Док је у току овогодишња акција прикупљања прилога за Божићне и Ускршње пакете деци и старима у Ливањском пољу, доносимо причу и утиске из поделе пакета купљених од средстава прикупљених у поршлогодињшј акцији.

* * * * * *

Отварам очи док аларм свира звук који ме страшно нервира, иако сам га пажљиво бирала. Треба ми пар секунди да схватим гдје се налазим. Размичем смеђу завјесу и шкиљим на вањску свјетлост све док се очи не привикну и поглед не разбистри. Град Ливно се полако буди кроз широки прозор. Поглед на цркву Успења Пресвете Богородице чији звоник се издваја изнад кровова кућа и голих грана, подсјећа ме да нас ту и даље има, и поред свега.

Рано је прољеће и рано суботње јутро. Свјеж и оштар зрак заузима собу. Читав град дјелује пусто и голо, баш као и велики паркинг испод прозора, док се сунце још премишља хоће ли нас удостојити свог присуства. Прогноза је претила ниском температуром и могућом кишом. Прогноза не зна да предвиди колико нас нечији загрљај може осунчати, колику буру у души могу да створе нечије ријечи, колико суза по квадратном метру може бити проливено и по ведром дану. Нису рекли ни да се врх Динаре и даље бијели, док прољеће редовно стиже тамо гдје и брза пошта касни.

Испред нас су била разбацана села. Испред нас су биле десетине километара и десетине пакета основних животних намирница које треба да подијелимо старима и немоћнима. Испред нас је био Васкрс и та је мисао давала снагу да се пређу сви путеви које је, у недостатку људи, природа преобликовала по својој вољи.

На специјалном задатку

Учесници акције:

• приложници – без којих ништа од овога не би било;
• стари и/или немоћни житељи – којима је помоћ преко потребна,
• Отац Предраг Црепуља – парох лијевањски;
• Никола Петровић и Милош Дамњановић – који су испред Удружења Огњена Марија Ливањска делили пакете,
• Марио Ковач из Ливна, који нам је на располагање ставио комби за превоз пакета;
• и моја маленкост – без икакве заслуге и по Божијој вољи присутна.

Отац Предраг, познавалац путева и прилика, прави план путање и крећемо. Будући да је отац Предраг тог дана имао заказана три помена одлазимо прво на гробље у Нуглашици, па на гробље у Прову, а потом и у Губину. Прва два покојника нисам познавала, док је трећи (седмодневни) помен био за душу Лазара, Лазе, Пајчина кога сам само површно познавала. Морам признати да све до тада нисам у потпуности знала колико је тај човјек пјесама написао и компоновао, колики је труд уложио у изградњу парохијског дома у свом родном селу, ни којем броју пјевача је дао „хлеб у руке”, како један од њих рече. Само сам дјелимично знала колика је била његова љубав према Крајини, коју је носио у свом срцу до последњег дана.

Сјетих се Црњанског и његовових ријечи„Има сеоба. Смрти нема!” и учинише ми се овдје тако стварне. Загрлила је крајишка земља своје дијете, док Лазина мајка, стојећи на тој истој земљи, више није грлила свог сина. На путу који је слиједио посјетили смо још двије баке које су сахраниле своје синове. На том путу схватила сам да се човјек од свега опорави, али од смрти свог дјетета никада.

Док идемо од гробља до гробља размишљам о служби свештеника на овим просторима, а знам да боље није ни у Лици, Далмацији, Кордуну, ни Банији. Смрт је овдје стални гост, крштења ријетки, док вјенчања скоро и да нема.

Прва станица: Пеуље – тамо гдје и брза пошта касни

За Пеуљесам чула из текстова Србе Галића Пеуљанца, а када су се први пут указале пред мојим очима било је то као да се остварује нека бајка. Често сам након тога пролазила поред њих, а сада сам зашла и у само село. Виђала сам многа уништена насеља, али не памтим када сам на једном мјесту видјела више разрушених кућа.

Тек расцвјетали маслачци и по које процвјетало дрво пркосили су рушевинама кућа у којима је не тако давно цвјетао живот. Тај контраст подсјети ме да постоји вријеме рађања, вријеме смрти и оно најтеже и најважније – вријеме обнове. Овога пута смо ту да обиђемо и подржимо оне који су, након свега, одлучили да се врате и живот проведу међу рушевинама и цвијећем, ближе небу, него земљи. Без великих очекивања и жеља…

Ређала су се мјеста: Горње Пеуље, Доње Пеуље, Нуглашица, Грковци, Црни Луг, Пржине, Казанци, Сајковић, Губин, Прово, Губер, Жабљак, Ливно…

Ређали су се домови и домаћинства која овдје тако често броје по само једног члана. Тај члан је често немоћан, слабовид или непокретан, али и збуњен, ненавикнут на посјете и пажњу. Они који су већ претходних година добијали пакете у истој акцији, брзо би се присјетили којим подовом стижу изненадни гости.

