‘У јесен се радо враћам…’ је, сем драге песме, постала и парола многих од нас који се, расејани широм света, у јесење дане, о Покорву Пресвете Богородице, враћамо у Ливањско поље, и походимо у те дане малену цркву посвећену овом празнику у Доњим Рујанима.

Велика је милина и Божија благодат која се осети тих дана, кад с’ Динаре сунце сине, и огрије нас који смо се окупили испред ове цркве, међу гробовима својих предака, чекајући почетак Свете Литургије. Није ни чудно, имајући у виду да је ово малено село приложило 360 мученика својој цркви и свом народу.

На дан славе Рујанске цркве, Свету Литургију су, пред 60-ак окупљених, служили отац Срђан Белензада, парох веселињски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски. За певницом су одговарали Никола Петровић и Љубомир Бошковић. Један број окупљених је овом приликом приступио светим тајнама исповести и причешћа. Присутне је својом топлом беседом поздравио отац Срђан, захваљујући им се што су се окупили у толиком броју и позивајући их да тако и у будуће чине.

На крају Литургије, преломљен је славски колач који су, уз кољиво, припремили овогодишњи кумови славе, Миле и Марија Бошковић, истовремено и велики приложници при обнови овога храма и његове порте. Потом је испред цркве одслужен помен свим страдалима из овога села, те онима који почивају на гробљу око цркве, након чега је извршен и прелив гробова.

Након тога, у порти Губинске цркве је припремљен ручак за све окупљене. По лепом, сунчаном дану, окупљени народ који и даље живи на овим просторима, те они који су допутовали да буду ту овог дана, су се дружили до касних поподневних сати.

Као што често бива при оваквим окупљањима, увек се нађе неко ко није походио свој родни крај још од почетка ратних разарања, да ли из страха или зато што им је у души било тешко. И тако се и овог пута могла чути реченица ”Нисам могла доћи свих ових година, није ми се дало, али кад видим Динару и ову лепоту, сад бих се враћала сваке године”.

Треба напоменути да је, у својој стогодишњој историји Рујанска црква доживела две обнове. Велики број оних коју су били присутни на слави цркве су својим прилозима и трудом уградили и део себе у овај храм, кроз последњу обнову која траје већ неколико година. Тако је, током ове године, црква и окречена, док су на иконостас постављене иконе, дар Алексе Милића из Приједора. Овим су окончане и припреме неопходне за освећење овога храма.

Следећег дана, у недељу, Рујанчани који су овом приликом пристигли из Београда су присуствовали и Светој Литургији у цркви Успења Пресвете Богородице у Ливну, те са народом лијевањске парохије испунили овај свети храм.

Посебну захвалност дугујемо општини Сурчин и председнику општине г. Стевану Шуши, који су Удружењу Огњена Марија Ливањска уступили комби којим је једна група Рујанчана допутовала из Београда.

Јуче, 29. октобра 2017. године, упокојила се у Господу Мара Козомора рођена Црногорац, једна од мученица која је након седам дана изашла жива из јаме Бикуше. Ово је њена прича коју се записао књижевник Будо Симоновић. Опело и сахрана ће се обавити на Бежанијском гробљу у среду 1. новембра. Опело ће почети у 11 часова. Покој души мученици Мари.

Шесторо преживелих Црногораца

Занимљиво jе такође да jе, чак и од оних коjа су спашена и на неки начин избjегла усташко немилосрђе, веома мало дjеце из ливањског краjа преживjело Други свjетски рат. Много их помрло jош у току рата. Стигле их посљедице страдања, покосиле болести, глад и свакоjаке друге недаће коjе су надолазиле у ратном вихору, а и она коjа су претекла и дочекала слободу, углавном су била кратковjека.

Једна од риjетких jе Мара Црногорац из Челебића. Дочекала jе да се и послиjе пола виjека присjећа свега што jе преживjела за седам дана боравка у jами Бикуши из коjе jе спашена заjедно са Анђом и Мићом Ерцегом.

Ниjе, додуше, те 1990. године жељела више на то да се враћа и наjрадиjе би све заборавила. Бjежећи од стравичних успомена и кошмарних снова због коjих се годинама ниjе радовала ноћима и починку, доспjела jе у Београд, у нади да ће у великом бучном граду наћи мир и заборав.

Нажалост, ни даљина, ни вриjеме, ни срећан брак и радост коjу су дониjела дjеца и унучад, ниjесу извидали њене ране и дониjели заборав. Децениjама, кад би путовала, чинила jе то само ноћу како би избjегла мрак тунела коjи jе подсjећао на мрак jаме Букуше.

Само jедном jе Мара Црногорац отворила срце и испричала шта jе све доживjела, испричала оно што се тако незаборавно и непреболно урезало у душу осмогодишње дjевоjчице. То упечатљиво и драгоцjено свjедочанство сачувано jе у зборнику „Босанско Грахово у Народноослободилачком рату“:

„Нас jе било деветоро у фамилиjи. Имала сам тада 8 година, а муке и злочине коjе сам видjела и преживjела памтим као да су били jуче. Чини ми се да би ликове и ужасне сцене могла насликати да сам умjетник…

28. jула 1941. године затекла сам се са стрином Томом у планини, у мjесту звном Ливаднице код стоке гдjе смо имали стаjе. Тада сам чула гдjе жене причаjу да су усташе нападнуте код села Грковаца, да их jе доста изгинуло и да су љути на Србе.

Убрзо jе дошла моjа мама Цвита Црногорац и рекла стрини да су усташе позатварале све мушкарце из нашег села у школу, па да она иде интервенирати преко браће од стрица, Римаца, jер су они били у усташама. Видjела сам по њима двjема, а и оно што сам чула, да нешто ниjе у реду, управо да се догађа нешто страшно у селу.

Сjећам се да су њих двиjе рекле нека мала остане (мислили су на мене), нећемо jоj ни jављати да не би плакала. Међутим, све сам ово слушала и гледала сакривена у грму иза стаjе. Остала сам без риjечи, а њих двиjе су отишле. Више их никад нисам видjела.

