КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ

СА ПИСЦЕМ БУДОМ СИМОНОВИЋЕМ  О КЊИЗИ

OГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА

И

ДОДЕЛА НАГРАДА ПО КОНКУРСУ

ЗАВИЧАЈ МОЈИХ ПРЕДАКА

 

        У петак 13. децембра 2019. године

у 19 часова

Локација: балон Интеграл Сурчин, Бановачка 1

Током вечери, биће отворена и изложба Срби Ливањског поља – Трагови кроз векове!

Књижевно вече пратиће пригодан уметнички програм.

УЛАЗ СЛОБОДАН!

Организатори догађаја:

Удружење Огњена Марија Ливањска, Београд и

Градска општина Сурчин

 

О КЊИЗИ И ПИСЦУ

Они родом и пореклом из ливањског краја ову књигу доживљавају КЊИГОМ НАД КЊИГАМА, јер су међу њеним страницама горке и трагичне њихове личне и породичне судбине, за неке јасно спознате у свој пуноћи трагедије тек са страница ове књиге.

Потресне хронике о страдању српског народа од усташа у Ливну, Гламочу, Купресу, Пребиловцима и другим крајевима под НДХ постоје да стравично крвопролиће не прекрије густа копрена заборава.  Да се памти и да се не понови.

Књига Огњена Марија ливањска приказује усташке покоље, хладнокрвно извршене над Србима града Ливна и села на рубу Ливањског поља. Догодили су се првих дана хрватске нове државе, у пролеће и лето 1941. године. Страдања су се поновила током 1992. и 1993. године.

Два дана тог злог пролећа, носила су страшну судбину најмање 1600 Срба, жртава ирационалне мржње. Није поштеђена ни нејач. Било их је 673 млађих од 15, а чак 248 нису дочекали своју седму годину. И није било довољно да буду убијени метком. Морали су умирати у стравичним мукама, на 17 великих стратишта на том географски малом простору. Судбином, срећом и руком Божијом са сваког губилишта понеко се извукао рањен, измрцварен, али жив. Да пренесе шта се и како догодило. Они, које је аутор, скоро педесет година после тог страшног страдања затекао живе, главни су ликови књиге. Стварни и они и њихове судбине које су испричали аутору по реду и детаљима. О српском страдању сведоче и Хрвати и Муслимани, храбри у несретним ратним данима да помогну Србима и да аутору у перо испричају шта је и како је било. Тако је задовољено и старо правило римског права: „нека се чује и друга страна“.

То страшно сазнање о злу које се догодило над толиким народом без кривице, оптужба је за сва времена, али и обавеза нас који смо преостали од тог недокланог народа да не дозволимо да споменике над њиховим стратиштима и костима покрије коров, да памтимо то страдање и тим сећањем продужимо њихово постојање.

Прво издање Огњене Марија ливањске нашло пред публиком пре више од четврт века, а дужна пажња се поклања и новим издањима којих је било седам, јер протекле деценије нису избледеле њен садржај, нити потребу ливањских Срба да са поштовањем и пијететом према жртвама проносе светом истину.

Будо Симоновић, новинар и публициста из Подгорице, рођен је у селу Осреци-Манастир Морача. Завршио је српскохрватски језик и југословенску књижевност на београдском Филолошком факултету. У „Политици Експрес“ и „Илустрованој Политици“, у којима је више година радио као новинар, објавио је прве приче/сведочења ливањских страдалника, пре него што их је уобличио и издао у књизи Огњена Марија ливањска, 1991.године. До сада је, поред Огњене Марије ливањске, објавио двадесет књига: Мијат и Мојсије; До смрти и натраг; Недоходу у походе; Зеко мали; Никад краја тамницама; Задужбина патријарха и везира; Ријеч скупља од живота; Тајна острошког блага; Ископања Кића Јасеновца, Рат и мир капетана Река, Отмица и друге, штампане у тиражу од преко 95.000 примерака. Приредио је и зборник: 125 година новинарства и 50 година Удружења новинара Црне Горе (1996).