ОВЕ ГОДИНЕ СЕ НАВРШАВА 75 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА СРПСКОГ НАРОДА ЛИВНА И ЛИВАЊСКОГ ПОЉА ТОКОМ 1941. ГОДИНЕ. ОВИМ ПОВОДОМ ПАРОХИЈА ЛИЈЕВАЊСКА И УДРУЖЕЊЕ ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА ОРГАНИЗУЈУ НИЗ ПАРАСТОСА У ЗНАК СЕЋАЊА НА НАШЕ МУЧЕНИЧКИ СТРАДАЛЕ ПРЕТКЕ.

НИЈЕ ТЕШКО СЕЋАТИ СЕ – ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ!

БЕОГРАД – 23. јула у 12 часова – Парастос ливањским мученицима у цркви Св. Марка на Ташмајдану

НОВИ САД – 24. јула у 10.30 часова – Света Литургија и парастос ливањским мученицима у цркви Св. Ћирилиа и Методија на Телепу

БАЊА ЛУКА – 29. јула у 17 часова – Парастос ливањским мученицима у цркви Св. Јована Богослова на Лаушу

ЛИВНО – 30. јула у 10 часова – Света Литургија и парастос ливањским мученицима у капели и спомен-костурници Св. Великомученице Марине у Ливну

ГУБИН – 31. јул у 9.30 часова – дочек епископа и Света Архијерејска Литургија у цркви Успења Пресвете Богородице; помен код споменика о. Ристи Ћатићу и Сајковљанима у порти Губинске цркве

ЧАПРАЗЛИЈЕ – 31. јула у 13 часова – Парастос страдалима у Чапразлијама код старог споменика

АВАЛА – 31. јула у 9 часова – Света Литургија и помен ливањским мученицима у Манастиру Богородице Тројеручице

ШАТОР – 1. августа у 17 часова – Парастос страдалима поред крста крај језера

ЦРНИ ЛУГ – 2. августа у 10 часова – Слава цркве Св. Илије и народни сабор

ЧЕЛЕБИЋ – 3. август у 10 часова – Парастос страдалим Челебићанима код споменика на Барјаку

ВРБИЦА – 4. августа у 10 часова – Света Литургија у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле

Током јула месеца, организована је радна акција сређивања православног гробља у Губеру. Гробље је покошено и уређено, а у акцији су учествовали Губерани: Ранко Радета, Бранко Лаганин, Младен Ждеро, Драган Ковачић, Милован Лаганин и Боро Пажин, већина од којих је овом приликом дошла из Бања Луке. Испред парохије Лијевањске и Удружења Огњена Марија Ливањска им се захваљујемо, а ова акција може послужити свима нама за пример!

У храму Светих Кирила и Методија у новосадском насељу Телеп, 24. јула текуће године, после свете Литургије, служен је Парастос свим ливањским и доњепољским мученицима постарадалим од усташа тачно пре 75 година.

Иако је ово сећање на тужни и страшни догађај, данашњи дан у нашем храму се осећао као велики празнични догађај. Недељна Литургија и помен су били један догађај. Васрсење, Пасха! Иако постарадаше давно, они су данас са нама живели. Живели и радовали се заједно са свом небеском војском, светитељима Божијим, Пресветом Богородицом. Сви заједно са Васкрслим Господом, Победитељем смрти, зла и греха!

Ово јеванђелско искуство су осетили сви који су учествовали у молитви. И потомци ових славних мученика али и сви остали који су после Литургије остали да узнесу молитве.

Свету Литургију и парастос је служио ливањски парох протојереј ставрофор Жељко Ђурица уз саслужење пароха телепског презвитера Велимира Врућинића, рођеног у Ливну, Великом Губеру.

После Сабрања, искуства и поуке су, уз послужење, подељени у порти новосадског храма.

презвитер Велимир Врућинић, парох телепски

У београдској цркви Светог Марка, у субту 23. јула, служен је парастос ливањским Србима страдалим лета 1941. године од стране усташког режима НДХ. Ове године се навршава 75 година од овог великог страдања нашег народа.

Преко 1600 жена, деце, стараца и мушкараца убијено је на бројним стратиштима у околини Ливна. Крвници су их у смрт отерали на најстрашније начине: маљем и ножем, а бројни су и живи бачени у крашке јаме којих су пуне Динара и околне планине.

Парастос је, као и сваке године, служио отац Мирко Јамеџија, некадашњи парох лијевањски, а присуствовало је 60 потомака, рођака и сународника жртава.

Удружење Огњена Марија Ливањска се захваљује свима који су присуствовали овом молитвеном сећању на наше претке.

У селу Голињеву је током јуна 2016. године настављена акција сређивања гробља и црквене порте. Рад на уређењу овог гробља и цркве, међу најзапуштенијима на територији коју обухвата пароохија Лијевањска, почео је у јулу 2014. године. Тада је прокрчено густо растиње које је неколико деценија преузимало ово гробље, и од кога се већина споменика није ни видела.

Ове године се, уз редовно кошење, приступило и усправљању споменика који су временом пали на земљу. Тако је подигнуто 15-ак камених крстова, док три највећа крста није било могуће подићи без механизације.

Акцију уређења гробља организовали су Парохија Лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска. Посебне заслуге припадају нашем пароху, оцу Жељку Ђурици, Бори Радићу и Милошу Грајићу из Гламоча који су добровољно учествовали у овој радној акцији, као и Душану Пажину који је обезбедио прилог за покривање основних трошкова ове акције.

Спомен гробље и сеоско гробље у Челебићу први пут је покошено у акцији која је финансирана средствима која су прикупљена од бивших становника и потомака овог села. Акцијом је руководио Раде Црногорац који је својим залагањем успешно обезбедио средства за прво кошење ове године. Извођачи су били Боро Радић и Милош Грајић из Гламоча. После успешно обављене активности (која је била на добровољној основи) око кошења и подизања крстова на гробљу у Голињву и помоћи око сређивања гробља у Прилуци, ова два момка су људски и коректно обавили посао око чишћења гробља и у Челебићу. Са њима је договорено да се спомен гробље и сеоско гробље покосе два пута ове године, а вредност радова је 300км.

