У Банатском Деспотовцу, у осамдесетпетој години живота, преминула је Мара Јурић (рођена Лалић), родом из Доњих Рујана. Сахрана драге покојнице заказана је за 2. март 2018. године у 13 часова. Мара Јурић је била једна од 14-оро страдалника који су, након 42 дана, живи извађени из јаме Равни Долац на Динари, у коју је бачено 218 православних Срба из Горњих и Доњих Рујана. Вечан јој спомен, достојан блаженства!

Мара Јурић је недавно сведочила и емисији ”Квадратура Круга” посвећеној страдању Ливањских Срба: http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/2945609/.html 

У наставку преносимо њену причу из књиге ”Огњена Марија Ливањска” аутора Буда Симоновића. 

————————————————————————————————————

Најмлађа

У Банатском Деспотовцу, недалеко од Љубе Лалић-Коњикушић, живи и њена млађа сестра Мара, наjмлађа од четрнаесторо коjи су  прошли кроз девети круг паклених мукка у jами Равни долац и преживjели.

Удата за Стеву Јурића из Саjковића, окружена пажњом и љубављу троjе дjеце и шесторо унучади, а кршна Динарка свеjедно сjетна и потиштена и брига jоj не нестаjе с лица ни кад спава. Наjрадиjе ћути, поготову кад се спомену успомене.
Минуле су силне године, у даљини и времену, у широкоj воjвођанскоj равници, погубили се обриси Динаре и пространство Ливањског поља, али остао страх силни, као од jуче, коjи из сjећања недужног и неjаког дjетета ништа не може избрисати:
„Не волим и ниjе ми лако о томе да говорим jер сваки пут то изнова васкрсне као да jе jуче било. Не волим ни друге да слушам кад говоре о томе. Бих да заборавим, да се смирим, а оно се не да него ме мори несаницом и страхом чим склопим очи.
А шта сам jа друго могла упамтити сем страха. Била ми тек осма година…
Некако мало приjе тога, може бити ко jедан мjесец раниjе, умро ми отац Нико. Разбоље се и умриjе. Ја се већ тада наузела страве и ниjесам, чини ми се, ни плакала — као да се ниjе смjело.

Кад су одвели мушке памтим као сад, , али се ниjесам некако уплашила. Видим воде их све наше комшиjе, познаjем их све и никако не разумиjем зашто маjка плаче и кука. То ми jе за сво вриjеме било наjтеже: кад видим маjку да плаче, знам да jе нешто рђаво и сташно.
Тако и кад су кроз два дана дошли нас да тjераjу. Сви кукаjу и лелечу, а jа само стрепим да се не одвоjим од маjке. Таj страх jе био jачи и од жеђи, и од глади, и од бескраjног пута уз Динару. Боже, колика ми се Динара тада чинила! И сада кад се тога сjетим чини ми се да Динара небо тиче и да се нико никад на њен врх ниjе успео.
Сjећање се прекида близу jаме Равни долац, у оноj пећини из коjе су нас изводили и бацали у jаму. Ја сам се ту грчевито ухватила маjци за скут и више се ничега не сjећам. Ни како су нас довели до jаме, ни како су нас побацали — ништа.
Освиjестила сам се тек сjутрадан, прексjутри дан, jа то не знам ни колико jе прошло времена.
Мислим да сам прво уснула као да ме маjка притрпала поњавама, а мени студено. Ја сам се у томе изгледа нешто почела копрљати и мрдати. Отриjезнио ме глас сестре ми Љубе и снаjе Стане:
— Види наше Маре… она жива jадница…
Оне су ме некако избавиле испод мртвих и извукле у краj. Разбиjена глава расjечена нога, згњечена и изубиjана, мртачки жедна, студен освоjила, а jеднако гласа не пуштам. Премрла и страх ми узео глас…
Е, онда, дан по дан, мало по мало, навикнеш се на све. Љуба и Стана бринуле о мени. Све квасе бошче и некакве крпе од кошуља, бришу са њима росу са греде те ми квасе уста. Тако и себи а мени се стално чини да су крпе квасниjе тада, да оне ниjесу ни жедне као jа.
У неко доба неко нађе и jедну шерпу. Извадише из нечиjе торбе. Послиjе сам дознала да су успут ухватили и неко чобанче коjе jе имало шерпу и бацили и њега у jаму. Е онда ту шерпу поставе испод стиjене гдjе се вода слива и капље а ми се сjатимо около и броjимо капи и сатима чекамо да се на дну шерпе напуни гутљаj. Боже какво jе то мучење било. Једна шерпа, капи риjетке, а толико жедних уста…
Али, све jе било љепота док не почеше црви. Миле уз стиjену и падаjу одозго по нама. Падаjу и у шерпу и гамижу кроз оно мало воде, али ко то гледа — проциjедиш кроз зубе, сав срећан што те запао гутљаj…
А знаш како jе, нити то ко сад може описати, нити у то вjеровати. И мени то сад све личи и изгледа као некакав страшан и ружан сан, нешто што се некоме другоме догодило, или jе то тако зато што бих хтjела да све заборавим.
Но, од судбине се не може побjећи. Нит ко зна шта га може снаћи нит шта може издржати. Само не даj боже причекати, шта се може дочекати…“

*   *   *

Наjмлађа од четрнаесторо велемученика из jаме Равни долац, Мара Лалић, удата Јурић,  како jе и по божjоj и по људскоj правди, надживjела jе стариjу сестру Љубу и jош се са бременом  стравичних успомена виjе и рве у Банатском Деспотовцу, покушаваjући да заборави Динару и све оно што jе тамо доживjела приjе безмало седамдесет година…

Годину дана након преузимања дужности, части и терета служења Богу и народу на парохијама лијевањској, губинској, врбичкој и црнолушкој, објављујемо једну ретросепективу нашег новог пароха, оца Предрага Црепуље. 

Испод Динаре, дуж цјелог Ливањског поља према Шатору, па још од Дувна до Грахова, узимајући сва српска мјеста и села у свој загрљај, пружила се наша парохија. Лијевањска, да, тако јој је име.

Када би је покушали упоредити са неком личношћу, била би то најприје Света Богородица, јер, највећи број наших цркава је управо посвећен Богомајци. Али није само то разлог да је са Њом упоредимо.

Богородица је гледала свога Сина Исуса Христа како невино страда . Тако је и наша парохија видјела многу своју дјецу, на правди Бога уморену и усмрћену по разним јамама и мрачним пећинама.

Када би ишли даље, могли бисмо је упоредити још и са мајком девет Југовића, која је препукла од бола и туге за својом дјецом. Могли бисмо је упоредити и са Косовком Дјевојком. Као што Косовка тражаше по бојном пољу рањене јунаке, тако и наша парохија, једина још на овим просторима, пружа помоћ и утјеху Србима који овдје живе. Покушава да им извида и излијечи ране туге и самоће, али је и сама препуна ожиљака.

Упамтила је наша парохија много дана и земана, много људи, али много и нељуди. Понијела је много рана и ожиљака. Али, свака рана Њој, једна Христу мање.

Па све је, уосталом о Христу и ради Христа. Чини ми се, да из сваког сегмента Христовога живота, можемо наћи примјер и на нашој парохији:

– Христос се Рађа ради нас у пећини, а многи наши, ради Христа уснуше у пећини.

– Христову пећину је Звијезда показала људима, а наше пећине је дуго, дуго једна другачија звијезда скривала.

– Христос се ради нас Роди, а наши преци пострадаше за Њега, знајући да им душу нико неможе убити…

Па ево и на овај Бадњи дан и Божић, са бадњаком наложисмо и свете ћивоте наших светих мученика, који иако пострадаше на земљи, живе пред Богом вјечно. Тако док смо били на молитви, оком се могло пребројати двадесетак људи, али срцем се могло осјетити да се са нама моли још хиљаду и шест стотина душа. Ми грешни, они свети, ми неисповиђени, они исповиђени, ми непричешћени, а они причешћени. Исповидише се и причестише мукама које за Христа и ради Христа поднијеше, а Он их не заборави.

Свети мученици се моле за нас.

Тачно је и година мног службовања на парохији лијевањској, и за мене је нема љепше.

Овдје се мјешају херцеговци са далматинцима и крајишницима. Људи су још увјек, и упркос свему, пуни духа, неке радости и разборитости и воље за животом коју као такву, човјек може само овдје срести. Сваки пут се изнова радујем сусрету са овим људима.

