Архиве категорија: Вести из Удружења

Глас Српске: Повратак 77 икона у ливањску цркву

Ђурђица Бјелошевић 18.09.2020 09:26

БАЊАЛУКА – Након деценијског процеса рада на заштити збирке од 77 икона из цркве Успења пресвете Богородице из Ливна, Атеље за конзервацију и рестаурацију слика Музеја Републике Српске је поставком и враћањем икона у реновирану цркву окончао овај важни пројекат.

Због немогућности излагања и чувања икона у музејском амбијенту и одговарајућим условима иконе су изложене у цркви, поштујући тако и литургијски и музеолошки аспект.

При поставци, испод сваке иконе постављена је легенда са основним подацима, а постављене су по групама у зависности од школе којој припадају, тако да се у овој богатој збирци налазе руске, грчке, српске, критске и зографске групе икона.

Изложене иконе су дио збирке икона Српске православне цркве Успења пресвете Богородице из Ливна која је је 2004. године проглашена за културно добро БиХ.

У току овог вишегодишњег процеса заштите реализоване су двије изложбе ових вриједних дјела, те је кроз прву изложбу представљен највреднији дио збирке. Друга поставка “Конзерваторски досије” имала је за циљ да покаже и приближи публици процес конзервације.

Примјером заштите специфичних икона “Јерусалима” које су великих формата, а затечене су у јако угроженом стању, могло се јасно и врло сликовито приказати кроз какву трансформацију и “васкрсење” прођу одређена дјела, те се на тај начин стекне прави утисак и укаже колико је важно правовремено реаговати, али и ако то није случај, од каквог ризичног стања конзерватори слику или икону доведу у стабилно стање.

На овом важном пројекту заштите ове богате збирке учествовали су: виши конзерватор Дијана Пешикан-Егић, сликар-конзерватор Ђурђица Бјелошевић, сликар-конзерватор, историчар умјетности проф. др Љиљана Шево, МА историчар умјетности Марко Катић, сликар-конзерватор Бранко Јунгић те други сарадници.

Ову вриједну збирку икона могуће је погледати у цркви Успења пресвете Богородице у Ливну. (За “Глас Српске” написала Ђурђица Бјелошевић).

ИЗВОР: https://www.glassrpske.com/cir/kultura/kultura_vijesti/povratak-77-ikona-u-livanjsku-crkvu/332558

Прослављена слава цркве у Доњим Рујанима

Реже хладан јутарњи ваздух са Динаре, док зубато сунце и бистро, плаво небо обећавају топао дан. Испред порте рујанске цркве, паркирају се аутомобили. Нема застава, цвећа, музике, а опет свечано, достојанствено. У цркви Покрова Пресвете Богородице скупило се четрдесетак парохијана пристиглих из: Губина, Сајковића, Прова, Чапразлија, Сурчина, Београда, Бања Луке, али и далеке Канаде… Дошли рођени Рујанчани, Доњепољци, Ливњаци да и ове године прославе славу рујанске цркве. Благоје Ерцег истиче, са сузама у очима, радост и част што му се указала прилика да ове године буде кум црквене славе, али и пређене миље из Канаде које му нису биле препрека да широко и чврсто загрли родно поље.

Свету Литургију служио је отац Предраг Црепуља, парох лијевањски, губински, црнолушки и врабички. Преливени су и ове године гробови предака сахрањених подно Динаре. Унутрашњост цркве улепшала је и певница која је у овај малени храм стигла као дар Храма Светог Саве на Врачару.

Окупио се верни народ и на Трпези љубави, припремљеној у порти губинске цркве. Понека чашица домаће, сир, пршута, печење и бројне успомене на детињство, рану младост, некадашње сеоске дане, шале и „боцкања“ старих комшија, па и нека нота ојакче огрејале су крајишка срца топлином која ће тињати до наредног сусрета. Догодине у Рујанима.

Упокојила се Милица Маљковић, једна од преживелих из јаме Равни Долац

Користимо прилику да обавестимо све чланове и пријатеље Удружења Огњена Марија Ливањска да се упокојила у Господу Милица Маљковић. Сахрана ће се обавити на православном гробљу у Сурчину, у среду 21. октобра у 14 часова.

Милица Маљковић, рођена Бошковић, била је родом је из Доњих Рујана код Ливна. Њено мирно детињство прекинула је, као и код многих других, бруталност Другог светског рата. На Огњену Марију, 30. јула 1941. године, усташе из Рујана и околине одвели су Милицу, њену мајку, сестру – укупно 218 српских жена, деце и стараца из овог села и живе их бацили у јаму Равни Долац на Динари.

Милица је била међу 14-оро оних који су Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац и дочекали да буду живи извађени након 42 дана проведена без хране у јами дубокој преко 40 метара. Њено, као и сведочење других ‘јамарица’, забележио је новинар и публициста Будо Симоновић у својој књизи Огњена Марија Ливањска. Причу Милице Маљковић доносимо у наставку.

Нека јој је лака земља и покој души!