Целокупна идеја је била да се на овај начин реши питање одржавања гробља у Челебићу, а овај модел могу да примене и други становници села у којим није решено питање одржавања гробља. Ради даљих радова у селу Челебић апелује се најпре на оне који на било који начин имају везе са овим селом, а онда и на друге, да у складу са својим могућностима уплате одређена средства која ће наменски бити трошена за ово село. Циљ је да се укључе и деца, као потомци Челебићана да својим па и најминималнијим прилогом помогну да се успостави и никад не прекине нит са својим прецима. На веб страници удружења ОМЛ као и на фејсбук страницама група која су везана за Ливањски крај биће редовно објављивана имена оних који су на било који начин подржали активности везане за ово село.

Приложници

Стеван Црногорац – 2.000 дин.

Гордана Достанић – 800 дин.

Петар Црногорац – 1.500 дин.

Раде Црногорац – 1.000 дин.

Милош Дамњановић – 500 дин.

Вукосав Коњикушић – 1.000 дин.

Ране Вујановић – 15 евра

Никола Петровић – 1.500 дин.

Рајка (Црногорац) Латиновић – 2.000 дин.

Ружа Петровић – 1.000 дин.

Ђорђе Радић – 1.000 дин

Душан Милутин – 1.000 дин.

Здравко Милутин – 20 евра

Новица Милошевић – 1.000 дин.

Станко Милошевић – 1.000 дин.

Јованка Милошевић – 1.000 дин.

Миле (Душана) Вујановић ”Брћа” – 2.000 дин.

Љуба Спремо (ћерка Марканова) – 20.00 евра

Љуба Ерцег (Нинина) – 20.00 евра

Никола Ерцег – 1.000 дин.

Илија Ерцег ”Ћика” – 1.000 дин.

Даница Савић (ћерка Мије Баћка Ерцег) – 1.000 дин.

Зорица (Миле) Вујановић – 10.00 евра

Чедомир Вујановић – 1.000 дин.

Челебићко гробље, јун 2016. године

У оквиру дана сећања поводом 75 година од страдања српског народа у Ливањском пољу током Другог светског рата, Парохија Губинска и Удружење Огњена Марија Ливањска позивају све потомке страдалих као и остале поштоваоце да присуствују парастосу који ће се одржати у Чапразлијама страдалим мештанима овог села. Парастос ће служити надлежни свештеник, о. Жељко Ђурица, у недељу 31. јула у 13.00 часова, на месту старог споменика страдалима, поред главног пута. На овом месту је сахрањено 28 мештана овог села које су усташе бациле у јаму Самогреда 30. јула 1941. године, западно од овог села. Двадесет година касније, њихови земни остаци су извађени из ове јаме и положени у гробницу у Чапразлијама, над којом је подигнут споменик. Током претходног рата, споменик је порушен, али кости пострадалих и даље почивају на овом месту.

Споменик у Чапразлијама, некада и сада

Као што је било најављено, у Клубу и галерији „Зрно“ у Новом Саду,у организацији Подружнице Нови Сад нашег удружења, у сарадњи са Клубом и галеријом „Зрно“ и уз подршку Завичајног удружења Ливњана и Граховљана, као увертира у обиљежавање 75-тогодишњице од страдања нашег народа у Ливну и околини почетком Другог свјетског рата, уприличена је пројекција документарног филма о тим страдањима, а у форми свједочанстава жртава и описа пута који је прошао господин Будо Симоновић при прикупљању података за књигу „Огњена Марија ливањска“. Затим је, по плану, покренута дискусија на тему неопходности гајења културе памћења.

Клуб је са око 45 душа био попуњен до свог капацитета за овакве прилике.

Скуп је на почетку заједничком молитвом „Оче наш“ благословио отац Белимир Врућинић који је члан управног одбора Подружнице. Затим се скупу испред Клуба и галерије „Зрно“ обратио господин Дејан Перишић који је присутнима пожелио добродошлицу у Клуб и са неколико реченица описао важнос гајења културе памћења. Након господина Перишића присутне је поздравио господин Здравко Ињац испред Завичајног удружења Ливњана и Грахољана и изразио задовољство због започињања сарадње два братска удружења, нарочито што је у питању овако битна тема, и изразио наду о продубљивање сарадње на наредним активностима оба удружења, чему се сви искерно надамо. Предсједник нашег удружења Никола Петровић је, поздравивши све присутне, у неколико реченица навео главне циљеве удружења Огњена Марија Ливањска.

Послије уводне ријечи приступило се пројекцији филма, који видно никога од присутних није оставио равнодушним. По завршетку пројекције присутнима се обратио господин Влада Маљковић, син баке Милице која је преживјела јаму Равни долац. Он је присутнима изнио лична осјећања која је доживио приликом вађења костију Мученика из споменуте јаме 1991.године. Затим је одговарао на питања присутних и на крају се заложио да дешавања о којим говоримо као историјска поука треба да уђе у школске уџбенике. Ова идеја је подржана о већине присутних и још неколико пута споменута од више учесника у дискусији која је услиједила. Присутни су позвани да кроз дискусију покушају да дођу до одговора на питања:

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо невине жртве?

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо злочине и злочинце?

Какви смо и шта да очекујемо ако чешће спомињемо злочинце него невине жртве тих злочина?

Како се поставити према свему томе?

Дискусија је, на задовољство организатора, била веома жива и трајала преко сат времена.

Основни закључци свих су да треба наставити са активним упознавањем друштва са догађајима о којим смо говорили, да треба на сваки начин покушавати укључити званичне институције у очување сјећања на жртве и појачати ангажовање свих појединачно. Организатор је позвао све присутне да дођу на помен нашим Мученицима који се организују по распореду који се може пронаћи на сајту Удружења.

