У сарадњи са ауторима, Удружење Огњена Марија Ливањска вас позива на промоцију књиге
у Банском Двору у Бања Луци
О књизи ће говорити: рецензенти Жељко Вујадиновић и Душко Певуља, Слободан Наградић, Ранко Рисојевић и аутори.
Сваки човек својим мртвима постави обележје, као спомен да су постојали и свет својим животом обдарили. Сваки народ, онима који су за њих у ратовима гинули, подигне обележје, за спомен на њихову жртву. Дирати у те спомене мртвима је вандалски чин јер значи, не пуко рушење камена, већ узнемирење душе покојника која живе не може у том чину зауставити.
Такав вандалски чин догодио се неког од претходних дана (или ноћи) у селу Челебић, на спомен-гробљу на Барјаку. Спомен-плочу са именима страдалих Челебићана у рату 1992-1995.године, непозната особа (или особе) су у безумном чину мржње разлупале. Тиме су повредили осећања не само Срба него сваког човека који поштује своје и туђе покојнике и успомене. Овакви догађаји не доприносе достојанству и спокојном животу људи, ма које вере и нације били, а верујемо и да не одражавају ставове, нити имају подршку, већине становника општине Ливно.
Цео случај је пријављен надлежним органима и очекујемо њихово искрено ангажовање на проналажењу и санкционисању починиоца.
Удружење Огњена Марија Ливањска
Празник Успења Пресвете Богородице – Велика Госпојина – је и ове године прослављен посебно свечано у српском православном храму у Ливну, који је посвећен овом празнику и слави га као своју славу.
Већ 158 година овај храм окупља свој верни народ, како оне који живе у Ливну и Ливањском пољу, тако и оне који су настањени далеко од њега, али му се увек враћају. Пред 50-ак окупљених верника, свечану Литургију служио је отац Предраг Црепуља. На крају Литургије, велики број верника приступио је светим тајнама исповести и причешћа.
Кум славе ове године је био Драго Радета из Ливна, на чему му се управа парохије захваљује. Након богослужења, окупљени народ се задржао на ручку и дружењу у сали парохијског дома. У веселој атмосфери која душу крепи, окупљени су се задржали до поподневних часова.
СЛИКЕ И АУДИО-ЗАПИСЕ СА УСТОЛИЧЕЊА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/ustolicen-episkop-bihacko-petrovacki-sergije/
Торжественом архијерејском Литургијом началствовао је Високодостоњејши Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а саслуживали су Преосвећена господа Епископи: бихаћко-петровачки Сергије, врањски Пахомије, шумадијски Јован, далматински и изабрани зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, брегалнички Марко, горњокарловачки Герасим, тимочки Иларион, умировљени средњоевропски Константин и канадски Георгије. Свечаном чину устоличења присуствовали су Преосвећена господа Епископи: бањалучки Јефрем, сремски Василије, канадски Митрофан, умировљени зворничко-тузлански Василије и изабрани Епископ далматински архимандрит Никодим.
Саслуживали су и архимандрити Серафим из манастира Рмња и Павле из манастира Ораховице (Епархија славонско-пакрачка); протојереји-ставрофори Миладин Тешановић из Епархије бихаћко-петровачке и Љубомир Ђошић из Епархије зворничко-тузланске; протођакони: Радојица Жагран (Епархија бањалучка), Никола Пековић (Епархија милешевска), Слободан Вујасиновић (Епархија сремска) и Иван Гашић (Епархија шумадијска), као и ђакон др Драган Радић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду (Митрополија загребачко-љубљанска).
Величанственим пјенијем песме славе и хвале Господу узнели су чланови хора Јединство из Бањалуке, вођени диригентском руком редовног проф. Немање Савића.
Славски колач којим је обележена и слава Епархије преломили су митрополит Порфирије и владика Сергије.
Одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о избору Његовог Преосвештенства г. Сергија за Епископа бихаћко-петровачког прочитао је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије који је потом пренео честитке Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја устоличеном епископу Сергију и увео га у трон Епископā бихаћко-петровачких.
Митрополит Порфирије је пожелео владици Сергију да васпоставља Цркву Христову и народ свој, да служећи Господу и проповедајући Јеванђеље и Христову науку, укрепљује народ у вери. -Позвани сте да градите мостове међу људима и да будете први који прелази мост, казао је митрополит Порфирије и додао да је наша Православна Црква – Васељенска, а то значи отворена за све.
Новоустоличени Епископ бихаћко-петровачки Сергије поздравио је све присутне, заблагодарио на указаном поверењу, казујући приступну беседу и подсећајући на историјат страдалне Епархије бихаћко-петровачке, позивајући сав народ на окупљање око Господа Творца свега света.
