно, грчи од стида.

Не плачи мило Ливањско поље,

Чељад си брижно своју хранило.

Не ружи пропланке, шумарке, доље,

Све си им дало што си имало.

Да само знадеш, колико душа

Без тебе сунца видјело не би,

За те најљепше дане веже,

С поносом би се дивило себи.

Унуци својој на ријеч вјеруј,

Која те с љубављу силном гледа:

Нема шта не би чинила за те

Захвална твоја, врбичка чеда.


ВЈЕТАР ВРБИЧКИ

Долазим у полуразрушено село. Пространо доње Ливањско поље, избраздано непокошеним ливадама, свјежим рововима дивљих свиња, разлива се поносито под обронцима Динаре и Старетине. Горда, промукла тишина притишће му наборано чело. Поље пусто и шарено, гладно за риком крупних крава и волова, браздама старих плугова, трком малих одбјеглих школараца, пјесмом, виком, шалом, пошалицом…

Стадо разиграних оваца пасе у највећем хладу пет горостасних топола. Храни поље, а пољем се храни…

Није вјетар врбички – вјетар обични. Нити су густе шуме врбичке, онакве какве ми шуме знамо.

Нанесе миран повјетарац мирисе ораха, потока, пољског цвијећа…

Блејање једног те истог стада, ударање металних звона, мијеша се са појањем птица, лепетом крила, мирисом сијена…

Да описујем неки обичан повјетарац, овиме бих завршила бесједу о његовим мирисним фијуцима. Но као што рекох већ, фијуци под големом сијенком Троглава другачију пјесму поју.

Ако на сриједи Ливањског поља снажно рукама прекријеш очи, учиниће ти се да умјесто вјетра чујеш дрвене фруле и двојнице. Ходи, не бој се! Вијековима поље равно неће се под тобом искривити. Већ при другом кораку осјетићеш топот стада, које журно утркује се у сусрет милозвучном зову. Отвориш ли сада очи, опрезно нашкиљи. На самим рубовима шуме, њежноблиједе као паукова мрежа, крећу се витке силуете у пјесми и берби шумских јагода. Њихови гласови, баршунасто меки, пољуљаће те у још дубљи сан. Подигни сада поглед ка брежуљцима,  с десне стране. Отуд се уздиже пламен разбукталих лила – зарумењеле коре брезе, чије се пуцање и комешање преплиће са гласним узвицима: „Весело нам лиле горе, да нам краве добро воде.“ Ако травама Ливањског поља залуташ 27. јула или 1. маја, поновивши једнако све кораке, уз весели жар горућих лила зачућеш револуционарне пјесме.

Видиш ли оног згуреног човјека, што смирено вирка са капије, и четвероножног му пријатеља што се врзма око њега? То је мој прадјед Лујо, и његов вјечни сапутник – Мачак. Да бар могу старом Луји, са дрхтавом кнедлом у грлу, најавити да ће хладног децембра ’94. године напустити, уз звук граната, и вољено село и сапутника. Оно што ће Лујине потомке послије три тешке године сачекати, јесте пружен костур изгладњелог Мачка међ’ каменим зидовима прадједовог подрума.

Вриједи сјећати се својих предака, њихових никад прежаљених мука, а посебно… Наизглед заборављене људе, заувијек  живим држати у својим мислима.

Христина Мрша, април 2020. за вријеме епидемије изазване вирусом корона

Уклоњени графити са спомен-плоче у Челебићу

Последњих дана фебруара уклоњени су графити којима је било оскрнављено спомен-гробље у Челебићу код Ливна почетком јануара. Подсетимо, у овом спомен-гробљу су покопани Срби из Челебића и околних села, побијени од стране усташа 30. јула, на Огњену Марију, 1941. године.

Удружење Огњена Марија Ливањска се захваљује г. Момчилу Бајићу, Министру рада, здравства, социјалне заштите и прогнаних, чијим су разумевањем и брзом реакцијом обезбеђена средства за чишћење споменика. Такође се захваљујемо и Влади Кантона 10 и свима осталима који су јасно осудила скрнављење овог споменика, те српским члановима Владе који су обишли споменик и положили венац на њега.

Радове на чишћењу споменика је извела фирма Swedhem d.o.o. из Бања Луке.

Спомен-обележја служе за неговање сећања на пострадале и подсећање да се злодела не смеју поновити, а не за савремена обрачунавања живих. Овом приликом изражавамо искрену наду да се овакви инциденти мотивисани мржњом неће више понављати у овом крају, те да ће надлежни пронаћи починитеље овог дела.

Одлука о поништавању конкурса за награду ”Завичај мојих предака”

У складу са чланом 18. Статута, на 2/2021 седници Управног одбора Удружења Огњена Марија Ливањска, одржаној 25. јануара 2021. године, донета је

ОДЛУКА

O ПОНИШТАВАЊУ КОНКУРСА ЗА НАГРАДУ „ЗАВИЧАЈ МОЈИХ ПРЕДАКА“

Број УО 5/2021

                                                                        Члан 1.

Поништава се Конкурс за награду „Завичај мојих предака“, објављен 5.септембра 2020.године са трајањем до 15.новембра 2020.године.

                                                                        Члан 2.

Једином учеснику на Конкурсу из члана 1. Одлуке, Христини Мрша, упућује се јавна захвалност за уложен труд, којим је исказала приврженост завичају својих предака.

                                                                        Члан 3.

Одлуку објавити на званичној интернет страниси Удружења ОМЛ – omlivanjska.com.