У име Удружења Огњена Марија Ливањска –подружница Нови Сад захваљујемо се свима који с узели учешће у описаном догађају, а посебно се захваљујемо проф. Стевану Шаторском који нам је послао анализу догађаја коју вам преносимо у цјелости као закључне одговоре на тематски конципирана питања из дискусије:

„Дана 9. јула 2016. године у Клубу и галерији ‘Зрно‘ у Новом Саду писуствовали смо догађају посвећеном култури памћења, која је толико потребна, а толико недостајућа категорија српског друштва.

Организатори, Удружење Огњена Марија Ливањска – подружница Нови Сад и споменути Клуб и галерија, сабрали су нас то вече да нам укажу ( некога само подсете ) на трагичне догађаје који су задесили српско становништво у околини Ливна у Босни и Херцеговини на почетку Другог светског рата, као последицу формирања Независне Државе Хрватске и на тим просторима, и позвали нас да дискутујемо о култури памћења и да заједно покушамо одговорити на питања:

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо невине жртве?

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо злочине и злочинце?

Какви смо и шта да очекујемо ако чешће спомињемо злочинце него невине жртве тих злочина?

Како се поставити према свему томе?

Шта о култури памћења рећи у овом тренутку него да је насушна потреба Српског народа. Знање је основа сваког напретка, а памћење је чување стеченог знања.

Културу памћења можемо дефинисати као чување стечених знања и искустава која су наслеђе друштва као целине. Друштво које не гаји културу памћења, заборавља стечена знања и искуства, које изнова понавља исте грешке, у конкуренцији осталих друштава, поготово злонамерних, осуђено је на заостајање у сваком погледу, а можда и постепено нестајање.

Тек после извесног времена, пошто су се слегле емоције после погледаног документарног филма којег су нам уприличили организатори те вечери, а који показује страхоте које су задесиле жртве усташких злочина, после обрисаних суза, из једног ока због саосећања са мученичким патњама страдалих , а из другог због емотивних поурука преживелих , можемо се усудити покушати дати одговоре на горе постављена питања:

Шта да очекујемо ако заборављамо невине жртве, ако заборављамо невина Божија створења која пострадаше мученички само због тога што се зваху исто како се и ми зовемо, да заборавимо пострадалу децу која немаху кад на своју душу никакав грех да навуку, који засигурно имају место са десне стране славе Господње… ако заборавом тешко сагрешење саучесништва у злоделима на себе навучемо ,… Шта да очекујемо…?

Не, заборављати никако. Отићи на помен на који смо позвани, а који се одржава у више градова уочи Свете Мученице Марине – Огњене Марије , покајати се што смо као друштво ипак један временски период били заборавили на ове Божије Мученике и молити се Господу за Њихове душе, а и Господу и Њима за наше душе, како ове године тако и наредне и у све векове.

Шта да очекујемо ако заборавимо злочинце?

Нељуди ће увек постојати у друштвима и народима. Они су као патогене бактерије у људском телу. Здрав и јак организам не дозвољављ да се развију у великом броју , а ако је имуни систем слаб, патогене бактерије се размноже,тело оболи и изгуби контролу.

Имуни систем кад једном преживи ту болест требао би да изгради одбрамбени механизам у виду антитела против њих. Ако друштво заборави на врсту болести која га је напала једном, само је питање времена када ће га та болест напасти поново. Стога нам је памћење и знање готово једина нада.

Историја нас је на тежак начин научила да нељуди (болесни умови) постоје и каква су недела способни да ураде. На нама, и на свим поколењимма која долазе, је да не дозволимо таквој друштвеној аномалији да се размаше, како у другим друштвима тако и у свом сопственом.

Шта да очекујемо ако чешће спомињемо злочинце него жртаве тих злочина?

Помињање злочинаца увек изазива гнушање, љутњу, неку врсту презира,…душевни немир. Помињање Мученика, поготово у молитви, како за Њихове тако и за своју душу, позива на кајање, опрост, позива на смирење. Онај ко почне налазити задовољсство у осећању душевног немира било које врсте на веома погрешном је путу и потребна му је помоћ.

Уз свако до сада постављено питање иде и питање „какви смо… “. Експлицитног одговора нема. Одговор је у личним ставовима и делима која остају иза нас. Ако се довољно често поставља, ово питање већ испуњава своју сврху. А сврха му је да се сваки дан изнова преиспитујемо , јесмо ли довољно људи, а никад нељуди, како нас је учио и опомињао почивши патријарх Павле.

На питање како да се према свему томе поставимо, тешко је уопштити јединствен одговор, али једно је сигурно – како се према свему томе поставимо, тако ће нам бити“.

                                                                                                                                                      Стеван Шаторски

Лета 1941. године, наши рођаци и сународници изгубили су живот на најстрашнији начин.

Од јуна до почетка августа, а највише уочи и на дан Огњене Марије, у крашким јамама Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице.., у рупама из којих се вадио песак код села Пролог, челебићкој школи,на ливади Трновац, у шуми Копривници, код Куперешких врата и на Боровој глави, у Засеновићима код Бугојна и другим стратиштима усташе су убиле више од 1600 Срба из насеља Ливањског поља, од тек рођених – до старих и немоћних.

Сећање на жртве траје и преноси се генерацијама.

Удружење Огњена Марија Ливањска и Парохија лијевањска и ове године ће одржати заједничко молитвено сећање на невине жртве, по следећем распореду:

Београд: 23. јула (субота) у цркви Светог Марка, са почетком у 12.00 часова;

Нови Сад: 24. јула (недеља) у цркви Светих Кирила и Методија, са почетком у 10.30;

Бања Лука: 29. јула (петак) у цркви Светог Јована Богослова, са почетком у 17.00;

Ливно: 30. јула (субота) у Спомен-капели Великомученице Марине, у 10.00 часова;

Челебић: 3. августа (среда) на спомен-гробљу Барјак, са почетком у 10.00 часова.

Субота, 09.07.2016. у 19 часова,

Клуб и галерија „Зрно“, Трг Марије Трандафил бр. 11, Нови Сад

Удружења Огњена Марија Ливањска – подружница Нови Сад, у сарадњи са Клубом и галеријом „Зрно“, позива вас на вече отворене дискусије о култури памћење и култури заборава, њиховим различитостима и посљедицама гајења једног и другог стила живота.