Милица Маљковић

Из књиге Огњена Марија Ливањска Буде Симоновића

Залогај смо дијелили

У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазва одозго из планине са врх Ковиоца и глас оде у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стијенама.
Онај коме је било стало да се око тога не диже прашина све протумачио као несрећан случај и постарао се да са Мирком у гроб пође и тајна о његовој смрти. Они који су могли и смјели нијесу жељели да се око тога било шта испитује и провјерава, а они који су жељели, нити су могли нити смјели ријеч прозборити. Остала је тако само сумња да она рана на стомаку није „несрећни случај” и да овај горолом који је у душу познавао планину, знао сваку шкрапу и пећину, није могао направити тако фаталну и кобну грешку да случајно изгуби главу у врлетима…
Супругу Милицу (или Милку како је сви зову) више ништа није везало за Рујане. Схватила је да је за њу то уклети крај и са сином Владом се запутила у Србију. Оставила је неопојене гробове својих најмилијих и силне родбине Лалића која је завршила на усташким стратиштима у љето 1941. године. Оставила црне успомене на оно што је и сама преживјела у јами Равни долац, недалеко од мјеста на којему је, ето, петнаест година касније под чудним околностима скончао и њен муж Мирко.
Скрасила се у селу Сурчину код Београда. Стекла нови дом и имање, подигла и оженила сина, добила унучад, а ране из родног краја и даље живе, крваре и боле. Грдни ожиљак на десној слепоочници, гдје мозак већ готово педесет годима само кожа штити, један је од оних видљивих трагова страдања које је преживјела ова тврда жена, али су ожиљци у души много дубљи и болнији.
У ствари, у свијест дјевојчице, сељанчета које је било тек закорачило у десету годину, најснажније се и урезао бол и патња који се ријечима не могу ни исказати ни описати. Бол и страх, страх и бол — то је оно што вјечно памти, што сијева као нож при сваком помену родног краја, при сваком помену Ливна, Рујана, рата и усташа:
„Не памтим толико час кад су ми одвели оца Илију, стричеве и брата од стрица колико онај страх који нас је обузео послије и бригу коју сам читала мајци Цвити на челу. Рекли да их воде у Србију, а она само понавља:
‘Неће бити добро, неће бити добро…’
Трајало то тако, зар дан-два, а мени се, богме, чини и много дуже — у мукама се дан обрете царева година. Једно јутро мајка спреми Неву, тако смо звали стрину Госпаву, најстарију ми сестру Даницу, млађу Убавку, малога брата Риста и сестру ми од стрица Душанку да иду тобож у планину да чувају благо а с наумом да бјеже у Далмацију, у Бителић — тамо нам ујчевина била.
Посла и мене за њима, али ме они вратише одозго испод Воденог доца. Ја једва и дочекала само да се не одвајам од мајке.
Тек што сам дошла кући, ето на врата Мићо Шибеник и један му рођак, звало га Људина. Наше прве комшије, брате, нијесу туђини, залогај смо дијелили и нијесмо се раздвајали. Обрели се одједном туђи и непознати, брече и гоне нас напоље као из туђе куће. Зборе мајци: идете у Србију, ништа не треба да носите, све је уређено, све вас тамо чека…
Не разумијем ништа, држим се мајци за скут и кријем око ње. Жедна, а не смијем искати воде. У ствари, жеђ је оно што највише памтим. Жедна и друга дјеца, тихо плачу и моле воде. Још кад обрнусмо уз планину!
До Воденог доца и некако. Ту била вода, нека корита за стоку, и ми дјеца полетјесмо да пијемо, а они загаламише и почеше да пуцају преко нас — не дадоше нам ни да приђемо…
Кад нас догнаше до једне пећине, зову је Сајдина пећина, овце и друго благо нам у њој увијек пландовало, збори стрина Марица:
— Сад ће нас овдинак бомбама побити…
Тог часа ја сам притисла очи рукама и склупчала се мајци под пазуво. Нити знам ко нас је извео из пећине, ни како сам дошла до јаме, ни ко ме бацио у јаму — ништа. Причали ми послије да је прошло пет-шест дана док сам се освијестила и почела звати мајку. Сви мислили да сам мртва кад су видјели какву грдну рану имам на глави.

Није се ни послије нико надао да могу претећи, да ми мравињак црви и у мозак неће ући на отворену рану. Да је барем било чисте крпе да ме превију или воде да ми крв сперу. Једино што је мајка о пасу имала једну бритвицу, ону ковану са корицама од козјег рога, те ми је откинула косу и очистила длаке из закореле ране. То било све…
Мимо тога само жеђ и страх. Кад ми мајка из мокре крпе исциједи по кап воде у врела уста или овлажи суве испуцале усне, висну болови жестоки. Тако за трен па све опет утрне и плане ватра у устима, у грлу. А све то је нестајало и престајало кад су усташе поново долазиле над јаму, кад су рекли да ће нас вадити, кад извадише Живка и Богољуба Лалића и Саву Вулић па их горе измрцварише и ранише из пушака и поново у јаму бацише, кад за њима навалише бомбе и камење. Кад су долазили и касније и звали нас по имену — знали су ко је жив у јами — највише моју сестру Даницу…
Тек кад се јавио Нино Одак није ме било страх. Не знам зашто, али је њему и глас био другачији, некако мек и топал, а знали смо га добро, чувао је благо са нама. Зове и он Даницу — мислим да је био негдје њен вршњак. Не знам зашто, али сви смо му некако повјеровали. Можда и зато што се неко сјетио да му ни отац Јозо није био међу онима који су нас гонили и бацали у јаму.
Нијесмо се преварили. Захваљујући Нини и оцу му Јози допро је глас до Талијана и отуда брже кренула наредба да нас ваде. Допрло и до усташа ко нам је помогао и јавио Талијанима па је изгледа и Нину касније стигла наша судбина: и њега стигао усташки нож и џаба му било што је Хрват…”


                *   *   * 
Милку Маљковић сам и ове 2007. године затекао у Сурчину, још крепку и ведру, сабира дане јесени живота у топлини дома сина Влада и његове породице, тужна због злехуде судбине сестре Данице која је дочекала да на пут без повратка испрати два сина...
http://jadovno.com/arhiva/livanjsko-polje/articles/zaloga%D1%98-smo-di%D1%98elili---.html

Позив: Прослава славе цркве Покрова Пресвете Богородице у Рујанима

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане,да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у СУБОТУ 10. октобра 2020.године с почетком у 10:00часова,

у цркви Покрова Пресвете Богородице у Доњим Рујанима.

Након Свете Литургије извршиће се прелив гробова на гробљима у Горњим и Доњим Рујанима.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

Конкурс „ЗАВИЧАЈ МОЈИХ ПРЕДАКА“

У уверењу да код младих треба развијати однос припадности завичају предака, те неговати културу чувања свеколике заоставштине Срба на подручјима на којима су данас малобројни и на којима прети опасност затирања трагова српског вековног присуства, Удружење ОМЛ, у жељи да подстакне младе да у своје навике и понашање укључе и интерес за завичај предака, наставља са конкурсом за доделу награде за рад о завичају предака.

Један од награђених радова на претходном конкурсу

Подстицајем младих на интерес за завичај утиче се и на њихово боље упознавање народног живота, националне културе, народног предања и патриотизма, као и истинску и живу везу са народом, историјом и пејсажем завичаја.

