Трудом малобројних православних Срба из села Прилука крај Ливна, током 2016. године обновљено је православно гробље у овом селу. Почетком године, прокрчено је растиње на овом гробљу, од кога се многи споменици на гробљу нису ни видели.

Након тога, приступило се ограђивању гробља. Паралелно су се прикупљали прилози и понуде од потенцијалних извођача. Након одабира извођача, радови на огради гробља су извршени крајем јула и почетком августа.

Гробље је сада ограђено бетонским зидом у дужини од око 200 метара. Укупна вредност свих радова изведених током 2016. године је 12.000 евра. Радове су својим прилозима финансирали чланови породице Ерцег из Прилуке који данас живе у Аустралији и Немачкој. Њихов труд и посвећеност могу послужити само као пример свима нама, поготову другим селима у којима је живело много више нашег народа.

Гробље у Прилуци након обнове

Током октобра месеца, по први пут након много година, на гробљу је обављен помен и прелив гробова оних који су ту сахрањени. На овом гробљу, које се налази поред пута Ливно – Босанско Грахово, сахрањивали су се следећи родови: Ерцег, Михајло и Љубоја.

У селу Рујани крај Ливна налази се мала православна црква посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице. И ако у овом селу више нема православног живља, некадашњи становници и њихови потомци се окупљају у селу макар једном годишње како би обележили славу цркве, те на тај начин удахнули живот у овај храм.

Тако је било и ове године, када су се викенд уочи црквене славе окупили верници. Неки су овом приликом пристигли из Београда и Бања Луке, а неки из оближњих места као што су Губин, Сајковић и Грахово. Пред 20-ак окупљених, Свету Литургију служио је парох лијевањски отац Жељко Ђурица. Током службе, део присутних је приступио и светим тајнама исповести и причешћа. Кум овогодишње славе био је Влада Маљковић из Сурчина, који је са својом породицом припремио славско жито и колач.

Обраћајући се окупљеним верницима на крају Свете Литургије, отац Жељко их је подсетио да се на празник Покрова Пресвете Богородице обележава тренутак када се, давне 911. године, у Богородичиној цркви у Цариграду над окупљеним народом појавила Пресвета Богородица, са распростратим омофором, или покровом, у рукама, којим је покривала окупљени народ. Истакао је да Пресвета Богородица на исти начин данас окупља верни народ везан за овај храм, сабирајући нас њеним покровом.

Након Свете Литургије, извршен је прелив гробова и молитва за покој душе над гробовима који се налазе у гробљу око саме цркве. Окупљени верници су се задржали на послужењу испред цркве, након чега је већина окупљених продужила на ручак, који је припремљен у парохијском дому у Ливну. Овом приликом се захваљујемо управи парохије и свима онима који су се потрудили да угосте окупљени народ.

Гробље у Доњим Рујанима

На путу до Ливна, верници су се зауставили у Прологу, на месту где се налазило једно од највећих стратишта православних Срба из Другог светског рата у Ливањском пољу. Ту су упалили свеће својим страдалим прецима и прочитали молитву. На ово месту усташе су током 1941 доводиле и убијале српске мушкарце из Горњих и Доњих Рујана, града Ливна, Голињева, Губера и многих других села, укључујући и она са друге стране Динаре, око Врлике. Мошти које су се ту налазиле су ексхумиране 1991. године и пренете у костурницу капеле Св. Великомученице Марине у Ливну. Споменик који се ту некада налазио је уништен током протеклог рата.

Стратиште у Прологу некада и данас

Споменик некада

Споменик некада

Вреди истаћи и да се у Рујанима налазе два православна гробља. Једно се налази у Доњим Рујанима око саме цркве, а друго у Горњим Рујанима. И док је гробље у Доњим Рујанима заједно са црквом током задње две године уређено и ограђено новим зидом, гробље у Горњим Рујанима је у знатно лошијем стању. Ове године је покошено и прокрчено, по први пут од 1990. године колико је познато. Око гробља се налази стари, урушени зид. Последња сахрана на овом гробљу обављена је 1991. године.

Гробље у Горњим Рујанима

Цвијо Пајчин – Орашчић

Овог јуна навршава се 75 година од почетка масовних усташких злочина над српским народом Ливањског поља. Према расположивим изворима, 6. јуна 1941. године група наоружаних усташа из Ливна упала је у Сајковић, српско село на западу данашње општине Ливно. Према писању Буда Симоновића у књизи Огњена Марија ливањска, усташе су дошле у Сајковић у потрази за Цвијом Пајчином, званим Орашчић, који се већ био одметнуо у планину и почео да пружа отпор властима НДХ.

Пошто Цвију нису успели наћи, усташе су ухапсиле угледног и дугогодишњег губинског свештеника, оца Ристу Ћатића и Цвијиног млађег брата Јову. По свему судећи, отац Ристо је усташама свакако већ био трн у оку. Као и у другим угледним и образованим Србима у Ливањском пољу, и у њему су видели особу која би могла покренути обичан народ на отпор злочинима које су припремали над Србима.

отац Ристо Ћатић, свештеник Губински

Уз оца Ристу и Јову Пајчина, према сведочењима које је забележио Будо Симоновић, усташе су ухапсиле и: Васа Пајчина, Рада Загорца (Јолића), Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника (Сима) и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Једина кривица ових мештана села Сајковића и Грковаца је што су се нашли на путу усташама у тренутку када су тражили жртве за одмазду.

Ових 12 Срба усташе су одвеле у правцу села Каблића крај Ливна. Ту су их спровели у планину, са намером да их убију. Међутим, схватајући шта ће се десити, Јово Пајчин и Перо Росић успевају да побегну пре почетка стрељања. Након мучења и злостављања, усташе су стрељале преосталу десеторицу, те њихова тела бациле у јаму Рубића Долац изнад Сухаче.

Међутим, један од бачених у јаму, Мирко Росић, је био само рањен, те је успео изаћи из ове јаме и докопати се слободе. Захваљујући овој чињеници, о овом страшном злочину остало је да сведочи троје сведока.

