У недељу 6. августа 2017. године, у цркви Св. Марка у Београду служен је парастос свим Ливањским Србима побијеним у лето 1941. године од стране усташа, као и онима страдалима током последњег рата 1992-1995 године. Помен страдалима су служили отац Мирко Јамаџија, бивши парох лијевањски, и ђакон Радомир Врућинић, родом из Губера код Ливна. И поред велике врућине, у заједничком молитвеном сећању окупило се око 50 верника, потомака страдалих.

У својој беседи, отац Мирко се осврнуо на чињеницу да се ових дана сећамо великог страдања не само српског народа у Ливну и Ливањском пољу, већ и у Крајини и многим деловима Босне и Херцеговине, али да признање и покајање за почињене злочине на страни оних који су их починили и даље изостаје. Окупљенима је скренуо пажњу и на важност истрајавања у чувању сећања на њихове страдале претке.

Након парастоса, окупљени су се задржали у дружењу у парохијској сали цркве Св. Марка. Овим богослужењем је завршен овогодишњи циклус окупљања у знак сећања на Ливањске мученике.

Неговање сећања на православне Србе страдале у Ливањском пољу током Другог светског рата настављено је, након централног окупљања у Ливну за Огњену Марију, парастосима који су служени у Чапразлијама, Челебићу и на Шаторском језеру.

У поподневним часовима 31. јула, на разрушеном спомен-гробљу у Чапразлијама, помен страдалима из овог села служио је парох лијевањски, отац Предраг Црепуља, пред групом окупљених верника. На овом месту је сахрањено 28 мештана овог села које су усташе бациле у јаму Самогреда 30. јула 1941. године, западно од овог села. Двадесет година касније, њихови земни остаци пренети су и положени у гробницу у Чапразлијама, над којом је подигнут споменик. Током претходног рата, споменик је порушен, али кости пострадалих и даље почивају на овом месту. Обнова споменика је планирана за скору будућност.

Следећег дана, 1. августа, на другој страни ливањског поља, отац Предраг Црепуља је, пред 20-ак окупљених, служио помен пострадалима из овог села на обновљеном спомен-гробљу на Барјаку. На овом месту је сахрањена велика већина од преко 400 цивила – махом жена и деце – из Челебића и околних села које су усташе на Огњену Марију сакупили у сеоској школи и ту поклали, те њихова тела сахранили на Барјаку, на месту данашњег споменика. Претходног дана, мушке становнике овог села су исто тако сакупили у сеоској школи и одвели свезане до јаме Бикуше, у коју су их бацили. Поздрављајући окупљене, отац Предраг је истакао важност окупљања у заједничкој молитви и сећању на наше мученички пострадале претке, истакавши да су се и рани хришћани окупљали управо на местима где су били сахрањени или пострадали први хришћански мученици.

У поподневним часовима 1. августа, молитвено окупљање је одржано и поред крста на Шаторском језеру, у знак сећања на све православне Србе пострадале на овој планини током Другог светског рата. На парастосу су служили отац Жељко Ђурица, парох колобарско-грбавички и бивши парох лијевањски, отац Савко Плавшић, парох граховски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски.

У понедељак 31. јула, служена је Света Литургија у храму Успења Пресвете Богородице у Губину. По већ устаљној традицији, у оквиру Илинданских окупљања широм Ливањског поља, народ Губинске парохије се сабира око свог храма баш на овај тадум. Свету Литургију, пред 30-ак окупљених парохијана, како оних који живе у селима ове парохије тако и оних који су расејани у другим местима, служио је отац Предраг Црепуља, парох губински.

На крају Свете Литургије, окупљени народ је са својим свештеником кренуо ка споменицима страдалима из Другог светског рата и рата 1992-1995 године. На месту где се налази споменик оцу Ристи Ћатићу и његовим парохијанима побијеним од стране усташа током Другог светског рата, као и нови споменик палима у последњем рату, одслужен је помен.

Након тога, окупљени народ се задржао на дружењу и чашици разговора у порти овог храма.

У данима око Огњене Марије, православни Срби Ливна и Ливањског поља окупљају се молитвено у сећању на своје претке који су невино страдали почетком Другог светског рата од усташа, у највећем броју у данима око празника ове светитељке.

Као и увек, централна комеморација одржана је 30. јула, на Огњену Марију, у Капели и спомен-костурници Св. Великомученице Марине у Ливну. Пред више од 60 окупљених верника, махом потомака страдалих, Свету Литургију служили су отац Жељко Ђурица, парох колобарско-грбавички и бивши парох лијевањски, и отац Предраг Црепуља, парох лијевањски. За певницом је одговарао отац Срђан Белензада, парох веселињски. На крају Свете Литургије, служен је и помен страдалима. У својој беседи, отац Жељко је подсетио окупљене да, као што је телу потребна здрава храна, тако је и души потребно да се храни, те да, окупљајући се у заједничкој молитви и сећању заправо хранимо и душе своје. Осврћући се на Ливањске новомученике, отац Жељко је истакао да је битно да их народ препознаје и прославља као свете мученике, а да ће их онда и наша Црква препознати и прославити као такве. Поздрављајући окупљене, отац Предраг се захвалио свима који су тог дана дошли у Ливно да присуствују Светој Литургији, подсећајући да су се и први хришћани окупљали на местима страдања првих мученика. Након богослужења, окупљени народ и свештенство су се задржали на дружењу у парохијском дому.