Повод одржавња ове вечери је обиљежавање седамдестпетогодишњице од стравичних злочина над српским становништвом од стране Независне Државе Хрватске у Ливну и Ливањскм пољу, који су се десили у периоду око, а посебно на сам дан Огњене Марије 1941. године.

Програм вечери подразумијева, послије уводне ријечи организатора, приказивање документарног филма од око 40 минута који нас подсјећа на дио страхота из периода безумља али и на снагу живота и наду у побједу човјека над нечовјеком у самом човјеку.

Затим се очекује отворена дискусија свих присутних по неколико тематских питања:

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо невине жртве?

Какви смо и шта да очекујемо ако заборављамо злочине и злочинце?

Какви смо и шта да очекујемо ако чешће спомињемо злочинце него невине жртве тих злочина?

Како се поставити према свему томе?

На зидовима Клуба и галерије „Зрно“ биће изложени панои са фотографијама из описаног временског периода, који ће моћи да се погледају и наредних дана.

Са братском и сестринском љубављу Вас очекујемо!

Удружења Огњена Марија Ливањска – подружница Нови Сад и Клуб и галерија „Зрно“

Позивамо Србе са подручија Ливна, који имају бирачко право у БиХ, а живе ван територије општине Ливно, да се региструју за гласање у одсуству за локалне изборе који ће се одржати у свим општинама у БиХ. На изборима за Општинско Вијеће Ливна биће кандидована и српска листа. Са око 300 гласова постоји могућност да изгласамо бар једног одборника са српске листе, те не треба дозволити да и овога пута останемо без представника у органима општине Ливно. 

Централна изборна комисија БиХ донела је Одлуку о расписивању и одржавању Локалних избора у Босни и Херцеговини 2016. године.

Избори ће се одржати у недељу, 02. октобра 2016. године.

У складу са законским прописима, сви држављани БиХ који живе у Србији (као и било где друго у иностранству), а имају бирачко право (имају држављанство и личну карту издату у БиХ) могу то своје право остварити тако што ће гласати или: 1) на бирачком месту у најближој амбасади или 2) поштом (гласачки листић се доставља поштом, и враћа поштом).

Коначни рок за пријаву за гласање у иностранству је 19. јул 2016. године.

Пријављивање за гласање у иностранству је врло једноставно. Потребно је одштампати, попунити и поштом послати образац ПРП-1 који можете преузети овде (кликните): OBRAZAC PRIJAVE ZA GLASANJE IZVAN BiH PRP-1 или на овом линку: http://www.izbori.ba/Documents/Lok_izbori_2016/Biraci_Glasaci/Prp_Obrazac_Izvan_BiH_Lok_2016-bos.pdf

НАПОМЕНЕ КАКО ПОПУНИТИ:

• Свима препоручујемо да у рубрици ”Статус у којем боравите изван БиХ” штиклирате опцију 1. – Привремени боравак изван БиХ.
• Свима који живе довољно близу амбасаде БиХ у Београду (или главном граду друге земље у којој живе) и одлуче се да гласају у амбасади, препоручујемо да у пољу број 10. ”Означите начин гласања” штиклирају ”Гласање у ДКПБиХ” те испод тога напишу Србија-Београд (ако живе ван Србије навести амбасаду у главном граду земље у којој живе). Они који нису у могућности да гласају у амбасади могу одабрати опцију ”Гласање путем поште”.
• Уз попуњен образац потребно је доставити и фотокопију важеће личне карте БиХ.
• Попуњен образац потребно је послати на следећу адресу: Избори у БиХ, Поштански претинац 451, 71 000 Сарајево, Босна и Херцеговина

Ради преузимања бланко обрасца за пријављивање за гласања, као и за сва питања, можете се обратити председнику Удружења ОМЛ Николи Петровићу на 064 615 5073

На иницијативу неколицине Челебићана покренута је иницијатива сакупљања новчаних средстава за кошење и одржавање сеоског правсолавног гробља и спомен-гробља на Барјаку.

Годинама уназад, уз велике напоре, кошење, чишћење и остале радове на одржавању два гробља у селу Челебић обављали су најчешће исти људи, тада становници села и њихови потомци, као и они који најчешће одлазе у Челебић. Како је тај посао обиман а број људи који имају могућности и вољу да то обаве мали, покренута је идеја за трајно решење ове заједничке обавезе. Дошло се на идеју да се пронђе особа која би за новчану надокнаду два пута годишње покосила, очистила и довела у пристојно стање сеоско гробље и спомен-гробље. Вредност овог посла је 150КМ по једном кошењу оба гробља, са тачно описаним радовим које треба обавити.

Сеоско гробље у Челебићу

Несрећна судбина српског православног народа села Челебић довела је до тога де више нема ко то да уради, зато молимо све Челебићане и њихове потомке да у складу са својим могућностима подрже ову акцију и на тај начин се одуже својим прецима, како би ова активност била дуготрајно решење.

Особе за контакт су Црногорац Раде (064-2471921), Вујановић Чедо (064-3552668) и Никола Петровић (064-61-55-073).

Уплате можете извршити и на рачун удружења Огњена Марија Ливањска број: 160-380800-45 са позивом на број 3006, сврха уплате село Челебић.

СВИМ ЗАИНТЕРЕСОВАНИМА СЕ ИЗВИЊАВАМО НА ЗАКАСНЕЛОМ ОБЈАВЉИВАЊУ ОВЕ ВЕСТИ.

Одбор за изградњу оградног зида православног гробља у Застињу може са задовољством информисати све заинтересоване о успешно завршеној првој фази изградње овог зида.

Укупна дужина оградног зида на гробљу у Застињу је 425м, док гробље заузима површину од око 7.000м2. Стари зид око гробља се налази у рушевном стању, и, осим што представља опасност по безбедност посетилаца и пролазника, његово стање не служи на част потомцима оних који су ту сахрањени. Због овакве ситуације, малобројни ливањски Срби одлучили су се да покрену обнову оградног зида. Одбор формиран за реализацију овог задатка чине: Димитрије Томић, отац Жељко Ђурица, Драгомир Петровић и Милош Дамњановић. Пројекат изградње новог зида у пуној дужини око гробља захтева 65.767,00 КМ, па је одлучено да се радови поделе у неколико фаза.