Приступна беседа Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија
Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, уважени представници Исламске заједнице, уважени представници Римокатоличке Цркве, уважени г. Иванићу – члану Предсједништва БиХ, уважени г. Селаковићу – генерални секретару Председника Србије, уважена господо представници Владе Републике Србије, Републике Српске, Републике Хрватске, Ваше екселенције и еминенције, поштована господо начелници, представници Oружаних снага БиХ, часни оци, драге сестре монахиње, богољубива браћо и сестре, благочестиви народе Богом спасаване Епархије бихаћко-петровачке.
Данас када моја маленкост приступа свештеном трону архијерејâ бихаћко-петровачких, благодаримо прво Богу живоме Оцу, Сину и Светоме Духу, Створитељу, Промислитељу, Дародавцу свих добара, што је по свом савршеном Промислу мени најмањем од све браће дао и даровао да управљам Црквом Његовом; да управљам, дакле, Тијелом Сина Његовог, Бога и Спаса нашега Исуса Христа рођеном од Дјеве Марије Духом Светим, преображеним и васкрслим Духом Светим, који истим Духом Светим оставља нам најсветије своје Тијело које је Црква Његова да се кроз Њу спасавамо овдје на земљи. По својој природи Црква је тајна над тајнама, јер на Њој стоје врата од Царства небескога. А кључеве од тих врата, милошћу својом неизрецивомн предаје велики Бог сваком свом епископу Цркве Његове, па тако и мени најнедостојнијем.
Зато, данас са разлогом осјећам своју ништавност и свештени страх према достојанству које ми указује наша најсветија Црква тиме што ме изабра за епископа бихаћко-петровачког, али у исто вријеме осјећам и неизрециву радост јер долазим својој кући. Зато, благодарим од свег срца најсветијем Патријарху нашем г. Иринеју и свој узвишеној браћи архијерејима Српске Православне Цркве што је ,,и њима било драго‟ (Дап. 15,28) да ми повјере на старање Епархију бихаћко-петровачку.
Као што рекосмо, срце ми је пуно, јер се враћам својој кући. Долазим опет своме манастиру Рмњу, гдје сам започео монашки живот; долазим у град у којем сам започео своју свештеничку службу и мисију, долазим гробовима својих предака. А изнад свега, моје срце је радосно, јер долазим Вама, драга браћо и сестре, свештеницима, монасима и вјерном народу Богом спасаване Епархије бихаћко-петровачке, чију душу познајем и чијем срцу се дивим, и које сматрам највећим благословом и благом ових простора земљине кугле, и шире. Јеванђеље каже да ,,нема пророка у постојбини својој‟ (Мт 13,57). Пред тежином значења ових јеванђелских ријечи тјеши нас једино то што моја маленкост не долази у своју постојбину као пророк, већ као непотребни слуга Божији и служитељ Олтара Господњег, слуга свога народа, као епископ Цркве Христове.
Као што и сâми знате, наша Епархија је основана 1925. године када је добила свог првог епископа др Венијамина Таушановића, који је овом Епархијом управљао кратко, свега четири године. Могло би се рећи да је његовим одласком Епархија остала готово удова, што значи да дуго година није имала свога епископа, него су њеним свештеним троном уз тешке историјске околности уз два везана свјетска рата, учестале прогроме и народна страдања каква историја готово не памти, управљали православни епископи из Сарајева, Бањлуке и Далмације, и све тако до 1991. године до доласка епископа Хризостома, чијим доласком је почело конкретно духовно васкрсавање ове Епархије.
Због тога, и због много чега још, благодаримо епископу Хризостому, сада Митрополиту дабро-босанском, на архипастирској ревности и пожртвованој свештеној љубави, што је овом Епархијом достојно проносио име св. Јована Златоуста, држећи мудро у рукама својим јеванђељску бакљу са уљем (Мт 25,4) коју је Господ упалио да би свјетлошћу незалазном обасјао ову нашу Крајину, а коју је потом преузео његов насљедник епископ Атанасије, сада Епископ милешевски, такође вјерни син ове наше поносне Крајине. И пред њим данас правимо метанију, благодарећи му на ревности, трпљењу и теологији, јер се угледао на св. Атанасија Великога чије име и носи, који је и сâм у своје вријеме, једнако као и св. Григорије Богослов и многи други Свети оци и учитељи Цркве, проповједао Јеванђеље Христово у опустошеној Епархији и полупразним храмовима.
Но, својом непоколебивом вјером у Васкрслога Господа Исуса Христа, коју су проповједали и чију васкрнсу силу су проносили, Свети оци и учитељи Цркве надахљивали су Цркву Божију и васрксавали Јеванђељем свијет око себе.