Тела страдалих су се налазила у овој јами дуги низ година. Након рата, извађене су из јаме и сахрањена у порти Губинске цркве. На том месту је подигнут и споменик 1962. године. На плочи на овом споменику стоји следећи текст:

”Овде почивају посмртни остаци деветорице невиних људи из Сајковића и Грковаца, првих жртава фашистичког терора у Ливањском крају, које су усташки злочинци, слуге окупатора, 6. јуна 1941. године поубијали и бацили у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна:

Ћатић И. Ристе         Шормаз Ј. Ила

Росић Ј. Симе             Пајчин И. Васе

Росић В. Славка         Јолић М. Раде

   Росић Т. Васе             Јањић М. Војина

Јањић П. Илије

Споменик невиним жртвама подиже народ Доњег Ливањског поља

Губин, септембра 1962. године”

Током рата 1992-1995, овај споменик је тешко оштећен. Захваљујући залагању парохије Губинске, добрих људи и Удружења Огњена Марија Ливањска, његова обнова је завршена почетком 2015. године. У јулу исте године, споменик је освећен, након чега је над њим служен помен страдалима.

Помен код обновљеног споменика у Губину, 2015. године

У наставку се налази детаљан опис ових несрећних догађаја из књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“.

ПОП РИСТО ЋАТИЋ

          Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.

Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.

Било је то негдје у мају 1941. године. Др Драган Урумовић је бануо са свитом у Сајковић да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припријети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо је излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смију крочити у Сајковић.

Урумовић се вратио бијесан и празник руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату ријеч и врати им мило за драго.

ЦВИЈО ПАЈЧИН — ОРАШЧИЋ, симбол храбрости и непокора у ливањском крају

По казивању неких свједока, већином забиљежених половином 1990. године, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осјетиле како он удара и што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како је вријеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвијо је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.

Свјесни да би буна Цвије Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размјере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вријеме немилосрдно обрачунају.

Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нијесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мјештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.

И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја:

„Трагали су стално за Цвијом Пајчином али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на пестолонаследника Фердинанта са још њи неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.

Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.

То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…

Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када је дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.

Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Нико…“

Сем попа Риста и Јова Пајчина усташе су тог дана похватале још и Васа Пајчина, Рада Загорца, Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Довели су их над јаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у јаму.

Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над јамом Сухачом тог јунског предвечерја. Покољ су преживјела тројица (а не двојица како пише Милан Радоја), али је сваки од њих својим путем стигао на слободу и на свој начин доживио и преживио ову крваву драму

Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успјели су да побјегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их постријељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бјежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.

По једној верзији он је у бјекству рањен. Усташе су успјеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бјежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сјутрадан је објелодањена кад су кућама добјежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како је забиљежио Милан Радоја).

Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.

То се, ипак, није догодило све до 27. јула када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који изгледа ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намјерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га.

Вјероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.

Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасило јер је у јаму пао на гомилу тијела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успио да се извере и извуче из јаме и побјегне кући…

Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасио главу.

Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човјек свој посао и није се много бактао политиком.

Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избјегао смрт у јами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавјетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — јер ако им поново падне шака више главу неће изнијети.

И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима и он сам је касније осјетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што је био Хрват, јер усташе су посебно били кивни на Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…

Међу радовима на храму и спомен-костурници у Ливну које парохија Лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска покушавају да приведу крају, једна од врло битних активности је и уређење саме гробнице, те слагање моштију наших мученики пострадалих предака.

Као што је познато, током последњег рата део ових моштију је узнемираван, разбациван и разношен. Велики део моштију је ипак остао у костурници или прикупљен у њеној близини. Део се налазио у самој гробници, део у џаковима и чаршафима, а део, који је разношен па прикупљен, је чекао да се врати у саму гробницу.

Затечено стање након рата

У консултацији са стручљацима о најприкладнијем начину чувања моштију, Парохија лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска су одлучили да се мошти уредно сложе у дрвене сандуке, положене у гробницу. Крајем 2015. године, набављено је 25 дрвених сандука за ове потребе захваљујући прилозима Босе Радете и Тихомира Ерцега. Током зиме 2016. године, кренуло се са слагањем моштију у ове сандуке. Међутим, количина моштију је захтевала да се набави још 20 дрвених сандука. Овом приликом, Удружење Огњена Марија Ливањска и парохија Лијевањска моле приложнике који би били заинтересовани да покрију трошкове ових сандука да контактирају надлежног свештеника, о. Жељка Ђурицу, или Милоша Дамњановића (+381 63 287 876 или milosd83@gmail.com), члана УО Удружења.

 Слагање моштију

Током слагања моштију, пронађен је и један део личних предмета страдалих, који је пронађен 1991. године када су кости вађене из јама ливањског поља.

Лични предмети

Парохија и Удружење се овом приликом захваљују Жељку и Сузани Дамјановић из Грахова, који су се прихватили посла око слагања моштију, те Горану Маркочевићу из Теслића, који је сандуке направио и допремио до Ливна, те даривао сталажу на којој ће се налазити део моштију.

Васкрс, најрадоснији хришћански празник, је и ове године дочекани у миру и радости у храмовима ливањског поља, на богослужењима која су окупила верни народ који и данас живи на овим просторима, као и оне који су овом приликом дошли из других крајева Босне и Херцеговине и Србије.

У Црном Лугу је служено на Лазареву суботу (Врбицу) у храму Св. Пророка Илије. Након богослужења, вечеру за окупљене припремио је Никола Шормаз, на чему му захвалност изражава парохија црнолушка.

На Велики Петак, дан када је Господ разапет и страдао на крсту, вечерње богослужење служено је у храму Успења Пресвете Богородице у Ливну, уз изнишење плаштанице. Током службе, верни народ је целивао плаштаницу.

Надлежни парох о. Жељко Ђурица је на Велику Суботу служио Свету Литургију у Губину, у цркви Успења Пресвете Богородице. Овом приликом је светим тајнама исповести и причешћа приступио велики број окупљених, који су се припремали постом претходних недеља. Након Свете Литургије, окупљени су се задржали на дружењу у парохијском дому.

Након тога, на другој страни поља, молитва је испунила и храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици.

На сам Васкрс, празнична Литургија је служена у Ливањском храму, где се окупио велики број парохијана. Већина је овом приликом приступила светим тајнама исповести и причешћа.

И ове године, празнична радост за најмлађе парохијане је била увеличана пакетићима које су за њих припремили Управа парохије и Удружење Огњена Марија Ливањска. Овом приликом се још једном захваљујемо свим добрим људима који су помогли ову акцију.