Претходног дана, у суботу 29. јула, расељени Ливањски Срби окупили су се у Бања Луци на парастосу који је, у цркви Св. Јована Богослова на Лаушу, служио отац Мирко Јамаџија, бивши парох Ливањски. Обраћајући се окупљенима, отац Мирко се запитао какво је зло могло спровести такав злочин, те истакао важност чувања сећања на све невино страдале, како 1941. године, тако и у рату 1992-1995. године.

На Огњену Марију су парастоси служени и у Новом Саду, у манастиру Богородице Тројеручице на Авали, а у наредним данима ће бити служени и у Губину, Чапразлијама, Челебићу и Београду.

Прва усташка убиства ливањских Срба почела су већ у мају 1941. године, хватајући замах у јуну и јулу, да би свој врхунац достигла у данима око Огњене Марије. У Ливну и околним селима побијено је око 1600 православних Срба. У појединим селима, као што је Голињево, побијено је комплетно српско становништво, док је у другим селима само мањи број успео преживети. Међу највећим стратиштима су били ливада крај села Пролог, јама Равни Долац и школа у Челебићу.

Капела и спомен-костурница посвећена Св. Великомученици Марини саграђена је током 1991. године, као вечно почивалиште за мошти пострадалих, које су те године извађене из јама и са других стратишта ливањског поља и положене у костурницу. Током рата 1992-1995, овај храм је претрпео значајна оштећења, док су мошти мученика узнемирене. У овој години, када се навршава 76 година од овог великог страдања и 26 година од почетка изградње капеле и вађења костију наших предака из јама, успешно се приводе крају радови на уређењу капеле, у оквиру чега је и фрескописана захваљујући средствима добијеним од Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду.

Лета 1941. године, а највише у данима око Огњене Марије, усташе су побиле више од 1600 Срба по бројним јамама Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице, код села Пролог, у челебићкој школи, на ливади Трновац, у шуми Копривници, код Куперешких врата и на Боровој глави, у Засеновићима код Бугојна… Страдали су сви, од тек рођених до старих и немоћних. Велики број њих су живи бачени у јаме да тамо умиру данима. Тих дана заувек су нестале целе српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема Срба. Након педесет година, 1991. године, потомци су извадили мошти страдалника из већине јама и сахранили их у спомен-капели саграђеној у порти лијевањске православне цркве. Само годину дана касније те мошти су узнемирене и разбацане око оскрнављене спомен-капеле и запаљене лијевањске православне цркве. Епархија бихаћко-петровачка, Парохија лијевањска и потомци страдалника обновили су Спомен-капелу и поново у крипту положили мошти мученика.

Српска православна црквена општина и Удружење Огњена Марија Ливањска позивају вас да присуствује молитвеном сећању на невине жртве, које ће се одржати по следећем распореду:

• Бања Лука, 29. јула у 17.00 – црква Светог Јована Богослова (Лауш), помен ће служити свештеник Предраг Црепуља;
• Ливно, 30. јула у 10 часова – Спомен-капела Свете великомученице Марине, Свету Литургију и помен ће служити свештеник Предраг Црепуља и присутно свештенство;
• Нови Сад, 30. јула у 11 часова – црква Светих Кирила и Методија (Телеп), помен након Свете Литургије ће служити свештеник Велимир Врућинић;
• Авала, 30. јула у 10.30 часова – манастир Богородице Тројеручице, помен ће служити свештеник Војо Билбија;
• Чапразлије, 31. јула у 12 часова – помен код порушеног споменика страдалима ће служити свештеник Предраг Црепуља;
• Челебић, 1. августа у 10 часова – спомен гробље на Барјаку, помен ће служити свештеник Предраг Црепуља;
• Београд, 6. август у 11.30 – црква Светог Марка, помен ће служити свештеник Мирко Јамеџија.

Током протеклих недељу дана, у Ливну су кренули радови на осликавању Капеле и спомен-костурнице Св. Великомученице Марине – Огњене Марије. Радовима на фрескописању ће бити обухваћена сама капела, док се на зидовима крипте налазе спискови са именима страдалих. Очекује се да ће фрескописање бити завршено до Огњене Марије.

По благослову Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија капелу осликава проф. мр Горан Јанићијевић, ванредни професор и помоћник директора за наставу Академије Српске Православне Цркве за уметност и консеравцију у Београду. Средства за фрескописање је обезбеђен код Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду, заједничким залагањем Епархије Бихаћко-Петровачке и Удружења Огњена Марија Ливањска.