Одмах чим су дошле у село отjерали су их у школу и ту поклали заjедно са осталим српским становништвом нашега села. Заклали су тада моjу маjку Цвиту, стрину Тому и сестру Веселинку — диjете од пет година коjа jе, по причању очевидаца, бjежала око школе; иако рањена из пушке оптрчала jе школу три пута док су jе крвници ухватили и заклали.

Моjа сестра од стрица Боjа, брат Божо и jа чували смо овце у Ливадницама. Ту jе било jош тринаесторо. Нисмо знали шта се у селу дешава. Други дан отишли смо код комшинице Маре Римац — Хрватице. Убрзо затим, пошто су нас усташе тражиле да дођемо у село, ми смо, не слутећи зло, кренули.

Стигли смо у село и отишли свако своjоj кући. Наша кућа jе била закључана па смо отишли у кућу Илиjе Црногорца коjа jе била откључана, али у њоj ниjе било никога. Одмах смо видjели да jе неко зло и почели плакати jер у наших седам кућа Црногораца ниjе било никога.

Међутим, у кући Раде Црногорца чуо се неко. Отишли смо одмах тамо и умjесто његове породице нашли смо усташе како муче Радиног оца (старца од преко 70 година) коjи jе био стар и болестан па ниjе могао отићи на ‘кланицу’ до школе. Зато су крвници дошли да га казне због недоласка, наjприjе мучењем, а клање му и онако ниjе изостало.

Ту су нас усташе видjеле, а ми, надаjући се спасу, одмах смо побjегли код Маре Римац коjа jе мало приjе тога дошла с нама из планине, да нас ‘заштити’ и да њу питамо гдjе су наши. Сjећам се да сам страшно плакала и вриштала па ме сестра Боjа држала за руку и тjешила, али сам jа и даље запомагала:

— Јао, гдjе jе моjа мама?

Тада ми jе рекла Мара Римац:

— Маро, немоj плакати, отишла jе твоjа мама доље да те упише у школу…

Усташе, наше комшиjе, били су под пушкама, ужурбано се кретали по селу и на нас мрко гледали. Одоше брзо по породице Ерцега и Црногораца, а нас затворише у кућу Илиjе Црногорца — свега петнаесторо.

Кратко иза тога отjерали су нас челебићкоj школи. Покушала сам остати код Јање Римчеве, али ме она отjерала да идем са усташама. Пролазећи кроз село видjели смо да у српским кућама нема никога живог, у хрватским се видио понеко, туробан и заплашен. Све jе било необично и стравично да jе и њима већ улиjевало страх.

Кад су нас усташе утjерале у школско двориште, угледали смо jезив призор коjи jе тешко испричати или описати.

Видjели смо крваве пањеве, а на њима крваве брадвине, сjекире и сатаре. Поред пањева леже у крви одсjечене женске плетенице коjе су зликовци одсиjецали заjедно с главама. Цио плат — гомила вредниjе одjеће и обуће, женске и дjечjе. На више мjеста биjели се просут људски мозак на локвама крви на коjе су наваљивали роjеви мува.

Схватили смо сви шта jе било и шта нас чека, тим више што смо препознавали дjелове одjеће наших маjки, сестара, браће и рођака. Страва jе била таква да нико ниjе могао изустити риjеч нити плакати, па ни ми дjеца. Били смо просто паралисани.

Ту смо у дворишту видjели нашег комшиjу Пичу Римца, без пушке и униформе, сав крвав по рукама и лицу. Сjећам се да га jе упитала Милка Црногорац:

— Е, моj Пиле, шта jе ово, шта се ради од нас?

Он одговори хладнокрвно:

— Видjећемо брзо шта ће бити и са вама…

Ту смо остали док су се усташе нешто договориле. Затим су нас отjерали у jедну учионицу школе. На степеништу школе било jе толико крви и људског мозга да смо се клизали по њему као кроз велики глиб. У учионици jе било по клупама разних вриjедних ствари: пршћења, наруквица, ланчића, хране и слично. Усташе су нас преброjиле jош jедном и закључале. Послиjе jедан сат времена дошли су и са нас поскидали све вриjедне ствари. С мене су скинули кецељу и наруквицу.

У униформи с оружjем дошло jе осам усташа коjи су нас другим степеништем истjерали из школе према задрузи. Чула сам тада да жене говоре:

— Нису нас овдjе поклали, тjераjу нас у бунар.

Кад смо прошли бунар и окренули уз страну Виjенац, нисмо знали куда ће са нама. Поклали нас нису сигурно због тога што су остале већ били затрпали у рупе гдjе jе некад вађен пиjесак, на мjесту званом Барjак, а копати за нас нове рупе нису хтjели. Уствари, попунили су мjеста у рупама са око 300 наших мjештана из села Челебића тако да мjеста за нас ту ниjе било.

Тjераjући нас уз Виjенац чула сам како Милка Црногорац гласно кука jер су jе усташе тукле кундацима — она jе била стариjа жена и ниjе могла брзо ићи уз брдо. Тада су нам рекли:

— Идете ви у Србиjу међу своj народ, шта се плашите.

Нисмо jош коначно знали куд ће с нама, а да смо знали и смjели, могли смо се сигурно разбjежати по жбуњу и спасити више од половине.

Одjедном су нас зауставили и одмах нам запуцали у леђа. У том тренутку био jе jедан дечко, син Пере Ерцега, испред мене, а поред мене били брат ми Божо и сестра Боjа. Одмах смо, по отварању ватре, попадали на земљу, моj брат и сестра били су рањени. Видjела сам како Божи цури крв из вилице, а Ерцегу jе пушчано зрно скинуло лобању и просуло мозак. Један од усташа одмах га jе зграбио и убацио у jаму. Тада сам тек видjела да jе то jама звана Бикуша.

Затим jе бацио и мене. Нисам дуго падала. Пала сам на нешто меко. У ствари, пала сам на лешеве људи коjи су раниjе побацани. То су били лешеви наших мушкараца коjи су приjе неколико дана били бачени. Кад сам се зауставила на jедноj полици jаме, познао ме Ђорђе Црногорац коjи jе остао жив од раниjе бачених људи у jаму. Видио jе да сам жива и одмах ме повукао у страну под jедну jамску полицу, рекавши да ћутим. Затим су на исто мjесто пали моj брат Божо и сестра Боjа. Иако рањени, били су живи. Њих jе исто Ђорђе склонио у страну међу шпиље.