Једино на оваквим мјестима се укаже прилика да упознате баку која лупом чита Свето писмо, жену која води рачуна о непокретној сверкрви, а која није мајка већ маћеха њеном мужу. Жену ратницу која брине о слијепој и болесној баки из комшилука, причајући нам како брзу пошту чека данима, више кроз шалу него што се жали.  Ту је и дјечак из Бања Луке који ће вам поклонити пољски цвјетић небеско плаве боје и изрецитовати Оче наш без грешке.

Мени је посебно у сјећању остала једна бака која слабо види, а која нас је дочекала са букетом пољског цвијећа разних боја. Захваљујући се на пакету, а показујући на цвијеће радосно рече:„Ово ми је за сутра, сутра је Цвјетница”. Изговрајући те ријечи звучала је као да говори о највећој радости која јој је дарована.

Као и безброј пута тога дана, почела сам да се преиспитујем. Када ли сам и зашто запоставила тај стари лијепи обичај за који знам од када знам и за себе?! Када ли сам повјеровала да сам довољно стара и да је вријеме да престанем да се тог јутра умивам у цвијећу, како бих била „млада и лијепа”, како ми је моја баба говорила.

(Не)завршена акција

Иако смо већи дио послаа обавили, даљу подјелу пакета смо морали да прекинемо када се приближило вече и осам сати. Мрак је већ почео да пада, а пси да лају на нас као да тјерају провалнике који су чекали сутон. Села у која нисмо стигли преузели су други чланови удружења и обишли: Челебић, Бојмунте, Врбицу, Радановце, Богдаше, Бастасе…

Ову акцију смо завршили, али посао нисмо и никада нећемо јер овдје је углавном милиметарска разлика између оних који јесу и оних који нису социјално и економкси угрожени. Знам, биће много оних који ће рећи да је могло боље, другачије, свеобухватније, више, да је требало овако или онако, да један пакет ништа не мења суштински…

И знате шта?

Сви ће бити у праву јер помоћ старима и немоћнима би требало да буде стална тежња свих нас. Зато умјесто јаких, али празних ријечи предлажем да нам дјела буду јака. Не једног удружења, већ сваког од нас. И није материјална помоћ овдје кључна јер оно што је ове људе највише обрадовало јесте да неко негдје далеко ипак мисли на њих.

„Радити Богу се молећи, говори наш народ и помагати немоћног. Но и рад и молитва могу бити себични… једино милост искључује себичност из рада и молитве,” записао је Свети владика Николај Велимировић.

Иако ово није био први пут да се сусрећем са људима који живе у тешким условима, требало ми је времена да се поново отиснем на наше путешествије и хемијском пређем путеве којима смо проши. Пуно пута сам узимала оловку, почињала да пишем и одустајала. Одлагала. Преписивала у роковнику из мјесеца у мјесец. Након већ ево неколико година писања, схватам да за већину ствари не постоје адекватне ријечи. Којим се ријечима може описати оштрина зрака, бјелина Динаре и сјај у очима оних које смо обишли?

Иапк, ријечи су важне.

У почеку, као и обично увијек буде ријеч.

– Хоћемо?

– Хоћемо.

И увијек је лакше рећи него спровести. Али је корисно и важно свима.

Велико хвала донаторима, имала сам утисак да је свако од њих присутан са нама. 

Сиромаштво не мора да буде трајно стање. У мом случају кратки период сиромаштва научио ме је да се у сиромаштву најбоље подсјетимо шта нам је заиста потребно и да све оно што нама није потребно некоме и те како може да служи. И заиста, на крају наше остаје само оно што другима дамо.

Ђурђица Поповић

* * * * * *

Више о овогодишњој акцији прикупљања прилога за Божићне и Ускршње пакете за децу и старе можете прочитати овде:

Традиционално Божићно даривање – улепшајмо Божић нашој деци и старима!>>>>>>

Прилоге можете уплатити на следеће рачуне:

У Србији: жиро рачун: 160-380800-45, са позивом на број 31122022

У БиХ: жиро рачун 55-172077032321-17 позив на број 31122022

Као примаоца навести: Удружење Огњена Марија Ливањска, Милана Ракића 14, Београд, а сврху уплате: Божићно даривање.