Капела и спомен-костурница посвећена Св. Великомученици Марини саграђена је током 1991. године, као вечно почивалиште за мошти пострадалих, које су те године извађене из јама и са других стратишта ливањског поља и положене у костурницу. Током рата 1992-1995, овај храм је претрпео значајна оштећења, док су мошти мученика узнемирене. У овој години, када се навршава 76 година од овог великог страдања и 26 година од почетка изградње капеле и вађења костију наших предака из јама, полако приводимо крају радове на уређењу Капеле и спомен-костурнице.

Заједничким трудом парохије Лијевањске и Удружења Огњена Марија Ливањска, током јуна 2017. године покошена је црквена порта и гробље у селу Голињеву крај Ливна. Овим је настављен рад на уређењу овога, некада најзапуштенијег и скоро заборављеног, црквишта и гробља на територији парохије Лијевањске, започетог још 2014. године. У кошењу гробља су учествовали отац Предраг Црепуља, парох лијевањски, и Милош Дамњановић, члан УО Удружења Огњена Марија Ливањска.

У плану је и обнова храма у овом селу, јединог сведока о постојању православних Срба у њему. Још једном позивамо све оне који могу да помогну ову акцију својим прилозима. Више о овоме можете прочитати овде: https://omlivanjska.com/projekti/projekatgolinjevo/

Парохија Лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска позивају све православне Србе пореклом из насеља парохија Лјевањске, Губинске, Врбичке и Црнолушке да се организују и покосе своја гробља на време, те да се на тај начин одуже својим прецима. Такође, Парохија и Удружење стоје на располагању да помогну кошење гробаља у овим парохијама у организационом смислу тамо где је то потребно.

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије је данас, 16. јуна 2017. године у Епископију у Босанском Петровцу примио у посјету парохија лијевљанског Пречасног јереја Предрага Црепуљу и Милоша Дамњановића из Удружења „Огњена Марија Ливањска“ из Београда.
​Повод за данашњи сусрет јесте почетак фрескописања Спомен храма Свете Великомученице Марине са костурницом у Ливну. Познато је да завичајно удружење „Огњена Марија Ливањска“, чије је сједиште у Београду, дужи низ година својим програмима и акцијама активно учествује, изналази средства и помаже црквене општине у обнављању храмова Српске Православне Цркве – Епархије бихаћко-петровачке на простору Ливна и Ливањског поља, као и у харитативним дјелатностима према повратничким православним породицама у парохијама лијевљанској, врбичко-губинској и црнолушкој. Заједничким снагама Епископ Атанасије и ово заједничко удружење изнашли су новчана средства за фрескопис спомен капеле у Ливну. По благослову Епископа капелу ће осликавати Проф. Мр Горан М. Јанићијевић, ванредни професор и помоћник директора за наставу Академије Српске Православне Цркве за уметност и консеравцију у Београду. У овој капели похрањене су мошти православних Срба Ливна и Ливањских села убијених 1941. године. Мошти су из јама извађене 1991. године а том приликом Његова Светост Блаженопочивши Патријарх Српски Павле је 11. августа 1991. године над моштима мученика служио опијело.

У Богородичиној цркви, слава је и милост, на парохији губинској служити Литургију увијек је нешто посебно.Човјек не може а да не осјети колико је праведних душа из овога светога храма молитве Богу узносило.

Када би ова светиња могла говорити, вјероватно би нам причала о праведним душама које су се у Њој Богу молиле, о дивним свештеницима -вођама и учитељима српскога народа који су ту службовали, о храбром проти Ристи, о вјенчањима и крштењима, о црквено-народним зборовима…

Мала Богородичина црквица од камена сада, као нека старица чека и дозива своју дјецу која су се расула по цијеломе свијету, чека их и за њих се Богу моли. Моли се да не забораве ко су и одакле су, да памте своје коријене, огњиште и млијеко које их је задоило. Ма гдје били да се на њих може поносити.

Уз Божију помоћ и ове 2017.године на празник Светога Василија Острошког окупили смо се у нашем светоме храму, да се Богу и Светоме Василију помолимо. Дошао је ко је могао доћи, али ма колико мало парохијана да дође, они са собом донесу радост и расположење које их рекло би се и највише одржава у овим тешким временима.

Радост је такође настављена крштењем нашег Василија Пајчина, који је дошао да се крсти и завјетује Богу на своме родном огњишту и у родној груди, нека га Бог благослови и подари сваким добром.

Ова наша мала парохија, мала је, али је увијек радна и активна. У плану су припреме за санацију старе подзиде испред звоника, која прети да се уруши, па је помоћ сваке врсте добро дошла.

Са Божијим благословом, Ваш парох Предраг Црепуља.