Само, мало нас је остало у Ливањском крају. Многе је мука и невоља заувјек отргла од родног завичаја и однијела у далеки свијет. Мислим да је сваки понаособ, понио по грумен земље са собом, и да га чврсто стишће у десници када му мисли полете овамо, Динари, Шатору, Старетини, Ливну, дјетињству…

Све ми се чини, како вријеме одмиче, да има наде да се наши људи врате на огњишта, ако не, барем да обнове родне куће, да их обилазе и својој дјеци оставе. Да знају ко су, ђе су, и „оклен су никли.“

Многе ће и многе још Божиће прослављати Срби под Динаром, ако Бог да.

Сетимо се и стихова Алексе Шантића

‘Остајте овдје! Сунце туђег неба

Неће вас гријат ко што ово грије,

Грки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није.

Од мајке своје ко ће наћи бољу?!

А мајка ваша земља вам је ова.

Баците поглед по кршу и пољу ,

Свуда су гробља ваших

Прађедова.’

Јереј Предраг Црепуља, парох лијевањски

Празник великог српског светитеља и просветитеља, Светог Саве, прослављен је и ове године свечано у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну. На светој литургији су се окупили како старији парохијани тако и најмлађи верници ове наше парохије, који овај дан славе и као своју школску славу. Један број окупљених верника је приступио светој тајни причести током свете литургије. Након службе, најмлађима који су се окупили у храму подељени су и светосавски пакетићи.

Празник Светог Саве се увек славио посебно свечано у Ливну. Још у време Аустроугарске управе у Босни и Херцеговини Ливањски Срби, предвођени својим свештеницима и трговцима, организовали су Светосавске приредбе и свечаности које су биле врло посећене и о којима је извештавала чак и штампа у Сарајеву.

Све до Другог светског рата, културно-уметнички програм и вечерња забава поводом дана Светог Саве одржавали су се у згради Српског пјевако-тамбурашког друштва ”Сундечић”, данашњој гимназији. Након Другог светског рата, молитвени и културно-уметнички део прославе су се одвијали у самој цркви.

У наставку доносимо запис из Љетописа парохије лијевањске о прослави Светог Саве пре 45 година, већ давне 1973. године.

————————————-

Из Љетописа парохије Лијевањске

27. јануара 1973 године, на Светог Саву

Најпоштованији и најпосјећенији празник парохијана Лијевањске парохије. Вјерника мноштво једно. У цркву не могу сви да стану. Као и увјек ред да се упишу прилози, па целивање иконе Св.Саве. Милина погледати, црква увек пуна.

Ту су и млади дечаци обучени у новонаправљене стихаре. Жива дискусија ко ће шта да носи у опходу око храма. Почиње служба и жамора нестаје.

Видим како после завршетка кумови славског колача прилазе столу и чекају почетак читања славе. Ту су и малишани за које се кува још један славски колач и они су нестрпљиви. Читање Епископске посланице сви слушају, био је то букет савета и поука.

После свега драмски програм. Рецитација о Св.Сави и кнезу Лазару о Јефимији и многим српским великанима вјерници поздрављају бурним аплаузом.

Била је то свечаност каква се само једанпут годишње виђа у православној ливањској цркви. Сви су отишли задовољни пуни утисака о причама великана и најомиљенијег Српског светитеља Св.Саве.

Захваљујући труду и даривању добрих људи, Удружење Огњена Марија Ливањска већ низ година организује Божићно даривање за нашу децу и социјално угрожене парохијане. И овом приликом захваљујемо се свим приложницима који су нам омогућили да на овај скроман начин улепшамо Божићне празнике онима који и даље чувају пламен православља и српства у Ливањском пољу. Такође се захваљујемо члановима нашег Удружења из Бања Луке захваљујући чијем труду су пакетићи за децу и припремљени. Списак свих приложника можете наћи на крају ове вести, а посебно се захваљујемо нашим малим приложницима из Америке!

Божићни пакетићи су ове године припремљени за 30-ак малишана који живе на територији Ливањске и Црнолушке парохије, као и неколико деце из Купрешких села Малован и Равно, у којима веронауку предаје свештеник из Ливна. Божићни пакетићи у Ливну и Црном Лугу су деци подељени на Бадњи дан.

Осим пакетића за децу која живе у Ливну и Ливањском пољу, један број пакетића за децу која су дошла у посету својим породицама у Ливањском пољу припремио је г. Лазо Пјачин из Губина, уз помоћ г. Пере Рапајића из Бања Луке.

Божићни пакети за 40-ак старачких и социјално угрожених домаћинстава ће бити подељени у данима након Божића.

СПИСАК ПРИЛОЖНИКА

Наши мали приложници из Америке!

Празник Рођења Господа Исуса Христа је и ове године свечано прослављен у православним храмовима Ливна и Ливањског поља.

Бадњи дан је свануо са Светом Литургијом у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину, на којој су се у јутарњим часовима окупили мештани Губинске парохије, како они који и даље живе у селима ове парохије, тако и они који су за празнике пристигли у своја села. Велики број верника је приступио светим тајнама исповести и причешћа. Након Свете Литургије, свечано је освећен и бадњак испред храма. У вечерњим сатима, Бадњак је у запаљен у порти цркве. Окупљени народ се након тога задржао на послужењу и дружењу у парохијском дому.

Након Губина, празнична служба је одржана и на другом крају поља, у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици. Након богослужења, отац Предраг и окупљени верници су запалили Бадњак који је претходно освећен.

Током Бадњег дана, вечерње богослужење је служено у цркви Успења Пресвете Богородице у Ливну, на коме се окупио верни народ Ливањске пархије. Током богослужења у цркви је освећен и Бадњак, који је потом запаљен у порти храма. Верници су се задржали у црквеној порти уз пуцкетање Бадњака и чашицу разговора.

У касним вечерњим сатима, богослужење је одржано и у цркви Светог Пророка Илије у Црном Лугу, након чега је и овде запаљен празнични Бадњак.

На сам Божић, Света Литургија је служена у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну. Током Литургије, велики број верника ливањске парохију је приступио светима тајнама исповести и причешћа.

СВИМ ЧЛАНОВИМА И ПРИЈАТЕЉИМА УДРУЖЕЊЕ ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА ЧЕСТИТА БОЖИЋНЕ И НОВОГОДИШЊЕ ПРАЗНИКЕ УЗ ТРАДИЦИОНАЛНИ ПОЗДРАВ

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА У ЛИВАЊСКОМ ПОЉУ

Бадњи дан (6. јануар)

10.00 часова – Губин – Црква Успења Пресвете Богородице

12.00 часова – Врбица – Црква Силаска Светог Духа на Апостоле

17.00 часова – Ливно – Паљење Бадњака – Црква Успења Пресвете Богородице

19.00 часова – Црни Луг – Паљење Бадњака – Црква Св. Пророка Илије

Божић (7. јануар)

8.00 часова – Ливно – Црква Успења Пресвете Богородице

Св. Стефан (9. јануар)

8.00 часова – Ливно – Црква Успења Пресвете Богородице

Обрезање Господа Исуса Христа (14. јануар)

8.00 часова – Ливно – Црква Успења Пресвете Богородице

Богојављење (19. јануар)

10.00 часова – Ливно – Црква Успења Пресвете Богородице

Преносимо текст јавног позива за обнову кућа у Федерацији БиХ који је објавило Федерално министарство расељених особа и избјеглица.

Рок за подношење захтева за обнову кућа је 31.12.2017. године.

Потребно је до овог рока послати захтев са најближе поште, а сам захтев може бити примљен у Министарсву и након овог рока. Такође, наглашавамо да је битно да до наведеног рока (31.12.2017) сви заинтересовани поднесу захтев, чак и ако немају комплетирану неопходну документацију, те да ће надлежне комисије накнадно тражити допуну документације.

Образац за подношење захтева можете преузети кликом на овај линк:

Prijavavni obrazac-2017

или на сајту Федералног министарства: http://fmroi.gov.ba/v2/stranica.php?idstranica=16

За сва питања контактирати:

Sektor za raseljene osobe, povratnike, izbjeglice, readmisiju i dijasporu:
Vilsonovo šetalište 10, Sarajevo
Tel.: +387 33 64 88 80,
+387 33 64 88 81
Fax.: + 387 33 52 41 24
Email: izbjeglice@fmroi.gov.ba

ТЕКСТ ЈАВНОГ ПОЗИВА:

Na osnovu člana 56. Zakona o organizaciji organa uprave u Federaciji Bosne i Hercegovine („Službene novine Federacije BiH“, broj: 35/05), člana 27. Zakona o raseljenim osobama i povratnicima u Federaciji Bosne i Hercegovine i izbjeglicama iz Bosne i Hercegovine („Službene novine Federacije BiH“, broj: 15/05), Uputstva o načinu i procedurama odabira korisnika projekata povratka i rekonstrukcije stambenih jedinica („Službeni glasnik BiH“,broj: 48/06), Federalno ministarstvo raseljenih osoba i izbjeglica objavljuje

J A V N I P O Z I V

Izbjeglicama iz Bosne i Hercegovine, raseljenim osobama u Bosni i Hercegovini i povratnicima u Federaciju Bosne i Hercegovine

za podnošenje prijava za obnovu i rekonstrukciju stambenih jedinica u cilju povratka na područje općina Federacije Bosne i Hercegovine

Pomoć u obnovi i rekonstrukciji stambenih jedinica u cilju povratka dodjeljuje se u okviru implementacije Programa obnove stambenih jedinica dodjelom građevinskog materijala i sredstava za ugradnju i Programa obnove stambenih jedinica po sistemu „ključ u ruke“ raseljenim osobama i povratnicima u Federaciji Bosne i Hercegovine i izbjeglicama iz Bosne i Hercegovine.