Кад ус све убацили у jаму, тукли су Боjу Рамушу над jамом. Ми смо све то чули jер смо били на дубини од десетак метара. Она jе пркосно рекла усташама:

— Кољите мене, крвници! Имам jа три сина, три сокола, ниjедног нисте ухватили, зликовци. Осветиће они мене!

Заклали су jе над jамом и убацили, али се и она зауставила на првоj полици код нас. Била jе страховито измрцварена. Ужасно jе било Боjу гледати. Ђорђе jе нашао неку мараму и покрио jе да ми не гледамо.

Кад су усташе све побацали онда су одозго звали:

— Има ли ко жив, нека се jави да га спасимо!

Ђорђе нам jе строго шапнуо да ћутимо. Тако jе, како он каже, било и с њим. Пошто су се неки jавили, поново су бацали бомбе на њих. Заћутали смо, али убрзо око нас и испод нас тутњале су подмукле експлозиjе бомби и ломљава камења. Циjела се jама тресла. Била сам рањена од бомбе или камена у ногу.

Убрзо се све умирило. Мало касниjе осjетили смо да су усташе напустиле отвор jаме.

Сазнали смо за jош двоjе живе дjеце — Мићу и Анђу Ерцег, коjа су била рањена али jош жива. И њих смо извукли између лешева на страну. Остали су живи и ови моjи: сестра Боjа, брат Лука и jа. Живих jе било jош на већоj дубини, чула се кукњава, jаукање, па и псовке. Пешкан Петровић се свукао потпуно го, прича коjешта и наjзад умриjе сjедећи на jедном лешу.

Нисмо осjећали глад, али нас jе морила страховита жеђ па смо са стења сакупљали росу рукама и квасили уста. Други или трећи дан успjели су изаћи из jаме моjа сестра и брат, и Миjо. Они су рекли да ће дониjети од кошара скале — мердевине и воде, па ће нас спасити. Успjели су отићи до кошара у Ливадницама, али су усташе њих двоjицу поново ухватиле. Миjо jе успио побjећи. Они, несретници, нису хтjели бjежати с њим, jер су хтjели нама помоћи…

Остали смо немоћни у jами шест дана и шест ноћи… Седмог дана, кад се смрачило, спасиоци су спустили Ђорђа Ерцега на конопцу са батериjом у руци. Кад су га спустили доље Ђорђе jе препознавао своjе коjи су већ били мртви и почео се задржавати око њих. Они су одозго викали:

— Спасаваj живе! Не гледаj мртве!

Ђорђе jе мене прву завезао испод руку и већ сам се нашла горе. Затим су извукли Анђу. С Мићом Ерцегом имали су муке. Испод руке jе био рањен од бомбе, што га jе ужасно бољело…

Моjу сестру Боjу и брата Божу коjи су сами изашли из jаме и поново ухваћени од усташа, ипак су комшиjе спасиле од поновног клања. Божу су одвели у ливањску болницу на лиjечење у коjоj се опоравио и скоро оздравио. Међутим, тада jе jедан усташа дотрчао, наводно из борбе коjа се водила негдjе источно од Ливна, ушао у болницу и питао:

— Има ли ко овдjе од Срба, да га закољем!?

Нашао се неко ко му jе казао. Он jе утрчао у собу и заклао га на болничком кревету. Ово jе касниjе казала болничарка Ружа, коjа сада живи у Ливну.

Сестру ми Боjу, као одраслу дjевоjку, узеле су усташе са Даном Шуњком, Маром Ерцег и Ружом Радоjом. Водили их са собом, покрштавали, силовали, наjзад убили и бацили у jаму код села Луснића, негдjе у октобру 1941. године. Оне су могле побjећи jер су им неки од комшиjа Хрвата то омогућили и наговарали их да бjеже, али оне нису хтjеле због тога што су их усташе осрамотиле…“

Одмах послиjе рата Мара Црногорац се удала за свог вршњака Илиjу Козомару коjи jе такође случаjно избjегао смрт и на вриjеме умакао из усташких канџи. Са оцем Радом и браћом Пером и Лазом побjегао jе у посљедњи час, али му jе у селу остала маjка Стана са jош четворо дjеце. Нико од њих ниjе претекао…

Мићо Ерцег, коjи jе са рођаком Анђом и Маром Црногорац као диjете преживио пакао jаме Бикуше, сада живи у Београду. И он се на вриjеме склонио из Челебића и у бучном граду живи за тренутке радости коjе му син и ћерка причињаваjу  позивима и риjетким доласцима из далеке Канаде гдjе су потражили животну срећу и мир.

Ни он не воли да се сjећа тих седам дана ужаса у гробници – jами Бикуши и свега онога што им jе претходило и што jе касниjе претрпио пошто jе пуким случаjем спашен и извучен из чељусти смрти:

– Ја сам био наjстариjи од нас троjе дjеце преживjелих у Бикуши – казуjе Мићо Ерцег.  – Била ми девета година.  Ја сам прво преживио покољ  у Челебићу и био тешко рањен испод пазува, а у Бикушу су нас побацали сjутри дан послиjе покоља, све ми се чини зато што више ниjе било мjеста у рупама на Барjаку и што их jе мрзjело да копаjу нове и сахрањуjу нас.