Као што и сâми видите, с људске стране гледано, историја Епархије бихаћко-петровачке није дуга нити нарочито богата и славна, али је одвајкада док она није ни постојала, на сваком њеном милиметру посвједочена непоколебива вјера православна, која је данас у вама, драга браћо и сестре, чиста и непорочна љубав према Господу и Цркви Његовој, која је данас у вама, и јуначки дух наших славних предака, који је још увијек у вама, драга браћо и сестре.
Ови простори преко којих се протеже наша Епархија исцрпљени су од ратова старих и нових, унижени од страдања и неправде сервиране из руку кнезова овогасвијета. Носећи на себи ране историје, наша Епархија је данас остала мала у броју својих вјерника и сиромашна у својој економији. Но, због тога ми је још више волимо и наше срце још више ка њој хита, јер знамо да се,,сила Божија у немоћи познаје‟ и да је ,,слабост Божија јача од људи‟ (1 Кор 1,25).
Шта је то слабост и сила Божија? То је крсто-васкрсна сила, драга браћо и сестре, она која избија из гроба Христовога. То је сила вјечне љубави Бога према човјеку која побјеђује свако зло, неправду и смрт. Она се показује тамо гдје људски разум помишља да је крај, да више ништа нема смисла нити икакве шансе да се нешто промјени и крене набоље. То је сила коју видимо у ове наше дане и управо на овим просторима наше Епархије која се показала и пројавила у недавном обретењу моштију светих мученика из Медне, који нам баш као сви апостоли, Свети оци и учитељи Цркве Христове чудесно објављују велику тајну љубави Божије и вјечне наде.
Молимо се данас овим светим мученицима, свим мученицима Епархије бихаћко-петровачке, заштитницима Епархије наше – данашње славе ове свештене епископије Србима великим Архиепископима и Патријарсима српским, свим великим учитељима и оцима Цркве Христове, да својим светим молитвама и мени недостојном надомјесте такву вјеру, не би ли барем наш вјерни народ у нама препознао макар обрисе узорне епископске службе Христове, еда би ли се с нама што чешће сабирали око Трапезе Господње одакле извире сила вјечнога живота и вјечне наде.
Молимо се такође свим светима да нам дају крсто-васкрсну вјеру Јеванђеља Христовог да би наши сусједи и суграђани Бошњаци и Хрвати у нама видјели и препознали свога пријатеља и доброжељатеља, на чија врата дању и ноћу могу покуцати тражећи ,,три хљеба“ (Лк 11, 5-8), како каже Јеванђеље. Само на овакој вјери се граде прави међуљудски односи, јер оваква вјера нас учи да смо ми једни другима не за пет дана, нити педесет и пет година, него за вјечност.
Одговорно тврдимо да за све црквене, социјалне, политичке, породичне и остале прилике и околности не видимо ни једно рјешење до ово које су проповједали и проживјели сви светитељи Цркве Христове, а то је жива вјера у Васкрсење Христово.
У нашој кући и око наше куће има много посла да се уради, милошћу Божијом, све ћемо постићи крсто-васкрсном вјером.
Овом приликом поздрављам и захваљујем преставницима власти Града Босанског Петровца, Федерације БиХ, Републике Српске, Србије и Хрватске, мојој родбини и пријатељима, браћи свештеницима и вјерном народу Епархије франкфуртске и све Њемачке, међу којима сам направио своје прве епископске кораке и стекао међу њима вјерне и вјечне пријатеље.
Све вас молим да ме не заборавите у вашим молитвама! А свима онима које су животе своје уписали у историју Епархије бихаћко-петровачке нека је Царство небеско! Христос васкрсе!
У недјељу 10. септембра чин устоличења обавиће се у катедралном храму светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу Богомчуване епархије Бихаћко-петровачке. Света Архијерејска Литургија служиће се са почетком у 9.30 часова.
Епархија Бихаћко-петровачка
Изабрани Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена.
Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург.
Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу.
Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања.
Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару.
На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела.
Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом.
Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године.
Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ.
У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године.
Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру.
Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског.
На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке.
Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“.
Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког.
Парохијани свих села, које обухвата парохија губинска, као и многи други драги нам гости, и ове године на празник Убрус 29. августа окупили су се око цркве Успенија Пресвете Богородице у Губину.
Судбина је многе Србе, немилосрдно отргнула од Динаре, и развејала по цијелом свијету.Но ко је хтио да погледа, могао је на лицима и у очима присутног народа да угледа дубоку чежњу и патњу за родним прагом и родном грудом али и радост и понос на то ко су и одакле потичу. Познато је од давнина да се Срби лако не предају.Тако се редовно окупљамо. Окупља нас много ствари, а највише наша Света Црква, наша Динара и гробови наших предака.