Свој доживљај завичаја предака млади могу исказати кроз форме којима развијају лични таленат. Радови ће бити предмет пажње и оцене угледних стручњака и јавних радника, а они награђени биће пласирани јавности.

Обзиром на локални карактер деловања Удружења ОМЛ право учешћа на конкурсу имају радови аутора чији су преци живели на подручју Ливна и Грахова, а чији је дом данас у Србији.

Управни одбор Удружења ОМЛ

5. септембра 2020.године

———————————————————————————————-

На основу члана 1. Правилника о додељивању награде „Завичај мојих предака“ и Одлуке Управног одбора од 04. септембра 2020. године, Удружење Огњена Марија Ливањска, Београд објављује

КОНКУРС

ЗА НАГРАДУ „ЗАВИЧАЈ МОЈИХ ПРЕДАКА”

за најбоље радове младих аутора, у оквиру:

  • Књижевних врста (есеј,  путопис, кратка прича, поезија);
  • Ликовног израза (сликање, цртежи, графика, вајарство);
  • Фотографије.

На конкурсу могу учествовати аутори млађи од 18 година, радовима о завичају, који се, у контексту овог Конкурса, односи на подручје општина Ливно и Грахово.

Један аутор може конкурисати у свакој области, али са највише три рада укупно.

За књижевни израз радови се достављају на српском језику и ћириличном писму, у 5 (пет) примерака, а дозвољена дужина појединачног рукописа је највише 10.000 словних карактера са размацима.

Уз радове ликовног израза и фотографије неопходно је доставити: оригинал рад са 4 (четири) фотографије/копије, као и краћи опис рада.

Уз рад учесници Конкурса достављају и попуњен и потписан Образац за пријаву на конкурс „Завичај мојих предака“ и Изјаву, које се налазе у прилогу овог Конкурса.

Радови се достављају искључиво путем поште, на адресу: Удружење ОМЛ, Милана Ракића 14, 11271 Сурчин, са назнаком „За конкурс: Завичај мојих предака“.

Рок за достављање радова је 15. новембар 2020. године.

Радови се не враћају.

Жири ће изабрати у свакој категорији по три најбоља рада који ће бити награђени.

Информације о награђеним ауторима и делима биће објављене на страници Удружења www.omlivanjska.com и страницама завичајних удружења која покривају подручја завичаја по овом конкурсу, Извештају о годишњим активностима Удружења ОМЛ, као и листу Српско коло.

Радови који се објаве не хонораришу се, а објављују се под пуним именом аутора.

Награде ће бити уручене у оквиру свечане манифестације коју организује Удружење ОМЛ или на годишњој Скупштини Удружења ОМЛ.

Награде се, у свакој категорији, састоје од плакете и новчаних износа:

Прва награда: Златна плакета и новчани износ од 5000,00 РСД;

Друга награда: Сребрна плакета и новчани износ од 3000,00 РСД и

Трећа награда: Бронзана плакета и новчани износ од 2000,00 РСД

Контакт телефони Удружења ОМЛ:   0646130103; 0646155073

У Београду, 05. септембра 2020.

Председник Удружења                                                                     Председник УО

Никола Петровић                                                                              Гордана Достанић

Пријављивање за гласање из иностранства на локалним изборима у општни Ливно 2020. године

likizb2020logo

Позивамо све особе са подручја општине Ливно које данас живе изван наше општине да се пријаве за поштанско гласање на локалним изборима који ће се одржати 15. новембра 2020. године. Само учешћем на изборима можемо обезбедити легитимне представнике који ће се борити за наше интересе у локалној власти, те показати да се нисмо одрекли наших села, града и огњишта.

Мирко слика

Мирко Вујановић са супругом

Као кандидат из редова српског народа за одборника у општини Ливно, на локалним изборима наступиће Мирко Вујановић из Радановаца, као кандидат на листи СНСД-а. Позивамо све оне који имају право гласа да подрже овог, и само овог, кандидата на локалним изборима. Мирко Вујановић је рођен 1962. године, син Мије Вујановића ”Ћирића” и Јоке (рођ. Ђукић) Вујановић из Радановаца. Студирао је у Новом Саду, где је стекао звање дипломираног економисте. Његови родитељи су били међу првим повратницима након рата 1992-1995. године у селима доњег Ливањског поља. Мирко је и сам учествовао у различитим акцијама обнове цркава, ограђивања гробаља и борбе за бољи живот повратника.

ПРАВО ГЛАСА

  • Право гласа на изборима у новембру 2020. године имају држављани БиХ, тј. особе које су 1991. године имале место боравка пријављено у општини Ливно и-или биле пописане на попису становништва 1991. године.
  • За особе које живе изван БиХ, могуће је пријавити се за гласање поштом или у дипломатско-конзуларним представништвима.
  • Пријављивање за ласање је могуће и за особе које немају вежеће личне карте и/или пасоше БиХ.

ПРИЈАВЉИВАЊЕ ЗА ГЛАСАЊЕ У ИНОСТРАНСТВУ

  • За пријаву за гласање потребно је попунити образац ПРП1 (можете га преузети ОВДЕ: PRP1 Obrazac ).
  • Особе које су гласале поштом на претходним изборима требају попунити образац ПРП2 (можете га преузети ОВДЕ: PRP2 Obrazac)
  • Попуњен образац је потребно послати Централној изборној комисији на један од следећих начина: 1. поштом (адресирати: Избори у Босни и Херцеговини/ Поштански претинац 451 / 71000 Сарајево / Босна и Херцеговина ИЛИ е-маилом на prijavapp@izbori.ba (попуњен образац и пратећу документацију послати у прилогу е-маила, документа или скенирати или пажљиво фотографисати; САВЕТ: образац и документа можете сликати мобилним телефоном и директно прикачити у емаил, у .pdf или .jpg формату).
  • РОК ЗА ПРИЈАВЕ: 1.9.2020. године.

КАКО ПОПУНИТИ ОБРАЗАЦ ПРП1/ПРП2? ЛАКО!