Прошло jе ево шездесет и шест година од тада а jа jош не умиjем и не нађох  риjечи коjима бих описао то што смо за тих седам дана претрпjели, ту су риjечи немоћне. Како описати дjечjи страх у мраку jаме испуњене умирућим ропцима, jауцима и дозивима у помоћ тешко рањених, оних коjи ниjесу имали срећу да заврше на самом дну jаме. Како описати глад, жеђ, хладноћу, несаницу и неизвjесност,очаj и тугу, како страшне болове од ране под пазувом и убоjа задобиjених при паду у jаму…

А тек радост кад смо седмог дана увече над jамом чули тихи жамор и препознали глас кума Влада Шуњке…

Са њим jе, поред осталих, био и Ђорђе Ерцег, моj брат од стрица, млади чобанин, врло вjешт и спретан, а храбр и неустрашив. Кум Владо га свезао и сустио  на коноп до полице на коjоj смо се ми налазили. Ђорђе нас jе ту везао  jедно по jедно испод пазува, а Владо и остали нас онда извлачили. Прво  Мару, па Анђу, на краjу и мене. Са мном мука жестока, како да ме вежу и како да ме извуку кад ме рана испод пазува боли, очи ми испадаjу  и без додира а не кад преко ње ставе и стегну коноп…

Би ми ипак суђено да преживим, а моj брат Ђорђе коjи ме спасавао тако рањеног и унакаженог, погибе послиjе у Народноослободилачкоj борби…

*   *   *

          А сем страхота и надљудских патњи коjе jе  преживио као диjете, Мићо  Ерцег живи и с jедном живом  родитељском раном на срцу, увjерен да му jе и њу задала бездушна рука и хрватска националистичка мржња.

Његов син Милорад, звани Ђећо, студент криминалистике у Загребу, jедан од наjљепших и наjомиљениjих момака у Челебићу, нетрагом jе нестао  у љето 1985. године. Младалачки занесен љепотом живота, био jе, кажу, помало авантуристички дух, волио путовања и нарочито планинарење. Једног дана се  запутио  к приjатељима у Гламоч – пjешке преко Голиjе.

Милорад Ерцег, звани Дећо

Изложбу експоната и фотографија коју је, са благословом Његовог Преосвештенства, тадашњег владике бихаћко-петровачког господина Атанасија, припремило Удружење Огњена Марија Ливањска у жељи да осветли део своје богате културне и духовне заоставштине и бурне историје, а која је приказана у Београду, Бања Луци, Новом Саду, Лондону и Бијељини, имаће прилику да виде и грађани Аранђеловца.

Са благословом Његовог Преосвештенства владике шумадијског Господина Јована, изложба ће бити свечано отворена у суботу 04. новембра т.г. у 17 часова, у сали парохијског дома при цркви Светог Арханђела Гаврила у Аранђеловцу.

Аутори изложбе су: проф др Вељко Ђурић Мишина и Радован Пилиповић.

Протојереј Милован Ранковић ће одржати поздравну беседу, а присутнима ће се обратити и гост из Брчког – отац Жељко Ђурица иначе парох лијевањски до јануара 2017. године; Немања Девић, историчар; као и представник Удружења ОМЛ.

У уметничком делу програма учествују: Душан Важић, гуслар и хор удружења пензионера Аранђеловца Треће доба.

Водитељ програма Оливера Радета.

Одржавање изложбе помогли су: Управа за дијаспору и везе са Србима у региону МСС РС; Штампарија покрајинске владе АП Војводине; Штампарија Сајнос Нови Сад; Igepa cartacell doo, Београд; Парохија лијевањска; црква Светог Арханђела Гаврила, Аранђеловац; Будо Симоновић, новинар из Подгорице; Јово Бајић, новинар из Београда и бројни чланови Удружења ОМЛ.

Књига „Ливањски Срби-просвјетна и духовна заоставштина“, аутора проф. Бранка Докића и Радована Јовића, промовисана је 8.октобра у сали Вазнесењске цркве у Београду.

Скуп је благословио отац Мирко Јамеџија, некадашњи парох лијевањски, а отац Михајло из бежанијске цркве Светог Георгија обратио се скупу поздравним, уводним речима у име домаћина, Вазнесењске цркве.

Проф. Бранко Докић, професор Електротехничког факултета у Бања Луци, признаати стручњак у међународним круговима, огледао се и на терену политике, сада амбасадор Босне и Херцеговине у Атини, поред свих обавеза има вољу и налази времена да пише и књиге које осветљавају материјалну и духовну заоставштину његовог и нашег народа у његовом и нашем завичају.

Радован Јовић, дугогодишњи новинар и дописник Вечерњих новости, Независних, СРНЕ, објективно је био спречен да данас учествује на промоцији књиге чији је један од аутора. Својим новинарским пером нас је обогатио за факта и сећања о српској заоставштини на подручју Ливна.

Мотивисани и духовно инспирисани на заоставштини предака написали су књигу Ливањски Срби-просвјетна и духовна заоставштина, вредну за нас данас, али и за наше потомке да читајући је и листајући памте читав низ претходних генерација које су стварале не само за актуелан тренутак него и за будућност.

Књига хронолошки води кроз део историје ливањских Срба, говорећи о изградњи прве српске школе и православне цркве у време турске власти, о стваралачкој моћи Срба, пре свега трговачког слоја, који улаже лични напор и средства и гради институције и објекте који данас чине вредну заоставштину Срба.

У кратком уметничком програму учествовали су: Стефан и Никола Раду – студенти Богословског факултета који су, поред Оченаша и Химне Светом Сави, извели и кондак и тропар ливањским мученивима, као прво извођење у ишчекивању формалне потврде иницијативе за канонизацију мученички пострадалих Срба на подручју Ливна лета 1941. године.

Снежана Јолић – студент фармације, изрецитовала је епску песму Старац Вујадин, метафору борбе српског народа ливањског подручја.

У народним ношњама, да подсете на прошлост и завичај, госте су поздравили Марија, Анђела и Урош.

О књизи су, поред аутора проф Докића, говорили:

– Никола Рамић, професор Филолошког факултета у Крагујевцу, родом из Богдаша,

– Радивој Радић, професор Филозофског факултета из Београда, рођен у Ливну, као и

– др Милош Дамњановић, пореклом од ливањске породице Глигић.