Своји су дошли на своје, и заједно са оним Србима који стално бораве под Динаром, како ваља и како требује прославили славу и Богу се помолили. О своме „руву и круву“ а уз помоћ свих осталих, ове године домаћин и кум славе био је господин Радован Пајчин, који је свима нама образ освјетлао. Посебну захвалност за истрајност у организацији овог сабора дугујемо и г. Недељку Вуковљаку, г. Лази Пајчину и г. Обраду Вуковљаку, као и свима који су допринели организацији скупа.
Велики број присутног народа показао је, да свако дјело које се чини у славу Божију мора успјети, па тако и овај наш скуп постепено прераста у огромни сабор, који, не само да окупља људе са ових простора, већ и многе друге у чијим грудима куца родољубиво срце. Ове године, а надамо се да ће то прерасти у традицију, проглашена су три почасна парохијанина, који су се обратили домаћинима дирљивим говором, који је потресао све присутне.
Љубав према завичају даје нам велику снагу и вољу да све учинимо да се заборав побједи. Ове године подигнут је и освећен споменик палим борцима и цивилима протеклог рата, који је на понос свих нас и на достојну почаст пострадалима. На споменик је венац положио и начелник општине Босанско Грахово г. Душко Радун.
Заједничкој трпези која је припремљена у порти храма приступило је око 600 људи. Народно весеље је трајало цијели дан, и све је било како ваља и доликује.
Нека благи Господ и Богородица поживе овај скуп и помогну да буде и бољи и љепши сваке наредне године, а на многаја и благаја љета.
СПЦО ГУБИН
У подножју Старетине, на западном крају Ливањске општине, сместила су се села Челебић, Бојмунте, Радановци, Врбица, Богдаше и Бастаси, која припадају Врбичкој парохији.
Терет несреће која је захватила ову парохију није попустио ни за ових двадест година колико је прошло од рата. Поново нас је светлост
ватре и мирис паљевине, од пожара који су беснели тих дана, вратила у оне
дане кад је нељудска рука палила и жарила српским селима, трудећи се да
нестане све што је српско.
Тако је било и са Врбичком црквом, али није увек по људској вољи. Обновљен је храм Силаска св. Духа на Апостоле и заживи парохија Врбичка. Некада је црквени сабор био за Велику Госпојину, а сада за Благу Марију. Можда је и то један од разлога што ово саборовање које смо започели Светом Литургјом коју су служили о. Жељко Ђурица, бивши парох лијевањски, и о. Предраг Црепуља, парох лијевањски, није онако као бисмо волели. Има народа који се окупља у селима ове парохије барем у овим данима, иако се од прошле Благе Марије упокојило петоро парохијана ове парохије, десет посто од укупног броја оних који живе у овој
парохији.
Они који долазе Врбичком храму били су и ове године да понесу благосов
родног краја, а они који су били у родном крају а нису дошли свом храму верујемо да ће доћи идуће године. Доле код нас је све некако мало, али кад се купи сено у Врбичкој порти – које је покосио Лазар Катић – онда се и порта чини великом. Црква и парохијски дом се отворе тек неколико пута годишње па их је сваки пут потребно очистити и упристојити. Кад би било више руку свима би било лакше, јер сваке године 3. августа, дан пред Благу Марију, окупимо се и средимо порту, очистимо цркву и дом, али сваке године долазе исти људи. Свих ових година Милка Кисић, Мара Јовић и Сава (Савица) Јовић увек су били међу првима.
Добро би било да нас идуће године у послеподневним сатима 3. августа буде више, да заједнички урадимо нешто за себе. На дан Благе Марије било је свечано и лепо, литургија па дружење. Има нас који све потешкоће прихватамо као искушење вере, па смо зато ипак остали цео дан дубоко у ноћ.
По благосову нашег пароха, ко год дође до манастира у
Врбици може да звони кад хоће. Покретано рукама верујућих, звоно са
Врбичке цркве цео дан је јављало да смо још живи, да се надамо добру од
Господа. Нека звони на многаја љета.
Илиндан – слава цркве у Црном Лугу и највећи црквено-народни сабор у Ливањском пољу – прослављен је и ове године достојанствено и уз велики број народа, како оних који и данас живе на овим просторима, тако и оних које је живот расејао далеко од ових прелепих крајева.
Свечана прослава Илиндана почела је Светом Литургијом у храму Светог Пророка Илије коју су служили отац Жељко Ђурица, бивши парох лијевањски, отац Савко Плавшић, парох граховски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски и црнолушки. Током Свете Литургије један број верника, како деце тако и старијих, је приступио светим тајнама исповести и причешћа.