                                                                        Члан 4.

О реализацији Одлуке стараће се чланови Управног одбора Дијана Ковачић и Милош Дамњановић. 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Управни одбор Удружења Огњена Марија Ливањска је, 5.септембра 2020.године, расписао и објавио путем своје званичне интернет странице услове пријаве за награду по Конкурсу „Завичај мојих редака“, са пратећим обрасцима за пријаву радова аутора.  Конкурс је био отворен до 15.новембра 2020. године.

На Конкурс је пристигао литерарни рад аутора Христине Мрша из Бања Луке.

Имајући у виду да у околностима само једног приспелог рада није могуће извршити селекцију и одабрати три најбоља рада за награду у свакој од области такмичења (литерарни, ликовни и фотографија), Управни одбор ОМЛ је одлучио да поништи конкурс за награду „Завичај мојих предака“, расписан за 2020. годину.

О наведеним околностима у вези са предметним Конкурсом, обавештени су чланови жирија.

Уважавајући труд Христине Мрша, и са искреном надм да ће са истом посвећеношћу учествовати и у наредним акцијама Удружења, чланови Управног одбра и чланови жирија, упућују јој јавну захвалност и поштују њену приврженост завичају предака, коју брижљиво негује и у раном узрасту под пажњом родитеља.

                                                                                    Председник Управног одбора

Гордана Достанић

Влада Кантона 10 осудила скрнављење спомен-плоче страдалим Челебићанима

Преносимо саопштење Владе у оригиналном облику. Преузето са: https://www.vladahbz.com/odrzana-3-sjednica-vlade-hercegbosanske-zupanije-2/

Održana 3. sjednica Vlade Hercegbosanske županije

Četvrtak, 21.1.2021, 13:22

Na danas održanoj 3. sjednici Vlada Hercegbosanske županije donijela je Odluku o provedbi „Projekta EU za mlade državne službenike u BiH“. Projekt provodi British Council za stipendiranje mladih državnih službenika koji rade na poslovima EU integracija čiji je cilj jačanje kapaciteta te povezivanje službenika koji rade na poslovima EU integracija.

Nakon razmatranja Prijedloga Vlada je donijela i Odluku za formiranje Vijeća za razvoj HBŽ, koje ima savjetodavnu ulogu u procesima definiranja, implementacije, monitoringa, evaluacije i izvještavanja o realizaciji razvojnih prioriteta u Hercegbosanskoj županiji i djeluje u skladu s principima partnerstva i suradnje propisanim Zakonom o razvojnom planiranju i upravljanju razvojem u Federaciji Bosne i Hercegovine.

Također, Vlada je donijela Rješenje o imenovanju članova radnih skupina za programiranje i provedbu IPA 2021-2022 kojim se imenuju predstavnici tijela uprave Hercegbosanske županije za pripremu i provedbu Instrumenta pretpristupne pomoći IPA III za razdoblje 2021-2022.

Na prijedlog Županijskog odbora za Razvoj (ŽOR-a), a nakon razmatranja prijedloga Vlada je donijela Zaključak o usvajanju godišnjeg Izvještaja o razvoju s provedbom Strategije razvoja Hercegbosanske županije za 2019. godinu.

Razmatrano je i primljeno k znanju Izvješće o provedbi Programa razvoja malog gospodarstva u Hercegbosanskoj županiji putem subvencije kamate.

Utvrđen je Prijedlog financijskog plana za 2021. godinu i Prijedlog Odluke o izvršenju financijskog plana za 2021. godinu Županijskog zavoda za upošljavanje koji će biti upućeni na daljnje postupanje u Skupštinu Hercegbosanske županije.

Vlada je donijela Zaključak kojim oštro osuđuje vandalski čin skrnavljenja spomen-obilježja iz II. svjetskog rata u selu Čelebići u općini Livno, te očekuje od nadležnih tijela da u što skorijem roku poduzmu sve raspoložive mjere za pronalazak i kažnjavanje počinitelja.

Медији и реаговања о скрнављењу споменика у Челебићу

ШТРБАЦ: СЉЕДБЕНИЦИ УСТАШТВА НИ МРТВИМА НЕ ДАЈУ МИРА!

ДРВАР, 18. ЈАНУАРА /СРНА/ – Све док надлежни не почну да проналазе починиоце понављаће се недјела попут скрнављења спомен-плоче у Челебићу код Ливна за више од 400 Срба из овог и околних села које су усташе убиле 1941. године, каже делегат из реда Срба у Дому народа парламента Федерације БиХ /ФБиХ/ Александар Штрбац.

„Након 80 година од стравичног злочина у Челебићу, сљедбеници усташке идеологије овим дивљачким чином показују да ни мртвима не дају мира, а данас малобројним Србима у Ливну шаљу узнемирујуће и застрашујуће поруке, које су више него јасне“, рекао је Срни Штрбац поводом скрнављења спомен-плоче у Челебићу усташким симболима.

Штрбац је подсјетио да ово није први пут да спомен-плоча у Челебићу буде уништена, подсјећајући да се сличан нецивилизован чин догодио и 2017. године, када је оскрнављена спомен-плоча подигнута у част и славу настрадалим Србима из протеклог рата.

Он је нагласио да овакви догађаји не доприносе заједничком животу.

„Сигурно је да овакви догађаји не доприносе заједничком животу становника овог краја и њима се повређују, не само осјећања Срба, него сваког човјека, који поштује своје и туђе претке и успомене“, навео је Штрбац.