Професор Рамић је говорећи о књизи подвукао значај основне идеје аутора „да се на једном месту објави што већи број података који сведоче да су Срби били фактор просветног развоја у Ливну и у БиХ. Томе сведоче чињенице попут те да је у Ливну 1820.год. отворена српска православна школа, као прва таква основна школа у Босни, и да је у тадашњим школама на територији Босне у употреби био искључиво српски језик и ћирилично писмо“. Професор Рамић се осврнуо и на давне године које је провео у Ливну, сабирајући данашњим знањем и искуством значај српске баштине и заоставштине. У намери да српску баштину Ливањског поља опише својим професионалним пером, дакле да осветли лексички аспект, увек га је помела помисао на страшно страдање ливањских Срба пред којим је све бледело. Ипак, истакао је да је важно оставити писани траг, сабрану богату српску културу записану у књигама. По речима г.Рамића „књига проф. Бранка Докића и Радована Јовића буди емоције и сећања онима који су провели школске дане у Ливну, а књижевно добро сложена и обогаћена архивским изворима вредна је и за оне који нису Ливњаци“.

Професор Радивој Радић, боравећи у детињству у Губеру, слушао је о градњи ливањске православне цркве, о Сундечићу, о школи, а касније, као признати стручњак, сретао са средњевековним приликама на ливањском подручју, те је своју реч о књизи и започео истицањем значаја целог ливањског краја у средњем веку, као подсећањем да је позната владарска лоза Мрњавчевића пореклом из Ливна. „Иако аутори нису професионални историчари, књига коју су припремили“ рекао је г.Радић, „ иако локално ограничена на једно подручје, значајан је историјски рад, јер нема мале и велике историја. Историја нису само ратови и државе, него је чини и живот људи у тим државама и њихово дело“. Из новије историје професор је истакао повезаност Срба са обе стране Дрине и сједињеност у тешким историјским приликама што доказује и списак од деведесет солунских бораца из Ливањског поља, који је такође добио своје место у представљеној књизи.

Милош Дамњановић, посебно се осврнуо на значај појединих српских ливањских породица, посебно породице Кујунџић, подсећајући на њихов велики труд и упорност и пред самим султаном у остварењу привилегија и права за Србе.

Аутор, Бранко Докића, поред занимљивих појединости о начину прикупљања података и избору чињеница у писању књиге, покренуо је и иницијативу да професори Рамић и Радић буду носиоци научног скупа о развоју школства, који би се одржао 1.септембра 2020.год. када се навршава 200 година од настанка прве српске школе у Ливну, односно БиХ. На крају свог обраћања обратио се поруком: “ Кажу да ако вјерујете у нешто , то ће се и десити, а ја бих волио да вјерујемо у то да ће Срба у Ливањском пољу поново бити“.

Овом приликом, Удружење Огњена Марија Ливањска још једном се захваљује Вазнесењској цркви на челу са старешином оцем Арсенијем, промотерима и учесницима у уметничком делу промоције, као и посетиоцима који су својим присуством допринели успешности овог скупа.

ИЗВЕШТАЈ ПОРТАЛА СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА СА ПРОМОЦИЈЕ: http://slobodnahercegovina.com/livanjski-srbi-dva-vijeka-nase-skole-najbolje-svjedoce-gdje-je-kolijevka-prosvjetiteljstva-u-bih/

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане, да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у СУБОТУ 14. октобра 2017. године с почетком у 10:00 часова,

у цркви Покрова Пресвете Богородице у Рујанима.

Након Свете Литургије извршиће се прелив гробова на гробљима у Горњим и Доњим Рујанима.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

У среду 4. октобра, председник Градске општине Сурчин г. Стеван Шуша примио је председника Удружења Огњена Марија Ливањска г. Николу Петровића, као и чланове Удружења, г. Тодора Бошковића и г. Владу Маљковића. Састанку су присуствовали и г. Предраг Барош, председник Омладинског одбора СНС Сурчин и гђа. Десанка Покрајац, секретар Општинског одбора СНС Сурчин, обоје пореклом из ливањског краја. Иницијатор састанка је био народни посланик г. Миодраг Линта, који је, због заседања Народне Скупштине, био спречен да лично присуствује састанку.

Током састанка, представници Удружења Огњена Марија Ливањска су упознали г. Стевана Шушу са радом Удружења на окупљању српског народа пореклом из Ливњског поља у циљу помоћи сународницима који и даље живи на тим просторима, обнови и очувању духовне и културне баштине, те идентитета народа са овог подручја. Ово је посебно важно имајућу у виду велики број становника општине Сурчин који потичу са простора Ливањског поља.

Председник општине је пружио своју подршку раду Удружења и упознао присутне са могућностима општинске управе да помогне реализацију планираних активности у оквиру програмских и статутарних могућности Општине. Нагласио је да му је и као председнику општине и као припаднику српског православног народа драго да у Сурчину постоји удружење које на овакав начин ради и чува везе међи Ливњацима, без обзира где се налазе. Након што је упознат са свим оним што је Удружење урадило и планира да уради, г. Шуша је истакао да овакав систем рада и организације може послужити као пример и за друга слична удружења.

У недељу, 8.октобра у 18.30, у сали парохијског дома Вазнесењске цркве, ул. Адмирала Гепрата, Београд, одржаће се промоција књиге Ливањски Срби: Просвјетна и духовна заоставштина, аутора Бранка Докића и Радована Јовића.

Поред аутора проф.др Бранка Докића, на промоцији ће говорити: проф.др Радивој Радић, проф. др Никола Рамић и др Милош Дамњановић.

Књига коју ћемо вам представити је приказ прилика и заоставштине српске заједнице ливањског подручја, током дуге историје њиховог живота на том простору.

У уметничком делу програма учествоваће: Снежана Јолић, Стефан и Никола Раду.

Аутори и овом књигом широј читалачкој публици желе да прикажу део богате српске баштине и тиме, на још један начин и још једним у низу примера, искажу љубав према завичају.

Проф.др Бранко Докић је уважени међународни стурчњак и професор Електротехничког факултета у Бања Луци, а сада дипломата, на положају амбасадора Босне и Херцеговине у Грчкој.

Господин Радован Јовић је дугогодишњи новинар, дописник и сарадник, између осталих и Вечерњих новости, Независних новин, СРНЕ…

Очекујемо вас!

