Још као млади богослов чуо сам за Црни Луг. Причало се како је ту надалеко познати црквено-народни сабор о Илиндану, како се сви који су отишли или су пак протјерани са својих огњишта окупе код цркве Светога Илије. Тих дана се у завичај врати радост и дјечија граја, игра и пјесма и лијепо братско дружење, да случајни пролазник никада не би могао помислити да је становништво у овим крајевима малобројно.

Дуго времена сам и ја планирао да посјетим илиндански сабор, и ево по Божијем промислу постадох и парох у овим крајевима.

Прву литургију у храму светог пророка Илије одслужио сам 31.03.2017. Поред свештеника из Босанског Грахова и Дрвара, било је и, за ове крајеве, доста вјерника. Њихов број није био велики, али ови што су се окупили да се заједно са нама помоле Богу и поклоне моштима свог земљака, свештеномученика Нестора, показали су своју вољу и жељу да њихов завичај не буде „жив“ само у току илинданског сабора, већ у свакоме дану у години. Помолили смо се Богу да препознамо у сваодневници љепоте и благодати онога што нам је Он подарио. Требамо знати да је простор за живот најљепши тамо гдје влада љубав и братска слога. Ако буде слоге и љубави, биће и свега осталог што је за живот потребно. Иако нас није било много на светој служби, опет се показала да у Црном Лугу и те како има и оног свијетлог.

Молимо се Господу да оживљавајући вјеру у нашим душама, оживи и наш завичај.

о. Предраг Црепуља