Sredstva će se osigurati iz Budžeta Federacije BiH „Transfer za raseljena lica i povratnike“, sredstava Kantona, općina, kreditnih sredstava i drugih donatora. Implementator projekta je Federalno ministarstvo raseljenih osoba i izbjeglica, ili implementator definisan posebnim sporazumom.

KRITERIJI ZA ODABIR KORISNIKA ZA REKONSTRUKCIJU OBJEKATA OPĆI KRITERIJI

Opći kriteriji su eliminatorni i obavezujući za sve korisnike pomoći

Opći kriteriji za utvrđivanje potencijalnih korisnika projekata povratka i rekonstrukcije stambenih jedinica:

1. 1. da je izbjeglica iz Bosne i Hercegovine, raseljena osoba u Bosni i Hercegovini ili povratnik sa prebivalištem u Federaciji Bosne i Hercegovine.
2. 2. da je iskazao namjeru za povratkom,
3. 3. da je utvrđen status vlasništva ili stanarskog prava nad stambenom jedinicom koja je predmet rekonstrukcije,
4. 4. da je na dan 30.04.1991. godine imao prebivalište u stambenoj jedinici koja je predmet rekonstrukcije,
5. 5. da se stambena jedinica koja je predmet rekonstrukcije smatra neuvjetnom za stanovanje, u skladu sa odgovarajućim standardima o minimumu stambenih uvjeta,
6. 6. da on i članovi njegovog domaćinstva od 1991. godine nemaju na teritoriji BiH

drugu stambenu jedinicu koja se smatra uvjetnom za stanovanje, a u skladu sa odgovarajućim standardima o minimumu stambenih uvjeta,

7. 7. da nije primio pomoć u rekonstrukciji, dovoljnu da zadovolji odgovarajuće standarde o minimumu stambenih uvjeta.

I.1.) Dokaz o statusu izbjeglice iz BiH, raseljene osobe u BiH i povratnika

– Dokumenti kojima se dokazuje ispunjavanje općih kriterija da je potencijalni korisnik pomoći izbjeglica iz BiH, raseljena osoba u BiH i povratnik je potvrda nadležnog organa o statusu (za sve članove porodice prijavljene za pomoć u rekonstrukciji):

1. a) izbjeglica iz BiH svoj status dokazuje odgovarajućom potvrdom (izbjeglička

legitimacija/karton), uvjerenje o statusu izbjeglice iz BiH,

1. b) raseljena osoba u BiH svoj status dokazuje potvrdom/pravosnažnim rješenjem nadležnog organa općine privremenog boravka o statusu raseljene osobe,
2. c) povratnik svoj status dokazuje potvrdom nadležnog organa općine povratka o statusu povratka uz kopiju CIPS-ove potvrde o prijavi prebivališta izdate u mjestu prebivališta iz 1991.godine.

I.2.) Dokaz o namjeri za povratkom

– Izjavom podnositelja, koja se ovjerava od strane nadležnog organa općine povratka, dokazuje se:

1. a) da je iskazana namjera za povratkom,
2. b) da je stambena jedinica koja je predmet rekonstrukcije neuvjetna za stanovanje u skladu sa odgovarajućim standardima o minimumu stambenih uvjeta,
3. c) da korisnik /nositelj domaćinstva i članovi njegovog domaćinstva   koji su prijavljeni za dobivanje pomoći u rekonstrukciji, od 1991. godine nemaju na teritoriju BiH drugu stambenu jedinicu koja se smatra uvjetnom za stanovanje, u skladu sa odgovarajućim standardima o minimumu stambenih uvjeta,
4. d) da korisnik nije primio pomoć u rekonstrukciji, dovoljnu da zadovolji odgovarajući standard o minimumu stambenih uvjeta.

I.3.) Dokaz o vlasništvu/ stanarskom pravu

– Dokumenti kojim se dokazuje vlasništvo/stanarsko pravo nad stambenom jedinicom koja je predmet rekonstrukcije su:

1. a) ZK (zemljišno-knjižni) izvadak-izvod iz katastarske evidencije, ne stariji od 6 (šest)

mjeseci, i / ili

1. b) CRPC odluka-odluka Komisije za imovinske zahtjeve izbjeglice i raseljene osobe, i / ili c) Pravosnažno rješenje o povratku/stanarskog prava-rješenje nadležnog općinskog

organa o povratku i / ili uvođenju u posjed.

I.4.) Dokaz o kretanju

– Uvjerenjem o kretanju podnositelja zahtjeva za rekonstrukciju, koje izdaje nadležni organ unutarnjih poslova dokazuje se da je korisnik pomoći na dan 30.04.1991. godine imao prebivalište u stambenoj jedinici koja je predmet rekonstrukcije.

Potrebno je priložiti original uvjerenja o kretanju ili ovjerenu kopiju.

U izuzetnim slučajevima, kada se uvjerenjem o kretanju ne može pouzdano utvrditi prebivalište na dan 30.04.1991. godine, kao dokaz prebivališta pribavlja se izjava dva svjedoka, ovjerena od strane nadležnog organa općine povratka.

POSEBNI KRITERIJI

Ispunjavanje posebnih kriterija služi Komisiji za odabir korisnika kao osnova za formiranje rang liste korisnika, poštujući načela transparentnosti i jednakopravnosti pristupu pomoći za rekonstrukciju.

Posebni kriteriji su:

1. 1. Korisnik pomoći se vratio na svoje prijeratno prebivalište i živi u uvjetima koji su ispod utvrđenog stambenog minimuma, uključujući i korisnike koji privremeno borave u improviziranim naseljima, kampovima, kontejnerima i slično.
2. 2. Korisnik pomoći pripada određenim kategorijama kao što su:
3. a) socijalna kategorija,
4. b) osobe s onesposobljenjem/invaliditetom,
5. c) samohrani roditelji, staratelji ili hranitelji porodice, d) šehidske porodice/porodice poginulih boraca,
6. e) porodice nestalih osoba i f) bivši logoraš
7. 3. Korisnici koji se nalaze u kolektivnim oblicima zbrinjavanja, alternativnom

smještaju ili zadovoljavaju uvjete i ima/ostvaruje pravo na alternativni smještaj.

4. 4. Broj i starosna dob članova domaćinstva koji su se prijavili za povratak na svoje prijeratno prebivalište.

II.1.) Dokaz o povratku u prijeratno prebivalište

Povratak u prijeratno prebivalište dokazuje se CIPS-ovom potvrdom izdatom u mjestu prebivališta iz 1991.godine, kojom se dokazuje da korisnik ima prijavljeno prebivalište na adresi na kojoj se nalazi objekat/stambena jedinica koja je predmet rekonstrukcije i potvrda nadležnog općinskog organa ili drugog nadležnog organa da je povratnik.

II.2.) Dokaz o pripadnosti određenim skupinama

II.2.a) socijalna kategorija svoj status dokazuje relevantnim dokazima i to: posljednji ček od penzije, dokaz da se radi o korisniku socijalnih davanja od nadležnog centra za socijalni rad ili nadležne općinske službe za socijalnu i dječiju

zaštitu, dokaz da se radi o civilnoj žrtvi rata i da ostvaruje/ne ostvaruje prihode po tom osnovu,

II.2.b.) status lica sa invaliditetom dokazuje se rješenjem koje se pribavlja od strane nadležnog organa (ratni vojni invalid, lica sa urođenim ili stečenim invaliditetom i sl.),

II.2.c.) status samohranog roditelja, staratelja ili hranitelja dokazuje se relevantnim dokazom koji se pribavlja od strane nadležnog centra za socijalni rad ili općinskog organa uprave, nadležnog za poslove socijalne i dječije zaštite kod kojeg se vodi službena evidencija,

II.2.d.) status šehidske porodice / porodice poginulih boraca dokazuje se potvrdom koja se pribavlja od strane nadležnog organa kod kojeg se vodi službena evidencija,

II.2.e.) status porodice nestale/ih osoba dokazuje se potvrdom koja se pribavlja od strane nadležnog organa kod kojeg se vodi službena evidencija,

II.2.f.) status bivšeg logoraša dokazuje se potvrdom koja se pribavlja od strane nadležnog organa kod kojeg se vodi službena evidencija.