Организатор промоције: Удружење Огњена Марија Ливањска

У четвртак 28. септембра, у Бања Луци је одржана свечана промоција књиге Ливањски Срби: Просвјетно-духовна заоставштина. Промоција је одржана у Култутном центру Бански Двор, у присуству аутора проф. Бранка Докића и г. Радована Јовића, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, свештенства, Бањалучке културне и научне јавности, те Ливњака настањених у Бања Луци.

Промоцију је отворена наступом женског камерног хора ”Бањалучанке” уз неколико пригодних песама. У поздравној речу, Сања Докић-Мрша, водитељ програма, поздравила је присутне, истакавши да ливањски Срби и те како имају чиме да се поносе у својој историји, са чим ће читаоци књиге имати прилике да се упознају. О књизи, као и историји ливањских Срба су потом говорили рецензенти књиге мр Жељко Вујадиновић и проф. Душко Певуља, као и проф. Слободан Наградић и г. Ранко Рисојевић, након чега су се публици обратили и аутори књиге.

Говорници су између осталог истакли велики допринос ливањских Срба просветном, културном и духовном развоју ливањског подручја. Посебно је наглашен велики допринос који су пре свега српски трговци из Ливна дали у борби за очување идентитета српског народа у Босни и Херцеговини за време турске власти, као и под Аустроугарском, када су одиграли важну улогу у борби за црквено-просветну аутономију. Говорили су и о знаменитим Ливњацима, као што су били песник и државник Јован Сундечић, те племенитој лози ливањских Кујунџића, која је изродила великане као што су били Коста Кујунџић и његов син Богољуб Кујунџић, Бан Врбаске бановине и министар у више влада Краљевине Југославије.

Бан Кујунџић је заслужан и за изградњу данашњег Градског стадиона Бањалука, који се некада звао Стадион Бана Б. Кујунџића. Са овог скупа је потекла и иницијатива да се Градском стадиону врати његово некадашње име.

Вече је завршено уз читање посвете самих аутора:

Нашим прецима, племенитој лози да из ливањског камена поново никне и род свој изобилно роди.

Пратећи следећи линк можете прочитати и интервју проф. Бранка Докића у Независним Новинама, објављен уочи промоције књиге: https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Branko-Dokic-za-Nezavisne-Srbi-su-ostavili-najveci-pecat-u-razvoju-Livna/444802

У сарадњи са ауторима, Удружење Огњена Марија Ливањска вас позива на промоцију књиге

ЛИВАЊСКИ СРБИ

Просвјетно-духовна заоставштина

проф. Бранка Докића и г. Радована Јовића

која ће се одржати у четвртак 28. септембра у 19 часова

у Банском Двору у Бања Луци

О књизи ће говорити: рецензенти Жељко Вујадиновић и Душко Певуља, Слободан Наградић, Ранко Рисојевић и аутори.

Добро нам дошли!

Сваки човек својим мртвима постави обележје, као спомен да су постојали и свет својим животом обдарили. Сваки народ, онима који су за њих у ратовима гинули, подигне обележје, за спомен на њихову жртву. Дирати у те спомене мртвима је вандалски чин јер значи, не пуко рушење камена, већ узнемирење душе покојника која живе не може у том чину зауставити.

Такав вандалски чин догодио се неког од претходних дана (или ноћи) у селу Челебић, на спомен-гробљу на Барјаку. Спомен-плочу са именима страдалих Челебићана у рату 1992-1995.године, непозната особа (или особе) су у безумном чину мржње разлупале. Тиме су повредили осећања не само Срба него сваког човека који поштује своје и туђе покојнике и успомене. Овакви догађаји не доприносе достојанству и спокојном животу људи, ма које вере и нације били, а верујемо и да не одражавају ставове, нити имају подршку, већине становника општине Ливно.

Цео случај је пријављен надлежним органима и очекујемо њихово искрено ангажовање на проналажењу и санкционисању починиоца.

Удружење Огњена Марија Ливањска

Празник Успења Пресвете Богородице – Велика Госпојина – је и ове године прослављен посебно свечано у српском православном храму у Ливну, који је посвећен овом празнику и слави га као своју славу.

Већ 158 година овај храм окупља свој верни народ, како оне који живе у Ливну и Ливањском пољу, тако и оне који су настањени далеко од њега, али му се увек враћају. Пред 50-ак окупљених верника, свечану Литургију служио је отац Предраг Црепуља. На крају Литургије, велики број верника приступио је светим тајнама исповести и причешћа.

Кум славе ове године је био Драго Радета из Ливна, на чему му се управа парохије захваљује. Након богослужења, окупљени народ се задржао на ручку и дружењу у сали парохијског дома. У веселој атмосфери која душу крепи, окупљени су се задржали до поподневних часова.

СЛИКЕ И АУДИО-ЗАПИСЕ СА УСТОЛИЧЕЊА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/ustolicen-episkop-bihacko-petrovacki-sergije/

У недјељу 10. септембра чин устоличења обавиће се у катедралном храму светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу Богомчуване епархије Бихаћко-петровачке. Света Архијерејска Литургија служиће се са почетком у 9.30 часова.

Добро нам дошли!

Епархија Бихаћко-петровачка

Изабрани Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена.

Парохијани свих села, које обухвата парохија губинска, као и многи други драги нам гости, и ове године на празник Убрус 29. августа окупили су се око цркве Успенија Пресвете Богородице у Губину.

Судбина је многе Србе, немилосрдно отргнула од Динаре, и развејала по цијелом свијету.Но ко је хтио да погледа, могао је на лицима и у очима присутног народа да угледа дубоку чежњу и патњу за родним прагом и родном грудом али и радост и понос на то ко су и одакле потичу. Познато је од давнина да се Срби лако не предају.Тако се редовно окупљамо. Окупља нас много ствари, а највише наша Света Црква, наша Динара и гробови наших предака.

Своји су дошли на своје, и заједно са оним Србима који стално бораве под Динаром, како ваља и како требује прославили славу и Богу се помолили. О своме „руву и круву“ а уз помоћ свих осталих, ове године домаћин и кум славе био је господин Радован Пајчин, који је свима нама образ освјетлао. Посебну захвалност за истрајност у организацији овог сабора дугујемо и г. Недељку Вуковљаку, г. Лази Пајчину и г. Обраду Вуковљаку, као и свима који су допринели организацији скупа.

