По молби члана нашег Удружења Милоша Никше, објављујемо његову захвалницу свима који су помогли да се његов прадеда, Јово (Николе) Црногорац из Челебића, упише у књигу умрлих општине Ливно. Такође, скрећемо пажњу и другима да на овај начин могу уписати своје претке у књиге умрлих Босне и Херцеговине.
З А Х В А Л Н И Ц А
Поштовани,
Поводом проглашења, по мајчиној наследној линији, мога прадеде, Црногорац (Никола) Јово, умрлим лицем у Општинском суду у Ливну, несталог у рејону села Челебић код Ливна у Босни и Херцеговини на верски празник Огњена Марија, дана 30.07.1941. године, као и накнадног уписа у матичне књиге умрлих за село Челебић у општини Ливно за 1941. годину, на овај скроман начин:
захваљујем се:
- ШУЊКА (Владимир) Душану родом из села Челебић општина Ливно, сада живи у селу Мељак општина Барајево у граду Београду, сведоку у Српској православној цркви у Ливну
- МИЛУТИН (Никола) Душану родом из села Челебић општина Ливно, сада живи у општина Сурчин у граду Београду, сведоку у Српској православној цркви у Ливну
- ПАЖИН (Лазо) Душану родом из села Застиње општина Ливно, сада живи у у општини Нови Београд у граду Београду, сведоку у Општинском суду у Ливну
- РАДЕТА (Васо) Драги родом из села Губер општина Ливно, сада живи у Ливну, сведоку у Општинском суду у Ливну
- ДОСТАНИЋ, рођено Цвијетић, (Жика) Гордани родом из Сремске Митровице, сада живи у граду Београду, извору писаних информација које се налазе у Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву.
Изузетно се захваљујем:
- ЦРНОГОРАЦ (Перо) Радету родом из села Челебић општина Ливно, сада живи у селу Заклопача општина Гроцка у граду Београду, извору усмених информација, сведоку у Српској православној цркви у Ливну и иницијатору свих активности у вези писања родослова породице Црногорац из села Челебић – општина Ливно у Босни и Херцеговини и подршке да се не забораве моји преци из родног краја моје покојне мајке Маре, кћерке Црногорац (Јово) Саве.
С поштовањем,
Београд, 24. јул 2017. године
НИКША (Симо) Милош
родом из Сремска Митровице,
који сада живи у Београду.
Лета 1941. године, а највише у данима око Огњене Марије, усташе су побиле више од 1600 Срба по бројним јамама Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице, код села Пролог, у челебићкој школи, на ливади Трновац, у шуми Копривници, код Куперешких врата и на Боровој глави, у Засеновићима код Бугојна… Страдали су сви, од тек рођених до старих и немоћних. Велики број њих су живи бачени у јаме да тамо умиру данима. Тих дана заувек су нестале целе српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема Срба. Након педесет година, 1991. године, потомци су извадили мошти страдалника из већине јама и сахранили их у спомен-капели саграђеној у порти лијевањске православне цркве. Само годину дана касније те мошти су узнемирене и разбацане око оскрнављене спомен-капеле и запаљене лијевањске православне цркве. Епархија бихаћко-петровачка, Парохија лијевањска и потомци страдалника обновили су Спомен-капелу и поново у крипту положили мошти мученика.