II.3.) Dokaz o boravku u kolektivnim oblicima zbrinjavanja i alternativnom smještaju

1. a) činjenica da se korisnik nalazi u kolektivnim oblicima zbrinjavanja, alternativnom smještaju dokazuje se potvrdom nadležnog organa na čijoj teritoriji se nalazi kolektivni centar ili alternativni smješta
2. b) činjenica da korisnik zadovoljava uvjete i ima/ostvaruje pravo na alternativni

smještaj dokazuje se potvrdom nadležnog organa općine, kantona, entiteta u kojem korisnik privremeno boravi.

II.4.) Dokaz o brojnosti porodice

Brojnost porodice koje imaju više članova domaćinstva i njihova starosna dob, koji su se prijavili za povratak, dokazuje se kućnom listom, ovjerenom od strane nadležnog općinskog organa.

Uz ovjerenu kućnu listu korisnik je dužan priložiti rodne listove za maloljetne članove, odnosno ovjerenu   kopiju CIPS-ove potvrde o   mjestu boravišta/prebivališta za punoljetne članove porodice.

Podnošenje prijava i dokumenata

Prijave za obnovu i rekonstrukciju stambenih jedinica u cilju povratka u okviru implementacije „Programa obnove stambenih jedinica dodjelom građevinskog materijala i sredstava za ugradnju“ i „Programa obnove stambenih jedinica po sistemu „ključ u ruke“ raseljenim osobama i povratnicima u Federaciju Bosne i Hercegovine i izbjeglicama iz Bosne i Hercegovine sa potrebnom dokumentacijom kojom se dokazuje ispunjavanje svih općih i posebnih kriterija, dostaviti na protokol Federalnog ministarstva raseljenih osoba i izbjeglica, ul.Vilsonovo šetalište br.10

(kancelarija broj 22.) svakim radnim danom od 08,00 sati do 16,00 sati, ili poštom na

adresu: Federalno ministarstvo raseljenih osoba i izbjeglica, Vilsonovo šetalište 10, 71 000 Sarajevo, sa naznakom: „ZA JAVNI POZIV ZA DODJELU POMOĆI ZA OBNOVU I REKONSTRUKCIJU STAMBENIH JEDINICA U CILJU POVRATKA“.

Prijave za rekonstrukciju stambenih jedinica podnose se uz posebno popunjen obrazac koji će biti dostupan na šalterima općina boravka i općina povratka, u prostorijama Federalnog ministarstva raseljenih osoba i izbjeglica, Vilsonovo šetalište br. 10 i na internet stranici Federalnog ministarstva raseljenih osoba i izbjeglica www.fmroi.gov.ba, gdje će biti objavljen i tekst Javnog poziva.

Javni poziv traje od 27.11.2017. godine do 31.12.2017.godine, i bit će objavljen u dnevnim novinama    

Prijave koje budu kompletne i dostavljene u roku iz prethodnog stava bit će uzete u razmatranje od strane Komisije za odabir korisnika.

На РТС1, у емисији Квадратура круга, 25.новембра ове године, приказано је страдање ливањских Срба лета 1941.године, кроз сведечење Маре Јурић и Милице Маљковић, преживелих страдалница из јаме Равни Долац, изнад села Рујана.

Снимке ексхумације више од две стотине страдалника из ове јаме, која је извршена педесет година након страдања, као и сахране моштију, а који су приказани у овом филму, сачинио је Будо Симоновић, новинар и публициста из Подгорице.

Сведочење већег броја ливањских Срба који су преживели усташки погром у коме је страдало више од 1600 Срба, сакупио је Будо Симоновић, чији чланци објављени у Илустрованој Политици 1990.године, су први јавно објављени текстови о овом страдању. Књига Буда Симоновића, Огњена Марија ливањска, обајвљена 1991.године, у време ексхумације жртава, садржи аутентична сведочења преживелих, преведена је на енглески и до сада је имала седам издања.

Емисију можете погледати овде: http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/2945609/kvadratura-kruga-livno—jama-ravni-dolac.html

и овде:

Удружењe Српско-руски Мост из Бањалуке с благословом Његове Светости патријарха српског господина Иринеја реализовало је пројекат Душу нису убили који је промовисан на 62.Међународном сајму књиге у Београду а у суботу 2.12.2017 у 12 часоа биће промовисан у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци (улаз је слободан).

Пројекат се састоји од истоименог документарног филма ( продукција РТРС и Удружење Српско-руски Мост-трајања 82 минуте) и књиге свједочења “Душу нису убили” аутора Мире Лолић Мочевић ( новинара РТРС и публицисте) и историографске монографије “Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20.вијеку ” аутора доцента др Драге Мастиловића ( декана Филозофског факултета у Источном Сарајеву).

По први пут на једном мјесту о страдању српских цивила у Босни и Херцеговини у свим ратовима у 20.вијеку говоре 59 свједока,6 научних радника и историографска грађа, употпуњени видео записима и фотографијама.

Екипа документарног филма са историчаром Драгом Мастиловићем, пролази Босном и Херцеговином и преноси историјске податке, снима просторе најмасовнијих страдања, биљежећи у каквом су стању спомен простори, а о ономе што се на тим просторима дешавало, свједочиле су жртве из задња два рата и потомци страдалих из Великог рата.

Српска православна црква у Голињеву

Споменик страдалима у Цебарама

Тражен је одговор на питања : Коме је сметао српски православни народ у БиХ који тамо живи најмање од 9. вијека (тј првог писаног извора), када, за кога је и гдје основан први концентарциони логор у Европи, колико је Срба ушло у 20. вијек у БиХ а колико изашло, зашто је страдала Српска православна црква у БиХ, на које начине су страдавали српски цивили, зашто су Сарајево и Сребреница симболи српског нестајања, са којих простора су Срби етнички очишћени и зашто нема правде у Босни и Херцеговини…

Документарни филм рађен је у копродукцији РТРС ( редитељ Мира Лолић Мочевић, камера Синиша Јалић, свјетло Ново Букша, тон Душко Јовановић, монтажа Биљана Шева, егд Љубиша Бајић, продуцент Александар Шевић, возач Милан Лујић) и Удружења Српско руски Мост ( главни продуцент проф Здравко Мочевић) под покровитељством Министарства просвјете и културе у Влади Републике Српске а књиге рађене под покровитељством Управе за сарадњу са Дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије и свесрдну подршку у изради филма ВДХ груп из Минхена.

Следеће суботе, 25. новембра, емитоваће се епизода емисије ”Квадратура круга” на Радио Телевизији Србије (РТС) која ће бити посвећена страдању Ливањских Срба 1941. године. У оквиру емисије, биће приказана и сведочења преживелих.

Иначе, емисија ”Квадратура круга” се емитује сваке суботе у 18.30 часова на РТС 1. Претходне епизоде ове емисије можете наћи овде:

http://www.rts.rs/page/tv/ci/series/17/rts-1/46/kvadratura-kruga.html

Ближи се крај године, а то означава и почетак припрема за традиционално Божићно даривање наше деце и старих који живе у Ливањском пољу. Ово је шести пут да наше Удружење и СПЦО Лијевно покрећу акцију прикупљања средстава за куповину Божићних поклона за српску децу и самохрана старачка домаћинства на подручију Ливна и Ливањског поља.

Наши малишани

Подела Божићних пакета старијима, уочи Божића 2014. год.

Наша деца и наши стари у парохијама: Лијевањској, Губинској, Врбичкој и Црнолушкој, који опстају и чувају успомене на наше претке и наше детињство завређују нашу захвалност и заслужују да их обрадујемо сећањем, честитком и пригодним даром и за лепше и свечаније празничне дане рођења Христовог.

Као и ранијих година децу ћемо даривати пакетићима слаткиша, а наше старе и самохране пакетом основних животних намирница. Пакетићи ће бити припремљени за 30-ак наше деце и 40-ак старачких домаћинстава.