Стари, урушени зид – североисточна, источна и југоисточна страна

Прва фаза радова је почела у септембру 2014. године, и сада је успешно завршена. Имајући у виду да се знатан део старог зида са североисточне, источне и југоисточне стране урушио, одлучено је да се првом фазом изгради нови зид управо на овом потезу, укупне дужине 120 метара. Нови оградни зид је саграђен од армираног бетона. Радови су обухватили: уклањање остатака старог зида; копање и изливање темеља новог зида у дужини од 120м; набавка и уградња арматуре као и изливање новог зида; изливање бетонске поклопнице зида (капе); набавка, превоз и полагање дробљеног камена којим је изравнан терен око зида и темеља. Надзорни орган је био грађ. инж. Перо Брало, који је овај посао обављао без накнаде.

Радови крајем 2014. године

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Након прикупљених понуда, установљено је да је најбољу понуду за радове дала фирма Roco Comerce doo Podgradina-Livno, те је извођење радова поверено њој. Укупни трошкови извођења прве фазе радова су износили 28.153,88 КМ. Овом ценом је обухваћена изградња новог армирано-бетонског зида дужине 120м, чија је висина од 1,80м до 2,40м у зависности од потреба терена; проширење и додавање још једног крила капије поред капеле; остали трошкови (израда пројекта, банкарске провизије, агенцијске услуге пријема и контроле завршних рачуна за 2014. и 2015. године, итд.).

Када су у питању прикупљање средстава, у периоду 6.7.2013. до 31.3.2016. године укупно је прикупљено 32.452,00 КМ, укључујући донације државних и локалних власти, донације установа и приватних предузећа из Ливна, прилоге потомака (обавезни прилози), и осталих добровољних прилога. Списак свих прилога се налази на крају овог текста.

На дан 31.3.2016, на располагању за следећу фазу радова налазило се 4.298,12 КМ.

На приложеним сликама се види стање старог зида и изглед новог зида. Сматрамо да успешна реализација ове прве фазе радова може служити за понос свима који су учествовали у овој акцији.

Изглед новог зида, сликано 2015. године

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Међутим, делови старог зида настављају да се урушавају – током ове године се срушио део западног зида – те је неопходно што пре кренути са следећом фазом изградње зида и прикупљањем средстава. О даљим плановима ћемо све заинтересоване информисати врло брзо.

ОДБОР ЗА ИЗГРАДЊУ ОГРАДНОГ ЗИДА ГРОБЉА У ЗАСТИЊУ

ПРИКУПЉЕНА СРЕДСТВА и ПРИЛОЖНИЦИ

У периоду од 6.7.2013. године до 31.3.2016. године.

ДРЖАВНЕ И ЛОКАЛНЕ ВЛАСТИ

Федерално Министарство расељених особа и избјеглица – 15.000,00 КМ

Општина Ливно – 2.000,00 КМ

Жупанијско Министарство грађевинарства – 800,00 КМ

(УКУПНО = 17.800,00 КМ)

УСТАНОВЕ И ПРЕДУЗЕЋА

Жупанијска болница, Ливно – 500 КМ

Леснина (Нико Баковић) – 200 КМ

Љекарна Л.П. – 75 КМ

Забришће Б&М – 100 КМ

Љекарна ГР – 150 КМ

Павић д.о.о. Ливно – 200 КМ

Метрополис Брина – 100 КМ

Џи Пром д.о.о. – 100 КМ

Ли П. Х. – 200 КМ

Каменорезац Милан Цветковић – 100 КМ

Ли-Пек – 100 КМ

Крње С. Д. Ренићи ТГ – 200 КМ

Ивановић д.о.о. – 100 КМ

Лист д.о.о. 100 КМ

(УКУПНО = 2.225,00 KM)

ПРИЛОЗИ ПОТОМАКА (обавезни прилози)

Драгиња Вранић – 200 КМ

Душка Боговац – 360 КМ

Дијана Градина-Товирац – 200 КМ

Јованка Градина-Јандрић – 100 КМ

Зорка Црногорац – 50 КМ

Дита Буловић Маглица – 100 КМ

Димитрије Томић – 200 КМ

Миле, Радован и Младен Краварушић – 536 КМ

Нада Загорац-Римац – 100 КМ

Милутин Црнчевић – 100 КМ

Светозар Иветић – 100 КМ

Драган Пажин (и браћа и сестре.) – 400 КМ

Стево и Ристо Борковић – 100 КМ

Петар Црногорац – 190 КМ

Ивка Кнежић – 100 КМ

Ђука Јагодић – 100 КМ

Дубравко Ковачевић – 200 КМ

Мила Стевић – 200 КМ

Ранко Ђуран – 100 КМ

Мара Чакар – 195 КМ

Мила Мијатовић – 100 КМ

Албина и Душка Поповић – 200 КМ

Милојко Маљковић – 100 КМ

Мира Ждеро – 95 КМ

Јела Радоја – 100 КМ

Милан и Драгана Дувњак – 284 КМ

Вања и Магдалена Пажин – 284 КМ

Зоран и Драгица Пажин – 284 КМ

Никола и Дијана Ерцег – 284 КМ

Радомир Шубашић – 50 КМ

Милица Јевтић – 200 КМ

Жељка Ковљенић – 170 КМ

Анкица Ковљенић – 30 КМ

Дејан Лалић – 95 КМ

Биљана Љубоја – 95 КМ

Лука Ерцег – 200 КМ

Стојка Градина – 95 КМ

Петар Арнаут – 200 КМ

Мара Перовић – 100 КМ

Драгица Пажин – 200 КМ

Душан и Милан Пажин – 144 КМ

Звјездан Скакић-Радета – 160 КМ

Мирјана Глигић-Раковић – 190 КМ

Соња Буловић-Вргоч – 100 КМ

Даница Црногорац – 100 КМ

Ангела Мирнић – 100 КМ

Војислав Пушкаревић – 50 КМ

Љубо Јолић – 100 КМ

Драгица Марић – 50 КМ

Душко Росић – 100 КМ

Никола Прпа – 100 КМ

Нада Вујица – 100 КМ

Лазар Пажин – 50 КМ

Драгица Пјевалица – 100 КМ

Драган Мирнић – 95 КМ

Јања Радић – 100 КМ

Боја Иветић-Радета – 200 КМ

Момчило Грковић – 48 КМ

Ранко Јовановић – 48 КМ

Живана Арнаут – 100 КМ

Миланка Радуловић – 100 КМ

Ђорђе Ковачић – 100 КМ

Душан Пажин ”Ћућа” – 50 КМ

Бошко Давидовић – 90 КМ

Мара Лаганин – 90 КМ

Смиљана Росић – 100 КМ

Јованка Пажин – 60 КМ

Здравка Козомора – 100 КМ

Споменка Шабановић – 100 КМ

Ана и Синиша Марић – 20 КМ

Мара Фрањић – 100 КМ

Боса Градина – 200 КМ

Љубинко Митранић – 100 КМ

Бранка Бошњак – 50 КМ

Стана Кнежић – 50 КМ

Јока Савић – 200 КМ

Ранко Ђерман – 200 КМ

Дејан Ловре – 100 КМ

Милан Марић – 209 КМ

Фикрета Љубоја – 100 КМ

Миладин Шешум – 194 КМ

Стана Копања – 100 КМ

Душка Пажин-Црногорац – 95 КМ

Слободанка и Милева Дувњак – 95 КМ

Татјана Љубоја – 200 КМ

Радомир Градина – 75 КМ

Лалић Илија – 100 КМ

(УКУПНО = 11.810 KM)

ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОЗИ

о. Жељко Ђурица, парох лијевањски – 100 КМ

Т. К. – 100 КМ

Огњен Хускић – 50 КМ

Бранко Станић – 50 КМ

З. Л. – 20 КМ

Н. Ћ. – 20 КМ

Марија Сучић – 80 КМ

Стево Росић – 50 КМ

М. С. – 100 КМ

И. Љ. – 10 КМ

С. Б. – 12 КМ

Г. Р. – 20 КМ

Јуре – 5 КМ

(УКУПНО = 617 KM)

Након успостављања усташке влати, прве српске жртве из самог града Ливна страдале су већ око 20. јуна 1941. године. Били су то угледни становници овога града: лекар др Душан Митровић, зубар др Крсто Зубић и судија Ранко Маргетић, које су усташке власти 20. јуна 1941. године позвале и упутиле у Сарајево на наводни договор са властима у вези пресељења Срба у Србију. На путу за Сарајево су побијени у месту Занесовићи (између Горњег Вакуфа и Бугојна).

др Душан и Ранка Митровић

Елиминацијом угледних, виђенијих Срба, људи којма је народ веровао, почеле су припреме за касније, масовне злочине. Иако се већ знало за убиство свештеника Риста Ћатића и Сајковљана, то није било довољно да се Срби, предвођени угледнијим домаћинима, организују и потраже спас од злих намера усташа. Веровали су пропагандној и лажној поруци усташа да они који немају кривице немају ни разлога за страх. Већ 20. јуна, усташе су позвале др Душана Митровића, омиљеног народног лекара, бечког ђака и управника ливањске болнице, као и др Крсту Зубића, среског судију и адвоката Ранка Маргетића и наредили им да, као најугледнији српски представници, морају одмах у Сарајево ради припрема за пресељење Срба у Србију пошто ће у Хрватској убудуће живети само Хрвати.

Наводни пут у Сарајево завршио је у гробници без крста. Као и многи Срби и они су завршили у некој од бројних и безимених гробница од којих неке нису никада откривене нити има изгледа да ће се то икада догодити.

У жељи да се не сазна одмах за судбину ове тројице Срба, усташе су њиховим породицама упутиле писма, наводно из Сарајева, у којима их Душан, Крсто и Ранко обавештавају да су срећно стигли, али да ће можда бити упућени на рад у Немачку, те да ће се поново јавити са крајњег одредишта. Но, др Митровић, др Зубић и судија Маргетић били су већ мртви, а ни до данас нису сасвим поуздано утврђени детаљи о њиховом страдању. По верзији која има упориште у информацијама које су лета 1942. године, током првог ослобођења Ливна, донели партизани, они су ликвидирани између Горњег Вакуфа и Бугојна. Наиме, у неком селу код Горњег Вакуфа мештани су партизанима пријавили усташког шпијуна који је, заједно са сином, мучио до смрти једног Ливњака, Србина, адвоката или лекара, који је везан и рањен побегао са губилишта. Усташки сарадник (стрељан после суђења) признао је да је реч о једном од тројице Срба које су усташе стрељале на Плочи код Горњег Вакуфа, а који је успео да побегне.

Путници пролазници на путу Ливно-Босансо Грахово су, пролазећи кроз Прилуку, могли са једне стране пута приметити врло старо, запуштено гробље, са споменицима у летњим месецима зараслим у густо растиње. Ово гробље чува сећање на православне Србе који су некада живели у овом селу, припаднике рода Ерцег, Љубоја и Михајло.

Ангажовањем њихових потомака, парохије Лијевањске и Удружења Огњена Марија Ливањска, крајем 2015. године почеле су припреме за уређење и обнову овог гробља. Током зиме 2016. године, растиње на гробљу је прокрчено. Након тога, прикупљене су понуде од потенцијалних извођача за ограђивање овог гробља армирано-бетонским зидом, те одабран најбољи понуђач. Планирано је да се радови на ограђивању гробља изведу крајем јула 2016. године.

У току је прикупљање прилога за ограђивање гробља. Према прихваћеној понуди, цена радова износи 11.300 евра. Трудом малог броја потомака, до сада је прикупљено нешто више од половине неопходних средстава. Овом приликом молимо остале потомке, као и све оне који желе да дају прилог за ограђивање овог гробља, да контактирају Тихомира Ерцега (емаил: erceg_t@yahoo.com), оца Жељка Ђурицу (00 387 63 385 013) или Милоша Дамњановића (00 381 63 287 876).