У масовној гробници у селу Челебић налазе се посмртни остаци више од 400 Срба које су усташе заклале, убиле на други начин или су их живе бацале у јаму безданку Бикушу.

ОСТАЛИ МЕДИЈСКИ ТЕКСТОВИ И РЕАГОВАЊА:

https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=418058

https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=418145

https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=418111

https://www.federalna.ba/skrnavljenje-spomen-obiljezja-u-selu-celebic-uznemirilo-javnost-orqui

https://www.novosti.rs/planeta/region/955633/oskrnavljen-srpski-spomenik-celebicu-ploca-cuva-secanje-ljude-koje-ustase-brutalno-poklale-skoli-bacile-jamu-foto

http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/linta-covic-da-osudi-nacisticko-skrnavljenje-spomenika-ubijenim-srbima_1199169.html

https://www.blic.rs/vesti/politika/ostecen-spomenik-ubijenim-srbima-u-celebicima/5zjxkkp

https://mondo.ba/Info/Drustvo/a1017153/Oskrnavljena-spomen-ploca-Srbima-ubijenim-kod-Livna.html

https://www.hbz-vijesti.com/koalicija-uvazavanje2-livno-poziva-sve-nadlezne-institucije-da-otkriju-pocinitelje-vandalskog-cina-u-celebicu/

Српски министри у Кантону 10 осудили вандалски чин у Челебићу

САРАЈЕВО, (Патриа) – Министар рада, здравства, социјалне заштите и избјеглих и расељених лица Кантона 10, Момчило Бајић, министар правосуђа и управе, Милан Башић, и министрица привреде, Дијана Пузигаћа, положили су вијенац на спомен плочу која чува успомену на 405 убијених Срба из Челебића и околних села ливањске општине, која је нажалост уништена, а мир упокојених нарушен.

Министар Бајић најоштрије осуђује вандалски чин скрнављења спомен плоче у Челебићу, подигнуте 2013. године у сјећање и част настрадалим Србима с подручја ливањске општине. Српски народ никад неће заборавити страдања недужних и сјећања на жртве ће живјети док живе Срби на овим просторима.

Оваквим нехуманим чином су повријеђена осјећања не само Срба, него сваког човјека који поштује своје и туђе претке и успомене.

Овим путем позивам све надлежне институције да својим активностима открију починиоца овог гнусног чина који је узнемирио српско становништво Ливањског поља.

Сваки народ има појединаца чијих се дјела стиди, зато још једном упућујем апел надлежним институцијама да осуде починиоца, а не да се осуђује један народ, истакао је министар Бајић.

Коме смета успомена на 405 жртава Челебића и околних села?

Мир и радост који се још увек осећају након божићних и новогодишњих празника, као и белу зимску идилу, узнемирила је ненадана тама. Тама у виду црног спреја којим је нека рука нашла за сходно да ишара плочу на споменику који чува сећање на 405 православних Срба из Челебића и околних села побијених од усташа 1941. године.

Ова плоча, чију слику доносимо у прилогу, чува сећање на људе побијене у данима око Огњене Марије, 1941. године – жене, децу, мушкарце, цивиле, побијене у челебићкој школи или бачене у јаму Бикушу. Споменик и плочу који су већ страдали у ратним и поратним дејствима, обнављали смо са много труда и љубави од 2013. године као дуг прецима. Од комшија није било примедби, чак је било и подршке.

Питамо се ЗАШТО? Каквом уму може сметати успомена на невине жртве?! На месту где су закопане кости преко три стотине страдалих (преостале жртве се налазе у јами Бикуши изнад села), неко је нашао за сходно да спомен-плочу оскрнави баш оним симболима које су носили они који су их ту и закопали…

Верујемо да се оваквог потеза стиде сви људи који у Бога верују и Бога се плаше. Позивамо полицију и остале надлежне органе да овај напад истраже, а локалне, жупанијске и остале нивое власти да га најоштрије осуде. Тама мржње која се овде показала никада и никоме није донела добро.

Удружење Огњена Марија Ливањска

______________________________________________________________________________

Kome smeta uspomena na 405 žrtava Čelebića i okolnih sela?

Mir i radost koji se još uvek osećaju nakon božićnih i novogodišnjih praznika, kao i belu zimsku idilu, uznemirila je nenadana tama. Tama u vidu crnog spreja kojim je neka ruka našla za shodno da išara ploču na spomeniku koji čuva sećanje na 405 pravoslavnih Srba iz Čelebića i okolnih sela pobijenih od ustaša 1941. godine.

Ova ploča, čiju sliku donosimo u prilogu, čuva sećanje na ljude pobijene u danima oko Ognjene Marije, 1941. godine – žene, decu, muškarce, civile, pobijene u čelebićkoj školi ili bačene u jamu Bikušu. Spomenik i ploču koji su već stradali u ratnim i poratnim dejstvima, obnavljali smo sa mnogo truda i ljubavi od 2013. godine kao dug precima. Od komšija nije bilo primedbi, čak je bilo i podrške.

Pitamo se ZAŠTO? Kakvom umu može smetati uspomena na nevine žrtve?! Na mestu gde su zakopane kosti preko tri stotine stradalih (preostale žrtve se nalaze u jami Bikuši iznad sela), neko je našao za shodno da spomen-ploču oskrnavi baš onim simbolima koje su nosili oni koji su ih tu i zakopali…

Verujemo da se ovakvog poteza stide svi ljudi koji u Boga veruju i Boga se plaše. Pozivamo policiju i ostale nadležne organe da ovaj napad istraže, a lokalne, županijske i ostale nivoe vlasti da ga najoštrije osude. Tama mržnje koja se ovde pokazala nikada i nikome nije donela dobro.

Udruženje Ognjena Marija Livanjska

Бадњи дан и Божић у Ливањском пољу

Бадњи дан и Божић прослављени су радосно у парохијама Ливањског поља и ове године, иако уз нешто мањи број верника због епидемије корона вируса.

На Бадњи дан, отац Предраг Црепуља служио је Свету Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину. Један број верника који су се припремили кроз пост и исповест приступио је светим тајнама. Након богослужења, у порту Губинске цркве је унет и Бадњак, који је освећен и наложен.

Након Свете Литургије, са друге стране Ливањског поља, Бадњак је радосно унесен и у порту Врбичке цркве Силаска Светог Духа на Апостоле, где га је, уз заједничку молитву, освети отац Предраг. Окупљени су након тога запалили Бадњак.

Врбица, Бадњи дан 2021. године

Након Губина и Врбице, на вечерњем богослужењу окупили су се и верници парохије црнолушке. Богослужењу је присуствовао и Урош Ђуран, начелник општине Босанско Грахово, који је обезбедио и окрепљење за све присутне. На крају вечерње службе, деци из парохије црнолушке подељени су Божићни пакетићи које је припремило Удружење Огњена Марија Ливањска. Испред цркве Св. Пророка Илије запаљен је и Бадњак који су припремили парохијани. Остало се до касно уз ноћ, а чула се и песма, која је срце грејала колико и ватра!

На крају Бадњег дана, на заједничкој молитви окупили су се и православни парохијани у Ливну. Освећен је и Бадњак, који је по обичају наложен испред храма Успења Пресвете Богородице и ове године. Бадњој вечери су се највише радовала деца овог нашег храма, која су традиционално даривана Божићним пакетићима које је припремило Удружење Огњена Марија Ливањска уз помоћ добрих људи.

Бадње вече, Ливно, 2021. године
Бадње вече, Ливно, 2021. године

На сам Божић, Света Литургија је служена у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну. Верници који су се спремали током поста приступили су светој тајни причешћа на овај велики празник.

Традиционално Божићно даривање – улепшајмо Божић нашој деци и старима!

Покажимо нашем народу у Ливну и Ливањском пољу да мислимо на њих!

Ближи се крај године, а то означава и почетак припрема за традиционално Божићно даривање наше деце и старих који живе у Ливањском пољу. Ово је осми пут да наше Удружење и СПЦО Лијевно покрећу акцију прикупљања средстава за куповину Божићних поклона за српску децу и самохрана старачка домаћинства на подручију Ливна и Ливањског поља.

Наша деца и наши стари у парохијама: Лијевањској, Губинској, Врбичкој и Црнолушкој, који опстају и чувају успомене на наше претке и наше детињство завређују нашу захвалност и заслужују да их обрадујемо сећањем, честитком и пригодним даром и за лепше и свечаније празничне дане рођења Христовог. Ово је случај више него икада данас, када је пандемија корона вируса раздвојила многе од својих најмилијих, расејаних широм света.

Као и ранијих година децу ћемо даривати пакетићима слаткиша, а наше старе и самохране пакетом основних животних намирница. Пакетићи ће бити припремљени за 30-ак наше деце и 30-ак старачких домаћинстава.

Обраћамо се људима који имају могућности и воље да помогну успеху ове акције прилозима које ће уплатити на рачуне Удружења:

У Србији: 160-380800-45, са позивом на број 31122020

У Српској: 55-172077032321-17 позив на број 31122020

За сва питања обратите се следећим особама:

  • Дијана Ковачић (dijana.p.kovacic@gmail.com) или 0038163 606 862
  • Никола Петровић (bonip.bg@gmail.com) или 0038164 615 5073;
  • Сава Шуњка (sunjkas@gmail.com) или 00381652990070.

Уплате из иностранства:

ЗА УПЛАТЕ У АМЕРИЧКИМ ДОЛАРИМА:

Intermediary:

CHASUS33

JPMORGAN CHASE BANK, N.A.

NEW YORK, NY, UNITED STATES

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400003537008

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

MILANA RAKICA 14

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

ЗА УПЛАТЕ У ЕВРИМА:

Intermediary:

BCITITMM

INTESA SANPAOLO SPA

MILANO, ITALY

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400003538948

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

MILANA RAKICA 14

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

ЗА УПЛАТЕ У КАНАДСКИМ ДОЛАРИМА:

Intermediary:

BOFMCAT2
BANK OF MONTREAL, THE
TORONTO, CANADA
Account with institution:

DBDBRSBG
BANCA INTESA AD, BEOGRAD
MILENTIJA POPOVICA 7B
BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA
Beneficiary:

/RS35160005400003536232
UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA
Milana Rakica 14
Surcin
Republic of Serbia

Преминуо је Мирко Вујановић

Мирко Вујановић

Са великом тугом и жалошћу желимо да информишемо све наше чланове, као и наш народ из Ливна и Ливањског поља, да је у четвртак 12. новембра преминуо наш пријатељ, Мирко (Мије) Вујановић. Његова смрт је наступила у јутарњим часовима у Ливну, од последица вируса КОВИД-19.

Његова смрт је велики губитак за његову породицу, али и за све нас. Преминуо је дан пре свог 58. рођендана. Уместо радости, туга…

Осим што је био син, супруг, и отац, Мирко је био кандидат за представника српског народа на локалним изборима у Ливну 2020. године, на листи Савеза Независних Социјалдемократа (СНСД).

Они који су упознали Мирка, могли су да чују његове – много пута понављане – речи, да ће се једног дана и он, као и његови родитељи, вратити у Радановце, у Ливањско поље. Неки су можда мислили да су ово само жеље, а многи су се надали да ће он, као и они сами, ипак ову жељу претворити у реалност.

Мирко је остварио ту своју дуго прокламовану жељу и намеру ове године и вратио се у Радановце. Желео је да испоштује своје остареле родитеље, међу првим повратницима 1998. године у Ливањско поље, да брине о њима и буде им при руци.

Желео је и да, својим знањем, мером и способношћу гради односе са другима, да уради нешто за свој народ у Ливањском пољу. Да буде глас који ће у Скупштини града Ливна представљати и борити се за девет српских села, али и за све остале малобројне српске становнике ове општине. Желео је да допринесе стварању бољих услова за живот у овом граду и овој општини, из које одлазе сва три народа.

Много планова је имао и он, и сви му који смо здушно и јединствено стали иза њега. Није му се дало. Верујемо да Господ зна зашто и како чини, а нама остаје да се питамо зашто. Остаје нам свима и да наставимо да се боримо за бољи живот и опстанак нашег народа у Ливну и Ливањском пољу.

Мирко, брате, почивај у миру, нека ти је лака земља.

Удружење Огњена Марија Ливањска

Глас Српске: Повратак 77 икона у ливањску цркву

Ђурђица Бјелошевић 18.09.2020 09:26

БАЊАЛУКА – Након деценијског процеса рада на заштити збирке од 77 икона из цркве Успења пресвете Богородице из Ливна, Атеље за конзервацију и рестаурацију слика Музеја Републике Српске је поставком и враћањем икона у реновирану цркву окончао овај важни пројекат.

Због немогућности излагања и чувања икона у музејском амбијенту и одговарајућим условима иконе су изложене у цркви, поштујући тако и литургијски и музеолошки аспект.

При поставци, испод сваке иконе постављена је легенда са основним подацима, а постављене су по групама у зависности од школе којој припадају, тако да се у овој богатој збирци налазе руске, грчке, српске, критске и зографске групе икона.

Изложене иконе су дио збирке икона Српске православне цркве Успења пресвете Богородице из Ливна која је је 2004. године проглашена за културно добро БиХ.

У току овог вишегодишњег процеса заштите реализоване су двије изложбе ових вриједних дјела, те је кроз прву изложбу представљен највреднији дио збирке. Друга поставка “Конзерваторски досије” имала је за циљ да покаже и приближи публици процес конзервације.

Примјером заштите специфичних икона “Јерусалима” које су великих формата, а затечене су у јако угроженом стању, могло се јасно и врло сликовито приказати кроз какву трансформацију и “васкрсење” прођу одређена дјела, те се на тај начин стекне прави утисак и укаже колико је важно правовремено реаговати, али и ако то није случај, од каквог ризичног стања конзерватори слику или икону доведу у стабилно стање.

На овом важном пројекту заштите ове богате збирке учествовали су: виши конзерватор Дијана Пешикан-Егић, сликар-конзерватор Ђурђица Бјелошевић, сликар-конзерватор, историчар умјетности проф. др Љиљана Шево, МА историчар умјетности Марко Катић, сликар-конзерватор Бранко Јунгић те други сарадници.

Ову вриједну збирку икона могуће је погледати у цркви Успења пресвете Богородице у Ливну. (За “Глас Српске” написала Ђурђица Бјелошевић).

ИЗВОР: https://www.glassrpske.com/cir/kultura/kultura_vijesti/povratak-77-ikona-u-livanjsku-crkvu/332558

Прослављена слава цркве у Доњим Рујанима

Реже хладан јутарњи ваздух са Динаре, док зубато сунце и бистро, плаво небо обећавају топао дан. Испред порте рујанске цркве, паркирају се аутомобили. Нема застава, цвећа, музике, а опет свечано, достојанствено. У цркви Покрова Пресвете Богородице скупило се четрдесетак парохијана пристиглих из: Губина, Сајковића, Прова, Чапразлија, Сурчина, Београда, Бања Луке, али и далеке Канаде… Дошли рођени Рујанчани, Доњепољци, Ливњаци да и ове године прославе славу рујанске цркве. Благоје Ерцег истиче, са сузама у очима, радост и част што му се указала прилика да ове године буде кум црквене славе, али и пређене миље из Канаде које му нису биле препрека да широко и чврсто загрли родно поље.

Свету Литургију служио је отац Предраг Црепуља, парох лијевањски, губински, црнолушки и врабички. Преливени су и ове године гробови предака сахрањених подно Динаре. Унутрашњост цркве улепшала је и певница која је у овај малени храм стигла као дар Храма Светог Саве на Врачару.

Окупио се верни народ и на Трпези љубави, припремљеној у порти губинске цркве. Понека чашица домаће, сир, пршута, печење и бројне успомене на детињство, рану младост, некадашње сеоске дане, шале и „боцкања“ старих комшија, па и нека нота ојакче огрејале су крајишка срца топлином која ће тињати до наредног сусрета. Догодине у Рујанима.

Упокојила се Милица Маљковић, једна од преживелих из јаме Равни Долац

Користимо прилику да обавестимо све чланове и пријатеље Удружења Огњена Марија Ливањска да се упокојила у Господу Милица Маљковић. Сахрана ће се обавити на православном гробљу у Сурчину, у среду 21. октобра у 14 часова.