Васкршње славље је настављено другог дана овог великог празника Светом Литургијом у цркви Силаска Светог Духа на Апостоле у Врбици. На Васкршњи уторак, богослужење је одржано у цркви Св. Пророка Илије у Црном Лугу. Након тога, подељени су васкршњи пакетићи и најмлађим становницима ове парохије.

По већ устаљној пракси, Удружење Огњена Марија Ливањска, у сарадњи са паросима ливањским и купрешким, припремило је пакетиће и за српску децу у купрешким селима Малован и Равно.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија 15. априла 2016. године у атријуму Народне банке Србије свечано је отворена изложба архивских докумената, фотографија, артефаката из народног живота и прошлости „Срби Ливањског поља – трајање кроз векове“.

Организатор изложбе је Удружење Огњена Марија Ливањска из Београда, а аутори су проф. др Вељко Ђурић Мишина и мр Радован Пилиповић. Пред већим бројем окупљених посетилаца изложбу је свечано отворио високопреподобни архимандрит, настојатељ Светониколајевског манастира Рмањ из Босанске Крајине Серафим Кужић и изасланик Његовог Преосвештенства епископа бихаћко-петровачког Атанасија, који је, због болести, био спречен да отвори изложбу.

У програму свечаности отварања су учествовали чланови хора „Србски православни појци“ (https://www.youtube.com/channel/UCRZASu4kKk7KPcc-u5vTRWg) и народни гуслар Владо Руњо који је одгуслао песму „Стари Вујадин“. Из Ливна овом приликом дошли кларинетисти Стефан Ђурица и Давид Ковачић  и извели Химну Светом Сави. Аудиторијуму су се, такође, обратили председница Управног одбора Удружења Огњена Марија Ливањска гђа Гордана Достанић, заменик председника Одбора за дијаспору Скупштине Србије г. Миодраг Линта, коаутор изложбе господин Радован Пилиповић и свештеник Жељко Ђурица, парох лијевањски. Конферансу садржајног програма је држала Оливера Радета.

Отварању је присуствовало преко 150 посетилаца, како ливањских Срба тако и представника других босанских и херцеговачких удружења која делују у Србији те грађана Београда. Удружење Огњена Марија Ливањска потврдило је своју чврсту решеност, преко организације ове изложбе, да се не забораве изворишта бројних потомака ливањских Срба који, због неповољних историјских прилика, данас живе и раде у Србији, Републици Српској и даље у свету.

Изложба подсећа и приказује улогу Српске православне црквене општине у Лијевну (Ливну) у борби за црквену-школску аутономију Срба у БиХ крајем 19. века, историју школства, културно-просветних друштава, страдање православног и српског Ливна у Другом светском рату 1941-1945. године, итд. Изложбу прати богато илустровани и лепо одштамани каталог који ће остати писани траг ове културне манифестације.

Одржавање изложбе помогли су: Управа за дијаспору и везе са Србима у региону МСП РС; Штампарија покрајинске владе АП Војводине; Штампарија Сајнос Нови Сад, Igepa cartacell doo, Београд; Парохија лијевањска; Народна банка Србије; Будо Симоновић, новинар из Подгорице; Јово Бајић, новинар из Београда и бројни чланови Удружења ОМЛ. Посебну захвалност изражавамо госпођи Гордани Достанић због великог и несебичног труда уложеног у успешну реализацију ове изложбе.

У суботу 12. марта т.г. у сали КЦ Чукарица одржана је Шеста седница Скупштине Удружења Огњена Марија Ливањска. Скуп је благоловио отац Мирко Јамеџија.

Након усвајања Дневног реда и избора чланова радних тела, Скупштина је верификовала пријем у чланство нових 26 чланова, усвојила Годишњи извештај о раду са финансијским извештајем за 2015. годину, као и План рада за 2016. годину.

У конструктивној атмосфери разговарало се о новим активностима које би могле допринети бољем положају ливањских Срба, активнијем укључењу у решавање питања од интереса за живот српске заједнице, као и очување њихове имовине.

Скупштини је присуствовао и заменик председника Одбора за дијаспору Скупштине Републике Србије, господин Миодраг Линта, који се обратио присутнима информацијама о покретању месечника Српско коло, као и акцији евидентирања имовине избеглих и расељених Срба, разлоуима њеног покретања и начину реализације.

Након Скупштине, у ресторану Ваша трпеза настављено је дружења Ливњака, до касних вечерњих сати. Ливањско вече обележено је присним разговором земљака, уз дискретну музику и добро послужење. Била је то лепа прилика да се после много година сретну људи који се дуго нису видели.

Овом приликом захваљујемо се власнику ресторана Владимиру Шуњки и особљу на љубазности.

У Недјељу по Богојављењу 24.јануара 2016. године након служења Свете Литургије  почела je прослава Светог Саве, првог архиепископа српског. Након литургије благосиљан је  колач и кољиво, које већ традиционално спрема неко од ученика са својом породицом.  Дјеца лијевањске парохије су у цркви Успења Пресвете Богородице у Ливну, рецитовала пјесме посвећене овом великом светитељу нашега рода. Овом приликом, отац Жељко  је дјеци уручио поклон-пакетиће које је спремило и донирало Удружење Огњена Марија Ливањска.  Уз послужење у сали парохијског дома, ученици Давид Ковачић и Стефан Ђурица одсвирали су на кларинету светосавску химну и похвалну пјесму Пресветој Богородици. Затим је приказан  документарни филм: Биографија Светог Саве (https://www.youtube.com/watch?v=D1pUwfDfQsM) гдје су присутни имали прилику упознати се или присјетити,  живота и рада светитља нашег Саве.

У сриједу, на сам дан Светога Саве, после богослужења у Ливну, и вечерњег богослужења у цркви светог пророка Илије у Црном Лугу, дјеци црнолушке парохије уручени су такође пакетићи.

Такође, након литургијског богослужења, подјелу пакетића, рецитације и сватосавско дружење организовао је парох купрешки, отац Марко Ђурић у селима Равно и Маловани.

Овом приликом захваљујемо се на сарадњи оцу Марку, господину Јањић (Николе) Пери, Удружењу Огњена Марија Ливањска и свима који су помогли да дјеца у овим крајевима осјете дух светосавља и православља.