Још као млади богослов чуо сам за Црни Луг. Причало се како је ту надалеко познати црквено-народни сабор о Илиндану, како се сви који су отишли или су пак протјерани са својих огњишта окупе код цркве Светога Илије. Тих дана се у завичај врати радост и дјечија граја, игра и пјесма и лијепо братско дружење, да случајни пролазник никада не би могао помислити да је становништво у овим крајевима малобројно.

Дуго времена сам и ја планирао да посјетим илиндански сабор, и ево по Божијем промислу постадох и парох у овим крајевима.

Прву литургију у храму светог пророка Илије одслужио сам 31.03.2017. Поред свештеника из Босанског Грахова и Дрвара, било је и, за ове крајеве, доста вјерника. Њихов број није био велики, али ови што су се окупили да се заједно са нама помоле Богу и поклоне моштима свог земљака, свештеномученика Нестора, показали су своју вољу и жељу да њихов завичај не буде „жив“ само у току илинданског сабора, већ у свакоме дану у години. Помолили смо се Богу да препознамо у сваодневници љепоте и благодати онога што нам је Он подарио. Требамо знати да је простор за живот најљепши тамо гдје влада љубав и братска слога. Ако буде слоге и љубави, биће и свега осталог што је за живот потребно. Иако нас није било много на светој служби, опет се показала да у Црном Лугу и те како има и оног свијетлог.

Молимо се Господу да оживљавајући вјеру у нашим душама, оживи и наш завичај.

о. Предраг Црепуља

У недељу 15. јануара у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну служена је Света Литургија у присуству више свештеника Епархије бихаћко-петровачке и верног народа Ливна. Свету Литургију су служили отац Никола Пено, архијерејски заменик и парох медљански, отац Синиша Сердар, в.д. архијерејског намесника дрварско-граховског и лијевањско-гламочког и парох дрварски, те отац Предраг Црепуља, нови парох лијевањски. За певницом су одговарали отац Жељко Ђурица, досадашњи парох лијевањски и отац Срђан Белензада, парох веселињски. И поред хладног времена, у цркви се окупио знатан број верника, да дочека и пожели добродошлицу свом новом свештенику и испрати свог досадашњег свештеника. Током истог дана извршена је и примопредаја парохије Лијевањске.

С благословом Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија, након 15 година службовања у парохији Лијевањској, отац Жељко Ђурица прелази на нову парохију.

Отац Жељко је у Ливно дошао 2001. године са својом супругом, као први послератни свештеник. Када је стигао у Ливно, затекао је парохије које је по много чему требало дизати из пепела, како у физичком тако и у духовном смислу. На територији четири парохије које су му повjерене – Лијевањске, Врбичке, Губинске и Црнолушке – није било нити једног храма и нити једног парохијског дома који током ратних сукоба нису претрпjели већа или мања  разарања. Служећи и Богу и народу, водио је и надгледао васкрс наше Цркве у Ливањском пољу.

Млад, пун снаге и вjере, прионуo је на рад уз помоћ добрих људи које је увиjек умио да окупи око себе и који су умели њега да пронађу. У самом Ливну, предузети су обимни радови пре свега на обнови звоника храма Успења Пресвете Богородице, запаљеног током рата, као и саме цркве на којој је зуб времена учинио своје. Обновљен је и парохијски дом, као и капела и спомен-костурница који су били тешко оштећени. У парохији Врбичкој, обновљен је храм Силаска Светог Духа на Апостоле са парохијским домом. У суседној парохији Губинској, током година обновљена је црква Успења Пресвете Богородице у Губину са парохијским домом, као и црква Покрова Пресвете Богородице у Рујанима. На самом западу ливањског поља, у парохији Црнолушкој, обновљен је храм Св. Пророка Илије у Црном Лугу и храм Св. Великомученика Георгија у Пеуљама.

Паралелно са обновом храмова, текао је и повратак вјерног народа, који је у рату избегао са својих вјековних огњишта. Након година расејања, али и комунистичке владавине, требало је обновити и ”живу Цркву” на овим просторима. Својом побожношћу, смиреношћу и посвећеношћу, успео је о. Жељко да обори све препреке на овом путу, враћајући народ цркви како и доликује правом пастиру.

Иако одлази на нову парохију у Брчком, у епархији зворничко-тузланској, вјерујемо да, као и његови претходници, из парохије Лијевањске и Ливањског поља никада неће отићи и да ће увек бити са нама!

Наш нови свештеник, отац Предраг Црепуља, рођен је 12. децембра 1991. године и одрастао је у Јању. Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима завршио је 2012. године. Исте године уписао је Богословски факултет Св. Василија Острошког у Фочи,  који је завршио 2016. године као студент генерације. Након тога, предавао је вјеронауку у Шипову као и Руски језик у Основној школи, такође у Шипову. Рукоположен је 19. марта 2016. године у Подбрду, општина Мркоњић Град. Од тада служи као свештеник на парохији крњеушко-вођеничкој у Крњеуши, истовремено предајући и као вјероучитељ у Мјешовитој средњој школи у Босанском Петровцу. Отац Предраг говори руски и њемачки језик.