Велики број присутног народа показао је, да свако дјело које се чини у славу Божију мора успјети, па тако и овај наш скуп постепено прераста у огромни сабор, који, не само да окупља људе са ових простора, већ и многе друге у чијим грудима куца родољубиво срце. Ове године, а надамо се да ће то прерасти у традицију, проглашена су три почасна парохијанина, који су се обратили домаћинима дирљивим говором, који је потресао све присутне.

Љубав према завичају даје нам велику снагу и вољу да све учинимо да се заборав побједи. Ове године подигнут је и освећен споменик палим борцима и цивилима протеклог рата, који је на понос свих нас и на достојну почаст пострадалима. На споменик је венац положио и начелник општине Босанско Грахово г. Душко Радун.

Заједничкој трпези која је припремљена у порти храма приступило је око 600 људи. Народно весеље је трајало цијели дан, и све је било како ваља и доликује.

Нека благи Господ и Богородица поживе овај скуп и помогну да буде и бољи и љепши сваке наредне године, а на многаја и благаја љета.

СПЦО ГУБИН

У подножју Старетине, на западном крају Ливањске општине, сместила су се села Челебић, Бојмунте, Радановци, Врбица, Богдаше и Бастаси, која припадају Врбичкој парохији.

Терет несреће која је захватила ову парохију није попустио ни за ових двадест година колико је прошло од рата. Поново нас је светлост
ватре и мирис паљевине, од пожара који су беснели тих дана, вратила у оне
дане кад је нељудска рука палила и жарила српским селима, трудећи се да
нестане све што је српско.

Тако је било и са Врбичком црквом, али није увек по људској вољи. Обновљен је храм Силаска св. Духа на Апостоле и заживи парохија Врбичка. Некада је црквени сабор био за Велику Госпојину, а сада за Благу Марију. Можда је и то један од разлога што ово саборовање које смо започели Светом Литургјом коју су служили о. Жељко Ђурица, бивши парох лијевањски, и о. Предраг Црепуља, парох лијевањски, није онако као бисмо волели. Има народа који се окупља у селима ове парохије барем у овим данима, иако се од прошле Благе Марије упокојило петоро парохијана ове парохије, десет посто од укупног броја оних који живе у овој
парохији.

Они који долазе Врбичком храму били су и ове године да понесу благосов
родног краја, а они који су били у родном крају а нису дошли свом храму верујемо да ће доћи идуће године. Доле код нас је све некако мало, али кад се купи сено у Врбичкој порти – које је покосио Лазар Катић – онда се и порта чини великом. Црква и парохијски дом се отворе тек неколико пута годишње па их је сваки пут потребно очистити и упристојити. Кад би било више руку свима би било лакше, јер сваке године 3. августа, дан пред Благу Марију, окупимо се и средимо порту, очистимо цркву и дом, али сваке године долазе исти људи. Свих ових година Милка Кисић, Мара Јовић и Сава (Савица) Јовић увек су били међу првима.

Добро би било да нас идуће године у послеподневним сатима 3. августа буде више, да заједнички урадимо нешто за себе. На дан Благе Марије било је свечано и лепо, литургија па дружење. Има нас који све потешкоће прихватамо као искушење вере, па смо зато ипак остали цео дан дубоко у ноћ.

По благосову нашег пароха, ко год дође до манастира у
Врбици може да звони кад хоће. Покретано рукама верујућих, звоно са
Врбичке цркве цео дан је јављало да смо још живи, да се надамо добру од
Господа. Нека звони на многаја љета.

Илиндан – слава цркве у Црном Лугу и највећи црквено-народни сабор у Ливањском пољу – прослављен је и ове године достојанствено и уз велики број народа, како оних који и данас живе на овим просторима, тако и оних које је живот расејао далеко од ових прелепих крајева.

Свечана прослава Илиндана почела је Светом Литургијом у храму Светог Пророка Илије коју су служили отац Жељко Ђурица, бивши парох лијевањски, отац Савко Плавшић, парох граховски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски и црнолушки. Током Свете Литургије један број верника, како деце тако и старијих, је приступио светим тајнама исповести и причешћа.

У својој беседи окупљенима, честитајући славу, отац Жељко је подсетио на речи Светог Владике Николаја Жичког упућене православном српском народу – да је важно да са сложимо, умножимо и обожимо. Посебно је нагласио да, ако је већ некада тешко да се умножимо, а посебно сложимо, свакако није и не може бити тешко да се обожимо. Поздрављајући окупљене у своје, и име управе парохије, отац Предраг се осврнуо на важност црквено-народних зборова, истичући да су се у нашој прошлости на њима и краљеви крунисали. Захвалио се свештенству и народу који су дошли и увеличали овај велики празник, а посебно г. Душку Радуну, начелнику општине Босанско Грахово и овогодишњем куму црквене славе, који је са породицом спремио славски колач и кољиво.

Након богослужења, верници су се задржали око цркве уз освежење и у дружењу. Народно весеље поводом Илиндана је трајало до касно у ноћ.

У недељу 6. августа 2017. године, у цркви Св. Марка у Београду служен је парастос свим Ливањским Србима побијеним у лето 1941. године од стране усташа, као и онима страдалима током последњег рата 1992-1995 године. Помен страдалима су служили отац Мирко Јамаџија, бивши парох лијевањски, и ђакон Радомир Врућинић, родом из Губера код Ливна. И поред велике врућине, у заједничком молитвеном сећању окупило се око 50 верника, потомака страдалих.

У својој беседи, отац Мирко се осврнуо на чињеницу да се ових дана сећамо великог страдања не само српског народа у Ливну и Ливањском пољу, већ и у Крајини и многим деловима Босне и Херцеговине, али да признање и покајање за почињене злочине на страни оних који су их починили и даље изостаје. Окупљенима је скренуо пажњу и на важност истрајавања у чувању сећања на њихове страдале претке.