Четврта по реду акција даривања православних верника у Ливањском пољу за Божићне празнике успешно се приводи крају. Као и задњих неколико година, Удружење Огњена Марија Ливањска и Парохија лијевањска су свим члановима и пријатељима упутили апел пред новогодишње и божићне празнике да помогну ову акцију у оквиру својих могућности. Ове године је одзив приложника био нешто слабији, али, као и прошле године, захваљујући великом прилогу два појединца из Сједињених Америчких Држава (који су желели остати анонимни) прикупљена су потребна средства. Парохија лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска се овом приликом захваљују свима који су помогли ову акцију. Списак приложника се налази на крају текста.

У договору са надлежним парохом, о. Жељком Ђурицом, одлучено је да ће најмлађим парохијанима Божићни пакетићи бити подељени током прославе Светог Саве, ђачке славе, те на тај начин улепшати овај празник. Пакетићи ће бити подељени за 32 српске деце из Ливна и целог Ливањског поља, као и купрешких села Малован и Равно. Овом приликом се захваљујемо Љиљани Стијак и Бранку Лаганину из Бања Луке на ангажовању око припреме пакетића. И ове године је један број пакетића за најмлађе православне становника Ливањског поља обезбедио о. Воја Билбија из Ротердама, на чему му се још једном захваљујемо у име Парохије и Удружења. О реализацији овог дела акције даривања известићемо након Светог Саве.

За угрожена старачка и самохрана домаћинства ове године је припремљено 40 пакета. Њихову поделу су одпочели о. Жељко, парох ливањски и Никола Петровић, председник Удружења Огњена Марија Ливањска, у данима око самог Божића. Преостале пакете ће поделити о. Жељко у периоду између Божића и Васкрса, приликом редовног обиласка кућа у парохијама ради свећења водице. Иако смо свесни да ови скромни дарови не могу суштински променити тешке услове у којима многи од наших суграђана живе, надамо се да ћемо им на овај начин макар мало улепшати Божићне празнике и ублажити зимску ‘глухоћу’.

Списак приложника

Удружење Огњена Марија Ливањска се захваљује свима који су дали свој допринос у реализацији ове акције, било кроз финансијски прилог или конкретне поклоне.

Прилог у поклонима

о. Војислав Билбија и Небојша Мајсторовић – играчке, књиге и други материјали за дечије пакетиће

Финансијски прилог

Анонимно 6.000,00 дин.
Љиљана Дамњановић 50.00 евра
Милош Дамњановић 5.000,00 дин.
Мирјана Раковић 5.000,00 дин.
Нада Угрица 2.000,00 дин.
Срђан Добрица 800.00 дин
Саша Росић 3.000,00 дин.
Анонимно 1100.00 долара
Др Никола Лаганин 300.00 КМ
Синиша Јагодић 1.000,00 дин.
Слободанка Росић 600.00 дин.
Милан Вуковљак 10.000,00 дин.
Ненад Вртикапа 1.200,00 дин.
Жељко Росић 2.000,00 дин.
Сава Шуњка 1.200,00 дин.
Љиљана Врбавац 2.000,00 дин.

Свако ко пође у Ливањско поље, у родни крај, у време Божићних празника, помало је оптерећен бригама – пут је дуг, а временски услови непредвидиви и често лоши. Међутим, независно од тога да ли се Ливањском пољу приђе из правца Гламоча, Купреса или Гавриловог Грахова, све дилеме око тога да ли је требало кренути на пут нестају када се, док се смењују туга па радост, приближи нечему далеком а познатом, угледа Динара, завичај и родно место. Напослетку, када путник стигне до своје куће, можда још увек осети чврст загрљај родитеља, баке или старог ђеда. Загрљај велик као Динара, широк као Ливањско поље. Настаје сједињење, истинска љубав и радост. Ово је само део онога што сваке године у време Божића, када се празнује рођење Сина Божијег, доживе они који се врате и они који их чекају.

Радост предстојећег празника почела је да се осећа већ на Бадњи дан кад се на јутарњој литургији окупио народ Губинске парохије на богослужењу у својој цркви, која је баш ове године освећена након дуге обнове. Вредни парохијани су Бадњак посекли и донели до цркве уз помоћ коња већ у јутарњим сатима. На литургији, коју је служио о. Жељко Ђурица, ‘српски учитељ’ како га неки Губињани зову, причестиo се верни народ и понеко дете. Након службе, у парохијском дому се разменила понека реч, па се са Бадњаком у руци кренуло пут својих кућа, да се не угаси ватра и припреми још по нешто за сутрашњи празник.

У предвечерњим сатима било је предвиђено паљење бадњака испред православних цркава широм Ливањског поља. У 17 часова је почело богослужење у ливањском храму Успења Пресвете Богородице, након којег је уследило освећење бадњака. Осим верног народа из Ливна и околних села, богослужењу је присуствовао и велики број верника из села доњег Ливањског поља, који су дошли и поред незапамћеног невремена. Оно што је заиста било неуобичајено за наше крајеве је веома јака киша која је била праћена грмљавином, временских услова којих се ни најстарији несећају. Нажалост, због јаке кише паљење Бадњака није било могуће у Ливну, али је зато запаљен у Црном Лугу, Губину и Врбици.

И у цркви Св. Илије у Црном Лугу се окупио велики број верника на богослужењу нешто касније, у 19 часова, након чега је у порти цркве запаљен Бадњак.

У касним вечерњим сатима, отац Жељко је успео стићи и у Врбицу, у цркву Силаска Светог Духа на Апостоле, где се са верним народом задржао у заједничкој молитви, након које је и овде освећен Бадњак. Врата овог храма се ретко отварају јер педесетак остарелих становника ове парохије тешко стижу до њега. Међутим, њихова деца и унуци се, већ неколико година уназад, труде да удахну живот и у ову парохију. Тако је било и на ово Бадње вече. Ове године, припрему храма и сечење Бадњака обавио је Марко Шуњка из Врбице.

На сам празник рођења Сина Божијег, света литургија служена је у Ливну, пред скромним бројем верника, већина којих се и причестила током службе.

Следећег дана, на празник Сабора Пресвете Богородице, богослужење је одржано у Врбичкој цркви.

Радост Божића је тако ушла у све православне домове Ливањског поља, где су укућани изломили чесницу, омрсили се цицваром, а пре тога огледали да виде има ли их и идућег Божића. Уз добро наложену ватру, печење, вино и разне друге ђаконије, славило се три дана, по обичају. Они који су дошли из далека овим боравком су окрепили душе своје, али и дали снагу онима које су обилазили, који остају да чувају породична огњишта. Ово задње је можда и важније јер, како једном рече наш епископ Атанасије, долази време зимско, време глухоће за оне који остају…

(текст приредио: Никола Петровић)

Благословом Његовом Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког господина Атанасија, Управа парохије лијевањске је 1. и 2. новембра 2015. године организовала поклоничко путовање до Црне Горе и манастира Острог, пре свега за дјецу ове и околних парохија, као и њихове родитеље. Ово је била прилика да се успут обиђу светиње  по Херцеговини, тако да је прво одредиште био спомен-храм у Пребиловцима у коме су похрањене мошти пребиловачких мученика.  Захваљујући господину Богдану Брњашићу, који нас је срдачно и домаћински дочекао, присутни су имали прилику да се упознају са историјом храма  али и патњама, страдањем и васкрсењем православног народа Пребиловачког краја.

Затим је услиједила посјета родном мјесту Светог Василија Острошког у Мркоњићима и манастиру Тврдош  гдје су нас љубазни домаћини упознали са историјатом манастира а затим нас увели и показали познату тврдошку винарију.

Након обиласка Херцеговачке Грачанице у Требињу и саборног храма у Никшићу, упутили смо се пут манастира Острог. Преспавали смо у манастирским конацима и у раним јутарњи сатима присуствовали светој Литургији.  На своју велику духовну радост, поклоници су узели учешћа у светој Литургији, приступили светој  тајни причешћа а затим и кивоту светог Василија Острошког. По благослову Управе манастира Острог сви поклоници су се окрепили храном и пићем у манастирској кухињи.

У повратку смо посјетили манастир Косјерево у коме се чувају велике наше светиње: стопало светог апостола и јеванђелисте Луке, честице моштију св. Мученице Марине – Огњене Марије и других светитеља. У вечерњим сатима услиједила је посјета манастиру Житомислић, након чега смо се упутили према Ливну.

Захваљујући добрим људима који мисле на малобројну православну дјецу у овим крајевима и њиховој материјалној подршци, и дошли смо на идеју да им овакво једно путовање приуштимо.

Благодарни Богу и светом Василију Острошком, остајемо захвални Удружењу Огњена Марија Ливањска, које је сносило део трошкова овог пута, Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију, Управи манастира Острог, мати Злати, игуманији манастира Пресвете Богородице Тројеручице на Авали и свима који су допринијели реализацији овог поклоничког путовања и омогућили нам овај велики духовни доживљај.

Пребиловци

Пребиловци

Пребиловци

Пребиловци

Тврдош

Тврдош

Тврдош

Херцеговачка Грачаница

Острог

Острог

Острог

Косијерево

Житомислић

Подпредседник Покрајинске владе и покрајински секретар за привреду, запошљавање и равноправност полова, Мирослав Васин примио је, у уторак 13. октобра 2015. године представнике Удружења ОМЛ. Разговору је присуствовао и директор Фонда за пружање помоћи избеглим и расељеним лицима, Радомир Кукобат. Делегацију Удружења ОМЛ чинили су: председник Удружења, Никола Петровић, председник УО Удружења, Гордана Достанић и члан одбора Подружнице Нови Сад, Ђоко Јовић.

У краћем разговору представници Удружења упознали су господина Васина са мисијом и циљевима ове организације, као и реализованим и планираним пројектима, нарочито оним који се односе на очување српске културне и верске баштине Ливањског поља. Истакнута је потреба сарадње државних и покрајинских орагана са српским удружењима у циљу дефинисања начина неговања веза са завичајем и очувања историјског и културног наслеђа, као и изналажења оптималних начина интегрисања у срединама у којима избегли и расељени Срби данас живе, укључујући и неговање и адекватно представљање јавности целокупног културног наслеђа.

Иницијатива за овај састанак потекла је из летошње посете господина Васина Ливањском пољу, односно традиционалној српској манифестацији у Црном Лугу поводом обележавања Илиндана, којом приликом је кратко упознавање са историјим Срба овог подручија и животом данас неизбежно указало на важну улогу Удружења ОМЛ, те побудило интерес војвођанских званичника за ближим упознавањем са представницима и радом овог удружења.

Господи Мирославу Васину и Радомиру Кукобату захваљујемо се на срдачном пријему и прилици да укратко представимо наш завичај и рад Удружења ОМЛ.

На дан сјећања на упокојене у суботу 10. октобра 2015. године, када су ове године Михољске Задушнице, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије је служио Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Рујанима код Ливна. Повод за литургијско окупљање у овоме познатом селу поред сјећања на уснуле у Господу јесте и предстојећи празник Покрова Пресвете Богородице, коме је мала али прелијепа црква у Рујанима посвећена. Епископу Атанасију су саслуживали парох граховски отац Савко Плавшић и лијевањски отац Жељко Ђурица, који је уједно и администратор парохије губинске у којо је и односно село и храм. Парохију губинску поред села Губина и Рујана Горњих и Доњих, чине и села: Чепразлије, Прово, Сајковић и Казанци.

Српски православни народ Горњих и Доњих Рујана има посебно страдалну историју. Црква Покрова Пресвете Богородице саграђена је током тридесетих година 20. века. Током Другог светског рата, највећи део православног становништва овог села је побијен од стране усташа, а црква тешко оштећена. Малобројни преживели су обновили живот у селу након рата, заједно са својом црквом. На жалот, њихови домови, као и храм чија се слава прославља, поново су страдали у рату 1992-1995 године.

Ипак, некадашњи становници овог села и њихови потомци, рођени далеко од Рујана, покренули су 2014. године још једну обнову своје цркве. Након успешне обнове цкрве, токм 2015. године приступило се обнови оградног зида око цркве и гробља. Цела акција је изведена добровољним прилозима, и служи као пример шта се може постићи за кратко време када постоји слога, воља и организација. Посебну захвалност на њиховом доприносу у овој акцији парохија Губинска и Удружење Огњена Марија Ливањска изражавају браћи Милету и Илији Бошковић.

