У недељу пред Богојављење, 17. јануара 2016.године, када Црква прославља 70 светих апостола, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атансије, служио је Свету Архијерејску Литургију у Ливну. У храму Успења Пресвете Богородице, са Епископом су саслуживли протојереј Слободан Кљајић, парох гламочки; протојереј-ставрофор Жељко Ђурица, парох лијевањски и протођакон Никола Перковић, док је за пјевницом одговарао јереј Срђан Белензада, парох веселињски. Иако су ових дана због зиме и хладноће, лоши услови за путовање, то није спречило Епископа да посјети овај дио своје Епархије.

У Ливну данас живи веома мали број православних Срба, али је у прошлости њихов културни и црквени живот био на завидном нивоу што поносно свиједочи храм Успења Пресвете Богородице са својом имовином и богатом историјском прошлошћу.

Храм у Ливну спада међу веће православне храмове у Босни и Херцеговини и представља јединствен примјер у архитектури православних храмова. Саграђен је 1859. године у рекордном времену. По предању, кажу да је саграђен за мјесец дана, јер су се Срби бојали да их неко од нижих органа власти не би прекинуо у раду, без обзира на султанову дозволу. Покрај храма је био саграђен дрвени звоник, који је служио 30 година, све до 1889. године кад је уз храм саграђен од тесаног камена нов звоник.

Недалеко од храма, 1874. године саграђена је нова српска школа која је послије Другог свијетског рата национализована и данас служи као гимназија. У истој згради је била пошта и парохијски дом а од 1907. године и просторије Српског пјевачког и тамбурашког друштва “Сундечић“ које је имало своју читаоницу и библиотеку у њој.

Велика разарања и страдања епархија бихаћко-петровачка је доживјела у прошлости, што није заобишло ни парохију лијевањску и њене православне вјернике. У првом свјетском рату, храм Успења Пресвете Богородице и просторије СПТД “Сундечић“ су опљачкане и многе вриједне ствари упропашћене и однешене. У другом свјетском рату, храм је такође опљачкан и оштећен, парохијски дом бомбардован а црквена архива и библиотека уништени. Од стране усташке руке, црква је остала без свога свештеника протојереја Косте Станишића и готово без свих вјерника. У последњем рату парохијски дом је девастиран а канцеларија у парохијском дому запаљена. Храм је такође девастиран и запаљен на Видовдан 28. јуна 1992. године. Том приликом је изгорио звоник а богату збирку вриједних икона, и остале богослужбене предмете, сачувао је жупник ливањски, фра Марко Гело. Неке од икона из те колекције вјероватно су припадале и појединим изумрлим ливањским породицама па је збирка драгоцјена и за теолога и за историчара. Године, 2006. храм је са иконама и осталом имовином стављен под заштиту Завода за заштиту споменика културе а црква проглашена националним спомеником. Након тога, уз помоћ Владе Србије обновљен је звоник а уз помоћ Федералног министарства културе и спорта, у Музеју Републике Српске почела је рестаурација икона угрожених влагом која још увијек траје.

Данас, у Ливну, постоји и Капела – спомен крипта Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, саграђена 1991. године у којој су, 11. августа исте године сахрањене мошти преко 1200 мученика извађених из јама ливањског краја, а страдалих у другом свјетском рату.

Без обзира на бурну прошлост, велика разарања и страдања, Храм Успења Пресвете Богородице и Црква као заједница вјерних у Ливну, данас стоји као неуништиви „стуб и тврђава истине“ (1.Тим.3,15). То доказује и данашње литургијско сабрање, јер по ријечима Христовим „гдје су два или три сабрани у име моје, ондје сам ја међу њима“ (Мт.18,20).

БЕСЕДУ ЕПИСКОПА МОЖЕТЕ ЧУТИ ОВДЕ: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-atanasije-svetu-arhijerejsku-liturgiju-sluzio-u-livnu/