У својој беседи окупљенима, честитајући славу, отац Жељко је подсетио на речи Светог Владике Николаја Жичког упућене православном српском народу – да је важно да са сложимо, умножимо и обожимо. Посебно је нагласио да, ако је већ некада тешко да се умножимо, а посебно сложимо, свакако није и не може бити тешко да се обожимо. Поздрављајући окупљене у своје, и име управе парохије, отац Предраг се осврнуо на важност црквено-народних зборова, истичући да су се у нашој прошлости на њима и краљеви крунисали. Захвалио се свештенству и народу који су дошли и увеличали овај велики празник, а посебно г. Душку Радуну, начелнику општине Босанско Грахово и овогодишњем куму црквене славе, који је са породицом спремио славски колач и кољиво.
Након богослужења, верници су се задржали око цркве уз освежење и у дружењу. Народно весеље поводом Илиндана је трајало до касно у ноћ.
У недељу 6. августа 2017. године, у цркви Св. Марка у Београду служен је парастос свим Ливањским Србима побијеним у лето 1941. године од стране усташа, као и онима страдалима током последњег рата 1992-1995 године. Помен страдалима су служили отац Мирко Јамаџија, бивши парох лијевањски, и ђакон Радомир Врућинић, родом из Губера код Ливна. И поред велике врућине, у заједничком молитвеном сећању окупило се око 50 верника, потомака страдалих.
У својој беседи, отац Мирко се осврнуо на чињеницу да се ових дана сећамо великог страдања не само српског народа у Ливну и Ливањском пољу, већ и у Крајини и многим деловима Босне и Херцеговине, али да признање и покајање за почињене злочине на страни оних који су их починили и даље изостаје. Окупљенима је скренуо пажњу и на важност истрајавања у чувању сећања на њихове страдале претке.
Након парастоса, окупљени су се задржали у дружењу у парохијској сали цркве Св. Марка. Овим богослужењем је завршен овогодишњи циклус окупљања у знак сећања на Ливањске мученике.
Неговање сећања на православне Србе страдале у Ливањском пољу током Другог светског рата настављено је, након централног окупљања у Ливну за Огњену Марију, парастосима који су служени у Чапразлијама, Челебићу и на Шаторском језеру.
У поподневним часовима 31. јула, на разрушеном спомен-гробљу у Чапразлијама, помен страдалима из овог села служио је парох лијевањски, отац Предраг Црепуља, пред групом окупљених верника. На овом месту је сахрањено 28 мештана овог села које су усташе бациле у јаму Самогреда 30. јула 1941. године, западно од овог села. Двадесет година касније, њихови земни остаци пренети су и положени у гробницу у Чапразлијама, над којом је подигнут споменик. Током претходног рата, споменик је порушен, али кости пострадалих и даље почивају на овом месту. Обнова споменика је планирана за скору будућност.
Следећег дана, 1. августа, на другој страни ливањског поља, отац Предраг Црепуља је, пред 20-ак окупљених, служио помен пострадалима из овог села на обновљеном спомен-гробљу на Барјаку. На овом месту је сахрањена велика већина од преко 400 цивила – махом жена и деце – из Челебића и околних села које су усташе на Огњену Марију сакупили у сеоској школи и ту поклали, те њихова тела сахранили на Барјаку, на месту данашњег споменика. Претходног дана, мушке становнике овог села су исто тако сакупили у сеоској школи и одвели свезане до јаме Бикуше, у коју су их бацили. Поздрављајући окупљене, отац Предраг је истакао важност окупљања у заједничкој молитви и сећању на наше мученички пострадале претке, истакавши да су се и рани хришћани окупљали управо на местима где су били сахрањени или пострадали први хришћански мученици.
У поподневним часовима 1. августа, молитвено окупљање је одржано и поред крста на Шаторском језеру, у знак сећања на све православне Србе пострадале на овој планини током Другог светског рата. На парастосу су служили отац Жељко Ђурица, парох колобарско-грбавички и бивши парох лијевањски, отац Савко Плавшић, парох граховски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски.
У понедељак 31. јула, служена је Света Литургија у храму Успења Пресвете Богородице у Губину. По већ устаљној традицији, у оквиру Илинданских окупљања широм Ливањског поља, народ Губинске парохије се сабира око свог храма баш на овај тадум. Свету Литургију, пред 30-ак окупљених парохијана, како оних који живе у селима ове парохије тако и оних који су расејани у другим местима, служио је отац Предраг Црепуља, парох губински.
На крају Свете Литургије, окупљени народ је са својим свештеником кренуо ка споменицима страдалима из Другог светског рата и рата 1992-1995 године. На месту где се налази споменик оцу Ристи Ћатићу и његовим парохијанима побијеним од стране усташа током Другог светског рата, као и нови споменик палима у последњем рату, одслужен је помен.
Након тога, окупљени народ се задржао на дружењу и чашици разговора у порти овог храма.
У данима око Огњене Марије, православни Срби Ливна и Ливањског поља окупљају се молитвено у сећању на своје претке који су невино страдали почетком Другог светског рата од усташа, у највећем броју у данима око празника ове светитељке.