Унутрашњост Ливањске цркве Успења Пресвете Богородице обасјала је нова светлост. Двоје парохијана ове парохије, Душан и Ана Кришто, приложили су цркви нови лустер, који ће осветљавати њену унутрашњост. Управа парохије Лијевањске им овом приликом изражава захвалност.

Подсећамо да су стари лустери украдени током протеклог рата и никада нису пронађени. Ради комплетног осветљења унутрашњости цркве, позивамо оне који би били заинтересовни да приложе други лустер цркви да се јаве надлежном пароху, о. Жељку Ђурици (+387 63 385 013 или zelko.durica@gmail.com) ради договора, јер се други лустер мора стилски уклапати са већ купљеним.

УПРАВА ПАРОХИЈЕ ЛИЈЕВАЊСКЕ

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА

Позива све благочестиве парохијане, да својим присуством и учешћем

увеличају молитвено и литургијско славље,

које ће се одржати у СУБОТУ 10. октобра 2015. године с почетком у 9:30 часова,

у цркви Покрова Пресвете Богородице у Рујанима.

Свету архијерејску литургију служиће Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Атанасије.

Овом приликом ће бити организован превоз комбијем из Београда за заинтересоване, пре свега некадашње мештане овог села и њихове потомке. Сви заинтересовани за одлазак на славу цркве могу контактирати Владу Маљковића на следеће бројеве телефона: 063 490 755 или 066 863 7863.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

С Божијим благословом,

Управа парохије

Црква Покрова Пресвете Богородице у Рујанима

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије је данас, у уторак 15. септембра 2015. године, примио у молитвено-радни састанак делегацију Удружења Огњена Марија Ливањска, коју су чинили протојереј-ставрофор Жељко Ђурица, парох лијевњански, Господин Никола Петровић, председник Удружења Огњена Марија Ливањска и Господин Милош Дамјановић, члан Управног одбора овог Удружења. Састанку је присуствовао и учествовао у његовом раду секретар Епархије протојереј Здравко Богојевић. На састанку се разговарало на разне теме из активности Удружења Огњена Марија Ливањска које спроводе на широком подручју Ливањског поља и у дијаспори, а нарочито у Београду у Србији, гдје је услед историјских околности доста правосланих Ливњанаца отселило.

Једна од главних тема састанка била је припрема Спомен-капеле Ливањских Мученика, посвећене Светој Великомученици Марини, у Ливну за освећење, које се планира да буде, ако Бог да, на дан Огњене Марије 2016. године.

У том правцу предстоји један од захтевнијих радова а то је одсликавање спомен-капеле и костурнице, које подразумјева изналажење и финансијских средстава и адекватних фрескописаца. Поред овога Епископ Атанасије и су гости разговарали о животу преосталих православних вјерника и о одржавању православних гробаља села Ливањског поља.

Епископ и његови гости су чврсто одлучили да уложе све своје снаге у стварању услова за потпуно враћање живота Српској Цркви и народу у Ливну и Ливањском пољу.

СЛИКЕ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-atanasije-osvestao-hrama-u-gubinu/

Милошћу Божијом, на празник Нерукотвореног Образа Господа Исуса Христа (Убрус), годинама се вјерни народ губинске парохије традиционално окупља око своје цркве. Ове године (29. августа, 2015.) у присуству великог броја вјерника, освећена је ова светиња, посвећена Успењу Пресвете Богородице.

Ова црква је саграђена давне 1883. године. Оштећена је од бомбардовања њемачке авијације 1943. године, а обновљена 1976. године. Опет је оштећена у току рата 1994. године и сада је доживјела своју другу обнову и освећење. Освећење је извршио Његово Преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Атанасије уз саслужење архимандрита Варнаве настојатеља манастира Трескавац, и часних отаца: Миладина Вукомановића, бившег пароха губинског; Славена Вукомановића, пароха шабачког; Синише Сердара, пароха дрварског; Слободана Кљајића, пароха гламочког; Савка Плавшића, пароха граховског . За пјевницом су их пратили отац Срђан Белензада и отац Зоран Миловац, те студенти теологије из Грахова.

Кумови цркве, а уједно и домаћини за ову прилику били су Господа Недељко Вуковљак, Лазо Пајчин и Обрад Вуковљак из Губина. Црква је протеклих година обнављана, понајприје њиховим трудом и залагањем, али и свесрдној помоћи осталих парохијана губинске парохије, као и многобројних појединаца и пријатеља Цркве. Многи од њих данас живе у расејању али овим чином су показали да не заборављају своју цркву у коју су ишли, гдје су се многи од њих крстили и одакле су понијели своју прву искру вјере; вјере која их данас одржава да истрају у животу, пуном искушења.

Након освећења услиједила је трпеза љубави коју су припремили и организовали кумови за преко 700 присутних гостију. Епископ Атанасије је подијелио захвалнице и грамате, након чега је настављено дружење уз игру и крајишку пјесму до вечери.

Нека би Господ Бог дао, да и даље истрајавају на путу Господњем, живећи и радећи поштено, свједочећи православље и не заборављајући своју цркву, своје огњиште одакле су поникли и одакле црпе своју духовну снагу.

Овим путем се још једном захваљујемо свима који су допринјели обнови цркве Успења Пресвете Богородице у Губину, уз жеље и позив да се и наредних година окупљамо на молитвама у своме храму.

Парох губински

Протојереј-ставрофор Жељко Ђурица

У склопу обележавања дана сећања на жртве из другог светског рата, у недељу 9. августа 2015. године на дан Светог великомученика Пантелејмона у селу Вуковско код Купреса, свету Литургију су служили парох лијевањски отац Жељко Ђурица и надлежни парох о. Дарко Кујунџић. Поред своје у последњем рату девастиране цркве, окупио се велики број вјерника, како некадашњих, тако  и малобројних садашњих мештана овог села. Након свете литургије и литије око цркве, служен је парастос невино пострадалим православним Србима овога краја, код споменика  и порушене костурнице, где су смештене мошти ових мученика.

У овој крипти налазе се кости око 200 православних Срба, од којих 180 из Вуковског, четворо из села Поточани у општини Ливно и још 20-ак чији идентитет није познат. Заједничко им је да су побијени од стране усташа и бачени у јаму на Боровој глави 1941. године. Током 1991. године, кости из ове јаме су биле међу првима које су потомци ексхумирали на простору тадашње Југославије, да би их достојно сахранили, уз православно опело, у костурници саграђеној за ту намену. Нажалост, у грађанском рату 1992-1995 године, кости ових мученика су претрпеле и своје друго страдање, када је ова костурница порушена.

Више о селу Вуковско и историји цркве можете прочитати овде: http://vukovsko.blogspot.com/2012/12/blog-post_9047.html

Видео-материјал везан за ексхумацију 1990 на Боровој глави и полагање костију у нову гробницу можете погледати овде: https://www.youtube.com/watch?v=6oS51P9HyPk&list=PLMpH0PvYM8yf2jjyBgUiAVw0kkv2-0DMi

По већ устаљеној традицији, 31. јула, у оквиру Илинданских окупљања у ливањском пољу, народ Губинске парохије се и ове године окупио на богослужењу у цркви Успења Пресвете Богородице у Губину. И поред кишовитог времена, на Светој Литургији се окупило 30-ак верника.

У оквиру сећања на ливањске мученике, пострадале од усташа током 1941. године, надлежни парох о. Жељко Ђурица и о. Срђан Белензада, парох веселињски, служили су парастос о. Ристи Ћатићу и осморици његових парохијана. Овом приликом су осветили и обновљени споменик овим страдалницима, чија обнова је успешно завршена уз финансијску подршку Удружења Огњена Марија Ливањска и вредних појединаца који несебично раде на обнови светиња и споменика ове парохије.

Ових деветоро страдалника, међу првим жртвама усташког терора 1941. године, бачени су у јаму Сухачу, у близини Ливна, 6. јуна 1941. године. Са њима су у исту јаму бачена још два сународника, али су они успели да се извуку из јаме и сакрију. Кости страдалих су извађене из јаме после рата и сахрањене у порти Губинске цркве, где је страдалима подигнут и споменик 1962. године. Исти споменик је тешко оштећен током последњег рата.

Обнова овог споменика је само део дуготрајних радова на обнови Губинске цркве, парохијског дома и целокупне порте. Ове године је и омалтерисан звоник цркве, а у току је постављање и икона на нови иконостас. Обновљену цркву ће 29. августа ове године, на Убрус, осветити Његово Преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Атанасије.

Овом приликом још једном молимо све који могу да дају свој прилог обнови парохијског дома и оградног зида око порте. Више о овом пројекту можете прочитати овде: https://omlivanjska.com/projekti/gubinporta/

Дана 3. августа ове године на спомен гробљу на Барјаку у селу Челебић, у 10 часова, одржан је парастос страдалим становницима овог и околних села, јула 1941. године. Пред присутним потомцима страдалих, као и бившим и садашњим житељима околних села, парастос је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Атанасије, са парохом лијевањским и врбичким оцем Жељком Ђурицом, ђаконом Николом Перковићем и оцем Срђаном Белензадом.

Након парастоса Његово Преосвештенство владика Атанасије обратио се присутнима беседом:

Драга браћо и сестре, када чинимо помен онима усовшима и онима који одлазе од нас редовним путем и онима који од нас одлазе насилно, ми се сећамо ове истине којом хришћани поздрављају један другога од самог почетка хришћанства. Христос воскресе! Ваистину воскресе! У тој истини сагледамо све што се догађа у људском живиту, свој ток живота, и у тој истини сагледавамо и оне који су мученички насилно изведени из овог живота земаљскога. Јер ово је победна истина. Христос је васкрсао, разрушио смрт, отворио пролаз кроз гроб, кроз смрт, пролаз у живот , омогућио да истина буде победик, да лаж бива поражена, да светлост буде јача од таме, да радост буде јача од туге, односно стоврио све предуслове радости. Христос управо тиме што је васкрсао тим путем повео је и нас који верујемо у њега. Ми знамо да су имена свих који су пострадали за Христа, уХристу, са вером у њега записана у небесима и ми се не бринемо за њих, за њихов вечни живот,  зато што је њихов вечни живот загарантован у Богу нашем. Али ми смо наставили да водимо овај земаљски живот. Они  који су отишли од нас, они нама значе и зато нама није довољно само то што су њихова имена записана на небесима. И ми их памтимо. Њихова имена су у нашем памћењу и морао бих похвалити ваш приступ свему томе јер сам видео сад, ево, књигу у коју сте уписали сва та имена. Значи да су и код нас уписана,  записана, запамћена.  Она што пишемо, што памтимо, то нама значи. Памтимо само оно што нама има значење. Зато је за бригу ако неко не запамти јер кад испадне из памћена значи да је испало из свести, испало је из нашег круга, нашег контекста живота. То значи да за нас не постоји. Али, пошто смо запамтили и пошто се увек овде окупљате, драга браћо и сестре, то значи да све то постоји за вас и за нас и даље. И они који су отишли насилно одавде они су и даље чинилац живота, они су и даље фактор живота, они и даље одређују догађања на овом простору и на ширем простору. Свуда где ми живимо. Дакле, запамћени су на небу и на земљи, од Бога су прослављени. Код нас су запамћени у љубави и захвалности што су постојали и што су били православни, што су били на путу истине и као такви пострадали. Нека им је вечни помен! А вама, драга браћо и сестре, и даље способност памћења, љубави, вере и наде и добро здравље у овоме животу и вечни живот у царству небескоме. То вам желим. То вам жели наша Црква српска православна. Нека је вечан помен усовшима, а нама добро трајање у овоме животу. Амин!

У име присутних, Г. Атанасију захвалио се председник Удружења Огњена Марија Ливањска, Никола Петровић, уједно исказујући своју захвалност свим присутним потомцима жртава чија се тела налазе на спомен-гробљу на Барјаку, где су, у рупе за вађење шљунка, побацана након масакра у сеоској основној школи 30. јула 1941.

Милан Ерцег, један од потомака страдалих Срба, обратио се присутнима кратким историјским приказом злочина на чије сећање је после Другог светског рата подигнут споменик жртвама и скроман комплекс спомен гробља.