Скрећемо пажњу на следећа поља и рубрике у случају недоумица:

  • У делу ”СТАТУС У КОЈЕМ БОРАВИТЕ ВАН БиХ” у већини случајева треба се определити за опцију ”Привремени боравак ван БиХ”, поготову ако се већ налазите у бирачком списку или сте у неком тренутку извадили личну карту БиХ.
  • У делу ”НАЧИН ГЛАСАЊА” свима који не живе у близини амбасаде БиХ препоручујемо опцију ”ГЛАСАЊЕМ ПУТЕМ ПОШТЕ”.
  • Рубрика ”e-mail”: иако пише да је обавезно попунити ово поље, у случају да не поседујете емаил адресу, можете дати емаил неког од блиских чланова породице или једноставно написати ”Не поседујем”.
  • ДОКУМЕНТА КОЈА СЕ ПРИЛАЖУ УЗ ПРИЈАВУ: Осим попуњеног и потписаног обрасца ПРП1 или ПРП2, потребно је приложити копију идентификационог документа.
  • Ако поседујете важећу личну карту или пасош БиХ, потребно је да приложите копију истог; личне карте је потребно сликати са обе стране.
  • У колико су вам документа из БиХ истекла, можете приложити копије важећих докумената из земље у којој живите (ако прилажете документа Србије, потребно је сликати личну карту са обе стране, никако прилагати очитану копију ЛК).
  • У случају да након 1991. нисте извадили нова лична документа БиХ, потребно је да приложите копију пасоша или личне карте земље у којој живите и/или чији сте држављанин, у ком случају морате приложити и уверење о држављанству БиХ које није старије од 6 месеци. Сва лица која су до 1991. године имала пријављено боравиште/пребивалиште на територији општине Ливно, и нису га у међувремену одјавили, могу на овај начин остварити право гласа.
  • Проверите да ли сте уписани у бирачки списак ОВДЕ: http://www.izbori.ba/Lokalni_izbori_2020/Default.aspx?CategoryID=1014&Lang=5

ПОМОЋ

Питања можете упутити Централној изборној комисији: 00 387 33 251 333 или 00 387 33 251 334.

Најава: Освећење споменика страдалима у Вуковском и црквено-народни сабор

Користимо прилику да обавестимо све Ливњаке и остале заинтересоване да ће се 9. августа ове године у Вуковском код Купреса одржати традиционални црквено-народни сабор. Света Литургија биће служена у цркви Благовести Пресвете Богородице у 10 часова.

Након Литургије, у 12 часова, обавиће се освећење обновљеног споменика испод цркве. Подсећања ради, на овом месту су сахрањене кости 185 Срба из села Вуковског, побијених од стране усташа 1941. године и покопаних у масовној гробници на Боровој Глави између Купреса и Ливна. Заједно са њима, побијено је и четворо ливањских Срба из села Поточани. Кости свих ових страдалника извађене су из масовне гробнице на Боровој Глави 1990. године и пренете у Вуковско. Била је ово прва велика и масовна ексхумација на овим просторима, после које су уследиле сличне акције у Ливну, Гламочу, Пребиловцима… Оригинални споменик подигнут на овом месту порушен је током последњег рата.

Вуковско најава

 

У 21. вијеку и даље без струје, ал’ је љубав према завичају јача од мрака

Сијалица још није засвијетлила у појединим српским селима у Ливањском кантону, али то није препрека да се људи враћају на своја огњишта. Тражили су постављање нисконапонске мреже, није им још то успјело, али не одустају.

ПРИРЕДИЛА: Јелена Дешић

20200801_130743ЛИВНО, 2. АВГУСТА /СРНА/ – Поједина српска повратничка села у општини Ливно, у Федерацији БиХ, и послије 25 година немају струју, иако су „куцали на многа врата“, али љубав према завичају подно Динаре којем се враћају побјеђује и мрак и неправду.

Према ријечима повратника, послије Одбрамбено-отаџбинског рата девастираним селима доњег Ливањског поља обновљена је електроенергетска мрежа и тако је створен један од битних предуслова за повратак.

Међутим, иако је то било предвиђено пројектом финансираним норвешком донацијом, струја никада није стигла у већи дио села Чапразлије и један дио села Прово.

У родно село Чапразлије надомак Ливна послије радног вијека проведеног далеко од Ливањског поља вратио се Душко Радић, који не крије ни љубав и радост према огњишу иако је у мраку у 21. вијеку јер у нову кућу не може да прикључи струју.

„Прије неколико година почео сам да градим кућу у Чапразлијама, гдје сам се вратио коријенима. Кућу сам направио својим рукама, ничију помоћ нисам тражио. Сада, када би требало да се уселим и уживам, не могу да прикључим струју“, рекао је Радић.

Богдан и Гордана Мрвић су међу онима који су Сурчин и Београд замијенили за родно село Прово.

„Кућу смо изградили и вратили смо се да овдје живимо ја и жена. Овдје нам је најљепше. И башту смо посадили. Али како живети без струје“, питају се Мрвићи.

Много пута до сада су повратници куцали на разна врата покушавајући да добију струју, али су увијек остављени на „неко чекање и обећање“.

„Можете ли замислити како је то да из мрака гледате села и засеоке који свијетле око вас? Не тражимо много, само струју, која је потребна за достојанствен живот у 21. вјеку“, рекао је Богдан Мрвић Срни.

У дијеловима Прова и Чапразлија тренутно је петнаестак кућа које су обновљене или се обнављају, али не могу да се прикључе на електро-мрежу, што је један од великих проблема у селима подно Динаре.

„Ишао сам у електродистрибуцију, направили су предрачун за постављање нисконапонске мреже и једне трафостанице, али и то неко мора да плати. Општина Ливно је конкурисала за та средства код федералног Министарства за расељена лица и избјеглице и сад чекамо да видимо шта ће бити. Чекамо, и чекамо, а вријеме пролази“, рекао је Срни Душко Радић.

Из Удружења „Огњена Марија Ливањска“, које окупља расељене Србе из Ливањског поља, апелују да институције помогну свима који би да се врате у ова села.

„Према нашим сазнањима, за електрификацију преосталих дијелова Чапразлија и Прова потребно је неких 67.000 евра. То стварно нису нека велика средства. Али, више од 20 година дио ових села због нечега чека да у њима засија сијалица“, рекла је Срни предсједник Управног одбора Удружења Гордана Достанић.