Гробље у Прилуци након крчења растиња (мај 2016.год.)

ПРЕНОСИМО ИЗ УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА ”ЈАДОВНО 1941”

Часни крст ће ако Бог да, проћи места од родног Мола и Башаида у Бачкој, преко манастира Крушедол, Сремских Карловаца, Патријаршије у Београду, Карловца и Плашког до Катине јаме у Лици у коју је бачено тело тадашњег Владике горњокарловачког Саве Трлајића.

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске православне Цркве и благослова Његовог преосвештенства епископа Горњокарловачког г. Герасима, удружење грађана Јадовно 1941. из Бањалуке организује поводом 75-годишњице страдања српског православног свештенства и народа у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг, пролазак Часног крста кроз места и Храмове где је службовао Свети Свештеномученик Сава горњокарловачки.

Часни крст ће ако Бог да, проћи места од родног Мола и Башаида у Бачкој, преко манастира Крушедол, Сремских Карловаца, Патријаршије у Београду, Карловца и Плашког до Катине јаме у Лици у коју је бачено тело тадашњег Владике горњокарловачког Саве Трлајића.
Ту, уз само гротло јаме, Часни крст ће бити постављен 2. јула 2016. уз присуство бројних потомака и поштовалаца жртава пострадалих од 1941. до 1945. године од стране Независне државе Хрватске.

Пут Часног крста

19. јун, недеља – Мол – родно место Св. Саве горњокарловачког – Освештање Часног крста у Цркви Св. Саве у току или након Свете литургије.

19. јун, недеља – Башаид – Храм Св. Оца Николаја – вечерња.

20. јун, понедељак – Башаид – јутарња.
20. јун, понедељак – Манастир Крушедол – вечерња.
21. јун, уторак – Манастир Крушедол – цео дан.
22. јун, среда – Манастир Крушедол – јутарња.
22. јун, среда – Ср. Карловци – Саборни храм Св. Николе – вечерња.
23. јун, четвртак – Ср. Карловци – Саборни храм Св. Николе – јутарња.
23. јун, четвртак – Храм Св. Саве на Врачару – вечерња.
24. јун, петак – Храм Св. Саве на Врачару – цео дан.
25. јун, субота – Храм Св. Саве на Врачару – цео дан.
26. јун, недеља – Храм Св. Саве на Врачару – цео дан.
27. јун, понедељак – Капела српске Патријаршије – јутарња.
28. јун, уторак – Карловац – Саборни Храм Св. Оца Николаја- цео дан.
29. јун, среда – Карловац – Саборни Храм Св. Оца Николаја – јутарња.
29. јун, среда – Плашки – Храм Вав. Пресвете Богородице – вечерња.
30. јун, четвртак – Плашки – Храм Вав. Пресвете Богородице-цео дан.
01. јул, петак – Плашки – Храм Вав. Пресвете Богородице – цео дан.
02. јул, субота – Узношење Часног крста, Литија до Катине јаме изнад мјеста Брушане, јужно од Госпића.

Позивамо вјерни народ да својим присуством у Храмовима у којима ће бити изложен Часни крст Светог Саве горњокарловачког, допринесе очувању сећања на Свештеномученика Саву и уз њега 38.000 невино пострадалих Новомученика српских, у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг 1941. године.

У недељу 12. јуна 2016. године, у просторијама цркве Светог Јована Богослова у Бања Луци, одржан је састанак УО и Одбора Подружнице Бања Лука. Том приликом размотрен је извештај о раду Удружења у протеклој години, као и послови у току и планирани послови за ову годину. Нарочита пажња је посвећена пословима обнове Спомен-капеле у Ливну и обележавању 75 година од почетка страдања ливањских Срба под НДХ. Такође, током састанка размотрена су питања начина функционисања Подружнице Бања Лука и организационо техничка питања окупљања и ширег активирања чланства Удружења у Бања Луци. Присутнима је подељен и најновији новина ”Српско Коло”, које издаје Савез Срба из Региона.

Са благословом Његовог Преосвештенства, Eпископа горњокарловачког г. Герасима, од 01. – 02. Јула 2016, поводом седамдесет и пете годишњице од страдања, биће обиљежен:

„Дан сјећања на Јадовно 1941-2016.“

Организатори сабрања су удружења грађана Јадовно 1941. из Бања Луке и Београда и Епархија горњокарловачка.

Молитвено Сабрање почиње у петак 01. јула у поподневним часовима окупљањем код Храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком. Исто вече биће одржано предавање на једну од тема везаних за страдање Срба у комплексу логора смрти Госпић-Јадовно-Паг.

У суботу 02. јула 2016, над Шарановом јамом на Велебиту, са почетком у 10 часова, биће служен парастос за 38.010 православних Срба, побијених у комплексу логора НДХ, Госпић – Јадовно – Паг.

Након тога, кренућемо возилима до мјеста Брушане одакле ће кренути литија Мученичком стазом Св. Саве Горњокарловачког до Катине јаме гдје је бачено његово измучено тијело љета `41. Уз саму јаму ће бити постављен Часни Крст и служен парастос.

Одатле нас пут води према селу Ступачиново гдје је љета `41. постојао истоимени сабирни логор у чијој близини је пет јама (највећа међу њима је јама Бадањ на Попратњаку) које су кориштене за убијање жртава. На том мјесту биће, по први пут, служен кратки помен жртвама.

На повратку, обићемо Меморијални центар Никола Тесла у Смиљану.

Због ограниченог броја мјеста за смјештај-ноћење у Плашком и Јосипдолу, за учеснике сабрања биће организован бесплатан превоз са по једним аутобусом из Београда и Бањалуке.

Сви они који у петак 01. јула намјеравају доћи у Плашки властитим превозом, требају сами обезбиједити смјештај.

Учеснике који намјеравају доћи и судјеловати на Сабрању само у суботу, позивамо да дођу на Велебит код Шаранове јаме прије 10 часова.