Обраћамо се људима који имају могућности и воље да помогну успеху ове акције прилозима које ће уплатити на рачуне Удружења:

У Србији: 160-380800-45, са позивом на број 31122017

У Српској: 55-172077032321-17 позив на број 31122017

За сва питања обратите се следећим особама:

• Дијана Ковачић (dijana.p.kovacic@gmail.com) или 0038163 606 862
• Никола Петровић (bonip.bg@gmail.com) или 0038164 615 5073;
• Сава Шуњка (sunjkas@gmail.com) или 00381652990070.

За уплате из иностранства у $:

Intermediary:

BCITUS33

INTESA SANPAOLO SPA (FORMERLY BANCA INTESA SPA NEW YORK)

NEW YORK, NY, UNITED STATES

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400000298760

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

VOJVODJANSKA 392E

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

За уплате из иностранства у Еврима:

Intermediary:

BCITITMM

INTESA SANPAOLO SPA

MILANO, ITALY

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400000298760

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

VOJVODJANSKA 392E

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

У парохијском дому цркве Светог Архангела Гаврила у Аранђеловцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, 4.новембра т.г. отворена је изложба „Срби Ливањског поља-трајање кроз векове“, аутора проф др Вељака Ђурића Мишине и Радована Пилиповића.

Уз богат уметнички програм изложбу је отворио протојереј Жељко Ђурица, коме се и овом приликом захваљујемо јер му километри од Брчког до Аранђеловца нису препрека да личним присуством покаже своју приврженост и подршку ливањским Србима.

Поздравним речима, добродошлицом и подсећањем на историју и заоставштину ливањских Срба гостима су се обратили: протојереј Милован Ранковић, старешина цркве Светог Архангела Гаврила; Гордана Достанић, председник УО Удружења ОМЛ; Немања Девић, историчар; и протојереј-ставрофор Жељко Ђурица.

У уметничком делу програма учествовали су: хор аранђеловачког удружења пензионера „Треће доба“ и Душан Важић, гуслар.

Изложбу ће 5. новембра т.г, посетити и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован.

За овај упечатљив догађај још једном се захваљујемо протојереју Миловану Ранковићу, Љубици Радети, члану Удружења, за непосредно ангажовање на ораганизацији, учесницима у програму свечаног отварања, као и бројним присутним Аранђеловчанима.

Водитељ програма ове манифестације била је Оливера Радета.

‘У јесен се радо враћам…’ је, сем драге песме, постала и парола многих од нас који се, расејани широм света, у јесење дане, о Покорву Пресвете Богородице, враћамо у Ливањско поље, и походимо у те дане малену цркву посвећену овом празнику у Доњим Рујанима.

Велика је милина и Божија благодат која се осети тих дана, кад с’ Динаре сунце сине, и огрије нас који смо се окупили испред ове цркве, међу гробовима својих предака, чекајући почетак Свете Литургије. Није ни чудно, имајући у виду да је ово малено село приложило 360 мученика својој цркви и свом народу.

На дан славе Рујанске цркве, Свету Литургију су, пред 60-ак окупљених, служили отац Срђан Белензада, парох веселињски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски. За певницом су одговарали Никола Петровић и Љубомир Бошковић. Један број окупљених је овом приликом приступио светим тајнама исповести и причешћа. Присутне је својом топлом беседом поздравио отац Срђан, захваљујући им се што су се окупили у толиком броју и позивајући их да тако и у будуће чине.

На крају Литургије, преломљен је славски колач који су, уз кољиво, припремили овогодишњи кумови славе, Миле и Марија Бошковић, истовремено и велики приложници при обнови овога храма и његове порте. Потом је испред цркве одслужен помен свим страдалима из овога села, те онима који почивају на гробљу око цркве, након чега је извршен и прелив гробова.

Након тога, у порти Губинске цркве је припремљен ручак за све окупљене. По лепом, сунчаном дану, окупљени народ који и даље живи на овим просторима, те они који су допутовали да буду ту овог дана, су се дружили до касних поподневних сати.

Као што често бива при оваквим окупљањима, увек се нађе неко ко није походио свој родни крај још од почетка ратних разарања, да ли из страха или зато што им је у души било тешко. И тако се и овог пута могла чути реченица ”Нисам могла доћи свих ових година, није ми се дало, али кад видим Динару и ову лепоту, сад бих се враћала сваке године”.

Треба напоменути да је, у својој стогодишњој историји Рујанска црква доживела две обнове. Велики број оних коју су били присутни на слави цркве су својим прилозима и трудом уградили и део себе у овај храм, кроз последњу обнову која траје већ неколико година. Тако је, током ове године, црква и окречена, док су на иконостас постављене иконе, дар Алексе Милића из Приједора. Овим су окончане и припреме неопходне за освећење овога храма.

Следећег дана, у недељу, Рујанчани који су овом приликом пристигли из Београда су присуствовали и Светој Литургији у цркви Успења Пресвете Богородице у Ливну, те са народом лијевањске парохије испунили овај свети храм.

Посебну захвалност дугујемо општини Сурчин и председнику општине г. Стевану Шуши, који су Удружењу Огњена Марија Ливањска уступили комби којим је једна група Рујанчана допутовала из Београда.

Јуче, 29. октобра 2017. године, упокојила се у Господу Мара Козомора рођена Црногорац, једна од мученица која је након седам дана изашла жива из јаме Бикуше. Ово је њена прича коју се записао књижевник Будо Симоновић. Опело и сахрана ће се обавити на Бежанијском гробљу у среду 1. новембра. Опело ће почети у 11 часова. Покој души мученици Мари.

Шесторо преживелих Црногораца

Занимљиво jе такође да jе, чак и од оних коjа су спашена и на неки начин избjегла усташко немилосрђе, веома мало дjеце из ливањског краjа преживjело Други свjетски рат. Много их помрло jош у току рата. Стигле их посљедице страдања, покосиле болести, глад и свакоjаке друге недаће коjе су надолазиле у ратном вихору, а и она коjа су претекла и дочекала слободу, углавном су била кратковjека.

Једна од риjетких jе Мара Црногорац из Челебића. Дочекала jе да се и послиjе пола виjека присjећа свега што jе преживjела за седам дана боравка у jами Бикуши из коjе jе спашена заjедно са Анђом и Мићом Ерцегом.

Ниjе, додуше, те 1990. године жељела више на то да се враћа и наjрадиjе би све заборавила. Бjежећи од стравичних успомена и кошмарних снова због коjих се годинама ниjе радовала ноћима и починку, доспjела jе у Београд, у нади да ће у великом бучном граду наћи мир и заборав.

Нажалост, ни даљина, ни вриjеме, ни срећан брак и радост коjу су дониjела дjеца и унучад, ниjесу извидали њене ране и дониjели заборав. Децениjама, кад би путовала, чинила jе то само ноћу како би избjегла мрак тунела коjи jе подсjећао на мрак jаме Букуше.

Само jедном jе Мара Црногорац отворила срце и испричала шта jе све доживjела, испричала оно што се тако незаборавно и непреболно урезало у душу осмогодишње дjевоjчице. То упечатљиво и драгоцjено свjедочанство сачувано jе у зборнику „Босанско Грахово у Народноослободилачком рату“:

„Нас jе било деветоро у фамилиjи. Имала сам тада 8 година, а муке и злочине коjе сам видjела и преживjела памтим као да су били jуче. Чини ми се да би ликове и ужасне сцене могла насликати да сам умjетник…

28. jула 1941. године затекла сам се са стрином Томом у планини, у мjесту звном Ливаднице код стоке гдjе смо имали стаjе. Тада сам чула гдjе жене причаjу да су усташе нападнуте код села Грковаца, да их jе доста изгинуло и да су љути на Србе.

Убрзо jе дошла моjа мама Цвита Црногорац и рекла стрини да су усташе позатварале све мушкарце из нашег села у школу, па да она иде интервенирати преко браће од стрица, Римаца, jер су они били у усташама. Видjела сам по њима двjема, а и оно што сам чула, да нешто ниjе у реду, управо да се догађа нешто страшно у селу.

Сjећам се да су њих двиjе рекле нека мала остане (мислили су на мене), нећемо jоj ни jављати да не би плакала. Међутим, све сам ово слушала и гледала сакривена у грму иза стаjе. Остала сам без риjечи, а њих двиjе су отишле. Више их никад нисам видjела.

Одмах чим су дошле у село отjерали су их у школу и ту поклали заjедно са осталим српским становништвом нашега села. Заклали су тада моjу маjку Цвиту, стрину Тому и сестру Веселинку — диjете од пет година коjа jе, по причању очевидаца, бjежала око школе; иако рањена из пушке оптрчала jе школу три пута док су jе крвници ухватили и заклали.