Као и увек, централна комеморација одржана је 30. јула, на Огњену Марију, у Капели и спомен-костурници Св. Великомученице Марине у Ливну. Пред више од 60 окупљених верника, махом потомака страдалих, Свету Литургију служили су отац Жељко Ђурица, парох колобарско-грбавички и бивши парох лијевањски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски. За певницом је одговарао отац Срђан Белензада, парох веселињски. На крају Свете Литургије, служен је и помен страдалима. У својој беседи, отац Жељко је подсетио окупљене да, као што је телу потребна здрава храна, тако је и души потребно да се храни, те да, окупљајући се у заједничкој молитви и сећању заправо хранимо и душе своје. Осврћући се на Ливањске новомученике, отац Жељко је истакао да је битно да их народ препознаје и прославља као свете мученике, а да ће их онда и наша Црква препознати и прославити као такве. Поздрављајући окупљене, отац Предраг се захвалио свима који су тог дана дошли у Ливно да присуствују Светој Литургији, подсећајући да су се и први хришћани окупљали на местима страдања првих мученика. Након богослужења, окупљени народ и свештенство су се задржали на дружењу у парохијском дому.
Претходног дана, у суботу 29. јула, расељени Ливањски Срби окупили су се у Бања Луци на парастосу који је, у цркви Св. Јована Богослова на Лаушу, служио отац Мирко Јамаџија, бивши парох Ливањски. Обраћајући се окупљенима, отац Мирко се запитао какво је зло могло спровести такав злочин, те истакао важност чувања сећања на све невино страдале, како 1941. године, тако и у рату 1992-1995. године.
На Огњену Марију су парастоси служени и у Новом Саду, у манастиру Богородице Тројеручице на Авали, а у наредним данима ће бити служени и у Губину, Чапразлијама, Челебићу и Београду.
Прва усташка убиства ливањских Срба почела су већ у мају 1941. године, хватајући замах у јуну и јулу, да би свој врхунац достигла у данима око Огњене Марије. У Ливну и околним селима побијено је око 1600 православних Срба. У појединим селима, као што је Голињево, побијено је комплетно српско становништво, док је у другим селима само мањи број успео преживети. Међу највећим стратиштима су били ливада крај села Пролог, јама Равни Долац и школа у Челебићу.
Капела и спомен-костурница посвећена Св. Великомученици Марини саграђена је током 1991. године, као вечно почивалиште за мошти пострадалих, које су те године извађене из јама и са других стратишта ливањског поља и положене у костурницу. Током рата 1992-1995, овај храм је претрпео значајна оштећења, док су мошти мученика узнемирене. У овој години, када се навршава 76 година од овог великог страдања и 26 година од почетка изградње капеле и вађења костију наших предака из јама, успешно се приводе крају радови на уређењу капеле, у оквиру чега је и фрескописана захваљујући средствима добијеним од Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду.
По молби члана нашег Удружења Милоша Никше, објављујемо његову захвалницу свима који су помогли да се његов прадеда, Јово (Николе) Црногорац из Челебића, упише у књигу умрлих општине Ливно. Такође, скрећемо пажњу и другима да на овај начин могу уписати своје претке у књиге умрлих Босне и Херцеговине.
З А Х В А Л Н И Ц А
Поштовани,
Поводом проглашења, по мајчиној наследној линији, мога прадеде, Црногорац (Никола) Јово, умрлим лицем у Општинском суду у Ливну, несталог у рејону села Челебић код Ливна у Босни и Херцеговини на верски празник Огњена Марија, дана 30.07.1941. године, као и накнадног уписа у матичне књиге умрлих за село Челебић у општини Ливно за 1941. годину, на овај скроман начин:
захваљујем се:
Изузетно се захваљујем:
С поштовањем,
Београд, 24. јул 2017. године
НИКША (Симо) Милош
родом из Сремска Митровице,
који сада живи у Београду.
Лета 1941. године, а највише у данима око Огњене Марије, усташе су побиле више од 1600 Срба по бројним јамама Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице, код села Пролог, у челебићкој школи, на ливади Трновац, у шуми Копривници, код Куперешких врата и на Боровој глави, у Засеновићима код Бугојна… Страдали су сви, од тек рођених до старих и немоћних. Велики број њих су живи бачени у јаме да тамо умиру данима. Тих дана заувек су нестале целе српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема Срба. Након педесет година, 1991. године, потомци су извадили мошти страдалника из већине јама и сахранили их у спомен-капели саграђеној у порти лијевањске православне цркве. Само годину дана касније те мошти су узнемирене и разбацане око оскрнављене спомен-капеле и запаљене лијевањске православне цркве. Епархија бихаћко-петровачка, Парохија лијевањска и потомци страдалника обновили су Спомен-капелу и поново у крипту положили мошти мученика.