Према њеним ријечима, општина Ливно је поднијела захтјев федералном министарству, али није издвојила средства за суфинансирање пројекта електрификације, што тражи то министарство.

За повратнике је то, како је рекла, као борба са вјетрењачама, јер од свих надлежних траже да овај проблем буде ријешен и да се обезбиједе средства за електрификацију.

„У Прову и Чапразлијама се обнавља још покоја кућа, а мјештани се питају колико ли ће још да живе у мраку“, истакла је Достанићева.

Кривудавим путевима који воде у села Ливањског поља, гдје није важно када ћеш доћи само да дођеш, гдје се бура са Динаре заустави, а Сунце је исто лијепо и када излази и када залази, Срби су, иако су страдали, увијек остајали и борили се за оно што највише воле, а то је завичај.

И сада српски повратници са надом и вјером остају у мраку и даље чекају нека љепша сванућа.

(ИЗВОР: http://89.111.245.19/novosti/813645/u-21-vijeku-i-dalje-bez-struje–al%60-je-ljubav-prema-zavicaju-jaca-od-mraka.htm?fbclid=IwAR1FEQQr0lltlk1sklCC2xHWsMqY3OYBcQdVZmZZ-_3fOQmCEYad5xdbedQ)

Сећање на Ливањске новомученике

На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије – у Ливну је служена Света Литургија у капели и спомен-костурници посвећеној овој светитељки. У капели се налазе мошти преко 1.000 ливањских новомученика, пострадалих од усташа управо у данима око Огњене Марије 1941. године.

На богослужењу су се окупили потомци страдалих, али и други верници који су дошли да се поклоне моштима наших новомученика. Свету Литургију служили су свештеници Жељко Ђурица, бивши парох ливањски, Срђан Белензада, парох веселињски, Митар Керлец, парох бабићки, Предраг Црепуља, парох ливањски и ђакон Дејан Грчић. Православне Ливњаке посебно је обрадовао велики број верника пристиглих из Босанског Грахова тог дана, као и мноштво деце. Светој Литургији присуствовала је и Василија Броћета, министарка рада, здравства, прогнаних и социјалне заштите у Влади Кантона 10.

У својој беседи, отац Предраг подсетио је окупљене на страдање које је задесило ливањске Србе током 1941. године. Прогон Срба у Ливну и Ливањском пољу почео је са успоставом НДХ у априлу 1941. године. Међу првим жртвама усташког терора били су парох губински отац Ристо Ћатић са 11 својих парохијана који су бачени у јаму крај Ливна 6. јуна 1941. године. У наредним недељама, наставило се са одвођењем и убијањем виђенијих ливањских Срба, да би злочини достигли свој врхунац у данима око Огњене Марије. Усташе су у овом кратком периоду убиле нешто више од 1.600 Срба из Ливна и Ливањског поља. У јаме широм Ливањског поља бацано је живо и старо и младо, па чак и тек рођена деца. Отац Предраг је окупљене подсетио и да су потомци страдалих чекали 50 година да кости својих предака изваде из јама и масовних гробница широм овог краја. Тек 1991. године оне су положене у капелу посвећену Св. Великомученици Марини у порти старе цркве Успења Пресвете Богородице у овом граду. Због тога је, како је рекао отац Предраг, ова капела у народу и названа ‘костурница’, но можда би бољи назив за њу био ‘моштаница’, јер у њој нису кости, већ мошти наших новомученика, који нас заступају пред Господом.

Молитвена окупљања у знак сећања на ливањске мученике настављена су и следећих дана. Тако је 31. јула служена Света Литургија у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину, након које је служен помен на гробу свештеника Ристе Ћатића и његових страдалих парохијана.

Након Литургије у Губину, верници су се окупили и у селу Чапразлије, где је, код порушеног споменика, служен помен за 28 мештана овог села, који су 30. јула 1941. године бачени у јаму Самогреду. Након рата, њихове мошти су извађене из ове јаме и сахрањене у заједничкој гробници у самом селу. Парохија Ливањска и Удружење Огњена Марија Ливањска планирају да на месту порушеног споменика из комунистичког периода подигну нови споменик у знаку крста.

У суботу 1. августа, Света Литургија је служена и у селу Челебић, на једном од највећих стратишта у Ливањском пољу. У овом селу је у данима око Огњене Марије побијено преко 400 православних Срба. Док је један број мушкараца бачен у јаму Бикушу изнад села, највећи део мештана убијен је у школи те покопан у масовној гробници на узвишењу Барјак. Управо на овом месту, унутар зидова споменика подигнутог после Другог светског рата, служена је Света Литургија. Парох ливањски, отац Предраг Црепуља, истакао је да, као што су први Хришћани служили Литургије на местима страдања, тако и ми, на овом месту, служимо Свету Литургију над моштима страдалих. Разлика је пак, како је истакао, у томе што су први Хришћани страдали од многобожаца, док су наши преци страдали од оних који себе такође називају хришћанима. Богослужењу су присуствовали и представници Удружења Јадовно 1941.

Свете Литургије и молитвена окупљања у славу ливањских новомученика одржана су и у Новом Саду, Брчком, те у манастиру Богородице Тројеручице на Авали. Због пандемије корона вируса, традиционални помени нису се ове године одржали у Београду и Бања Луци.

Brcko 1

Новомученици ливањски, молите Бога за нас!

Удружење Огњена Марија Ливањска

НАЈАВА: Сећање на Ливањске мученике

Са крајем јула, ближе се и дани када се сећамо наших предака пострадалих у данима око Огњене Марије 1941. године. Од тада, на тужну годишњицу, молитвеним окупљањима сећамо се њих и тог мученичког страдања. Где год да смо данас на планети, ми њихови потомци, помолићемо се за њихове душе заједно или сами, у храму или покрај споменика на неком од њихових стратишта.