Милица Маљковић, рођена Бошковић, била је родом је из Доњих Рујана код Ливна. Њено мирно детињство прекинула је, као и код многих других, бруталност Другог светског рата. На Огњену Марију, 30. јула 1941. године, усташе из Рујана и околине одвели су Милицу, њену мајку, сестру – укупно 218 српских жена, деце и стараца из овог села и живе их бацили у јаму Равни Долац на Динари.

Милица је била међу 14-оро оних који су Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац и дочекали да буду живи извађени након 42 дана проведена без хране у јами дубокој преко 40 метара. Њено, као и сведочење других ‘јамарица’, забележио је новинар и публициста Будо Симоновић у својој књизи Огњена Марија Ливањска. Причу Милице Маљковић доносимо у наставку.

Нека јој је лака земља и покој души!

Милица Маљковић

Из књиге Огњена Марија Ливањска Буде Симоновића

Залогај смо дијелили

У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазва одозго из планине са врх Ковиоца и глас оде у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стијенама.
Онај коме је било стало да се око тога не диже прашина све протумачио као несрећан случај и постарао се да са Мирком у гроб пође и тајна о његовој смрти. Они који су могли и смјели нијесу жељели да се око тога било шта испитује и провјерава, а они који су жељели, нити су могли нити смјели ријеч прозборити. Остала је тако само сумња да она рана на стомаку није „несрећни случај” и да овај горолом који је у душу познавао планину, знао сваку шкрапу и пећину, није могао направити тако фаталну и кобну грешку да случајно изгуби главу у врлетима…
Супругу Милицу (или Милку како је сви зову) више ништа није везало за Рујане. Схватила је да је за њу то уклети крај и са сином Владом се запутила у Србију. Оставила је неопојене гробове својих најмилијих и силне родбине Лалића која је завршила на усташким стратиштима у љето 1941. године. Оставила црне успомене на оно што је и сама преживјела у јами Равни долац, недалеко од мјеста на којему је, ето, петнаест година касније под чудним околностима скончао и њен муж Мирко.
Скрасила се у селу Сурчину код Београда. Стекла нови дом и имање, подигла и оженила сина, добила унучад, а ране из родног краја и даље живе, крваре и боле. Грдни ожиљак на десној слепоочници, гдје мозак већ готово педесет годима само кожа штити, један је од оних видљивих трагова страдања које је преживјела ова тврда жена, али су ожиљци у души много дубљи и болнији.
У ствари, у свијест дјевојчице, сељанчета које је било тек закорачило у десету годину, најснажније се и урезао бол и патња који се ријечима не могу ни исказати ни описати. Бол и страх, страх и бол — то је оно што вјечно памти, што сијева као нож при сваком помену родног краја, при сваком помену Ливна, Рујана, рата и усташа:
„Не памтим толико час кад су ми одвели оца Илију, стричеве и брата од стрица колико онај страх који нас је обузео послије и бригу коју сам читала мајци Цвити на челу. Рекли да их воде у Србију, а она само понавља:
‘Неће бити добро, неће бити добро…’
Трајало то тако, зар дан-два, а мени се, богме, чини и много дуже — у мукама се дан обрете царева година. Једно јутро мајка спреми Неву, тако смо звали стрину Госпаву, најстарију ми сестру Даницу, млађу Убавку, малога брата Риста и сестру ми од стрица Душанку да иду тобож у планину да чувају благо а с наумом да бјеже у Далмацију, у Бителић — тамо нам ујчевина била.
Посла и мене за њима, али ме они вратише одозго испод Воденог доца. Ја једва и дочекала само да се не одвајам од мајке.
Тек што сам дошла кући, ето на врата Мићо Шибеник и један му рођак, звало га Људина. Наше прве комшије, брате, нијесу туђини, залогај смо дијелили и нијесмо се раздвајали. Обрели се одједном туђи и непознати, брече и гоне нас напоље као из туђе куће. Зборе мајци: идете у Србију, ништа не треба да носите, све је уређено, све вас тамо чека…
Не разумијем ништа, држим се мајци за скут и кријем око ње. Жедна, а не смијем искати воде. У ствари, жеђ је оно што највише памтим. Жедна и друга дјеца, тихо плачу и моле воде. Још кад обрнусмо уз планину!
До Воденог доца и некако. Ту била вода, нека корита за стоку, и ми дјеца полетјесмо да пијемо, а они загаламише и почеше да пуцају преко нас — не дадоше нам ни да приђемо…
Кад нас догнаше до једне пећине, зову је Сајдина пећина, овце и друго благо нам у њој увијек пландовало, збори стрина Марица:
— Сад ће нас овдинак бомбама побити…
Тог часа ја сам притисла очи рукама и склупчала се мајци под пазуво. Нити знам ко нас је извео из пећине, ни како сам дошла до јаме, ни ко ме бацио у јаму — ништа. Причали ми послије да је прошло пет-шест дана док сам се освијестила и почела звати мајку. Сви мислили да сам мртва кад су видјели какву грдну рану имам на глави.