Нашем новом свештенику, оцу Предрагу Црепуљи, и његовој породици желимо топлу добродошлицу, верујући да ће са новом снагом наставити тамо где је његов претходник стао! У томе ће имати помоћ и подршку свих православних Срба из Ливна и цијелог Ливањског поља, како оних који и данас живе на овим просторима тако и оних расејаних широм свијета, а вјерујемо и других људи добре воље!

ЦРКВЕНООПШТИНСКИ УПРАВНИ ОДБОР СПЦО ЛИЈЕВНО

Божићни празници су ове године у Ливањском пољу протекли у знаку духовне радости и топлине али и изузетне временске хладноће.

На Бадњи дан, парох лијевањски о. Жељко Ђурица служио је вечерње богослужење у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну у 17 часова. Народ лијевањске парохије окупило се у храму, а најрадоснији су били најмлађи парохијани који су храм испунили својим пијукањем, те били награђени слаткишима.

У 19 часова, богослужење је одржано и у храму Св. пророка Илије у Црном Лугу. Због велике хладноће и снежних наноса, у цркви се окупило мање верника него иначе, но и поред тога испред цркве је запаљен бадњак.

Током Бадње вечери, бадњак је упаљен и испред цркве Силаска Св. Духа на Апостоле у Врбици, где се окупила неколицина верника ове парохије, прокосећи оштрим временским условима.

На сам Божић, света литургија је служена је у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну. Међу окупљенима су били парохијани из Ливна и околних села, али и села доњег ливањског поља. Велики број верника приступио је светим тајнама исповести и причешћа.

Пакетићи које је Удружење Огњена Марија Ливањска припремило за најмлађе становнике Ливањског поља биће подељени на Светог Саву, док ће пакети за старије и самохрана домаћинства бити подељени након тога.

Старачка домаћинства

Наши малишани

Наши малишани

Последњег месеца у години Удружење ОМЛ своје снаге усмерава на послове прикупљања средстава за куповину божићних дарова за српску децу и самохрана старачка домаћинства на подручју парохија: Ливно, Губин, Врбица и Црни Луг, које обухватају град Ливно и сва села Ливањског поља. Мали број српске деце у купрешким селима Равно и Малован мотивисао нас је да и њихова дечија срца обрадујемо честитком и поклоном.

Нашој деци и онемоћалим сународницима који подно Динаре чувају српске споменике и огњишта и ове године, на примерен начин и пригодним пакетићима, честитаћемо празник рођења Христовог. Помозите нам у томе и будите део ове акције. Пакетићи ће бити припремљени за 36 деце и 40-ак старачких домаћинстава.

Обраћамо се онима који имају могућности и воље да помогну успеху ове акције – финансијски, у намирницама дужег рока трајања или играчкама.

Контакт за донације у намирницама и играчкама:

• У Београду: Никола Петровић (bonip.bg@gmail.com) или 064 615 5073; Милош Дамњановић (milos83@gmail.com) или 063 287 876;
• У Бања Луци: Ранко Радета (r.radeta@hotmail.com) или 065 531 366; Милован Лаганин 065 836 857;
• У Новом Саду: Сава Шуњка (sunjkas@gmail.com) или 065 299 0070.

Уплате извршити на рачуне Удружења:

У Србији: 160-380800-45, са позивом на број 31122016

У БиХ: 55-172077032321-17 позив на број 31122016

За уплате из иностранства у $:

Intermediary:

BCITUS33

INTESA SANPAOLO SPA (FORMERLY BANCA INTESA SPA NEW YORK)

NEW YORK, NY, UNITED STATES

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400000298760

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

VOJVODJANSKA 392E

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

За уплате из иностранства у Еврима:

Intermediary:

BCITITMM

INTESA SANPAOLO SPA

MILANO, ITALY

Account with institution:

DBDBRSBG

BANCA INTESA AD, BEOGRAD

MILENTIJA POPOVICA 7B

BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

Beneficiary:

/RS35160005400000298760

UDRUZENJE OGNJENA MARIJA LIVANJSKA

VOJVODJANSKA 392E

SURCIN

REPUBLIC OF SERBIA

Удружење Огњена Марија Ливањска и Савез крајишких удружења, у Културном центру Новог Сада, у петак 25.новембра, пажњи новосадске публике представили су изложбу фотографија, докумената и предмета који приказују део богате историје, културе и заоставштине Срба ливањског подручја.

Изложбу под називом „Срби Ливањског поља-трајање кроз векове“, чији аутори су проф. др Вељко Ђурић Мишина и Радован Пилиповић, отворио је господин Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Србији, истичући значај целокупног рада и ангажовања удружења грађана пореклом са подручија Босне и Херцеговине, укључујући и пројекте историјског и културног садржаја локалног карактера. Господин Цицовић осврнуо се и на природне везе Србије и Српске из којих произилази и сваковрсна потпора институција обеју држава пројектима удружења који се својим садржајем убрајају у пројекте од значаја за очување српског национаног бића.

Презвитер новосадског храма Светих Кирила и Методија, отац Велимир Врућинић, родом Ливњак, својом беседом подсетио је на невоље и патње свих који су напустили свој родни крај и уједно пренео поздраве владика бачког, господина Иринеја и бихаћког-петровачког господина Атанасија, као и братску подршку Парохије лијевањске.

Присутнима су се обратили и Гордана Достанић, председница УО Удружења Огњена Марија Ливањска и сарадник изложбе, као и господин Здравко Ињац, председник Скупштине Савеза крајишких удружења и један од оснивача Завичајног удружења Ливњана и Граховљана.

У уметничком делу програма учествовали су: појци школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин“; гуслар Петар Мишовић и мушка певачка група КУД „Др Младен Стојановић“ из Бачког Јарка.

Водитељ програм ове манифестације била је Оливера Радета.

Изложба ће бити отворена до 2.децембра 2016.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког господина Атанасија, Управа парохије лијевањске је, уз помоћ Удружења Огњена Марија Ливањска, организовала поклоничко путовање светињама Митрополије дабро-босанске.

Прохладног али сунчаног првог новембарског дана у раним јутарњим сатима упутили смо се ка Мостару гдје смо обишли стари мост а затим наставили пут према Фочи. У Фочи смо посјетили цркву Св.Петра Дабробосанског и Св. Василија Острошког, која се налази у склопу Богословије, гдје смо се поклонили моштима Св. Свештеномученика Момчила Челебићког. Након излагања историјата Цркве и Богословије, имали смо прилику одморити на Брионима, прелијепо уређеном  ријечном острвцу на ријеци Ћехотини.

У вечерњим сатима стигли смо у Манастир Светог Николаја у Добрунској ријеци – Дражевина, гдје  нас је  дочекао отац Серафим (Глигић), сабрат манастира који је поријеклом из Маринковаца код Грахова. Братство манастира нас је угостило вечером, а у јутро смо присуствовали Светој Литургији. Поклонивши се чудотворним моштима,  преспавали смо у конаку Манастира  Добрун, у склопу чијег се комплекса налази Музеј Митрополије дабробосанске и Музеј Првог српског устанка. Након разгледања занимљивих и пажње вриједних  експоната, посјетили смо  женски Манастир Вардиште.

Пријатне подневне сате провели смо у Вишеграду гдје смо пловећи ријеком Дрином сазнали понешто о ћуприји на Дрини и другим знаменитостима, као и познатим личностима и њиховим дјелима везаним за овај град. Својом љепотом и посебношћу се истиче камено здање – Андрићград гдје нас је импресионирао храм Светог Кнеза Лазара и Косовских мученика, саграђен за невјероватних 65 дана. На Равној Романији смо обишли манастирски храм Светог Великомученика Георгија – Соколица, специфичан по својим унутрашњим зидовима на којима се умјесто фресака налазе плоче са уклесаним именима преко четири хиљаде страдалника  сарајевско-романијске регије.

Задовољни и духовно освјежени, остајемо захвални браћи монасима и сестрама монахињама који су нас свесрдно дочекали, угостили и обрадовали поклонима, као и Удружењу Огњена Марија Ливањска  које је помогло реализацију овог путовања.

Трудом малобројних православних Срба из села Прилука крај Ливна, током 2016. године обновљено је православно гробље у овом селу. Почетком године, прокрчено је растиње на овом гробљу, од кога се многи споменици на гробљу нису ни видели.

Након тога, приступило се ограђивању гробља. Паралелно су се прикупљали прилози и понуде од потенцијалних извођача. Након одабира извођача, радови на огради гробља су извршени крајем јула и почетком августа.

Гробље је сада ограђено бетонским зидом у дужини од око 200 метара. Укупна вредност свих радова изведених током 2016. године је 12.000 евра. Радове су својим прилозима финансирали чланови породице Ерцег из Прилуке који данас живе у Аустралији и Немачкој. Њихов труд и посвећеност могу послужити само као пример свима нама, поготову другим селима у којима је живело много више нашег народа.

Гробље у Прилуци након обнове

Током октобра месеца, по први пут након много година, на гробљу је обављен помен и прелив гробова оних који су ту сахрањени. На овом гробљу, које се налази поред пута Ливно – Босанско Грахово, сахрањивали су се следећи родови: Ерцег, Михајло и Љубоја.

У селу Рујани крај Ливна налази се мала православна црква посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице. И ако у овом селу више нема православног живља, некадашњи становници и њихови потомци се окупљају у селу макар једном годишње како би обележили славу цркве, те на тај начин удахнули живот у овај храм.