Моjа сестра од стрица Боjа, брат Божо и jа чували смо овце у Ливадницама. Ту jе било jош тринаесторо. Нисмо знали шта се у селу дешава. Други дан отишли смо код комшинице Маре Римац — Хрватице. Убрзо затим, пошто су нас усташе тражиле да дођемо у село, ми смо, не слутећи зло, кренули.

Стигли смо у село и отишли свако своjоj кући. Наша кућа jе била закључана па смо отишли у кућу Илиjе Црногорца коjа jе била откључана, али у њоj ниjе било никога. Одмах смо видjели да jе неко зло и почели плакати jер у наших седам кућа Црногораца ниjе било никога.

Међутим, у кући Раде Црногорца чуо се неко. Отишли смо одмах тамо и умjесто његове породице нашли смо усташе како муче Радиног оца (старца од преко 70 година) коjи jе био стар и болестан па ниjе могао отићи на ‘кланицу’ до школе. Зато су крвници дошли да га казне због недоласка, наjприjе мучењем, а клање му и онако ниjе изостало.

Ту су нас усташе видjеле, а ми, надаjући се спасу, одмах смо побjегли код Маре Римац коjа jе мало приjе тога дошла с нама из планине, да нас ‘заштити’ и да њу питамо гдjе су наши. Сjећам се да сам страшно плакала и вриштала па ме сестра Боjа држала за руку и тjешила, али сам jа и даље запомагала:

— Јао, гдjе jе моjа мама?

Тада ми jе рекла Мара Римац:

— Маро, немоj плакати, отишла jе твоjа мама доље да те упише у школу…

Усташе, наше комшиjе, били су под пушкама, ужурбано се кретали по селу и на нас мрко гледали. Одоше брзо по породице Ерцега и Црногораца, а нас затворише у кућу Илиjе Црногорца — свега петнаесторо.

Кратко иза тога отjерали су нас челебићкоj школи. Покушала сам остати код Јање Римчеве, али ме она отjерала да идем са усташама. Пролазећи кроз село видjели смо да у српским кућама нема никога живог, у хрватским се видио понеко, туробан и заплашен. Све jе било необично и стравично да jе и њима већ улиjевало страх.

Кад су нас усташе утjерале у школско двориште, угледали смо jезив призор коjи jе тешко испричати или описати.

Видjели смо крваве пањеве, а на њима крваве брадвине, сjекире и сатаре. Поред пањева леже у крви одсjечене женске плетенице коjе су зликовци одсиjецали заjедно с главама. Цио плат — гомила вредниjе одjеће и обуће, женске и дjечjе. На више мjеста биjели се просут људски мозак на локвама крви на коjе су наваљивали роjеви мува.

Схватили смо сви шта jе било и шта нас чека, тим више што смо препознавали дjелове одjеће наших маjки, сестара, браће и рођака. Страва jе била таква да нико ниjе могао изустити риjеч нити плакати, па ни ми дjеца. Били смо просто паралисани.

Ту смо у дворишту видjели нашег комшиjу Пичу Римца, без пушке и униформе, сав крвав по рукама и лицу. Сjећам се да га jе упитала Милка Црногорац:

— Е, моj Пиле, шта jе ово, шта се ради од нас?

Он одговори хладнокрвно:

— Видjећемо брзо шта ће бити и са вама…

Ту смо остали док су се усташе нешто договориле. Затим су нас отjерали у jедну учионицу школе. На степеништу школе било jе толико крви и људског мозга да смо се клизали по њему као кроз велики глиб. У учионици jе било по клупама разних вриjедних ствари: пршћења, наруквица, ланчића, хране и слично. Усташе су нас преброjиле jош jедном и закључале. Послиjе jедан сат времена дошли су и са нас поскидали све вриjедне ствари. С мене су скинули кецељу и наруквицу.

У униформи с оружjем дошло jе осам усташа коjи су нас другим степеништем истjерали из школе према задрузи. Чула сам тада да жене говоре:

— Нису нас овдjе поклали, тjераjу нас у бунар.

Кад смо прошли бунар и окренули уз страну Виjенац, нисмо знали куда ће са нама. Поклали нас нису сигурно због тога што су остале већ били затрпали у рупе гдjе jе некад вађен пиjесак, на мjесту званом Барjак, а копати за нас нове рупе нису хтjели. Уствари, попунили су мjеста у рупама са око 300 наших мjештана из села Челебића тако да мjеста за нас ту ниjе било.

Тjераjући нас уз Виjенац чула сам како Милка Црногорац гласно кука jер су jе усташе тукле кундацима — она jе била стариjа жена и ниjе могла брзо ићи уз брдо. Тада су нам рекли:

— Идете ви у Србиjу међу своj народ, шта се плашите.

Нисмо jош коначно знали куд ће с нама, а да смо знали и смjели, могли смо се сигурно разбjежати по жбуњу и спасити више од половине.

Одjедном су нас зауставили и одмах нам запуцали у леђа. У том тренутку био jе jедан дечко, син Пере Ерцега, испред мене, а поред мене били брат ми Божо и сестра Боjа. Одмах смо, по отварању ватре, попадали на земљу, моj брат и сестра били су рањени. Видjела сам како Божи цури крв из вилице, а Ерцегу jе пушчано зрно скинуло лобању и просуло мозак. Један од усташа одмах га jе зграбио и убацио у jаму. Тада сам тек видjела да jе то jама звана Бикуша.

Затим jе бацио и мене. Нисам дуго падала. Пала сам на нешто меко. У ствари, пала сам на лешеве људи коjи су раниjе побацани. То су били лешеви наших мушкараца коjи су приjе неколико дана били бачени. Кад сам се зауставила на jедноj полици jаме, познао ме Ђорђе Црногорац коjи jе остао жив од раниjе бачених људи у jаму. Видио jе да сам жива и одмах ме повукао у страну под jедну jамску полицу, рекавши да ћутим. Затим су на исто мjесто пали моj брат Божо и сестра Боjа. Иако рањени, били су живи. Њих jе исто Ђорђе склонио у страну међу шпиље.

Кад ус све убацили у jаму, тукли су Боjу Рамушу над jамом. Ми смо све то чули jер смо били на дубини од десетак метара. Она jе пркосно рекла усташама:

— Кољите мене, крвници! Имам jа три сина, три сокола, ниjедног нисте ухватили, зликовци. Осветиће они мене!

Заклали су jе над jамом и убацили, али се и она зауставила на првоj полици код нас. Била jе страховито измрцварена. Ужасно jе било Боjу гледати. Ђорђе jе нашао неку мараму и покрио jе да ми не гледамо.

Кад су усташе све побацали онда су одозго звали:

— Има ли ко жив, нека се jави да га спасимо!

Ђорђе нам jе строго шапнуо да ћутимо. Тако jе, како он каже, било и с њим. Пошто су се неки jавили, поново су бацали бомбе на њих. Заћутали смо, али убрзо око нас и испод нас тутњале су подмукле експлозиjе бомби и ломљава камења. Циjела се jама тресла. Била сам рањена од бомбе или камена у ногу.

Убрзо се све умирило. Мало касниjе осjетили смо да су усташе напустиле отвор jаме.

Сазнали смо за jош двоjе живе дjеце — Мићу и Анђу Ерцег, коjа су била рањена али jош жива. И њих смо извукли између лешева на страну. Остали су живи и ови моjи: сестра Боjа, брат Лука и jа. Живих jе било jош на већоj дубини, чула се кукњава, jаукање, па и псовке. Пешкан Петровић се свукао потпуно го, прича коjешта и наjзад умриjе сjедећи на jедном лешу.

Нисмо осjећали глад, али нас jе морила страховита жеђ па смо са стења сакупљали росу рукама и квасили уста. Други или трећи дан успjели су изаћи из jаме моjа сестра и брат, и Миjо. Они су рекли да ће дониjети од кошара скале — мердевине и воде, па ће нас спасити. Успjели су отићи до кошара у Ливадницама, али су усташе њих двоjицу поново ухватиле. Миjо jе успио побjећи. Они, несретници, нису хтjели бjежати с њим, jер су хтjели нама помоћи…

Остали смо немоћни у jами шест дана и шест ноћи… Седмог дана, кад се смрачило, спасиоци су спустили Ђорђа Ерцега на конопцу са батериjом у руци. Кад су га спустили доље Ђорђе jе препознавао своjе коjи су већ били мртви и почео се задржавати око њих. Они су одозго викали:

— Спасаваj живе! Не гледаj мртве!