Злог лета 1941. године, жене и деца су живи бацани у јаме Динаре, Старетине, Тушнице, Камешнице…, мушкараци су побијени код села Пролог, нејач села Челебић побијена је у сеоској школи, а убијани су и на ливади Трновац, на подручју Купреса…, Преко 1600 цивилних жртава, од тек рођених до у старости онемоћалих нестало је тих дана, око Огњене Марије. Нестале су заувек целе српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема ни једног Србина. Педесет година након овог злочина потмци су достојно, у Спомен капели у Ливну, сахранили мошти страдалника извађене из већине јама.

Ове године дочекујемо ту тужну годишњицу у условма пандемија корона вируса која се проширила читавим светом. Имајући то у виду, мере за спречавање ширења вируса које су прописали државни органи, те у консултацијама са црквеним властима, одлучено је да се неће служити уобичајени парастоси у Београду и Бања Луци. Позивамо вас да ове године сећање на наше мученике обележите на начин примерен вашем осећању и околностима у средини у којој живите

Традиционална богослужења ће се одржати на следећим местима, те позивамо све оне који могу, да узму учешћа:

  • Ливну, 30. јула Света Литургија у 10 сати, у Спомен капели-костурници;
  • Авала – Манастир Богородице Тројеручице, 30. јул, Света Литургија у 8 сати са поменом у наставку;
  • Губину, 31.јула Света Литургија у 10 сати и парастос код гроба оца Ристе Ћатића и његових 12 парохијана;
  • Чапразлијама, 31.јула у 13.30 сати, парастос на месту срушеног споменика страдалима у јами Самогред;
  • Челебићу, 1. августа Света Литургија у 10 сати, на спомен гробљу на Барјаку.
  • Брчко, 2. августа Света Литургија и парастос са почетком у 9 сати у цркви Св. Вел. Недеље (Мераја)
  • Нови Сад, 2. августа Света Литургија и парастос, црква Св. Ћирила и Методија у Телепу

Парохија Лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска

Патријарх примио представнике Удружења Огњена Марија Ливањска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 17. јула 2020. године у Патријаршији српској у Београду представнике Удружења Огњена Марија Ливањска.

Са благословом Његове Светости Патријарха, Удружење Огњена Марија Ливањска, у сарадњи са Телевизијом Храм и храмом Светог Саве на Врачару, недавно је београдској публици представило кратак историјски пресек живота ливањских Срба кроз изложбу, докуметарни филм и књигу о мученичком страдању лета 1941. године.

На благослову и широкој подршци том догађају, као и на непосредној помоћи Фонда Патријарха српског Павла у осликавању спомен-капеле Свете великомученице Марине, у порти православне цркве у Ливну у чијој крипти су похрањене мошти ливањских мученика, патријарху Иринеју најискренију захвалност ливањских Срба пренео је председник Удружења г. Никола Петровић.

Током разговора Његова Светост Патријарх је исказао интересовање и бригу за живот верника на подручју парохија ливањске, црнолушке, врбичке и губинске, тако да му је предочено стање о животу српске заједнице у Ливну, као и основне активности Удружења Огњена Марија Ливањска усмеране ка обнови верских и културних објеката и напорима да се одржи активна веза између расељених и домицилних ливањских Срба.

Исказана пажња Његове Светости Патријарха за живот Срба и активности Удружења Огњена Марија Ливањска, као и Његов благослов за даље деловање на пољу ширења истине о ливањским Србима јачају дух и уливају додатну снагу на путу достојне обнове и проналажења правог приступа будућем раду.

Пријему су присуствовали: председник Удружења Огњена Марија Ливањска г. Никола Петровић, гђа. Гордана Достанић, председник управног одбора Удружења, др Милош Дамњановић, ђакон Радомир Врућинић, професор Богословије Светог Саве у Београду, као и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.

Извор: http://www.spc.rs/sr/patrijarh_primio_predstavnike_udruzhenja_ognjena_marija_livanjska

 

Фотогалерија: Слике обновљене Ливањске цркве

Као што смо већ раније известили (видети: ) почетком марта ове године започети су радови на темељној обнови Ливањске цркве Успења Пресвете Богородице, најстаријег православног храма на територији ливањског поља. Овом приликом доносимо фотогалерију са сликама на којима можете видети изглед цркве након обнове.

Радовима који се тренутно изводе обухваћено је:

  • Обијање старе и постављање нове фасаде на цркви;
  • Обијање дотрајалог зидног и плафонског малтера у унутрашњости цркве и набацивање новог малтера;
  • Кречење цркве;
  • Чишћење и санација старих камених подних плоча;
  • Чишћење и фарбање унутрашње дрвенарије;
  • Електроинсталатерски радови;
  • Чишћење гарежи и поправка степеница у унутрашњости звоника;
  • Остали радови, као што је фарбање врата и постављање заштитних решетки на звонику исл.

Радови су финансирани пре свега од стране Епархија бихаћко-петровачке, средствима обезбеђеним бригом и трудом нашег епископа, Њ.П. г. Сергија, као и средствима Парохије лијевањске и појединих верника.

У наредном периоду, преостаје нам још да прикупимо средства за набавку појединих делова унутрашњег инвентара, као што су стасидије (клупе) за народ и певнице, палионице за свеће, итд. Биће размотрена и набавка нових звона, имајући у виду да су постојећа напукла због пада током паљења звоника. Можда и најбитније, предстоји нам повратак икона на иконостас наше цркве. Осим тога, предвиђени су и радови на уређењу црквене порте.

Црква

Звоник

Порта

 

Покошено православно гробље у Голињеву

У оквиру своје широке мисије, која обухвата како неговање сећања на пострадале ливањске Србе тако и чување њихове материјалне и духовне заоставштине, Удружење Огњена Марија Ливањска је преузло на себе и одржавање гробља и цркве у селу Голињеву код Ливна.

У свим другим приликама, Удружење и парохија Лијевањска позивају и очекују од становника, расељених и потомака да се укључе у одржавање својих цркава и гробаља. Ипак, као што је већини добро познато, када је Голињево у питању, потомака скоро да и нема, јер је комплетно православно становништво овог села побијено у данима око Огњене Марије 1941. године.

Имајући то у виду, током јула су цркву и гробље обишли отац Предраг Црепуља, парох лијевањски, и Милош Дамњановић испред Удружења, те ангажовали особу из Ливна која је покосила гробље и покупила траву. У ову сврху је из средстава Удружења издвојено 150 КМ.