Није се ни послије нико надао да могу претећи, да ми мравињак црви и у мозак неће ући на отворену рану. Да је барем било чисте крпе да ме превију или воде да ми крв сперу. Једино што је мајка о пасу имала једну бритвицу, ону ковану са корицама од козјег рога, те ми је откинула косу и очистила длаке из закореле ране. То било све…
Мимо тога само жеђ и страх. Кад ми мајка из мокре крпе исциједи по кап воде у врела уста или овлажи суве испуцале усне, висну болови жестоки. Тако за трен па све опет утрне и плане ватра у устима, у грлу. А све то је нестајало и престајало кад су усташе поново долазиле над јаму, кад су рекли да ће нас вадити, кад извадише Живка и Богољуба Лалића и Саву Вулић па их горе измрцварише и ранише из пушака и поново у јаму бацише, кад за њима навалише бомбе и камење. Кад су долазили и касније и звали нас по имену — знали су ко је жив у јами — највише моју сестру Даницу…
Тек кад се јавио Нино Одак није ме било страх. Не знам зашто, али је њему и глас био другачији, некако мек и топал, а знали смо га добро, чувао је благо са нама. Зове и он Даницу — мислим да је био негдје њен вршњак. Не знам зашто, али сви смо му некако повјеровали. Можда и зато што се неко сјетио да му ни отац Јозо није био међу онима који су нас гонили и бацали у јаму.
Нијесмо се преварили. Захваљујући Нини и оцу му Јози допро је глас до Талијана и отуда брже кренула наредба да нас ваде. Допрло и до усташа ко нам је помогао и јавио Талијанима па је изгледа и Нину касније стигла наша судбина: и њега стигао усташки нож и џаба му било што је Хрват…”


                *   *   * 
Милку Маљковић сам и ове 2007. године затекао у Сурчину, још крепку и ведру, сабира дане јесени живота у топлини дома сина Влада и његове породице, тужна због злехуде судбине сестре Данице која је дочекала да на пут без повратка испрати два сина...
http://jadovno.com/arhiva/livanjsko-polje/articles/zaloga%D1%98-smo-di%D1%98elili---.html

Позив: Прослава славе цркве Покрова Пресвете Богородице у Рујанима

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане,да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у СУБОТУ 10. октобра 2020.године с почетком у 10:00часова,

у цркви Покрова Пресвете Богородице у Доњим Рујанима.

Након Свете Литургије извршиће се прелив гробова на гробљима у Горњим и Доњим Рујанима.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

Конкурс „ЗАВИЧАЈ МОЈИХ ПРЕДАКА“

У уверењу да код младих треба развијати однос припадности завичају предака, те неговати културу чувања свеколике заоставштине Срба на подручјима на којима су данас малобројни и на којима прети опасност затирања трагова српског вековног присуства, Удружење ОМЛ, у жељи да подстакне младе да у своје навике и понашање укључе и интерес за завичај предака, наставља са конкурсом за доделу награде за рад о завичају предака.

Један од награђених радова на претходном конкурсу

Подстицајем младих на интерес за завичај утиче се и на њихово боље упознавање народног живота, националне културе, народног предања и патриотизма, као и истинску и живу везу са народом, историјом и пејсажем завичаја.

Свој доживљај завичаја предака млади могу исказати кроз форме којима развијају лични таленат. Радови ће бити предмет пажње и оцене угледних стручњака и јавних радника, а они награђени биће пласирани јавности.

Обзиром на локални карактер деловања Удружења ОМЛ право учешћа на конкурсу имају радови аутора чији су преци живели на подручју Ливна и Грахова, а чији је дом данас у Србији.

Управни одбор Удружења ОМЛ

5. септембра 2020.године

———————————————————————————————-

На основу члана 1. Правилника о додељивању награде „Завичај мојих предака“ и Одлуке Управног одбора од 04. септембра 2020. године, Удружење Огњена Марија Ливањска, Београд објављује

КОНКУРС

ЗА НАГРАДУ „ЗАВИЧАЈ МОЈИХ ПРЕДАКА”

за најбоље радове младих аутора, у оквиру:

  • Књижевних врста (есеј,  путопис, кратка прича, поезија);
  • Ликовног израза (сликање, цртежи, графика, вајарство);
  • Фотографије.

На конкурсу могу учествовати аутори млађи од 18 година, радовима о завичају, који се, у контексту овог Конкурса, односи на подручје општина Ливно и Грахово.

Један аутор може конкурисати у свакој области, али са највише три рада укупно.

За књижевни израз радови се достављају на српском језику и ћириличном писму, у 5 (пет) примерака, а дозвољена дужина појединачног рукописа је највише 10.000 словних карактера са размацима.

Уз радове ликовног израза и фотографије неопходно је доставити: оригинал рад са 4 (четири) фотографије/копије, као и краћи опис рада.

Уз рад учесници Конкурса достављају и попуњен и потписан Образац за пријаву на конкурс „Завичај мојих предака“ и Изјаву, које се налазе у прилогу овог Конкурса.

Радови се достављају искључиво путем поште, на адресу: Удружење ОМЛ, Милана Ракића 14, 11271 Сурчин, са назнаком „За конкурс: Завичај мојих предака“.

Рок за достављање радова је 15. новембар 2020. године.

Радови се не враћају.

Жири ће изабрати у свакој категорији по три најбоља рада који ће бити награђени.

Информације о награђеним ауторима и делима биће објављене на страници Удружења www.omlivanjska.com и страницама завичајних удружења која покривају подручја завичаја по овом конкурсу, Извештају о годишњим активностима Удружења ОМЛ, као и листу Српско коло.

Радови који се објаве не хонораришу се, а објављују се под пуним именом аутора.

Награде ће бити уручене у оквиру свечане манифестације коју организује Удружење ОМЛ или на годишњој Скупштини Удружења ОМЛ.