Након парастоса, окупљени су се задржали у дружењу у парохијској сали цркве Св. Марка. Овим богослужењем је завршен овогодишњи циклус окупљања у знак сећања на Ливањске мученике.

Неговање сећања на православне Србе страдале у Ливањском пољу током Другог светског рата настављено је, након централног окупљања у Ливну за Огњену Марију, парастосима који су служени у Чапразлијама, Челебићу и на Шаторском језеру.

У поподневним часовима 31. јула, на разрушеном спомен-гробљу у Чапразлијама, помен страдалима из овог села служио је парох лијевањски, отац Предраг Црепуља, пред групом окупљених верника. На овом месту је сахрањено 28 мештана овог села које су усташе бациле у јаму Самогреда 30. јула 1941. године, западно од овог села. Двадесет година касније, њихови земни остаци пренети су и положени у гробницу у Чапразлијама, над којом је подигнут споменик. Током претходног рата, споменик је порушен, али кости пострадалих и даље почивају на овом месту. Обнова споменика је планирана за скору будућност.

Следећег дана, 1. августа, на другој страни ливањског поља, отац Предраг Црепуља је, пред 20-ак окупљених, служио помен пострадалима из овог села на обновљеном спомен-гробљу на Барјаку. На овом месту је сахрањена велика већина од преко 400 цивила – махом жена и деце – из Челебића и околних села које су усташе на Огњену Марију сакупили у сеоској школи и ту поклали, те њихова тела сахранили на Барјаку, на месту данашњег споменика. Претходног дана, мушке становнике овог села су исто тако сакупили у сеоској школи и одвели свезане до јаме Бикуше, у коју су их бацили. Поздрављајући окупљене, отац Предраг је истакао важност окупљања у заједничкој молитви и сећању на наше мученички пострадале претке, истакавши да су се и рани хришћани окупљали управо на местима где су били сахрањени или пострадали први хришћански мученици.

У поподневним часовима 1. августа, молитвено окупљање је одржано и поред крста на Шаторском језеру, у знак сећања на све православне Србе пострадале на овој планини током Другог светског рата. На парастосу су служили отац Жељко Ђурица, парох колобарско-грбавички и бивши парох лијевањски, отац Савко Плавшић, парох граховски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски.

У понедељак 31. јула, служена је Света Литургија у храму Успења Пресвете Богородице у Губину. По већ устаљној традицији, у оквиру Илинданских окупљања широм Ливањског поља, народ Губинске парохије се сабира око свог храма баш на овај тадум. Свету Литургију, пред 30-ак окупљених парохијана, како оних који живе у селима ове парохије тако и оних који су расејани у другим местима, служио је отац Предраг Црепуља, парох губински.

На крају Свете Литургије, окупљени народ је са својим свештеником кренуо ка споменицима страдалима из Другог светског рата и рата 1992-1995 године. На месту где се налази споменик оцу Ристи Ћатићу и његовим парохијанима побијеним од стране усташа током Другог светског рата, као и нови споменик палима у последњем рату, одслужен је помен.

Након тога, окупљени народ се задржао на дружењу и чашици разговора у порти овог храма.

У данима око Огњене Марије, православни Срби Ливна и Ливањског поља окупљају се молитвено у сећању на своје претке који су невино страдали почетком Другог светског рата од усташа, у највећем броју у данима око празника ове светитељке.

Као и увек, централна комеморација одржана је 30. јула, на Огњену Марију, у Капели и спомен-костурници Св. Великомученице Марине у Ливну. Пред више од 60 окупљених верника, махом потомака страдалих, Свету Литургију служили су отац Жељко Ђурица, парох колобарско-грбавички и бивши парох лијевањски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски. За певницом је одговарао отац Срђан Белензада, парох веселињски. На крају Свете Литургије, служен је и помен страдалима. У својој беседи, отац Жељко је подсетио окупљене да, као што је телу потребна здрава храна, тако је и души потребно да се храни, те да, окупљајући се у заједничкој молитви и сећању заправо хранимо и душе своје. Осврћући се на Ливањске новомученике, отац Жељко је истакао да је битно да их народ препознаје и прославља као свете мученике, а да ће их онда и наша Црква препознати и прославити као такве. Поздрављајући окупљене, отац Предраг се захвалио свима који су тог дана дошли у Ливно да присуствују Светој Литургији, подсећајући да су се и први хришћани окупљали на местима страдања првих мученика. Након богослужења, окупљени народ и свештенство су се задржали на дружењу у парохијском дому.

Претходног дана, у суботу 29. јула, расељени Ливањски Срби окупили су се у Бања Луци на парастосу који је, у цркви Св. Јована Богослова на Лаушу, служио отац Мирко Јамаџија, бивши парох Ливањски. Обраћајући се окупљенима, отац Мирко се запитао какво је зло могло спровести такав злочин, те истакао важност чувања сећања на све невино страдале, како 1941. године, тако и у рату 1992-1995. године.

На Огњену Марију су парастоси служени и у Новом Саду, у манастиру Богородице Тројеручице на Авали, а у наредним данима ће бити служени и у Губину, Чапразлијама, Челебићу и Београду.

Прва усташка убиства ливањских Срба почела су већ у мају 1941. године, хватајући замах у јуну и јулу, да би свој врхунац достигла у данима око Огњене Марије. У Ливну и околним селима побијено је око 1600 православних Срба. У појединим селима, као што је Голињево, побијено је комплетно српско становништво, док је у другим селима само мањи број успео преживети. Међу највећим стратиштима су били ливада крај села Пролог, јама Равни Долац и школа у Челебићу.

Капела и спомен-костурница посвећена Св. Великомученици Марини саграђена је током 1991. године, као вечно почивалиште за мошти пострадалих, које су те године извађене из јама и са других стратишта ливањског поља и положене у костурницу. Током рата 1992-1995, овај храм је претрпео значајна оштећења, док су мошти мученика узнемирене. У овој години, када се навршава 76 година од овог великог страдања и 26 година од почетка изградње капеле и вађења костију наших предака из јама, успешно се приводе крају радови на уређењу капеле, у оквиру чега је и фрескописана захваљујући средствима добијеним од Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду.