Слике гробља пре и после кошења 2026. године

О православном гробљу у Поточанима

(аутор: Љубица Радета, рођена Јагодић)

Православно гробље у селу Поточани, заселак Јагодићи, налази се удаљено од центра села на сто метара. На једном благом узвишењу, постоји већ скоро два века. Годинама је било ограђено каменим зидом, такозваним сувозидом. Тако се штитио вечни мир почивших од уласка стоке и других скрнављења. Имала је и дрвена”лиса” (капија). Да ли су први становници желели да им покојници буду свакодневно близу и зашто је баш тако гробље у селу, а не поред села, за нас потомке остаће тајна?

Почетком осамдесетих година двадесетог века, када се још димиоједан оџак на православној кући, Јагодићи су покренули инцијативу да се огради гробље и направи метална капија. Потомци почиваших одазвали су се у великом броју и бетонски зид , у дужини од сто метара као и капија стоје већ тридесет година.

Мртви и њихове вечне куће причају причу о народима, о њиховим одласцима и доласцима на неке просторе. Управо су гробови драгоцени у свом трајању и опстанку нарочито тамо где нас више нема. Гробови живе свој живот, имају смисао само ако остану где јесу, јер свако од нас настоји да почива тамо где је провео већи део свог живота. Живети на родном огњишту и умрети на својој земљи, то је велика људска тежња због које се и воде ратови.

Ратови ,геноцид и губитак територије, нису се дешавали само Србима у Босни. То је судбина свих који су живели у њој. Сви су нешто изгубили, сви одлазе и долазе, селе се. Али истине ради, павославних гробова је највише у Босни. Али сигурно сви носе у себи сећање на свој завичај, кућу, пријатеље и жељу да се некад врате или сврате. Велики народи са снагом и традицијом то и остваре као Јевреји. Речима своје заветне молитве: “Ако те икад заборавим, десница ме моја заборавила, о Јерусаллиме!”, они су преселили Јерусалим у памћење и нико га одатле не може узети,нити из њега истерати. Копирајмо и ми Јевреје.

Ми, Срби, који смо живели у Ливну, Дувну, Гламочу, Грахову ако већ не желимо или немамо услове да се вратимо у своје порушене домове, треба да као Јевреји преселимо у памћење свој завичај и пренесемо својим потомцима. То је најсигурнији начин за могући повратак неке будуће генерације на огњиште прадедова.

А гробови и гробља чувају за будућност трагове прошлости. Тако на гробљу у Поточанима има двадесетак добро очуваних споменика са почетка деветнестог века. Својом масивношћу и читљивошћу истиче се споменик, огроман камени крст, Петра Јагодића који је родоначелник Јагодића у овом делу Босне. Има ту споменика и Срба из суседног села Подгреде, од презимена Јагодић, Ђуран, Цвијетић, Дувњак. Испод сваког надгробног обележја лежи зрно које је клицу заметнуло, па клија у сећањима потомака. Ми смо њима дужни, они су наши корени, морамо неговати гробља и томе учити нашу децу.

СРПСКИ РОДОВИ КОЈИ СУ НЕКАДА ЖИВЕЛИ У ПОТОЧАНИМА

ЋЕВАП – доселили су се из Баљака код Шуице. Славе Светог Архангела Михаила;

ЈАГОДИЋ – досељени из Тичева код Босанског Грахова. У Поточанима је до Другог светског рата живело 70 чланова ове породице, чији је последњи члан, али и последњи српски становник Поточана, Босиљка Јагодић, протерана 1992. године. Славе Светог Николу;

КАНЛИЋ – дошли су из Доњег Малована са Купрешке висоравни. Славе Светог Ђурђа;

МИЛИСАВ – доселили су се из Еминова села код Дувна. Славе Светог Николу;

ЦРНОГОРАЦ – исто као Црногорци из Застиња. Славе Светог Архангела Михаила;

ЦВИЈЕТИЋ (у неким изворима у икавском облику: Цвитић) – пореклом су из Баљака код Шуице, а тамо су се доселили из Тичева код Босанског Грахова. Славе Светог Архангела Михаила. Наиме, Марко Цвијетић је као дете дошао из Баљака у Поточане код бабе и деде по мајци, Јагодића. Славу Цвијетића из Баљака, Лазареву суботу, касније је заменио за славу своје бабе, Свети Архангел Михаило. Такође, у Поточанима је живео и Стојан Цвијетић из Лиштана, који се оженио Јелом Милисав и дошао на њено имање. Славио је Светог Архангела Михаила. Није био у сродству са Марком Цвијетићем.