Тако је било и ове године, када су се викенд уочи црквене славе окупили верници. Неки су овом приликом пристигли из Београда и Бања Луке, а неки из оближњих места као што су Губин, Сајковић и Грахово. Пред 20-ак окупљених, Свету Литургију служио је парох лијевањски отац Жељко Ђурица. Током службе, део присутних је приступио и светим тајнама исповести и причешћа. Кум овогодишње славе био је Влада Маљковић из Сурчина, који је са својом породицом припремио славско жито и колач.

Обраћајући се окупљеним верницима на крају Свете Литургије, отац Жељко их је подсетио да се на празник Покрова Пресвете Богородице обележава тренутак када се, давне 911. године, у Богородичиној цркви у Цариграду над окупљеним народом појавила Пресвета Богородица, са распростратим омофором, или покровом, у рукама, којим је покривала окупљени народ. Истакао је да Пресвета Богородица на исти начин данас окупља верни народ везан за овај храм, сабирајући нас њеним покровом.

Након Свете Литургије, извршен је прелив гробова и молитва за покој душе над гробовима који се налазе у гробљу око саме цркве. Окупљени верници су се задржали на послужењу испред цркве, након чега је већина окупљених продужила на ручак, који је припремљен у парохијском дому у Ливну. Овом приликом се захваљујемо управи парохије и свима онима који су се потрудили да угосте окупљени народ.

Гробље у Доњим Рујанима

На путу до Ливна, верници су се зауставили у Прологу, на месту где се налазило једно од највећих стратишта православних Срба из Другог светског рата у Ливањском пољу. Ту су упалили свеће својим страдалим прецима и прочитали молитву. На ово месту усташе су током 1941 доводиле и убијале српске мушкарце из Горњих и Доњих Рујана, града Ливна, Голињева, Губера и многих других села, укључујући и она са друге стране Динаре, око Врлике. Мошти које су се ту налазиле су ексхумиране 1991. године и пренете у костурницу капеле Св. Великомученице Марине у Ливну. Споменик који се ту некада налазио је уништен током протеклог рата.

Стратиште у Прологу некада и данас

Споменик некада

Споменик некада

Вреди истаћи и да се у Рујанима налазе два православна гробља. Једно се налази у Доњим Рујанима око саме цркве, а друго у Горњим Рујанима. И док је гробље у Доњим Рујанима заједно са црквом током задње две године уређено и ограђено новим зидом, гробље у Горњим Рујанима је у знатно лошијем стању. Ове године је покошено и прокрчено, по први пут од 1990. године колико је познато. Око гробља се налази стари, урушени зид. Последња сахрана на овом гробљу обављена је 1991. године.

Гробље у Горњим Рујанима

Цвијо Пајчин – Орашчић

Овог јуна навршава се 75 година од почетка масовних усташких злочина над српским народом Ливањског поља. Према расположивим изворима, 6. јуна 1941. године група наоружаних усташа из Ливна упала је у Сајковић, српско село на западу данашње општине Ливно. Према писању Буда Симоновића у књизи Огњена Марија ливањска, усташе су дошле у Сајковић у потрази за Цвијом Пајчином, званим Орашчић, који се већ био одметнуо у планину и почео да пружа отпор властима НДХ.

Пошто Цвију нису успели наћи, усташе су ухапсиле угледног и дугогодишњег губинског свештеника, оца Ристу Ћатића и Цвијиног млађег брата Јову. По свему судећи, отац Ристо је усташама свакако већ био трн у оку. Као и у другим угледним и образованим Србима у Ливањском пољу, и у њему су видели особу која би могла покренути обичан народ на отпор злочинима које су припремали над Србима.

отац Ристо Ћатић, свештеник Губински

Уз оца Ристу и Јову Пајчина, према сведочењима које је забележио Будо Симоновић, усташе су ухапсиле и: Васа Пајчина, Рада Загорца (Јолића), Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника (Сима) и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Једина кривица ових мештана села Сајковића и Грковаца је што су се нашли на путу усташама у тренутку када су тражили жртве за одмазду.

Ових 12 Срба усташе су одвеле у правцу села Каблића крај Ливна. Ту су их спровели у планину, са намером да их убију. Међутим, схватајући шта ће се десити, Јово Пајчин и Перо Росић успевају да побегну пре почетка стрељања. Након мучења и злостављања, усташе су стрељале преосталу десеторицу, те њихова тела бациле у јаму Рубића Долац изнад Сухаче.

Међутим, један од бачених у јаму, Мирко Росић, је био само рањен, те је успео изаћи из ове јаме и докопати се слободе. Захваљујући овој чињеници, о овом страшном злочину остало је да сведочи троје сведока.