Ђорђе jе мене прву завезао испод руку и већ сам се нашла горе. Затим су извукли Анђу. С Мићом Ерцегом имали су муке. Испод руке jе био рањен од бомбе, што га jе ужасно бољело…

Моjу сестру Боjу и брата Божу коjи су сами изашли из jаме и поново ухваћени од усташа, ипак су комшиjе спасиле од поновног клања. Божу су одвели у ливањску болницу на лиjечење у коjоj се опоравио и скоро оздравио. Међутим, тада jе jедан усташа дотрчао, наводно из борбе коjа се водила негдjе источно од Ливна, ушао у болницу и питао:

— Има ли ко овдjе од Срба, да га закољем!?

Нашао се неко ко му jе казао. Он jе утрчао у собу и заклао га на болничком кревету. Ово jе касниjе казала болничарка Ружа, коjа сада живи у Ливну.

Сестру ми Боjу, као одраслу дjевоjку, узеле су усташе са Даном Шуњком, Маром Ерцег и Ружом Радоjом. Водили их са собом, покрштавали, силовали, наjзад убили и бацили у jаму код села Луснића, негдjе у октобру 1941. године. Оне су могле побjећи jер су им неки од комшиjа Хрвата то омогућили и наговарали их да бjеже, али оне нису хтjеле због тога што су их усташе осрамотиле…“

Одмах послиjе рата Мара Црногорац се удала за свог вршњака Илиjу Козомару коjи jе такође случаjно избjегао смрт и на вриjеме умакао из усташких канџи. Са оцем Радом и браћом Пером и Лазом побjегао jе у посљедњи час, али му jе у селу остала маjка Стана са jош четворо дjеце. Нико од њих ниjе претекао…

Мићо Ерцег, коjи jе са рођаком Анђом и Маром Црногорац као диjете преживио пакао jаме Бикуше, сада живи у Београду. И он се на вриjеме склонио из Челебића и у бучном граду живи за тренутке радости коjе му син и ћерка причињаваjу  позивима и риjетким доласцима из далеке Канаде гдjе су потражили животну срећу и мир.

Ни он не воли да се сjећа тих седам дана ужаса у гробници – jами Бикуши и свега онога што им jе претходило и што jе касниjе претрпио пошто jе пуким случаjем спашен и извучен из чељусти смрти:

– Ја сам био наjстариjи од нас троjе дjеце преживjелих у Бикуши – казуjе Мићо Ерцег.  – Била ми девета година.  Ја сам прво преживио покољ  у Челебићу и био тешко рањен испод пазува, а у Бикушу су нас побацали сjутри дан послиjе покоља, све ми се чини зато што више ниjе било мjеста у рупама на Барjаку и што их jе мрзjело да копаjу нове и сахрањуjу нас.

Прошло jе ево шездесет и шест година од тада а jа jош не умиjем и не нађох  риjечи коjима бих описао то што смо за тих седам дана претрпjели, ту су риjечи немоћне. Како описати дjечjи страх у мраку jаме испуњене умирућим ропцима, jауцима и дозивима у помоћ тешко рањених, оних коjи ниjесу имали срећу да заврше на самом дну jаме. Како описати глад, жеђ, хладноћу, несаницу и неизвjесност,очаj и тугу, како страшне болове од ране под пазувом и убоjа задобиjених при паду у jаму…

А тек радост кад смо седмог дана увече над jамом чули тихи жамор и препознали глас кума Влада Шуњке…

Са њим jе, поред осталих, био и Ђорђе Ерцег, моj брат од стрица, млади чобанин, врло вjешт и спретан, а храбр и неустрашив. Кум Владо га свезао и сустио  на коноп до полице на коjоj смо се ми налазили. Ђорђе нас jе ту везао  jедно по jедно испод пазува, а Владо и остали нас онда извлачили. Прво  Мару, па Анђу, на краjу и мене. Са мном мука жестока, како да ме вежу и како да ме извуку кад ме рана испод пазува боли, очи ми испадаjу  и без додира а не кад преко ње ставе и стегну коноп…

Би ми ипак суђено да преживим, а моj брат Ђорђе коjи ме спасавао тако рањеног и унакаженог, погибе послиjе у Народноослободилачкоj борби…

*   *   *

          А сем страхота и надљудских патњи коjе jе  преживио као диjете, Мићо  Ерцег живи и с jедном живом  родитељском раном на срцу, увjерен да му jе и њу задала бездушна рука и хрватска националистичка мржња.

Његов син Милорад, звани Ђећо, студент криминалистике у Загребу, jедан од наjљепших и наjомиљениjих момака у Челебићу, нетрагом jе нестао  у љето 1985. године. Младалачки занесен љепотом живота, био jе, кажу, помало авантуристички дух, волио путовања и нарочито планинарење. Једног дана се  запутио  к приjатељима у Гламоч – пjешке преко Голиjе.

Милорад Ерцег, звани Дећо

Изложбу експоната и фотографија коју је, са благословом Његовог Преосвештенства, тадашњег владике бихаћко-петровачког господина Атанасија, припремило Удружење Огњена Марија Ливањска у жељи да осветли део своје богате културне и духовне заоставштине и бурне историје, а која је приказана у Београду, Бања Луци, Новом Саду, Лондону и Бијељини, имаће прилику да виде и грађани Аранђеловца.

Са благословом Његовог Преосвештенства владике шумадијског Господина Јована, изложба ће бити свечано отворена у суботу 04. новембра т.г. у 17 часова, у сали парохијског дома при цркви Светог Арханђела Гаврила у Аранђеловцу.

Аутори изложбе су: проф др Вељко Ђурић Мишина и Радован Пилиповић.

Протојереј Милован Ранковић ће одржати поздравну беседу, а присутнима ће се обратити и гост из Брчког – отац Жељко Ђурица иначе парох лијевањски до јануара 2017. године; Немања Девић, историчар; као и представник Удружења ОМЛ.

У уметничком делу програма учествују: Душан Важић, гуслар и хор удружења пензионера Аранђеловца Треће доба.

Водитељ програма Оливера Радета.

Одржавање изложбе помогли су: Управа за дијаспору и везе са Србима у региону МСС РС; Штампарија покрајинске владе АП Војводине; Штампарија Сајнос Нови Сад; Igepa cartacell doo, Београд; Парохија лијевањска; црква Светог Арханђела Гаврила, Аранђеловац; Будо Симоновић, новинар из Подгорице; Јово Бајић, новинар из Београда и бројни чланови Удружења ОМЛ.

Књига „Ливањски Срби-просвјетна и духовна заоставштина“, аутора проф. Бранка Докића и Радована Јовића, промовисана је 8.октобра у сали Вазнесењске цркве у Београду.

Скуп је благословио отац Мирко Јамеџија, некадашњи парох лијевањски, а отац Михајло из бежанијске цркве Светог Георгија обратио се скупу поздравним, уводним речима у име домаћина, Вазнесењске цркве.

Проф. Бранко Докић, професор Електротехничког факултета у Бања Луци, признаати стручњак у међународним круговима, огледао се и на терену политике, сада амбасадор Босне и Херцеговине у Атини, поред свих обавеза има вољу и налази времена да пише и књиге које осветљавају материјалну и духовну заоставштину његовог и нашег народа у његовом и нашем завичају.

Радован Јовић, дугогодишњи новинар и дописник Вечерњих новости, Независних, СРНЕ, објективно је био спречен да данас учествује на промоцији књиге чији је један од аутора. Својим новинарским пером нас је обогатио за факта и сећања о српској заоставштини на подручју Ливна.

Мотивисани и духовно инспирисани на заоставштини предака написали су књигу Ливањски Срби-просвјетна и духовна заоставштина, вредну за нас данас, али и за наше потомке да читајући је и листајући памте читав низ претходних генерација које су стварале не само за актуелан тренутак него и за будућност.

Књига хронолошки води кроз део историје ливањских Срба, говорећи о изградњи прве српске школе и православне цркве у време турске власти, о стваралачкој моћи Срба, пре свега трговачког слоја, који улаже лични напор и средства и гради институције и објекте који данас чине вредну заоставштину Срба.

У кратком уметничком програму учествовали су: Стефан и Никола Раду – студенти Богословског факултета који су, поред Оченаша и Химне Светом Сави, извели и кондак и тропар ливањским мученивима, као прво извођење у ишчекивању формалне потврде иницијативе за канонизацију мученички пострадалих Срба на подручју Ливна лета 1941. године.

Снежана Јолић – студент фармације, изрецитовала је епску песму Старац Вујадин, метафору борбе српског народа ливањског подручја.

У народним ношњама, да подсете на прошлост и завичај, госте су поздравили Марија, Анђела и Урош.

О књизи су, поред аутора проф Докића, говорили:

– Никола Рамић, професор Филолошког факултета у Крагујевцу, родом из Богдаша,

– Радивој Радић, професор Филозофског факултета из Београда, рођен у Ливну, као и

– др Милош Дамњановић, пореклом од ливањске породице Глигић.