Српска православна црквена општина и Удружење Огњена Марија Ливањска позивају вас да присуствује молитвеном сећању на невине жртве, које ће се одржати по следећем распореду:
Током протеклих недељу дана, у Ливну су кренули радови на осликавању Капеле и спомен-костурнице Св. Великомученице Марине – Огњене Марије. Радовима на фрескописању ће бити обухваћена сама капела, док се на зидовима крипте налазе спискови са именима страдалих. Очекује се да ће фрескописање бити завршено до Огњене Марије.
По благослову Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија капелу осликава проф. мр Горан Јанићијевић, ванредни професор и помоћник директора за наставу Академије Српске Православне Цркве за уметност и консеравцију у Београду. Средства за фрескописање је обезбеђен код Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду, заједничким залагањем Епархије Бихаћко-Петровачке и Удружења Огњена Марија Ливањска.
Капела и спомен-костурница посвећена Св. Великомученици Марини саграђена је током 1991. године, као вечно почивалиште за мошти пострадалих, које су те године извађене из јама и са других стратишта ливањског поља и положене у костурницу. Током рата 1992-1995, овај храм је претрпео значајна оштећења, док су мошти мученика узнемирене. У овој години, када се навршава 76 година од овог великог страдања и 26 година од почетка изградње капеле и вађења костију наших предака из јама, полако приводимо крају радове на уређењу Капеле и спомен-костурнице.
Заједничким трудом парохије Лијевањске и Удружења Огњена Марија Ливањска, током јуна 2017. године покошена је црквена порта и гробље у селу Голињеву крај Ливна. Овим је настављен рад на уређењу овога, некада најзапуштенијег и скоро заборављеног, црквишта и гробља на територији парохије Лијевањске, започетог још 2014. године. У кошењу гробља су учествовали отац Предраг Црепуља, парох лијевањски, и Милош Дамњановић, члан УО Удружења Огњена Марија Ливањска.
У плану је и обнова храма у овом селу, јединог сведока о постојању православних Срба у њему. Још једном позивамо све оне који могу да помогну ову акцију својим прилозима. Више о овоме можете прочитати овде: https://omlivanjska.com/projekti/projekatgolinjevo/
Парохија Лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска позивају све православне Србе пореклом из насеља парохија Лјевањске, Губинске, Врбичке и Црнолушке да се организују и покосе своја гробља на време, те да се на тај начин одуже својим прецима. Такође, Парохија и Удружење стоје на располагању да помогну кошење гробаља у овим парохијама у организационом смислу тамо где је то потребно.
Са благословом Његовог Преосвештенства, Eпископа горњокарловачког г. Герасима, у суботу 01. јула 2017. поводом седамдесет и шесте годишњице од страдања, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941-2017.“ Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали.
У суботу 01. јула 2017, над Шарановом јамом на Велебиту, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за 38.010 православних Срба, побијених у комплексу логора НДХ, Госпић – Јадовно – Паг.
Након молитве упутићемо се узбрдо, око 5км до јаме под Гргиним бријегом (налази се уз сам пут) гдје ћемо уз јаму поставити Часни крст и служити кратки помен. Крст ћемо ако Бог да освештати дан прије у Храму Св. Саве на Врачару.
Наставићемо пјешке још око 2 км до мјеста некадашњег сабирног логора Јадовно у Чачића долцу. На том мјесту гдје смо поставили Часни крст 2012. године, задржаћемо се око сат времена.
На повратку, упутићемо се у Меморијални центар Никола Тесла у Смиљану одакле ћемо наставити према селу Медак гдје ће уз светињу, Манастир посвећен Усековању главе Св. Јована бити организовано послужење за ходочаснике.
Одатле слиједи повратак нашим кућама.
Удружење Јадовно 1941, учествује уз Епархију горњокарловачку као суорганизатор молитвеног окупљања уз ангажовање својих људских и техничких капацитета.
За учеснике ће бити обезбјеђен бесплатан превоз аутобусима из Београда, Новог Сада, Бања Луке, Приједора и Новог Града.
Молитвено сабрање на Велебиту је пријављено и одобрено од стране полицијске станице Госпић чији ће радници обезбјеђивати скуп.
-Заинтересовани за пут са подручја Бање Луке, Приједора и Новог Града, треба да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 51 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com .
-Заинтересовани за пут са подручја Београда, треба да се јаве Вељку Ђиновићу, на телефон: +381 64 421 6548 или путем електронске поште: djinovicveljko@gmail.com или udruzenje@jadovno.com
-Заинтересовани за пут са подручја Новог Сада, треба да се пријаве Удружењу ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца „Обилић“ Нови Сад путем електронске поште: srpskidobrovoljci.ns.1912.1918@gmail.com или на бројеве телефона +381 60 764 15 64 или 064/153-59-36 или 064/671-5881
-Заинтересовани за пут са осталих подручја, могу да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 51 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com ради координације плана путовања.