Молитвено сабрање на Велебиту је пријављено и одобрено од стране полицијске станице Госпић чији ће радници обезбјеђивати скуп.

Заинтересовани за пут са подручја Бање Луке, Приједора и Новог Града, треба да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 51 333 588 или 051 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com и изврше уплату приликом резервације мјеста.

Заинтересовани за пут са подручја Р. Србије, треба да се јаве Милораду Милошевићу, предсједнику удружења Јадовно 1941. у Србији, на телефон: +381 65 3181 375 или путем електронске поште: milorad.milosevic@jadovno.com .

Заинтересовани за пут са осталих подручја Српске, БИХ, као и са подручја Хрватске, Аустрије, Словеније, Италије и даље, могу да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 51 333 588 или +387 51 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com ради координације плана путовања.

Због ограниченог буџета и трошкова финансирања Сабрања, молимо све оне који могу помоћи, да то и учине.

Пођимо на Јадовно, јер нисмо заборавили!

Цвијо Пајчин – Орашчић

Овог јуна навршава се 75 година од почетка масовних усташких злочина над српским народом Ливањског поља. Према расположивим изворима, 6. јуна 1941. године група наоружаних усташа из Ливна упала је у Сајковић, српско село на западу данашње општине Ливно. Према писању Буда Симоновића у књизи Огњена Марија ливањска, усташе су дошле у Сајковић у потрази за Цвијом Пајчином, званим Орашчић, који се већ био одметнуо у планину и почео да пружа отпор властима НДХ.

Пошто Цвију нису успели наћи, усташе су ухапсиле угледног и дугогодишњег губинског свештеника, оца Ристу Ћатића и Цвијиног млађег брата Јову. По свему судећи, отац Ристо је усташама свакако већ био трн у оку. Као и у другим угледним и образованим Србима у Ливањском пољу, и у њему су видели особу која би могла покренути обичан народ на отпор злочинима које су припремали над Србима.

отац Ристо Ћатић, свештеник Губински

Уз оца Ристу и Јову Пајчина, према сведочењима које је забележио Будо Симоновић, усташе су ухапсиле и: Васа Пајчина, Рада Загорца (Јолића), Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника (Сима) и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Једина кривица ових мештана села Сајковића и Грковаца је што су се нашли на путу усташама у тренутку када су тражили жртве за одмазду.

Ових 12 Срба усташе су одвеле у правцу села Каблића крај Ливна. Ту су их спровели у планину, са намером да их убију. Међутим, схватајући шта ће се десити, Јово Пајчин и Перо Росић успевају да побегну пре почетка стрељања. Након мучења и злостављања, усташе су стрељале преосталу десеторицу, те њихова тела бациле у јаму Рубића Долац изнад Сухаче.

Међутим, један од бачених у јаму, Мирко Росић, је био само рањен, те је успео изаћи из ове јаме и докопати се слободе. Захваљујући овој чињеници, о овом страшном злочину остало је да сведочи троје сведока.

Тела страдалих су се налазила у овој јами дуги низ година. Након рата, извађене су из јаме и сахрањена у порти Губинске цркве. На том месту је подигнут и споменик 1962. године. На плочи на овом споменику стоји следећи текст:

”Овде почивају посмртни остаци деветорице невиних људи из Сајковића и Грковаца, првих жртава фашистичког терора у Ливањском крају, које су усташки злочинци, слуге окупатора, 6. јуна 1941. године поубијали и бацили у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна:

Ћатић И. Ристе         Шормаз Ј. Ила

Росић Ј. Симе             Пајчин И. Васе

Росић В. Славка         Јолић М. Раде

   Росић Т. Васе             Јањић М. Војина

Јањић П. Илије

Споменик невиним жртвама подиже народ Доњег Ливањског поља

Губин, септембра 1962. године”

Током рата 1992-1995, овај споменик је тешко оштећен. Захваљујући залагању парохије Губинске, добрих људи и Удружења Огњена Марија Ливањска, његова обнова је завршена почетком 2015. године. У јулу исте године, споменик је освећен, након чега је над њим служен помен страдалима.

Помен код обновљеног споменика у Губину, 2015. године

У наставку се налази детаљан опис ових несрећних догађаја из књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“.

ПОП РИСТО ЋАТИЋ

          Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.

Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.

Било је то негдје у мају 1941. године. Др Драган Урумовић је бануо са свитом у Сајковић да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припријети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо је излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смију крочити у Сајковић.

Урумовић се вратио бијесан и празник руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату ријеч и врати им мило за драго.

ЦВИЈО ПАЈЧИН — ОРАШЧИЋ, симбол храбрости и непокора у ливањском крају

По казивању неких свједока, већином забиљежених половином 1990. године, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осјетиле како он удара и што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како је вријеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвијо је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.

Свјесни да би буна Цвије Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размјере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вријеме немилосрдно обрачунају.

Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нијесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мјештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.

И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја:

„Трагали су стално за Цвијом Пајчином али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на пестолонаследника Фердинанта са још њи неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.

Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.

То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…

Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када је дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.

Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Нико…“

Сем попа Риста и Јова Пајчина усташе су тог дана похватале још и Васа Пајчина, Рада Загорца, Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Довели су их над јаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у јаму.

Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над јамом Сухачом тог јунског предвечерја. Покољ су преживјела тројица (а не двојица како пише Милан Радоја), али је сваки од њих својим путем стигао на слободу и на свој начин доживио и преживио ову крваву драму

Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успјели су да побјегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их постријељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бјежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.

По једној верзији он је у бјекству рањен. Усташе су успјеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бјежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сјутрадан је објелодањена кад су кућама добјежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како је забиљежио Милан Радоја).

Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.

То се, ипак, није догодило све до 27. јула када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који изгледа ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намјерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га.

Вјероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.

Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасило јер је у јаму пао на гомилу тијела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успио да се извере и извуче из јаме и побјегне кући…

Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасио главу.

Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човјек свој посао и није се много бактао политиком.

Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избјегао смрт у јами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавјетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — јер ако им поново падне шака више главу неће изнијети.

И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима и он сам је касније осјетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што је био Хрват, јер усташе су посебно били кивни на Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…