Господин Ерцег је рекао следеће: „Од напада на Југославију, 6. априла 1941. године, почело је остварење дуго сањаног сна Анта Павелића о стварању НДХ. Тај сан је реализован 10. априла исте године доношењем Декларације о проглашењу НДХ. Тога дана, у четрнаест часова аустријски пуковник Славко Кватерник прогласио је Независну државу Хрватску. Нова држава одмах је укинула српску православну вјеру и заменила је грчкоисточном. У мају мјесецу, у Госпићу, Миле Будак министар у влади НДХ објављује трећинску формулу српске судбине: ‘једну трећину Срба треба побити, једну трећину прекрстити, а једну трећину протјерати’. По плану и договору, Србе са простора НДХ требало је побити до 6. септембра 1941. У ту сврху је оформљена и комисија чији је задатак био да испита капацитет крашких јама, односно колико која може Срба да прогута, а када се потом затрпају да Срби буду избрисани са географског простора НДХ.

Злокобни наум усташа није заобишао ни ливањски срез. Велику улогу у покољу Срба имали су и римокатолички свештеници. Тако је фра Срећко Перић из самостана Горица позвао вернике да започну покољ Срба ријечима: ‘Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Када овај посао завршите, дођите к мени у Цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам гријеси бити опроштени’.

Покољ ливањских Срба требало је да почне на Илиндан, 2. августа 1941. године, у Црном Лугу. Знало се да се Срби на тај дан окупљају код цркве. Усташе су планирале да тога дана организују прославу у част нове државе. Доносили су у бурадима вино, по свој прилици затровано, са намером да га дијеле народу при изласку из Цркве и тако добар број потрују. Тај план није реализован јер је неколицина Срба, 28. јула 1941, напала једну усташку колону код цркве у Црном Лугу. Дошло је до пушкарања у коме је неколико усташа убијено, неколико заробљено а остали побегли у правцу Челебића. Наредног дана усташе и цивили праве обруч око села, хапсе осамдесет Србе, одраслих мушкараца, и затварају их у сеоској школи. Наредног дана вежу их жицом и у четири колоне спроводе до јаме „Бикуше“ у коју их бацају. Неколико Срба успело је да побегне испред јаме, неколико да током ноћи изађе из јаме док је највећи број остао у јами. Њихова тела тамо су и данас. Следећег дана усташе хапсе сво преостало становништво Челебића, без обзира на узраст и пол и затварају их у школу. Над њима су извршили масакр на најсвирепији начин. Убијене Србе затрпавају испод школе, поред пута, на месту Барјак. И то није био крај. Након дан-два усташе поново хапсе по селу преостале жене и дјецу и бацају их у јаму Бикушу. Неколико њих је након седам дана изашло из јаме.

Комунистичке послератне власти умјесто да осуде починиоце, они побијене Србе претварају у комунистичке жртве. Умјесто да се на спомен обиљежје постави крст, који би свједочио о правом разлогу страдања, комунистичке власти постављају звијезду петокраку. На тај начин промјенили су ток историје и прикрили прави разлог злочина.“

Након одржаног парастоса у Челебићу, сви присутни, на челу са владиком Атанасијем, упутили су се у оближње село Радановци, ради освећења новосаграђене капеле на православном гробљу Кусача. Обнова и уређење православног гробља и изградња нове капеле посвећене Св. Јовану Крститељу, извршена је у оквиру програмских активности Удружења ОМЛ-одбора села Радановци, прилозима бивших становника овог села.

И том приликом Његово Преосвештенство Г. Атанасије обратио се присутнима следећим речима:

Драга браћо и сестре, ја вам честитам на успеху да сачувате вашу веру, наду и љубав и све оно што је човечно и племенито, а да сте то сачували управо показује овај данашњи дан и ово место на којем смо се сабрали и ово дело ваших руку на овоме гробљу. То је овај предивни храм посвећен светом Јовану Краститељу. Он је малих димензија, али је довољан за испуни своју функцију, да вас сабере овде једне са другима, да вас више још зближи и да вас зближи са Богом. Наравно да Бога можемо призвати на свакоме месту и свако од нас појединачно јер смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Али храм је ипак место које, пре свега, има ту улогу у животима људи да је то место где се састајемо са Богом. Ово је састајалиште са Богом. Наравно да и људи имају међу собом нека састајалишта и они људи изван Цркве. Нека они имају своја састајалишта, али ми православни хришћани и српскога рода, као и сви људи православни, имамо своје састајалиште са Богом, а то је храм и овде се састајемо и са свима светима. Са онима које славимо као крсну славу: светог Јована Крститеља, светога Георгија, светога Димитрија, светога Николу … са свима њима се састајамо и састајемо се једни са другима. Овде постајемо најпотпунији. Пре свега то је најшира наша заједница јер смо са Богом и свима светима, а постајемо најпотпунији јер је управо овде пошто је овде и гробље ваших предака. Овде се састајемо присније. Нисмо се никад ни растали, али овде се присније још више састајемо са њима. Оно што је посебно за Цркву Христову је то да она представља једну пуноћу заједнице. Она је најпотпунија заједница која уопште постоји. И најтрајнија. Она траје вечно. Људске творевине су привремене. Било која људска творевина, било која држава, па ето и НДХ, она је, дакле, била створена од људи, али се распала. Пропашће и многе друге творевине људске и идеологије, али оно што је од Бога, што је Божије, то је трајно. Ми припадамо управо тој трајној заједници, Цркви  Христовој која је победоносна и у простору и у времену. У вечности. То је једини простор где је живот осигуран. На свим другим просторима живот може пропасти, али у Цркви Христовој живот не пропада. Зато вам ја честитам што сте задржали, очували веру, такву веру и такву заједницу показујући тиме снагу живота. Нека вас Господ укрепи у томе! Све молитве ваше нека буду услишене које чините било где, а посебно молитве у вашим храмовима српским и православним.

Расељени Радановчани, окупљени у свом селу ради посете огњиштима, као и поводом овог догађаја, припремили су послужење за госте и све присутне.

Владики Атанасију и присутнима захвалио се надлежни парох отац Жељко Ђурица, а о изградњи капеле и поштовању сени предака коју исказују и одржавањем њихових вечних кућа, говорио је Миле Вујичић.

Своју носталгију за завичајем, Радановчан Радован Бикић изражава стиховима, а овом приликом их је поделио са присутнима и тиме додатно распламсао емоције према прошлим временима проведеним у Ливањском пољу.