Због ограниченог буџета и трошкова финансирања Сабрања, молимо све оне који могу помоћи, да то и учине.
Како у властитом аранжману доћи из правца Београда или Бањалуке? Којим путем од Госпића до споменика код Шаранове јаме, мјеста окупљања? Погледајте карте..
Пођимо на Јадовно, јер нисмо заборавили!
Душан Ј. Басташић
Предсједник УГ Јадовно 1941. Бања Лука
Везане вијести:
Најава на Фејсбук страници удружења Јадовно 1941.
Погледајте како је било на Јадовну прошле године..
Галерија фотографија са обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941 – 2016.
Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије је данас, 16. јуна 2017. године у Епископију у Босанском Петровцу примио у посјету парохија лијевљанског Пречасног јереја Предрага Црепуљу и Милоша Дамњановића из Удружења „Огњена Марија Ливањска“ из Београда.
Повод за данашњи сусрет јесте почетак фрескописања Спомен храма Свете Великомученице Марине са костурницом у Ливну. Познато је да завичајно удружење „Огњена Марија Ливањска“, чије је сједиште у Београду, дужи низ година својим програмима и акцијама активно учествује, изналази средства и помаже црквене општине у обнављању храмова Српске Православне Цркве – Епархије бихаћко-петровачке на простору Ливна и Ливањског поља, као и у харитативним дјелатностима према повратничким православним породицама у парохијама лијевљанској, врбичко-губинској и црнолушкој. Заједничким снагама Епископ Атанасије и ово заједничко удружење изнашли су новчана средства за фрескопис спомен капеле у Ливну. По благослову Епископа капелу ће осликавати Проф. Мр Горан М. Јанићијевић, ванредни професор и помоћник директора за наставу Академије Српске Православне Цркве за уметност и консеравцију у Београду. У овој капели похрањене су мошти православних Срба Ливна и Ливањских села убијених 1941. године. Мошти су из јама извађене 1991. године а том приликом Његова Светост Блаженопочивши Патријарх Српски Павле је 11. августа 1991. године над моштима мученика служио опијело.
У суботу 3. јуна у просторијама ресторана Наша трпеза, на чукаричкој падини одржан је састанка становника села Челебић на којем се разговарало о неколико тема:
-рад одбора села Челебић
-одржавање Спомен гробља и гробља на Баријаку
-израда плоче са именима страдалих на Спомен гробљу
-ограда гробља на Баријаку
-база података Челебић
Челебић је најстрадалније српско село у Ливањском пољу. Нажалост, њих
око четири стотине из Другог светског рата и 11 из овог задњег, као да нису
довољни да пробуде свест код оних који треба само да се сећају. А сећати се није тешко. Мало је Челебићана остало, а и од оног мало што је остало,Челебић постаје све даљи. Циљ рада одбора села Челебића, као и Удружења Огњена Марија Ливањска, управо јесте да сачувамо сећање на наш завичај и наше страдале претке. Имајући ово у виду, Одбор ће наставити свој рад и поново се састати крајем јуна.
Одбор села Челебић
У Богородичиној цркви, слава је и милост, на парохији губинској служити Литургију увијек је нешто посебно.Човјек не може а да не осјети колико је праведних душа из овога светога храма молитве Богу узносило.
Када би ова светиња могла говорити, вјероватно би нам причала о праведним душама које су се у Њој Богу молиле, о дивним свештеницима -вођама и учитељима српскога народа који су ту службовали, о храбром проти Ристи, о вјенчањима и крштењима, о црквено-народним зборовима…
Мала Богородичина црквица од камена сада, као нека старица чека и дозива своју дјецу која су се расула по цијеломе свијету, чека их и за њих се Богу моли. Моли се да не забораве ко су и одакле су, да памте своје коријене, огњиште и млијеко које их је задоило. Ма гдје били да се на њих може поносити.
Уз Божију помоћ и ове 2017.године на празник Светога Василија Острошког окупили смо се у нашем светоме храму, да се Богу и Светоме Василију помолимо. Дошао је ко је могао доћи, али ма колико мало парохијана да дође, они са собом донесу радост и расположење које их рекло би се и највише одржава у овим тешким временима.
Радост је такође настављена крштењем нашег Василија Пајчина, који је дошао да се крсти и завјетује Богу на своме родном огњишту и у родној груди, нека га Бог благослови и подари сваким добром.
Ова наша мала парохија, мала је, али је увијек радна и активна. У плану су припреме за санацију старе подзиде испред звоника, која прети да се уруши, па је помоћ сваке врсте добро дошла.
Са Божијим благословом, Ваш парох Предраг Црепуља.