Професор Рамић је говорећи о књизи подвукао значај основне идеје аутора „да се на једном месту објави што већи број података који сведоче да су Срби били фактор просветног развоја у Ливну и у БиХ. Томе сведоче чињенице попут те да је у Ливну 1820.год. отворена српска православна школа, као прва таква основна школа у Босни, и да је у тадашњим школама на територији Босне у употреби био искључиво српски језик и ћирилично писмо“. Професор Рамић се осврнуо и на давне године које је провео у Ливну, сабирајући данашњим знањем и искуством значај српске баштине и заоставштине. У намери да српску баштину Ливањског поља опише својим професионалним пером, дакле да осветли лексички аспект, увек га је помела помисао на страшно страдање ливањских Срба пред којим је све бледело. Ипак, истакао је да је важно оставити писани траг, сабрану богату српску културу записану у књигама. По речима г.Рамића „књига проф. Бранка Докића и Радована Јовића буди емоције и сећања онима који су провели школске дане у Ливну, а књижевно добро сложена и обогаћена архивским изворима вредна је и за оне који нису Ливњаци“.

Професор Радивој Радић, боравећи у детињству у Губеру, слушао је о градњи ливањске православне цркве, о Сундечићу, о школи, а касније, као признати стручњак, сретао са средњевековним приликама на ливањском подручју, те је своју реч о књизи и започео истицањем значаја целог ливањског краја у средњем веку, као подсећањем да је позната владарска лоза Мрњавчевића пореклом из Ливна. „Иако аутори нису професионални историчари, књига коју су припремили“ рекао је г.Радић, „ иако локално ограничена на једно подручје, значајан је историјски рад, јер нема мале и велике историја. Историја нису само ратови и државе, него је чини и живот људи у тим државама и њихово дело“. Из новије историје професор је истакао повезаност Срба са обе стране Дрине и сједињеност у тешким историјским приликама што доказује и списак од деведесет солунских бораца из Ливањског поља, који је такође добио своје место у представљеној књизи.

Милош Дамњановић, посебно се осврнуо на значај појединих српских ливањских породица, посебно породице Кујунџић, подсећајући на њихов велики труд и упорност и пред самим султаном у остварењу привилегија и права за Србе.

Аутор, Бранко Докића, поред занимљивих појединости о начину прикупљања података и избору чињеница у писању књиге, покренуо је и иницијативу да професори Рамић и Радић буду носиоци научног скупа о развоју школства, који би се одржао 1.септембра 2020.год. када се навршава 200 година од настанка прве српске школе у Ливну, односно БиХ. На крају свог обраћања обратио се поруком: “ Кажу да ако вјерујете у нешто , то ће се и десити, а ја бих волио да вјерујемо у то да ће Срба у Ливањском пољу поново бити“.

Овом приликом, Удружење Огњена Марија Ливањска још једном се захваљује Вазнесењској цркви на челу са старешином оцем Арсенијем, промотерима и учесницима у уметничком делу промоције, као и посетиоцима који су својим присуством допринели успешности овог скупа.

ИЗВЕШТАЈ ПОРТАЛА СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА СА ПРОМОЦИЈЕ: http://slobodnahercegovina.com/livanjski-srbi-dva-vijeka-nase-skole-najbolje-svjedoce-gdje-je-kolijevka-prosvjetiteljstva-u-bih/

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане, да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у СУБОТУ 14. октобра 2017. године с почетком у 10:00 часова,

у цркви Покрова Пресвете Богородице у Рујанима.

Након Свете Литургије извршиће се прелив гробова на гробљима у Горњим и Доњим Рујанима.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

У среду 4. октобра, председник Градске општине Сурчин г. Стеван Шуша примио је председника Удружења Огњена Марија Ливањска г. Николу Петровића, као и чланове Удружења, г. Тодора Бошковића и г. Владу Маљковића. Састанку су присуствовали и г. Предраг Барош, председник Омладинског одбора СНС Сурчин и гђа. Десанка Покрајац, секретар Општинског одбора СНС Сурчин, обоје пореклом из ливањског краја. Иницијатор састанка је био народни посланик г. Миодраг Линта, који је, због заседања Народне Скупштине, био спречен да лично присуствује састанку.

Током састанка, представници Удружења Огњена Марија Ливањска су упознали г. Стевана Шушу са радом Удружења на окупљању српског народа пореклом из Ливњског поља у циљу помоћи сународницима који и даље живи на тим просторима, обнови и очувању духовне и културне баштине, те идентитета народа са овог подручја. Ово је посебно важно имајућу у виду велики број становника општине Сурчин који потичу са простора Ливањског поља.

Председник општине је пружио своју подршку раду Удружења и упознао присутне са могућностима општинске управе да помогне реализацију планираних активности у оквиру програмских и статутарних могућности Општине. Нагласио је да му је и као председнику општине и као припаднику српског православног народа драго да у Сурчину постоји удружење које на овакав начин ради и чува везе међи Ливњацима, без обзира где се налазе. Након што је упознат са свим оним што је Удружење урадило и планира да уради, г. Шуша је истакао да овакав систем рада и организације може послужити као пример и за друга слична удружења.

У недељу, 8.октобра у 18.30, у сали парохијског дома Вазнесењске цркве, ул. Адмирала Гепрата, Београд, одржаће се промоција књиге Ливањски Срби: Просвјетна и духовна заоставштина, аутора Бранка Докића и Радована Јовића.

Поред аутора проф.др Бранка Докића, на промоцији ће говорити: проф.др Радивој Радић, проф. др Никола Рамић и др Милош Дамњановић.

Књига коју ћемо вам представити је приказ прилика и заоставштине српске заједнице ливањског подручја, током дуге историје њиховог живота на том простору.

У уметничком делу програма учествоваће: Снежана Јолић, Стефан и Никола Раду.

Аутори и овом књигом широј читалачкој публици желе да прикажу део богате српске баштине и тиме, на још један начин и још једним у низу примера, искажу љубав према завичају.

Проф.др Бранко Докић је уважени међународни стурчњак и професор Електротехничког факултета у Бања Луци, а сада дипломата, на положају амбасадора Босне и Херцеговине у Грчкој.

Господин Радован Јовић је дугогодишњи новинар, дописник и сарадник, између осталих и Вечерњих новости, Независних новин, СРНЕ…

Очекујемо вас!

Организатор промоције: Удружење Огњена Марија Ливањска

У четвртак 28. септембра, у Бања Луци је одржана свечана промоција књиге Ливањски Срби: Просвјетно-духовна заоставштина. Промоција је одржана у Култутном центру Бански Двор, у присуству аутора проф. Бранка Докића и г. Радована Јовића, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, свештенства, Бањалучке културне и научне јавности, те Ливњака настањених у Бања Луци.

Промоцију је отворена наступом женског камерног хора ”Бањалучанке” уз неколико пригодних песама. У поздравној речу, Сања Докић-Мрша, водитељ програма, поздравила је присутне, истакавши да ливањски Срби и те како имају чиме да се поносе у својој историји, са чим ће читаоци књиге имати прилике да се упознају. О књизи, као и историји ливањских Срба су потом говорили рецензенти књиге мр Жељко Вујадиновић и проф. Душко Певуља, као и проф. Слободан Наградић и г. Ранко Рисојевић, након чега су се публици обратили и аутори књиге.

Говорници су између осталог истакли велики допринос ливањских Срба просветном, културном и духовном развоју ливањског подручја. Посебно је наглашен велики допринос који су пре свега српски трговци из Ливна дали у борби за очување идентитета српског народа у Босни и Херцеговини за време турске власти, као и под Аустроугарском, када су одиграли важну улогу у борби за црквено-просветну аутономију. Говорили су и о знаменитим Ливњацима, као што су били песник и државник Јован Сундечић, те племенитој лози ливањских Кујунџића, која је изродила великане као што су били Коста Кујунџић и његов син Богољуб Кујунџић, Бан Врбаске бановине и министар у више влада Краљевине Југославије.

Бан Кујунџић је заслужан и за изградњу данашњег Градског стадиона Бањалука, који се некада звао Стадион Бана Б. Кујунџића. Са овог скупа је потекла и иницијатива да се Градском стадиону врати његово некадашње име.

Вече је завршено уз читање посвете самих аутора:

Нашим прецима, племенитој лози да из ливањског камена поново никне и род свој изобилно роди.

Пратећи следећи линк можете прочитати и интервју проф. Бранка Докића у Независним Новинама, објављен уочи промоције књиге: https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Branko-Dokic-za-Nezavisne-Srbi-su-ostavili-najveci-pecat-u-razvoju-Livna/444802