Тела страдалих су се налазила у овој јами дуги низ година. Након рата, извађене су из јаме и сахрањена у порти Губинске цркве. На том месту је подигнут и споменик 1962. године. На плочи на овом споменику стоји следећи текст:

”Овде почивају посмртни остаци деветорице невиних људи из Сајковића и Грковаца, првих жртава фашистичког терора у Ливањском крају, које су усташки злочинци, слуге окупатора, 6. јуна 1941. године поубијали и бацили у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна:

Ћатић И. Ристе         Шормаз Ј. Ила

Росић Ј. Симе             Пајчин И. Васе

Росић В. Славка         Јолић М. Раде

   Росић Т. Васе             Јањић М. Војина

Јањић П. Илије

Споменик невиним жртвама подиже народ Доњег Ливањског поља

Губин, септембра 1962. године”

Током рата 1992-1995, овај споменик је тешко оштећен. Захваљујући залагању парохије Губинске, добрих људи и Удружења Огњена Марија Ливањска, његова обнова је завршена почетком 2015. године. У јулу исте године, споменик је освећен, након чега је над њим служен помен страдалима.

Помен код обновљеног споменика у Губину, 2015. године

У наставку се налази детаљан опис ових несрећних догађаја из књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“.

ПОП РИСТО ЋАТИЋ

          Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.

Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.

Било је то негдје у мају 1941. године. Др Драган Урумовић је бануо са свитом у Сајковић да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припријети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо је излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смију крочити у Сајковић.

Урумовић се вратио бијесан и празник руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату ријеч и врати им мило за драго.

ЦВИЈО ПАЈЧИН — ОРАШЧИЋ, симбол храбрости и непокора у ливањском крају

По казивању неких свједока, већином забиљежених половином 1990. године, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осјетиле како он удара и што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како је вријеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвијо је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.

Свјесни да би буна Цвије Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размјере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вријеме немилосрдно обрачунају.

Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нијесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мјештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.

И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја:

„Трагали су стално за Цвијом Пајчином али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на пестолонаследника Фердинанта са још њи неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.

Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.

То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…

Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када је дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.

Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Нико…“

Сем попа Риста и Јова Пајчина усташе су тог дана похватале још и Васа Пајчина, Рада Загорца, Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Довели су их над јаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у јаму.

Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над јамом Сухачом тог јунског предвечерја. Покољ су преживјела тројица (а не двојица како пише Милан Радоја), али је сваки од њих својим путем стигао на слободу и на свој начин доживио и преживио ову крваву драму

Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успјели су да побјегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их постријељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бјежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.

По једној верзији он је у бјекству рањен. Усташе су успјеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бјежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сјутрадан је објелодањена кад су кућама добјежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како је забиљежио Милан Радоја).

Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.

То се, ипак, није догодило све до 27. јула када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који изгледа ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намјерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га.

Вјероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.

Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасило јер је у јаму пао на гомилу тијела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успио да се извере и извуче из јаме и побјегне кући…

Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасио главу.

Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човјек свој посао и није се много бактао политиком.

Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избјегао смрт у јами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавјетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — јер ако им поново падне шака више главу неће изнијети.

И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима и он сам је касније осјетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што је био Хрват, јер усташе су посебно били кивни на Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…

Међу радовима на храму и спомен-костурници у Ливну које парохија Лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска покушавају да приведу крају, једна од врло битних активности је и уређење саме гробнице, те слагање моштију наших мученики пострадалих предака.

Као што је познато, током последњег рата део ових моштију је узнемираван, разбациван и разношен. Велики део моштију је ипак остао у костурници или прикупљен у њеној близини. Део се налазио у самој гробници, део у џаковима и чаршафима, а део, који је разношен па прикупљен, је чекао да се врати у саму гробницу.

Затечено стање након рата

У консултацији са стручљацима о најприкладнијем начину чувања моштију, Парохија лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска су одлучили да се мошти уредно сложе у дрвене сандуке, положене у гробницу. Крајем 2015. године, набављено је 25 дрвених сандука за ове потребе захваљујући прилозима Босе Радете и Тихомира Ерцега. Током зиме 2016. године, кренуло се са слагањем моштију у ове сандуке. Међутим, количина моштију је захтевала да се набави још 20 дрвених сандука. Овом приликом, Удружење Огњена Марија Ливањска и парохија Лијевањска моле приложнике који би били заинтересовани да покрију трошкове ових сандука да контактирају надлежног свештеника, о. Жељка Ђурицу, или Милоша Дамњановића (+381 63 287 876 или milosd83@gmail.com), члана УО Удружења.

 Слагање моштију

Током слагања моштију, пронађен је и један део личних предмета страдалих, који је пронађен 1991. године када су кости вађене из јама ливањског поља.

Лични предмети

Парохија и Удружење се овом приликом захваљују Жељку и Сузани Дамјановић из Грахова, који су се прихватили посла око слагања моштију, те Горану Маркочевићу из Теслића, који је сандуке направио и допремио до Ливна, те даривао сталажу на којој ће се налазити део моштију.