Награде се, у свакој категорији, састоје од плакете и новчаних износа:

Прва награда: Златна плакета и новчани износ од 5000,00 РСД;

Друга награда: Сребрна плакета и новчани износ од 3000,00 РСД и

Трећа награда: Бронзана плакета и новчани износ од 2000,00 РСД

Контакт телефони Удружења ОМЛ:   0646130103; 0646155073

У Београду, 05. септембра 2020.

Председник Удружења                                                                     Председник УО

Никола Петровић                                                                              Гордана Достанић

Пријављивање за гласање из иностранства на локалним изборима у општни Ливно 2020. године

likizb2020logo

Позивамо све особе са подручја општине Ливно које данас живе изван наше општине да се пријаве за поштанско гласање на локалним изборима који ће се одржати 15. новембра 2020. године. Само учешћем на изборима можемо обезбедити легитимне представнике који ће се борити за наше интересе у локалној власти, те показати да се нисмо одрекли наших села, града и огњишта.

Мирко слика

Мирко Вујановић са супругом

Као кандидат из редова српског народа за одборника у општини Ливно, на локалним изборима наступиће Мирко Вујановић из Радановаца, као кандидат на листи СНСД-а. Позивамо све оне који имају право гласа да подрже овог, и само овог, кандидата на локалним изборима. Мирко Вујановић је рођен 1962. године, син Мије Вујановића ”Ћирића” и Јоке (рођ. Ђукић) Вујановић из Радановаца. Студирао је у Новом Саду, где је стекао звање дипломираног економисте. Његови родитељи су били међу првим повратницима након рата 1992-1995. године у селима доњег Ливањског поља. Мирко је и сам учествовао у различитим акцијама обнове цркава, ограђивања гробаља и борбе за бољи живот повратника.

ПРАВО ГЛАСА

  • Право гласа на изборима у новембру 2020. године имају држављани БиХ, тј. особе које су 1991. године имале место боравка пријављено у општини Ливно и-или биле пописане на попису становништва 1991. године.
  • За особе које живе изван БиХ, могуће је пријавити се за гласање поштом или у дипломатско-конзуларним представништвима.
  • Пријављивање за ласање је могуће и за особе које немају вежеће личне карте и/или пасоше БиХ.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ ЗА ГЛАСАЊЕ У ИНОСТРАНСТВУ

  • За пријаву за гласање потребно је попунити образац ПРП1 (можете га преузети ОВДЕ: PRP1 Obrazac ).
  • Особе које су гласале поштом на претходним изборима требају попунити образац ПРП2 (можете га преузети ОВДЕ: PRP2 Obrazac)
  • Попуњен образац је потребно послати Централној изборној комисији на један од следећих начина: 1. поштом (адресирати: Избори у Босни и Херцеговини/ Поштански претинац 451 / 71000 Сарајево / Босна и Херцеговина ИЛИ е-маилом на prijavapp@izbori.ba (попуњен образац и пратећу документацију послати у прилогу е-маила, документа или скенирати или пажљиво фотографисати; САВЕТ: образац и документа можете сликати мобилним телефоном и директно прикачити у емаил, у .pdf или .jpg формату).
  • РОК ЗА ПРИЈАВЕ: 1.9.2020. године.

КАКО ПОПУНИТИ ОБРАЗАЦ ПРП1/ПРП2? ЛАКО!

Скрећемо пажњу на следећа поља и рубрике у случају недоумица:

  • У делу ”СТАТУС У КОЈЕМ БОРАВИТЕ ВАН БиХ” у већини случајева треба се определити за опцију ”Привремени боравак ван БиХ”, поготову ако се већ налазите у бирачком списку или сте у неком тренутку извадили личну карту БиХ.
  • У делу ”НАЧИН ГЛАСАЊА” свима који не живе у близини амбасаде БиХ препоручујемо опцију ”ГЛАСАЊЕМ ПУТЕМ ПОШТЕ”.
  • Рубрика ”e-mail”: иако пише да је обавезно попунити ово поље, у случају да не поседујете емаил адресу, можете дати емаил неког од блиских чланова породице или једноставно написати ”Не поседујем”.
  • ДОКУМЕНТА КОЈА СЕ ПРИЛАЖУ УЗ ПРИЈАВУ: Осим попуњеног и потписаног обрасца ПРП1 или ПРП2, потребно је приложити копију идентификационог документа.
  • Ако поседујете важећу личну карту или пасош БиХ, потребно је да приложите копију истог; личне карте је потребно сликати са обе стране.
  • У колико су вам документа из БиХ истекла, можете приложити копије важећих докумената из земље у којој живите (ако прилажете документа Србије, потребно је сликати личну карту са обе стране, никако прилагати очитану копију ЛК).
  • У случају да након 1991. нисте извадили нова лична документа БиХ, потребно је да приложите копију пасоша или личне карте земље у којој живите и/или чији сте држављанин, у ком случају морате приложити и уверење о држављанству БиХ које није старије од 6 месеци. Сва лица која су до 1991. године имала пријављено боравиште/пребивалиште на територији општине Ливно, и нису га у међувремену одјавили, могу на овај начин остварити право гласа.
  • Проверите да ли сте уписани у бирачки списак ОВДЕ: http://www.izbori.ba/Lokalni_izbori_2020/Default.aspx?CategoryID=1014&Lang=5

ПОМОЋ

Питања можете упутити Централној изборној комисији: 00 387 33 251 333 или 00 387 33 251 334.