Удружење је спремно да свима који желе да организују кошење својих гробаља пружи подршку на терену.

 

Почели радови на ограђивању гробља у Губеру

Почетком јула 2020. године, започети су радови на изградњи новог оградног зида на православном гробљу у Губеру. Као први корак, уклоњен је стри, дотрајали зид. Планираним радовима, биће саливен нови бетонски зид и постављена нова капија на гробљу.

Радове изводи фирма Roco Commerce doo из Ливна, чија понуда је одабрана као најповољнија. Према понуди, за извођење радова потребно је 40,430.20 КМ. До сада је прилозима оних чији су преци сахрањени на овом гробљу прикупљено 32,182.00 КМ. За успешан завршетак радова потребно је прикупити нешто више од 8,000 КМ.

Списак појединачних приложника можете наћи овде: https://omlivanjska.com/projekti/grobljeguber/prilozniciguber/

Све који до сада нису уплатили свој прилог молимо да то ураде што пре, ради успешног завршетка радова:

Прилоге можете уплатити на следећи начин:

за уплате из Србије: Сврха уплате – Прилог за Губерско гробље; Прималац – Удружење ОМЛ; Рачун примаоца: 160-380800-45; Позив на број – 09012018.

за уплате из БиХ: Сврха уплате – Прилог за Губерско гробље; Прималац – Удружење ОМЛ; Рачун примаоца: 551-72077032321-17; Позив на број – 09012018.

за уплате из иностранства потребне податке можете наћи овде: https://omlivanjska.com/about/uplata-clanarine-i-donacija/

За сва питања и прилоге у готовини, молимо вас да контактирате неког од следећих особа:

  • у Ливну – Боро Пажин: +387 63 979 700 или +387 34 202 216
  • у Бања Луци – Бранко Лаганин: brankolaganin@gmail.com или + 387 65 926 019
  • у Србији – Ратко Пажин (Сремска Каменица): +381 63 863 0456 или Дијана Ковачић (рођ. Покрајац): +381 63 606 862

 

Погледајте ФИЛМ: Страдање и васкрсење ливањских Срба

Позивамо вас да одгледате документарни филм Страдање и васкрсење ливањскх Срба, аутора ђакона Радомира Врућинића. Филм је сниман у Ливањском пољу током 2018. године, а садржи и разговоре са многим актерима који су живи сведоци или истраживачи истине о страдању ливањских Срба.

Уласком немачких трупа у Загреб, 10. априла 1941. године проглашена је Независна Држава Хрватска под вођством Анте Павелића и усташког покрета. Већ током априла, власти НДХ доносе расне законе, којима се Срби, Јевреји и друге нехрватске заједнице стављају ван закона. Са проглашењем НДХ, долази и до успоставе усташке власти у Ливну и околини.

Убиства су почела већ 6. јуна 1941. године, када је у јаму бачен Губински свештеник Ристо Ћатић са 12 парохијана. Хапсе се и убијају најугледнији и најбогатији Срби у Ливну – лекари, судије, адвокати, свештеници и трговци – да би се народ обезглавио. Крајем јула почиње масовно убијање српског народа, а кулминација злочина се догодила у данима око Огњене Марије, 30. јула 1941. године. Ливањски Срби су бацани у јаме Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице, мушкарци побијени код села Пролог, нејач побијена у челебићкој школи, на ливади Трновац, на подручју Купреса…., њих преко 1600, од тек рођених до у старости онемоћалих. Тих дана, око Огњене Марије, нестале су заувек целе српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема ни једног Србина.

Година 1941., тешка и мучна, болна и тужна, крвава и црна, страдална и мученичка. За ливањске Србе, тешко да постоје било које друге асоцијације, које им се и данас јаве и од самог њеног помена.

Почетком августа 1991. године, мошти ливањских мученика положене су у капелу која је посвећена Светој великомученици Марини. Том приликом, заупокојену Свету Литургију служио је блаженопочивши Његова Светост Патријарх српски г. Павле са епископима СПЦ.

Парохија Ливањска и Удружење Огњена Марија Ливањска традиционално окупља прогнане Србе из ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају.

Књига Огњена Марија Ливањска представљена на скупу библиотекара

У библиотеци манастира Велика Ремета, у оквиру библиотекарског скупа „Манастири и библиотеке чувари културне баштине“, синоћ је представљена књига Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. Представљање књиге пратио је и део изложбе „Срби Ливањског поља-тарагови кроз векове“.

Након благослова игумана манастира Велика Ремета, оца Стефана, Вера Новаковић, директор Српске читаонице у Иригу, отворила је скуп, а потом је Весна Петровић, библиотекар из Сремске Митровице, представила рад и чланове управе Удружења Огњена Марија Лиањска.

О књизи су говорили: Гордана Достанић и Милош Дамњановић, а одломак из књиге читала је Ђурђа Поповић. Испред Удружења скупу су присуствовала и председник Удружења Никола Петровић и Дијана Ковачић. Игуман Стефан се обратио присутнима речима о страдању Срба, њиховој жртви и односу потомака према том страдању.

И синоћни догађај је показао да су наши пострадали преци живи све док потомци не дозвољавају да њихова сведочења и њихова опомињућа жртва буду сахрањени у таму заборава.

Захваљујемо се игуману Стефану и домаћинима скупа библиотекарима што су нам омогућили да представимо Удружење ОМЛ и са њима поделимо сећање на наше мученике.

ПРЕНОСИМО: Дођите на Јадовно 22. августа 2020. јер нисмо заборавили!

Једанаесту годину за редом, 79 година од страдања, са благословом Епископа горњокарловачког Г. Г. Герасима обележићемо „Дан сећања на Јадовно 1941 – 2020.“

1

Часни крст над масовном гробницом у Смиљану. ФОТО: Никола Зајц

У суботу 22. августа, окупићемо се око 11 часова код Шаранове јаме на Велебиту где ће у 12 часова бити служен парастос.

Након тога, упутићемо се узбрдо, мученичком стазом јадовничком, око 7,5 км до места некадашњег сабирног логора Јадовно у Чачића долцу где смо подигли Часни крст 2012. године.

