Одржана духовна трибина: 155 година Ливањске православне цркве и 140 година српске школе

Како је и најављено, увече 29. новембра, у парохијској сали цркве Свете Петке у Сурчину одржана је трећа по реду, после Ливна и манастира Веселиње, трибина посвећена 155-ој години изградње православне цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну, као и 140-ој годишњици изградње српске школе у овом граду.

Обележавању ових значајних годишњица институција које су дале најснажнији печат одржању верског и националног интегритета Срба ливањског подручија, а на велико задовољство Ливњака и њихових гостију, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачи Господин Атанасије и својим личним присуством још једном улио додатну духовну снагу расељеним Србима. Својом беседом Његово Преосвештенство је указао на значај очувања духовне и културне баштине, посебно данас када је у завичају остала малобројна православна заједница.

Директор Архива СПЦ, господин Радован Пилиповић говорио је о српској православној заједници у Ливну која је пре једног и по века, у духовном и материјалном смислу, била једна од напреднијих у тадашњој Босни. Срби су међу првима искористили прилику слабљења турског царства да, градећи себи богомољу и школу, уложе и у изградњу свог духа и образовања, настављајући тако богатство верског и образовног живота који је пре тога упражњаван полутајно, на приватном простору. Ливањски српски трговци, који крајем 18. века одлазе на ходочашћа у Свету земљу, са тих путовања су доносили и вредне иконе које су даровали цркви, а које и данас чине богатом ризницу лијевањске цркве.

Парох лијевањски отац Жељко, није бројао километре и сате да и овом приликом буде уз своје парохијане који су нови дом нашли у Срему, Шумадији, Бачкој…

Ова трибина је била још један од бројних доказа да Срби пореклом из Ливна и Ливањског поља истрајавају учвршћени у својој вери и идентитету и неговању сећања на бројне невине жртве које су због те вере и идентитета пострадале у најстрашнијим мукама.

Удружење Огњена Марија Ливањска и Парохија лијевањска још једном се захваљују Епархији бихаћко-петровачкој и Његовом Преосвештенству Епископу Атанасију, гостима из пријатељских удружења, снази наше драге мајке и баке Милице Маљковић – једне од преживелих 43 дана пакла јаме Равни долац, оцу Мирку Јамеџији ранијем пароху лијевањском, као и часним оцима при храму Свете Петке у Сурчину који су својом племенитошћу помогли одржавање овог скупа.

Презенатција: Срби у Лијевну (преузмите)

Удружење Огњена Марија Ливањска

Беседа Његовог Преосвештенства владике Атанасија

„ Само да кажем неколико реченица за које мислим да треба да седну у нашу савест и нашу свест и наше памћење. Прва је отачка мисао, отачко сазнање и светоотачка порука, а гласи: Црква Христова је сабор који се никада не разилази; никад се не растаје; то је сабор који увек траје! Црква је сабор који не само својом вољом се не разилази, него је то сабор који ни туђа воља не може разбити ни расути. Ми пре свега, православни Срби,  постојимо као таква заједница, Црква Христова; ми смо у том сабору који се никада не разилази, заједно са Светим Апостолима, пророцима, учитељима Цркве свих времена, преподобним оцима и анђелима Божјим.

То смо потврдили и вечерас овде, у Сурчину, у храму Свете Петке где смо се сабрали и показали да смо на томе сабору који се никада не разилази. Истина постоје неки географски фактори који ономе који није упућен, изгледају као надмоћни. Тачно је да су далеко Сурчин и Ливно једно од другога, и Ливањско поље, међутим, то је само географија. Ми смо заједно: сви ми и они који су тамо остали у Ливну и Ливањском пољу и ови који живе овде на простору Београда и шире Србије. А сада ће они који су остали тамо да спавају тамо по гробљима разним расутим око Ливна и они дубље у земљи који још нису извађени .

Сви смо ми на једном истом сабору, окружујемо Господа нашега Исуса Христа, Животворца и Животодавца који нас животом напаја. Ми смо и даље присутни на Ливањском пољу  у целоме Кантону ливањскоме, као Цркве, као Црква Христова. На најбољи начин смо тамо присутни. Нисмо присутни као нека државна  организација, чак ни школска организација , ми смо тамо, понављам Црква Христова и бићемо присутни у векове.

Ово окупљање треба да се искористи и на продубљивање сећања на потребе оних који су јуначки тамо и даље присутни, да апелујемо на  оне који имају економске моћи да помогну тамо нејач младу по годинама, стару по годинама да се тамо оспособи живот…

Наилази теже време, зимско, када ће бити више глувоће и више тишине, али не треба одустајати од мобилизације свих ћелија Цркве Христове да се тај простор помогне на сваки могући начин.

Advertisements