Недалеко од места логора, налази се девастирани споменик подигнут на бетонском плочом покривеној јами у којој и данас леже мошти жртава. Ту смо 2018. године подигли Часни крст.

2

Часни крст над бетонском плочом покривеној јами. ФОТО: Никола Зајц

На повратку, упутићемо се у Смиљан до цркве Св. Петра и Павла у кругу меморијалног центра Никола Тесла. Уз саму цркву налази се масовна гробница са телесним остацима преко 550 Срба из Смиљана и околине побијених током Другог св. рата уз коју смо 2018. године подигли Часни крст.

Настављамо пут према Манастиру у селу Медак, посвећеног Усјековању главе Светог Јована Крститеља где ће бити приређен ручак.

3

Манастир у селу Медак, посвећен Усјековању главе Светог Јована Крститеља. ФОТО: Никола Зајц.

Удружење Јадовно 1941. из Бањалуке је организатор молитвеног окупљања. Није предвиђено да у организацији суделују било која друга удружења, већа, савези, координације и слично.

За учеснике настојимо обезбедити што повољнију цену превоза аутобусима:

– из Београда и Новог Сада 1.000 динара. Уплате као донација на рачун удружења Јадовно 1941. за Србију: 285-2075090000001-63 код Sberbank Beograd.

– из Бања Луке, Градишке, Приједора, Козарске Дубице и Новог Града 15 КМ. Уплате као донација на рачун удружења Јадовно 1941. у Бањалуци: 5672412700008152 код SBERBANK AD, Бања Лука.

Молитвено сабрање на Велебиту је пријављено и одобрено од стране полицијске станице Госпић чији ће радници обезбеђивати скуп.

ПРИЈАВА ЗА ПУТОВАЊЕ ЈЕ ОБАВЕЗНА:

Заинтересовани за пут са подручја Бања Луке, Приједора и Новог Града, треба да се јаве на број телефона Сандре Благић, секретара удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 66 686 364  или путем електронске поште: sandra.blagic@jadovno.com или  udruzenje@jadovno.com .

-Заинтересовани за пут са подручја Козарске Дубице, Кнежице и Градишке, треба да се јаве на број телефона организатора: Славица Дрвеница +387 65 964 433 или путем електронске поште: drvenica.slavica@gmail.com

Заинтересовани за пут са подручја Београда и Новог Сада, треба да се пријаве путем телефона председнику удружења Јадовно 1941. за Србију Вељку Ђиновићу +381 64 4216 548 или путем електронске поште: djinovicveljko@gmail.com или udruzenje@jadovno.com .

Заинтересовани за пут са осталих подручја, могу да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 66 686 364 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com ради координације плана путовања.

Душан Ј.Басташић

предсједник удружења

Сандра Благић

секретар удружења

ИЗВОР: https://jadovno.com/poziv-dodjite-na-jadovno-22-avgusta-2020-jer-nismo-zaboravili/

Прослављена слава Врбичке цркве

Притисла је тама Тројичин храм у Врбици и сва села Врбичке парохије. Ове године, на празник Силаска Светог Духа на Апостоле, тачније Духовски понедељак, обележена је слава храма у Врбици који је од прије десетак година и манастиром проглашен. Црни облаци који задњих тридесетак година владају бескрајно плавим небом ливањског краја, као да не мисле скорије отићи.

Густа киша, потпомогнута јаком југовином, опустела села Челебић, Бојмунте, Радановце, Врбицу, Богдаше и Бастасе чинила је још тужнијим и безнадежнијим. Не вјерујем да ће доћи дан када неће нико доћи својој цркви на овај празник, али увек са стрепњом крећем ка њему, не знајући да ли ћу и кога још срести.

Вјерујући су пронашли пут из Новог Сада, Панчева, Београд, Козарске Дубице, Бања Луке и других крајева где живе расељени и показали да не одустају од својих коријена. Нама који смо дошли тога јутра ништа није ишло на руку, али после Свете Литургије, сунце побједи кишне облаке а међу нама наступи радост. Нас тридесетак са оцем Предрагом извојевасмо побједу над тамом, па макар то било на један дан, вјерујући да Господ неће заборавити никада нас и наша села.

Зазвонила су звона са врбичке цркве опет. Одслужена је Света Литургија, а после, ми окупљени око трпезе, дуго смо разговарали, па и запјевали. Све нам је то улило наду да наши људи никада неће заборавити одакле су, а томе сведочи и чињеница да се увијек од некуда појаве они које смо можда заувјек отписали или нисмо ни знали да постоје.

Тако су ове године све нас који смо дошли од срца угостили Милорад (Мишо) Росић и његов брат Предраг, који заједно са Гораном (Саве) Јовић припремише богату трпезу за све нас и понудише помоћ око обнове манастирског конака.

Иако су породице из нашег крај препознатљиве као сточарске и земљорадничке, породице сељака су изњедриле и неке који су нама на понос. Међу нама је тог дана био и проф. Бранко Докић који је увјек и на сваком мјесту истицао приврженост својој Врбици и ливањском крају у цјелини.

У разговору о обнови конака, проф. Докић нас је обавјестио да смо због новонасталих економских и пандемијских компликација, остали без донације за асфалтирања пута до Врбичког храма, али да је добијена понуда у износу од €3.500 за извођење истих радова, те да је породица Докић спремна да сноси трећину вриједности овог посла.

Представник Удружења Огњена Марија Ливањска је информисао присутне да константно траје акција прикупљања средстава за  обнову манастирског конака и да се на рачуну Удружења тренутно налази 100.270,00 динара намјенских средстава за врбички храм. И овом приликом су прикупљена средства која ће се утрошити на обнову конака.

Треба рећи да је, на одушевљење свих, храм био свечанији него икада. Наш парох, отац Предраг је у врбичку цркву донео певнице и клупе из ливањске цркве, која доживљава велику обнову и на тај начин оснажио вјеру врбичких парохијана.

Не могу облаци заувјек остати на небу, синуће сунце и звониће звона са врбичке цркве, а ви нам браћо и сестре дођите.

Никола Петровић